What keeps us healthy and happy as we go through life? If you were going to invest now in your future best self, where would you put your time and your energy? There was a recent survey of millennials asking them what their most important life goals were, and over 80 percent said that a major life goal for them was to get rich. And another 50 percent of those same young adults said that another major life goal was to become famous.
Што е тоа што нè одржува здрави и среќни додека минуваме низ животот? Во моментов запрашајте се, за да бидете среќни, каков треба да биде вашиот живот? Неодамна беше спроведена анкета врз милениумци во однос на тоа кои се нивните најважни цели во животот. Повеќе од 80% рекоа дека најважна цел им е да се збогатат. Aдолесценти одговориле дека друга животна цел им е да станат познати.
(Laughter)
(Смеа)
And we're constantly told to lean in to work, to push harder and achieve more. We're given the impression that these are the things that we need to go after in order to have a good life. Pictures of entire lives, of the choices that people make and how those choices work out for them, those pictures are almost impossible to get. Most of what we know about human life we know from asking people to remember the past, and as we know, hindsight is anything but 20/20. We forget vast amounts of what happens to us in life, and sometimes memory is downright creative.
Постојано ни кажуваат да се впуштиме во работа, да туркаме појако и да постигнеме повеќе. Имаме впечаток дека овие се работите по кои треба да одиме за да имаме добар живот. Слики од цели животи, од изборот што луѓето го прават и како тој избор функционира за нив ,тие слики се речиси невозможни да се достигнат. Повеќето што го знаеме за човековиот живот, го знаеме од човечките сеќавања за минатото и како што знаеме ретроспективата е сè освен 20/20. Забораваме огромни количини од случувањата во нашите животи и некогаш меморијата е чиста креативност.
But what if we could watch entire lives as they unfold through time? What if we could study people from the time that they were teenagers all the way into old age to see what really keeps people happy and healthy?
Но, што ако би можеле да гледаме цели животи како се расплетуваат низ времето? Што ако можеме да ги проучуваме луѓето од времето кога се тинејџери сѐ до длабока старост, да видиме што ги оддржува здрави и среќни.
We did that. The Harvard Study of Adult Development may be the longest study of adult life that's ever been done. For 75 years, we've tracked the lives of 724 men, year after year, asking about their work, their home lives, their health, and of course asking all along the way without knowing how their life stories were going to turn out.
Го направивме тоа. Харвардската студија за развој на возрасните можеби е најдолгата студија на возрасниот живот што некогаш била направена. 75год., ги следевме животите на 724 мажи година по година, прашувајќи ги за нивната работа, домашен живот, здравјето и секако прашувајќи без да знаеме како ќе испаднат нивните животни приказни.
Studies like this are exceedingly rare. Almost all projects of this kind fall apart within a decade because too many people drop out of the study, or funding for the research dries up, or the researchers get distracted, or they die, and nobody moves the ball further down the field. But through a combination of luck and the persistence of several generations of researchers, this study has survived. About 60 of our original 724 men are still alive, still participating in the study, most of them in their 90s. And we are now beginning to study the more than 2,000 children of these men. And I'm the fourth director of the study.
Ваквите студии се премногу ретки. Речиси сите проекти од овој вид се распаѓаат во првата декада бидејќи многу од луѓето се откажуваат или спонзорството на истражувањето прекинува или на истражувачите им се одвлекува вниманието или умираат и никој не ја префрла топката понатаму во полето. Но, низ комбинација на среќа и упорноста на неколку генерации на истажувачи, студијата опстана. Околу 60 од првичните 742 мажи се сеуште живи, сеуште дел од студијата, мнозина од нив во нивните 90ти. Сега почнуваме да ги проучуваме повеќете од 2000 деца на овие мажи И јас сум четвртиот директор на студијата
Since 1938, we've tracked the lives of two groups of men. The first group started in the study when they were sophomores at Harvard College. They all finished college during World War II, and then most went off to serve in the war. And the second group that we've followed was a group of boys from Boston's poorest neighborhoods, boys who were chosen for the study specifically because they were from some of the most troubled and disadvantaged families in the Boston of the 1930s. Most lived in tenements, many without hot and cold running water.
