The question today is not: Why did we invade Afghanistan? The question is: why are we still in Afghanistan one decade later? Why are we spending $135 billion? Why have we got 130,000 troops on the ground? Why were more people killed last month than in any preceding month of this conflict? How has this happened? The last 20 years has been the age of intervention, and Afghanistan is simply one act in a five-act tragedy. We came out of the end of the Cold War in despair. We faced Rwanda; we faced Bosnia, and then we rediscovered our confidence. In the third act, we went into Bosnia and Kosovo and we seemed to succeed. In the fourth act, with our hubris, our overconfidence developing, we invaded Iraq and Afghanistan, and in the fifth act, we plunged into a humiliating mess.
Питање данас није: зашто смо извршили инвазију на Авганистан? Питање је: зашто смо, деценију касније, још увек у Авганистану? Зашто трошимо 135 милијарди долара? Зашто имамо 130 000 војника на терену? Зашто је више људи убијено прошлог, него било ког претходног месеца током овог конфликта? Како је дошло до тога? Последњих 20 година су биле године интервенције, а Авганистан је само један чин у трагедији од 5 чинова. Из Хладног рата смо изашли очајни. Суочили смо се са Руандом; суочили смо се са Босном, а онда смо поново открили самопоуздање. У трећем чину отишли смо у Босну и Косово и чинило се да смо успели. У четвртом чину, арогантно, претераног самопуздања, извршили смо инвазију на Ирак и Авганистан, а у петом чину потонули смо у понижавајућу збрку.
So the question is: What are we doing? Why are we still stuck in Afghanistan? And the answer, of course, that we keep being given is as follows: we're told that we went into Afghanistan because of 9/11, and that we remain there because the Taliban poses an existential threat to global security. In the words of President Obama, "If the Taliban take over again, they will invite back Al-Qaeda, who will try to kill as many of our people as they possibly can." The story that we're told is that there was a "light footprint" initially -- in other words, that we ended up in a situation where we didn't have enough troops, we didn't have enough resources, that Afghans were frustrated -- they felt there wasn't enough progress and economic development and security, and therefore the Taliban came back -- that we responded in 2005 and 2006 with troop deployments, but we still didn't put enough troops on the ground. And that it wasn't until 2009, when President Obama signed off on a surge, that we finally had, in the words of Secretary Clinton, "the strategy, the leadership and the resources." So, as the president now reassures us, we are on track to achieve our goals.
Питање је, дакле: шта то радимо? Зашто смо и даље заглављени у Авганистану? Наравно, одговор који стално добијамо је следећи: речено нам је да смо у Авганистан отишли због 11. септембра, а тамо остајемо јер Талибани представљају егзистенцијалну претњу глобалној безбедности. Речима председника Обаме: "Ако Талибани опет завладају, позваће Ал-Каиду назад, а она ће покушати да убије што више може наших људи.” Испиричали су нам да је у почетку постојао мирни приступ, другим речима, завршили смо у ситуацији где нисмо имали довољно војника, нисмо имали довољно ресурса, Авганистанци су били фрустрирани... мислили су да нема довољно напретка, економског развоја и сигурности, и зато су се Талибани вратили... на шта смо ми 2005. и 2006. одговорили размештањем трупа, али и даље их нема довољно на терену. Тек 2009., кад је председник Обама пристао на пораст, коначно смо имали, речима секретарке Клинтон: “стратегију, вођство и ресурсе” . Дакле, као што нас председник уверава, на путу смо да достигнемо своје циљеве.
All of this is wrong. Every one of those statements is wrong. Afghanistan does not pose an existential threat to global security. It is extremely unlikely the Taliban would ever be able to take over the country -- extremely unlikely they'd be able to seize Kabul. They simply don't have a conventional military option. And even if they were able to do so, even if I'm wrong, it's extremely unlikely the Taliban would invite back Al-Qaeda. From the Taliban's point of view, that was their number one mistake last time. If they hadn't invited back Al-Qaeda, they would still be in power today.
