So a few years ago, I did something really brave, or some would say really stupid. I ran for Congress.
Пред неколку години направив нешто навистина храбро, или некои би рекле будалесто. Се кандидирав за Конгрес.
For years, I had existed safely behind the scenes in politics as a fundraiser, as an organizer, but in my heart, I always wanted to run. The sitting congresswoman had been in my district since 1992. She had never lost a race, and no one had really even run against her in a Democratic primary. But in my mind, this was my way to make a difference, to disrupt the status quo. The polls, however, told a very different story. My pollsters told me that I was crazy to run, that there was no way that I could win.
Со години безбедно опстојував зад политичката сцена собирајќи средства и како организатор, но длабоко во себе имав желба да се кандидирам. Тогашната конгресменка беше избрана во мојата област уште од 1992. Никогаш немаше изгубено трка, и немаше вистински противник во демократската партија. Но во мојата свест ова беше мојот начин да се направи разлика да ја променам статус кво состојбата. Меѓутоа анкетите покажуваа нешто друго. Аналитичарите ми велеа дека сум луда што се кандидирам, дека не постои начин да победам.
But I ran anyway, and in 2012, I became an upstart in a New York City congressional race. I swore I was going to win. I had the endorsement from the New York Daily News, the Wall Street Journal snapped pictures of me on election day, and CNBC called it one of the hottest races in the country. I raised money from everyone I knew, including Indian aunties that were just so happy an Indian girl was running. But on election day, the polls were right, and I only got 19 percent of the vote, and the same papers that said I was a rising political star now said I wasted 1.3 million dollars on 6,321 votes. Don't do the math. It was humiliating.
Но јас сепак се кандидирав и во 2012 стартував во трката за Њујоршкиот Конгрес. Се заколнав дека ќе победам. Имав поддршка од Њујоршкиот „Дејли Њуз“, „Вол Стрит Џернал“ објави мои слики на денот на изборите. а СиЕнБиСи ја нарече една од најжешките трки во државата. Собирав средства од сите што ги познавав, вклучувајќи ги и Индиските тетки кои беа пресреќни што Индијка се кандидира. Но, на денот на изборите анкетите беа во право, Добив само 19% од избирачките гласови, и истите весници кои велеа дека сум ѕвезда во залет сега велеа дека залудно сум потрошила 1,3 милиони долари на 6.321 глас. Не мора да сметате. Беше понижувачко.
Now, before you get the wrong idea, this is not a talk about the importance of failure. Nor is it about leaning in. I tell you the story of how I ran for Congress because I was 33 years old and it was the first time in my entire life that I had done something that was truly brave, where I didn't worry about being perfect.
Пред погрешно да сфатите, ова не е говор за важноста на неуспехот. Ниту за извлекување на поука од него. Ви ја кажувам приказната како се кандидирав за Конгресот, бидејќи имав 33 години и тоа ми беше прв пат во животот да направам нешто што беше навистина храбро, и да не се трудам да бидам совршена.
And I'm not alone: so many women I talk to tell me that they gravitate towards careers and professions that they know they're going to be great in, that they know they're going to be perfect in, and it's no wonder why. Most girls are taught to avoid risk and failure. We're taught to smile pretty, play it safe, get all A's. Boys, on the other hand, are taught to play rough, swing high, crawl to the top of the monkey bars and then just jump off headfirst. And by the time they're adults, whether they're negotiating a raise or even asking someone out on a date, they're habituated to take risk after risk. They're rewarded for it. It's often said in Silicon Valley, no one even takes you seriously unless you've had two failed start-ups. In other words, we're raising our girls to be perfect, and we're raising our boys to be brave.
И не сум сама: многу жени ми кажуваат дека се насочени кон своите кариери и професии, и знаат дека ќе бидат одлични во тоа, знаат дека ќе бидат совршени, и не е чудно зошто. Повеќето девојки учат како да избегнуваат ризици и неуспеси. Нѐ учат да се смееме убаво, одиме на сигурно, добиваме чисти петки. Момчињата за разлика, учат да играат сурово, да гаѓаат високо, да се искачат до врвот на оградата и да се стрмоглават. А кога ќе станат возрасни, било да расправаат за покачување или да се додворуваат тие се навикнати да превземаат ризик по ризик. И добиваат награди. Често се вели во Силиконската долина, никој не те сфаќа сериозно се додека немаш две пропаднати фирми. Со други зборови, ги воспитуваме нашите девојчиња да бидат совршени и ги воспитуваме момчињата да бидат храбри.