Од 1938, сме ги следеле животите на две групи на луѓе. Првата група почнала со студијата кога биле втора година на Харвард колеџот. Сите завршиле за време на Втора светска војна и потоа голем дел заминале да служат во војната. Втората група што ја имаме следено е група од момци од најсиромашните населби на Бостон, момци кои биле одбрани за студијата специјално затоа што биле од едни од најпроблематичните и најобесправените семејства во Бостон во 1930-тите. Мнозина од нив живееле во згради без топла и ладна вода.
When they entered the study, all of these teenagers were interviewed. They were given medical exams. We went to their homes and we interviewed their parents. And then these teenagers grew up into adults who entered all walks of life. They became factory workers and lawyers and bricklayers and doctors, one President of the United States. Some developed alcoholism. A few developed schizophrenia. Some climbed the social ladder from the bottom all the way to the very top, and some made that journey in the opposite direction.
Кога се вклучиле во студијата, сите овие тинејџери биле интервјуирани. Им биле направени медицински прегледи. Отидовме во нивните домови и ги интервјуиравме родителите. Потоа овие тинејџери станаа возрасни кои продреа во сите области на животот. Тие станаа фабрички работници, адвокати, ѕидари и доктори, еден председател на САД. Некои станаа алкохоличари, неколку шизофреници. Некои се искачија од дното до врвот на социјалната скала и некои го направија тоа патување во обратната насока.
The founders of this study would never in their wildest dreams have imagined that I would be standing here today, 75 years later, telling you that the study still continues. Every two years, our patient and dedicated research staff calls up our men and asks them if we can send them yet one more set of questions about their lives.
Основачите на студијата не би замислиле ни во најлудите соништа дека Јас ќе стојам овде денес 75год. подоцна, зборувајќи ви дека студијата сеуште продолжува. Секои две години, нашиот трпелив и посветен персонал ги собира нашите мажи и ги прашува дали можеме да им пратиме по еден сет прашања
Many of the inner city Boston men ask us,
за нивните животи.
"Why do you keep wanting to study me? My life just isn't that interesting." The Harvard men never ask that question.
Многу од мажите од внатрешноста на Бостон нѐ прашуваат: "Зошто сакате да продолжите да ме истражувате? Мојот живот не е толку интересен." Maжите од Харвард никогаш не
(Laughter)
го поставуваат тоа прашање.
(Смеа)
To get the clearest picture of these lives, we don't just send them questionnaires. We interview them in their living rooms. We get their medical records from their doctors. We draw their blood, we scan their brains, we talk to their children. We videotape them talking with their wives about their deepest concerns. And when, about a decade ago, we finally asked the wives if they would join us as members of the study, many of the women said, "You know, it's about time."
За да ја добиеме најјасната слика за овие животи, не им праќаме само прашалници. Ги интервјуираме во нивните дневни соби. Ги земаме медицинските досиеја од нивните доктори. Им земаме крв, им ги скенираме мозоците,зборуваме со нивните деца. Ги снимаме додека зборуваат со нивните сопруги за нивните најдлабоки грижи. Кога пред една декада конечно ги прашавме сопругите дали би ни се придружиле како членови на студијата. Многу од нив рекоа:
(Laughter)
"Знаете, време беше."
So what have we learned?
(Смеа)
What are the lessons that come from the tens of thousands of pages of information that we've generated on these lives? Well, the lessons aren't about wealth or fame or working harder and harder. The clearest message that we get from this 75-year study is this: Good relationships keep us happier and healthier. Period.
Што научивме? Кои се лекциите што доаѓаат од десетиците илјади страници на информации кои сме ги генерирале за овие животи? Лекциите не се за богатство, слава или работење повеќе и повеќе. Најјасната порака што ја добиваме од овие 75год. студија е: Добрите односи нѐ прават посреќни и поздрави. Точка.