Све ово је погрешно. Свака од тих изјава је погрешна. Авганистан не представља егзистенцијалну претњу глобалној безбедности. Мало је вероватно да би Талибани икад могли поново да преузму земљу -- крајње невероватно да би могли да заузму Кабул. Они једноставно немају конвенционалну војску. Чак и да грешим, чак и кад би могли то да ураде, мало је вероватно да би Талибани позвали назад Ал-Каиду. Са њиховог становишта, то им је била највећа грешка прошли пут. Да нису вратили Ал-Каиду, данас би и даље били на власти.
And even if I'm wrong about those two things, even if they were able to take back the country, even if they were to invite back Al-Qaeda, it's extremely unlikely that Al-Qaeda would significantly enhance its ability to harm the United States or harm Europe. Because this isn't the 1990s anymore. If the Al-Qaeda base was to be established near Ghazni, we would hit them very hard, and it would be very, very difficult for the Taliban to protect them.
Чак и ако грешим у вези са тим, чак и да могу поново да завладају земљом, и да могу да врате Ал-Каиду, мало је вероватно да би Ал-Каида значајно побољшала своју способност да науди Сједињеним Државама или Европи. Јер ово више нису деведесете. Када би база Ал-Каиде била успостављена у близини Газнија, кренули бисмо на њих снажно и Талибанима би било веома, веома тешко да их заштите.
Furthermore, it's simply not true that what went wrong in Afghanistan is the light footprint. In my experience, in fact, the light footprint was extremely helpful. And these troops that we brought in -- it's a great picture of David Beckham there on the sub-machine gun -- made the situation worse, not better. When I walked across Afghanistan in the winter of 2001-2002, what I saw was scenes like this. A girl, if you're lucky, in the corner of a dark room -- lucky to be able to look at the Koran. But in those early days when we're told we didn't have enough troops and enough resources, we made a lot of progress in Afghanistan. Within a few months, there were two and a half million more girls in school. In Sangin where I was sick in 2002, the nearest health clinic was within three days walk. Today, there are 14 health clinics in that area alone. There was amazing improvements. We went from almost no Afghans having mobile telephones during the Taliban to a situation where, almost overnight, three million Afghans had mobile telephones. And we had progress in the free media. We had progress in elections -- all of this with the so-called light footprint.
Поред тога, једноставно није истина да је у Авганистану подбацио миран приступ. Заправо, из мог искуства, тај приступ је био веома користан. Трупе које смо довели -- ово је одлична фотографија Дејвида Бекама за аутоматском пушком - су погоршале ситуацију, а не побољшале. Када сам, у зиму 2001-2002. обилазио Авганистан, виђао сам овакве сцене. Девојчица, ако има среће, у углу тамне собе -- срећна што може да проучава Куран. Али у тим првим данима, кад су нам говорили да немамо довољно војника и ресурса, много смо напредовали у Авганистану. У року од неколико месеци, 2,5 милиона девојчица је пошло у школу. У Сангину, где сам 2002. био болестан, најближа амбуланта је била удаљена 3 дана хода. Данас само у тој регији има 14 здравствених установа. Десила су се невероватна побољшања. За време Талибана скоро ниједан Авганистанац није имао мобилни, а сада, скоро преко ноћи, три милиона Авганистанаца имају мобилне. Напредовали су и слободни медији. Дошло је до напретка у изборима -- све ово уз помоћ тзв. мирног приступа.
But when we began to bring more money, when we began to invest more resources, things got worse, not better. How? Well first see, if you put 125 billion dollars a year into a country like Afghanistan where the entire revenue of the Afghan state is one billion dollars a year, you drown everything. It's not simply corruption and waste that you create; you essentially replace the priorities of the Afghan government, the elected Afghan government, with the micromanaging tendencies of foreigners on short tours with their own priorities. And the same is true for the troops.
Али кад смо почели да доносимо више новца, да улажемо више ресурса, ствари су постале горе, не боље. Зашто? Видите, ако уложите 125 милијарди долара у земљу као што је Авганистан, у којој је приход целе државе једна милијарда долара годишње, све угушите. Не стварате само корупцију и расипање; ви суштински мењате приоритете авганистанске владе, изабране владе, тенденцијама микроменаџмента странаца на кратким мисијама, који имају сопствене приоритете. Исто важи и за војску.