Some people worry about our federal deficit, but I, I worry about our bravery deficit. Our economy, our society, we're just losing out because we're not raising our girls to be brave. The bravery deficit is why women are underrepresented in STEM, in C-suites, in boardrooms, in Congress, and pretty much everywhere you look.
Некои луѓе се загрижени за нашиот федерален дефицит, но, јас сум загрижена за нашиот дефицит на храброст. Нашата економија, нашето општество, едноставно губат зашто не ги воспитуваме девојчињата да бидат храбри. Дефицитот на храброст е причина зашто нема доволно жени во СТЕМ, директори, во комисии, во Конгресот, и речиси секаде каде што ќе погледнете.
In the 1980s, psychologist Carol Dweck looked at how bright fifth graders handled an assignment that was too difficult for them. She found that bright girls were quick to give up. The higher the IQ, the more likely they were to give up. Bright boys, on the other hand, found the difficult material to be a challenge. They found it energizing. They were more likely to redouble their efforts.
Во 1980, психологот Карол Двек истражувал како бистрите 5-то одделенци решаваат задача која била претешка за нив. Откри дека бистрите девојчиња брзо се откажуваат. Колку повисок коефициент на интелигенција, толку побрзо се откажуваат. Бистрите момчиња од друга страна, ја сфатија тешката материја како предизвик која им дава енергија. Тие двојно повеќе се трудеа.
What's going on? Well, at the fifth grade level, girls routinely outperform boys in every subject, including math and science, so it's not a question of ability. The difference is in how boys and girls approach a challenge. And it doesn't just end in fifth grade. An HP report found that men will apply for a job if they meet only 60 percent of the qualifications, but women, women will apply only if they meet 100 percent of the qualifications. 100 percent. This study is usually invoked as evidence that, well, women need a little more confidence. But I think it's evidence that women have been socialized to aspire to perfection, and they're overly cautious.
Што се случува? Во петто одделение, девојчињата се подобри од момчињата по секој предмет, вклучително математика и наука, значи, не се работи за способности. Разликата е во нивниот пристап кон предизвикот. И тоа не завршува во 5-то одделение. Извештајот за човечкиот потенцијал открива дека мажите аплицираат за работа ако исполнуваат 60% од квалификациите, додека жените аплицираат само ако ги исполнуваат 100% бараните квалификации. 100 посто. Обично се повикуваат на ова студија како доказ дека на жените им треба повеќе сигурност. Но, јас сметам дека студијава докажува дека жените биле воспитувани да бараат совршенство, да бидат премногу претпазливи.
(Applause)
(Аплауз)
And even when we're ambitious, even when we're leaning in, that socialization of perfection has caused us to take less risks in our careers. And so those 600,000 jobs that are open right now in computing and tech, women are being left behind, and it means our economy is being left behind on all the innovation and problems women would solve if they were socialized to be brave instead of socialized to be perfect.
Дури и кога сме амбициозни, дури и кога се трудиме, социјализацијата на совршенство нѐ направи да преземеме помалку ризици во кариерите. Така, тие 600.000 работни места кои се отворени сега во информатика и технологија, жените заостануваат, а тоа значи дека и економијата заостанува во однос на сите иновации и проблеми кои би ги решиле жените ако биле воспитувани да бидат храбри наместо да да бидат совршени.
(Applause)
(Аплауз)
So in 2012, I started a company to teach girls to code, and what I found is that by teaching them to code I had socialized them to be brave. Coding, it's an endless process of trial and error, of trying to get the right command in the right place, with sometimes just a semicolon making the difference between success and failure. Code breaks and then it falls apart, and it often takes many, many tries until that magical moment when what you're trying to build comes to life. It requires perseverance. It requires imperfection.
Во 2012 основав компанија да подучувам девојки за програмирање и открив дека учејќи ги да програмираат јас ги направив да бидат храбри. Програмирањето е бескраен процес на обиди и грешки, обиди да се даде вистинската наредба на правото место, каде понекогаш само точка-запирка ја прави разликата меѓу успехот и неуспехот. Се случува кодот да се распадне и често потребни се многу обиди додека да дојде магичниот миг и ќе оживее она што се обидувате да го направите. Тоа бара истрајност. тоа бара несовршенство.
We immediately see in our program our girls' fear of not getting it right, of not being perfect. Every Girls Who Code teacher tells me the same story. During the first week, when the girls are learning how to code, a student will call her over and she'll say, "I don't know what code to write." The teacher will look at her screen, and she'll see a blank text editor. If she didn't know any better, she'd think that her student spent the past 20 minutes just staring at the screen. But if she presses undo a few times, she'll see that her student wrote code and then deleted it. She tried, she came close, but she didn't get it exactly right. Instead of showing the progress that she made, she'd rather show nothing at all. Perfection or bust.