We've learned three big lessons about relationships. The first is that social connections are really good for us, and that loneliness kills. It turns out that people who are more socially connected to family, to friends, to community, are happier, they're physically healthier, and they live longer than people who are less well connected. And the experience of loneliness turns out to be toxic. People who are more isolated than they want to be from others find that they are less happy, their health declines earlier in midlife, their brain functioning declines sooner and they live shorter lives than people who are not lonely. And the sad fact is that at any given time, more than one in five Americans will report that they're lonely.
Сме научиле три големи лекции за односите. Првата е дека социјалната поврзаност е многу добра за нас и дека осаменоста убива. Излегува дека луѓето што се повеќе поврзани со семејството, пријателите, општеството се посреќни, физички поздрави и живеат подолго отколку луѓето што се помалку поврзани. Искусувањето на осаменоста е токсична. Луѓето што се поизолирани отколку што сакаат да бидат од другите се помалку среќни, здравјето им се влошува порано во средовечноста, нивните мозочни функции се намалуваат порано и живеат пократко од луѓето кои не се осамени. Жалниот факт е дека во секое време повеќе од 1 во 5 Американци ќе изјави дека
And we know that you can be lonely in a crowd and you can be lonely in a marriage, so the second big lesson that we learned is that it's not just the number of friends you have, and it's not whether or not you're in a committed relationship, but it's the quality of your close relationships that matters. It turns out that living in the midst of conflict is really bad for our health. High-conflict marriages, for example, without much affection, turn out to be very bad for our health, perhaps worse than getting divorced. And living in the midst of good, warm relationships is protective.
е осамен. Знаеме дека можеме да бидеме осамени во толпата и можеме да бидеме осамени во брак затоа втората голема лекција која ја научивме е дека не е важен бројот на пријатели кои ги имате и не е важно дали сте во врска,но важен е квалитетот на блиските односи. Излегува дека живеењето во средината на конфликтите е многу лошо за нашето здравје. Бракови со висок степен на конфликти, на пример, без многу љубов се многу лоши за нашето здравје, дури и полоши од разведувањето. А живеењето во средината на добри, топли односи е заштитничко.
Once we had followed our men all the way into their 80s, we wanted to look back at them at midlife and to see if we could predict who was going to grow into a happy, healthy octogenarian and who wasn't. And when we gathered together everything we knew about them at age 50, it wasn't their middle age cholesterol levels that predicted how they were going to grow old. It was how satisfied they were in their relationships. The people who were the most satisfied in their relationships at age 50 were the healthiest at age 80. And good, close relationships seem to buffer us from some of the slings and arrows of getting old. Our most happily partnered men and women reported, in their 80s, that on the days when they had more physical pain, their mood stayed just as happy. But the people who were in unhappy relationships, on the days when they reported more physical pain, it was magnified by more emotional pain.
Откако ги проследивме мажите до нивните 80ти сакавме да се вратиме кон нивната средовечност и да видиме дали можеме да предвидиме кој ќе стане среќен здрав осумдесетгодишник, а кој не. Кога собравме сѐ што знаевме за нив на возраст од 50год. тоа не беше нивното ниво на холестерол што предвиде како ќе стареат, туку беше задоволството кое го имаат од нивните односи. Луѓето кои беа најзадоволни од нивните врски на 50год. беа најздрави на 80 год. Се чини дека добрите, блиски односи нѐ чуваат од некои од несаканите дејства на стареењето. Најсреќните парови во нивните 80ти изјавиле дека во деновите кога имале повеќе физичка болка останале исто среќни. Но, луѓето кои биле во несреќни врски, во деновите кога покажале повеќе физичка болка, таа била зголемена со поголема емоционална болка.
And the third big lesson that we learned about relationships and our health is that good relationships don't just protect our bodies, they protect our brains. It turns out that being in a securely attached relationship to another person in your 80s is protective, that the people who are in relationships where they really feel they can count on the other person in times of need, those people's memories stay sharper longer. And the people in relationships where they feel they really can't count on the other one, those are the people who experience earlier memory decline. And those good relationships, they don't have to be smooth all the time. Some of our octogenarian couples could bicker with each other day in and day out, but as long as they felt that they could really count on the other when the going got tough, those arguments didn't take a toll on their memories.