When I walked across Afghanistan, I stayed with people like this. This is Commandant Haji Malem Mohsin Khan of Kamenj. Commandant Haji Malem Mohsin Khan of Kamenj was a great host. He was very generous, like many of the Afghans I stayed with. But he was also considerably more conservative, considerably more anti-foreign, considerably more Islamist than we'd like to acknowledge. This man, for example, Mullah Mustafa, tried to shoot me. And the reason I'm looking a little bit perplexed in this photograph is I was somewhat frightened, and I was too afraid on this occasion to ask him, having run for an hour through the desert and taken refuge in this house, why he had turned up and wanted to have his photograph taken with me. But 18 months later, I asked him why he had tried to shoot me. And Mullah Mustafa -- he's the man with the pen and paper -- explained that the man sitting immediately to the left as you look at the photograph, Nadir Shah had bet him that he couldn't hit me. Now this is not to say Afghanistan is a place full of people like Mullah Mustafa. It's not; it's a wonderful place full of incredible energy and intelligence. But it is a place where the putting-in of the troops has increased the violence rather than decreased it.
Када сам обилазио Авганистан, одседао бих код оваквих људи. Ово је командант Хаџи Малем Мосин Кан Каменџи. Он је био одличан домаћин. Веома гостопримљив, као многи Авганистанци код којих сам одседао. Али је био и значајно конзервативнији, више против странаца, више исламистички настројен него што бисмо желели да признамо. На пример, овај човек, Мула Мустафа, је покушао да ме убије. Разлог зашто на овој фотографији делујем збуњено је тај што сам био уплашен, и пошто сам сат времена трчао кроз пустињу, и нашао уточиште у овој кући, плашио сам се да га питам зашто се појавио и желео да се фотографише са мном. Али после годину и по дана питао сам га зашто је покушао да ме убије. И Мула Мустафа - он је овај са папиром и оловком - је објаснио да се са човеком кога на фотографији видите са леве стране, Надиром Шахом, кладио да може да ме погоди. То не говори да је Авганистан место пуно људи као што је Мула Мустафа. Није; то је дивно место пуно невероватне енергије и интелигенције. Али то јесте место где је слање војске повећало насиље, уместо да га смањи.
2005, Anthony Fitzherbert, an agricultural engineer, could travel through Helmand, could stay in Nad Ali, Sangin and Ghoresh, which are now the names of villages where fighting is taking place. Today, he could never do that. So the idea that we deployed the troops to respond to the Taliban insurgency is mistaken. Rather than preceding the insurgency, the Taliban followed the troop deployment, and as far as I'm concerned, the troop deployment caused their return.
2005. Ентони Фицхерберт, пољопривредни инжењер, могао је да путује кроз Хелманд, да остане у Над Алију, Сангину и Горешу, а то су сад имена села где се одвијају борбе. Данас то никако не би могао. Погрешна је идеја да смо распоредили трупе како бисмо одговорили на талибанску побуну. Уместо претходног постојања побуне, Талибани су пратили стационирање трупа, и ако мене питате, долазак трупа их је навео да се врате.
Now is this a new idea? No, there have been any number of people saying this over the last seven years. I ran a center at Harvard from 2008 to 2010, and there were people like Michael Semple there who speak Afghan languages fluently, who've traveled to almost every district in the country. Andrew Wilder, for example, born on the Pakistan-Iranian border, served his whole life in Pakistan and Afghanistan. Paul Fishstein who began working there in 1978 -- worked for Save the Children, ran the Afghan research and evaluation unit. These are people who were able to say consistently that the increase in development aid was making Afghanistan less secure, not more secure -- that the counter-insurgency strategy was not working and would not work. And yet, nobody listened to them. Instead, there was a litany of astonishing optimism.
Да ли је ово нова идеја? Не, много је људи говорило исто последњих седам година. Од 2008. до 2010. водио сам центар на Харварду, тамо је било људи као што је Мајкл Семпл, који течно говоре авганистанске језике, који су пропутовали скоро све делове земље. Ендру Вајлдер, на пример, рођен на пакистанско-иранској граници, целог живота је радио у Пакистану и Авганистану. Пол Фишстајн који је тамо почео да ради 1978. -- радио је за “Спасимо децу”, водио је авганистанску јединицу за истраживање и планирање. То су људи који су могли сложно да кажу да је повећање помоћи за развој чинило Авганистан мање, а не више сигурним -- да стратегија против побуњеника није функционисала и не може функционисати. Ипак, нико их није слушао. Уместо тога, постојала је литанија невероватног оптимизма.
Beginning in 2004, every general came in saying, "I've inherited a dismal situation, but finally I have the right resources and the correct strategy, which will deliver," in General Barno's word in 2004, the "decisive year." Well guess what? It didn't. But it wasn't sufficient to prevent General Abuzaid saying that he had the strategy and the resources to deliver, in 2005, the "decisive year." Or General David Richards to come in 2006 and say he had the strategy and the resources to deliver the "crunch year." Or in 2007, the Norwegian deputy foreign minister, Espen Eide, to say that that would deliver the "decisive year." Or in 2008, Major General Champoux to come in and say he would deliver the "decisive year." Or in 2009, my great friend, General Stanley McChrystal, who said that he was "knee-deep in the decisive year." Or in 2010, the U.K. foreign secretary, David Miliband, who said that at last we would deliver the "decisive year." And you'll be delighted to hear in 2011, today, that Guido Westerwelle, the German foreign minister, assures us that we are in the "decisive year."
Од 2004. сваки генерал је дошао на положај говорећи: "Затекао сам лошу ситуацију али коначно имам добре ресурсе и исправну стратегију који ће обезбедити”, по речима генерала Барноа 2004., "годину одлуке". Па погађајте? Није дало резултата. Али то није било довољно да спречи генерала Абузаида да каже да има добру стратегију и ресусрсе да обезбеди, 2005., "годину одлуке". Или генерала Дејвида Ричардса да 2006. каже како има стратегију и ресурсе да то буде "коначна година". Или 2007., да норвешки заменик министра иностраних послова, Еспен Еиде каже како ће то бити "година одлуке". Или 2008. генерал-мајор Шампо је изјавио да ће он обезбедити “годину одлуке”. Или 2009., мој велики пријатељ, генерал Стенли МекКристал, који је рекао да је "дубоко у години одлуке". Или 2010. када је секретар спољних послова Велике Британије Дејвид Милибанд рекао да смо у "години одлуке". Бићете одушевљени да чујете да нас данас, 2011., немачки министар спољних послова, Гвидо Вестервеле уверава да смо у "години одлуке".
(Applause)
(Аплауз)
How do we allow any of this to happen? Well the answer, of course, is, if you spend 125 billion or 130 billion dollars a year in a country, you co-opt almost everybody. Even the aid agencies, who begin to receive an enormous amount of money from the U.S. and the European governments to build schools and clinics, are somewhat disinclined to challenge the idea that Afghanistan is an existential threat to global security. They're worried, in other words, that if anybody believes that it wasn't such a threat -- Oxfam, Save the Children wouldn't get the money to build their hospitals and schools. It's also very difficult to confront a general with medals on his chest. It's very difficult for a politician, because you're afraid that many lives have been lost in vain. You feel deep, deep guilt. You exaggerate your fears, and you're terrified about the humiliation of defeat.
Како дозвољавамо да се ове ствари дешавају? Одговор је, наравно, да ако потрошите 125 или 130 милијарди долара годишње на неку земљу, неутралишете скоро свакога. Чак и агенције за помоћ, које почињу да добијају огромне количине новца од САД и европских влада, како би градиле школе и клинике, нису вољне да доведу у питање идеју да је Авганистан егзистенцијална претња глобалној безбедности. Другим речима, забринуте су да ако неко не верује да је претња - "Оксфам", "Спасимо децу" не би добиле новац за изградњу болница и школа. Такође је веома тешко супротставити се генералу са медаљама на грудима. Веома је тешко политичару, јер се бојите да су многи животи узалуд изгубљени. Осећате дубоку, дубоку кривицу. Претерујете у страховањима и ужаснути сте понижењем пораза.
What is the solution to this? Well the solution to this is we need to find a way that people like Michael Semple, or those other people, who are telling the truth, who know the country, who've spent 30 years on the ground -- and most importantly of all, the missing component of this -- Afghans themselves, who understand what is going on. We need to somehow get their message to the policymakers. And this is very difficult to do because of our structures.