Третата голема лекција која ја научивме за односите и нашето здравје е дека добрите односи не ги чуваат само нашите тела,туку и нашите мозоци. Се чини дека сигурните и посветени односи со друга личност во 80тите се заштитнички. Луѓето кои се во врски каде тие вистина можат да се потпрат на другата личност кога имаат потреба, меморијата на тие луѓе е поостра. А, луѓето во врски каде што не можат да се потпрат еден на друг, тие луѓе искусуваат рано губење на меморијата. Добрите односи, тие не мора да бидат мирни цело време. Некои од осумдесетгодишните парови можеби се карале секој ден, но сѐ додека чувствувале дека можат да се потпрат еден на друг, кога ќе станело тешко тие караници немале влијание на нивните сеќавања.
So this message, that good, close relationships are good for our health and well-being, this is wisdom that's as old as the hills. Why is this so hard to get and so easy to ignore? Well, we're human. What we'd really like is a quick fix, something we can get that'll make our lives good and keep them that way. Relationships are messy and they're complicated and the hard work of tending to family and friends, it's not sexy or glamorous. It's also lifelong. It never ends. The people in our 75-year study who were the happiest in retirement were the people who had actively worked to replace workmates with new playmates. Just like the millennials in that recent survey, many of our men when they were starting out as young adults really believed that fame and wealth and high achievement were what they needed to go after to have a good life. But over and over, over these 75 years, our study has shown that the people who fared the best were the people who leaned in to relationships, with family, with friends, with community.
Оваа порака, дека добри, блиски односи се добри за нашето здравје и благосостојба, oва е прастара мудрост. Зошто е ова тешко да се сфати и лесно да се игнорира? Сите сме луѓе. Тоа што ни треба e брз ремонт, нешто што можеме да добиеме и што ќе ги направи нашите животи добри и ќе ги зачува. Односите се замрсени и сложени и напорно е да се обрнува внимание на семејството и пријателите, не е ни секси ни гламурзно. И трае доживотно. Никогаш не завршува. Луѓето во 75год. студија кои беа најсреќни кога се пензионираа, беа луѓе кои всушност активно работеле да ги заменат колегите со нови пријатели за забава, Исто како луѓето родени во 2000 год. во неодамнешната анкета, многу од мажите кога биле млади адолесценти мислеле дека славата, богатството и високите достигнувања се нештата по кои требало да се стремат за да имаат добар живот. Но, одново и одново, за време на овие 75год. студијата покажала дека луѓето кои поминале најдобро се оние кои се впуштиле во односи со семејството, пријателите, општеството.
So what about you? Let's say you're 25, or you're 40, or you're 60. What might leaning in to relationships even look like?
Што е со вас? Да речеме дека имате 25, 40 или 60 год. Како воопшто изгледа впуштањето во врски?
Well, the possibilities are practically endless. It might be something as simple as replacing screen time with people time or livening up a stale relationship by doing something new together, long walks or date nights, or reaching out to that family member who you haven't spoken to in years, because those all-too-common family feuds take a terrible toll on the people who hold the grudges.
Можностите се бескрајни. Може да е нешто едноставно како замена на времето поминато пред екраните со време поминато со луѓе, оживување на здодевна врска со нова заедничка активност, долги прошетки или вечерни состаноци, или повтоно контакт со роднина со кој не си зборувал со години бидејќи тие чести семејни непријателства имаат ужасни последици врз луѓето кои држат лутина.
I'd like to close with a quote from Mark Twain. More than a century ago, he was looking back on his life, and he wrote this: "There isn't time, so brief is life, for bickerings, apologies, heartburnings, callings to account. There is only time for loving, and but an instant, so to speak, for that."
Сакам да завршам со цитат на Марк Твен. Пред повеќе од еден век,гледал назад на својот животот и го напишал ова: "Нема време, животот е толку краток за надмудрувања, извинувања, каења и префрлувања. Има време само за сакање, и ако смеам да речам имаме само еден миг за тоа.“
The good life is built with good relationships.
Добриот живот е изграден од добри односи.
Thank you.
Ви благодарам!
(Applause)
(Аплауз)