Шта је решење за ово? Решење је да морамо да пронађемо начин да људи као Мајкл Семпл или они други људи, који говоре истину, који познају земљу, који су провели тамо 30 година - и најважније од свега, оно што овде недостаје - сами Авганистанци, који разумеју шта се дешава. Морамо некако њихову поруку да пренесемо политичарима. Ово је веома тешко, због наших структура.
The first thing we need to change is the structures of our government. Very, very sadly, our foreign services, the United Nations, the military in these countries have very little idea of what's going on. The average British soldier is on a tour of only six months; Italian soldiers, on tours of four months; the American military, on tours of 12 months. Diplomats are locked in embassy compounds. When they go out, they travel in these curious armored vehicles with these somewhat threatening security teams who ready 24 hours in advance who say you can only stay on the ground for an hour.
Прво што би требало да променимо су структуре наше владе. Веома је тужно да наше службе иностраних послова, Уједињене нације, војска у тим земљама не знају много о томе шта се дешава. Просечни британски војник је на мисији само 6 месеци; италијански војници 4 месеца; амерички војници по 12 месеци. Дипломате су затворене у амбасадама. Кад изађу, путују у овим необичним оклопним возилима, са тим донекле претећим обезбеђењем, које је спремно 24 сата унапред и каже вам да можете остати на терену само сат времена.
In the British embassy in Afghanistan in 2008, an embassy of 350 people, there were only three people who could speak Dari, the main language of Afghanistan, at a decent level. And there was not a single Pashto speaker. In the Afghan section in London responsible for governing Afghan policy on the ground, I was told last year that there was not a single staff member of the foreign office in that section who had ever served on a posting in Afghanistan. So we need to change that institutional culture. And I could make the same points about the United States and the United Nations.
У британској амбасади у Авганистану у којој има 350 људи, 2008. је било само троје који добро говоре Дари, главни језик у Авганистану. Нико није знао Пашто језик. У авганистанском сектору у Лондону, задуженим за авганистанску политику на терену, прошле године ми је речено да не постоји ниједан члан особља тог сектора министарства спољних послова који је некад радио на некој позицији у Авганистану. Дакле, морамо да променимо институционалну културу. Исто бих могао да тврдим за САД и Уједињене нације.
Secondly, we need to aim off of the optimism of the generals. We need to make sure that we're a little bit suspicious, that we understand that optimism is in the DNA of the military, that we don't respond to it with quite as much alacrity. And thirdly, we need to have some humility. We need to begin from the position that our knowledge, our power, our legitimacy is limited. This doesn't mean that intervention around the world is a disaster. It isn't.
Друго, морамо да смањимо оптимизам генерала. Да будемо сигурни да смо мало сумњичави, да разумемо да је оптимизам у сржи војске, да не одговарамо на њега са толико спремности. И треће, морамо имати мало скромности. Морамо да кренемо са свешћу да су наше знање, наша моћ, и наша легитимност ограничене. То не значи да је интервенција било где у свету пропаст. Није.
Bosnia and Kosovo were signal successes, great successes. Today when you go to Bosnia it is almost impossible to believe that what we saw in the early 1990s happened. It's almost impossible to believe the progress we've made since 1994. Refugee return, which the United Nations High Commission for Refugees thought would be extremely unlikely, has largely happened. A million properties have been returned. Borders between the Bosniak territory and the Bosnian-Serb territory have calmed down. The national army has shrunk. The crime rates in Bosnia today are lower than they are in Sweden.
Босна и Косово били су почетни успеси, велики успеси. Када данас одете у Босну, скоро је немогуће поверовати у догађаје које смо виђали почетком деведесетих. Скоро је немогуће поверовати у напредак који смо остварили од 1994. Повратак избеглица, који је Висока комисија за избеглице Уједињених нација сматрала мало вероватним, се углавном десио. Милион поседа је враћено. Границе између бошњачке и босанско-српске територије су мирне. Национална војска је смањена. Стопе криминала у Босни су данас мање него у Шведској.
This has been done by an incredible, principled effort by the international community, and, of course, above all, by Bosnians themselves. But you need to look at context. And this is what we've lost in Afghanistan and Iraq. You need to understand that in those places what really mattered was, firstly, the role of Tudman and Milosevic in coming to the agreement, and then the fact those men went, that the regional situation improved, that the European Union could offer Bosnia something extraordinary: the chance to be part of a new thing, a new club, a chance to join something bigger.
Ово је постигнуто невероватним принципијелним напором међународне заједнице и наравно, изнад свега, самих Босанаца. Али морате сагледати контекст. А то смо у Ираку и Авганистану изгубили. Морате разумети да је тамо заиста била значајна прво, улога Туђмана и Милошевића у постизању споразума, а затим чињеница да су ти људи отишли, да се регионална ситуација побољшала, да је европска унија могла Босни да понуди нешто изузетно: шансу да буде део нечег новог, новог клуба, да се придружи нечему већем.
And finally, we need to understand that in Bosnia and Kosovo, a lot of the secret of what we did, a lot of the secret of our success, was our humility -- was the tentative nature of our engagement. We criticized people a lot in Bosnia for being quite slow to take on war criminals. We criticized them for being quite slow to return refugees. But that slowness, that caution, the fact that President Clinton initially said that American troops would only be deployed for a year, turned out to be a strength, and it helped us to put our priorities right.
И коначно, морамо схватити да је тајна онога што смо радили у Босни и на Косову, тајна нашег успеха, била наша скромност -- опрезна природа наше интервенције. Много смо критиковали људе у Босни због спорости у изручивању ратних оптуженика. Критиковали смо их што споро враћају избеглице. Али та спорост, тај опрез, чињеница да је председник Клинтон на почетку рекао да ће амерички војници бити тамо само годину дана, преокренула се у нашу предност и помогла нам да исправно поставимо приоритете.
One of the saddest things about our involvement in Afghanistan is that we've got our priorities out of sync. We're not matching our resources to our priorities. Because if what we're interested in is terrorism, Pakistan is far more important than Afghanistan. If what we're interested in is regional stability, Egypt is far more important. If what we're worried about is poverty and development, sub-Saharan Africa is far more important. This doesn't mean that Afghanistan doesn't matter, but that it's one of 40 countries in the world with which we need to engage.
Једна од најтужнијих ствари наше укључености у Авганистану је та да нам приоритети нису усклађени. Нисмо усагласили ресурсе и приоритете. Јер ако смо заинтересовани за тероризам, Пакистан је много важнији од Авганистана. Ако смо заинтересовани за регионалну стабилност, много је важнији Египат. Ако смо забринути за сиромаштво и развој, много је важнија под-сахарска Африка. То не значи да Авганистан није важан, него да је једна од 40 земаља у свету којима морамо да се бавимо.
So if I can finish with a metaphor for intervention, what we need to think of is something like mountain rescue. Why mountain rescue? Because when people talk about intervention, they imagine that some scientific theory -- the Rand Corporation goes around counting 43 previous insurgencies producing mathematical formula saying you need one trained counter-insurgent for every 20 members of the population. This is the wrong way of looking at it. You need to look at it in the way that you look at mountain rescue.
Ако могу да завршим са метафором за интервенцију, морамо да размишљамо о нечему као што је спасавање на планини. Зашто баш то? Јер кад људи говоре о интервенцији, замишљају неку научну теорију - да Ранд корпорација иде наоколо бројећи претходне 43 побуне, израчунавајући математичку формулу и говорећи да је потребан један обучени контра-побуњеник на сваких 20 чланова популације. То је погрешан начин размишљања. Морате на то гледати као на спасавање на планини.
When you're doing mountain rescue, you don't take a doctorate in mountain rescue, you look for somebody who knows the terrain. It's about context. You understand that you can prepare, but the amount of preparation you can do is limited -- you can take some water, you can have a map, you can have a pack. But what really matters is two kinds of problems -- problems that occur on the mountain which you couldn't anticipate, such as, for example, ice on a slope, but which you can get around, and problems which you couldn't anticipate and which you can't get around, like a sudden blizzard or an avalanche or a change in the weather.
Када сте у тој ситуацији, не радите докторат из спасавања, већ тражите неког ко познаје терен. Битан је контекст. Знате да се можете припремити, али количина припрема је ограничена - можете понети нешто воде, можете имати мапу, можете имати ранац. Али заправо су важне две врсте проблема - проблеми који настају на планини, које не можете да очекујете, као на пример лед на падини, али које можете да заобиђете, и проблеми које не можете да очекујете и које не можете да заобиђете, као што је изненадна мећава или лавина или промена временских услова.
And the key to this is a guide who has been on that mountain, in every temperature, at every period -- a guide who, above all, knows when to turn back, who doesn't press on relentlessly when conditions turn against them. What we look for in firemen, in climbers, in policemen, and what we should look for in intervention, is intelligent risk takers -- not people who plunge blind off a cliff, not people who jump into a burning room, but who weigh their risks, weigh their responsibilities. Because the worst thing we have done in Afghanistan is this idea that failure is not an option. It makes failure invisible, inconceivable and inevitable. And if we can resist this crazy slogan, we shall discover -- in Egypt, in Syria, in Libya, and anywhere else we go in the world -- that if we can often do much less than we pretend, we can do much more than we fear.
Кључ за то је водич који је био на тој планини, по свакој температури, у свако време - водич који, изнад свега, зна када да се врати, који не наставља упорно када се услови окрену против њега. Оно што тражимо од ватрогасаца, планинара, полицајаца, и што би требало да тражимо у интервенцији, су они који интелигентно ризикују - не људи који на слепо скачу са литице, не људи који улећу у собе у пламену, него они који процењују ризике и одговорности. Јер најгоре што смо урадили у Авганистану је идеја да неуспех није опција. То чини неуспех невидљивим, незамисливим и неизбежним. И ако можемо да одолимо том лудом слогану, открићемо -- у Египту, у Сирији, у Либији и било где у свету да одемо - да често, ако урадимо мање него што се усуђујемо, можемо да урадимо више него што страхујемо.
Thank you very much.
Хвала вам много.
(Applause)
(Аплауз)
Thank you. Thank you very much. Thank you. Thank you very much. Thank you. Thank you. Thank you.
Хвала. Хвала много. Хвала. Хвала много. Хвала вам. Хвала.
(Applause)
(Аплауз)
Thank you. Thank you. Thank you. Thank you.
Хвала. Хвала. Хвала.
(Applause)
(Аплауз)
Bruno Giussani: Rory, you mentioned Libya at the end. Just briefly, what's your take on the current events there and the intervention?
Бруно Ђузани: Рори, на крају сте поменули Либију. Само укратко, шта мислите о тренутним тамошњим догађајима и интервенцији?
Rory Stewart: Okay, I think Libya poses the classic problem. The problem in Libya is that we are always pushing for the black or white. We imagine there are only two choices: either full engagement and troop deployment or total isolation. And we are always being tempted up to our neck. We put our toes in and we go up to our neck. What we should have done in Libya is we should have stuck to the U.N. resolution. We should have limited ourselves very, very strictly to the protection of the civilian population in Benghazi. We could have done that. We set up a no-fly zone within 48 hours because Gaddafi had no planes within 48 hours. Instead of which, we've allowed ourselves to be tempted towards regime change. In doing so, we've destroyed our credibility with the Security Council, which means it's very difficult to get a resolution on Syria, and we're setting ourselves up again for failure. Once more, humility, limits, honesty, realistic expectations and we could have achieved something to be proud of.
Рори Стјуарт: Мислим да Либија представља класичан проблем. Проблем у Либији је што увек инсистирамо на црном или белом. Мислимо да постоје само две могућности: потпуно ангажовање и распоређивање трупа или потпуна изолација. И увек смо доведени у велико искушење. Кренемо опрезно, онда упаднемо дубоко. У Либији је требало да се држимо резолуције Уједињених нација. Требало је строго да се ограничимо на заштиту цивилне популације у Бенгазију. То смо могли да урадимо. У року од 48 сати смо успоставили зону забране летења и током тих 48 сати Гадафи није имао авионе. Уместо тога, дозволили смо себи да се бавимо променом режима. Радећи то, уништили смо свој кредибилитет код Савета безбедности, што значи да је веома тешко добити резолуцију о Сирији, и опет се припремамо за неуспех. Понављам, уз скромност, ограничења, искреност и реална очекивања, постигли бисмо нешто на шта бисмо били поносни.
BG: Rory, thank you very much.
БЂ: Рори, много Вам хвала.
RS: Thank you. (BG: Thank you.)
РС: Хвала Вама. (БЂ: Хвала)