Во нашите програми веднаш ги гледаме девојките како се плашат дека нема да успеат, нема да бидат совршени. Секоја наставничка во "Девојки кои програмираат" ми го кажува истото. Во текот на првата недела кога девојките учат програмирње, некоја девојка ќе ја викне наставничката и ќе рече: „Не знам кој код да го напишам.“ Наставничката ќе погледне во екранот и ќе види празен уредувач на текст. Ако не е свесна за проблемов, таа ќе помисли дека ученичката поминала 20 мин. зјапајќи во екранот. Но, ако стисне НАЗАД неколкупати ќе сфати дека ученичката напишала код, а потоа го избришала. Се трудела, била блиску, но не го напишала онака како што треба. Наместо да покаже дека напредувала таа не покажува ништо. Совршенство или ништо.
It turns out that our girls are really good at coding, but it's not enough just to teach them to code.
Всушност нашите девојки се многу добри во програмирање но не е доволно само да научат програмирање.
My friend Lev Brie, who is a professor at the University of Columbia and teaches intro to Java tells me about his office hours with computer science students. When the guys are struggling with an assignment, they'll come in and they'll say, "Professor, there's something wrong with my code." The girls will come in and say, "Professor, there's something wrong with me."
Мојот пријател, Лев Бри, професор на универзитетот во Колумбија кој предава вовед во Јаваскрипт ми кажува за неговите консултации со студентите по информатика. Кога момчињата се борат со некоја задача ќе дојдат кај мене и ќе речат: „Професоре, нешто не е во ред со мојот код.“ Девојките ќе дојдат и ќе речат: „Професоре, нешто не е во ред со мене.“
We have to begin to undo the socialization of perfection, but we've got to combine it with building a sisterhood that lets girls know that they are not alone. Because trying harder is not going to fix a broken system. I can't tell you how many women tell me,
Мораме да почнеме да ја менуваме социјализацијата на совршенство, но да го комбинираме тоа со градење на сестринство кое ќе им предочи на девојките дека не се сами. Бидејќи силното трудење нема да го поправи распаднатиот систем. Не сте свесни колку жени ми велат:
"I'm afraid to raise my hand, I'm afraid to ask a question, because I don't want to be the only one who doesn't understand, the only one who is struggling. When we teach girls to be brave and we have a supportive network cheering them on, they will build incredible things, and I see this every day. Take, for instance, two of our high school students who built a game called Tampon Run -- yes, Tampon Run -- to fight against the menstruation taboo and sexism in gaming. Or the Syrian refugee who dared show her love for her new country by building an app to help Americans get to the polls. Or a 16-year-old girl who built an algorithm to help detect whether a cancer is benign or malignant in the off chance that she can save her daddy's life because he has cancer. These are just three examples of thousands, thousands of girls who have been socialized to be imperfect, who have learned to keep trying, who have learned perseverance. And whether they become coders or the next Hillary Clinton or Beyoncé, they will not defer their dreams.
„Се плашам да кренам рака, се плашам да поставам прашање, зашто не сакам да бидам единствената која не разбира, единствената која се мачи. “ Ако ги учиме девојките да бидат храбри и имаме мрежа на поддршка која ги бодри, тие ќе создадат неверојатни нешта. Јас го гледам тоа секојдневно. Земете за пример две од нашите средношколки кои создадоа игра наречена `Трка на тампони`- да, трка на тампони- за да се изборат против табуто поврзано со менструацијата и половата дискриминација во игрите. Или бегалката од Сирија која се осмели да ја покаже љубовта кон новата земја правејќи апликација да им помогне на Американците да дојдат до изборните места. Или една 16-год. девојка која создаде алгоритам кој помага да се открие дали ракот е бениген или малиген, обидувајќи се да помогне на својот татко бидејќи тој има рак. Овие се само три случаи од илјадници, илјадници девојки кои биле воспитани да бидат несовршени, и кои научиле да бидат упорни и истрајни. Дали ќе станат програмери или следни Хилари Клитон или Бијонсе, тие нема да се откажат од своите соништа.
And those dreams have never been more important for our country. For the American economy, for any economy to grow, to truly innovate, we cannot leave behind half our population. We have to socialize our girls to be comfortable with imperfection, and we've got to do it now. We cannot wait for them to learn how to be brave like I did when I was 33 years old. We have to teach them to be brave in schools and early in their careers, when it has the most potential to impact their lives and the lives of others, and we have to show them that they will be loved and accepted not for being perfect but for being courageous. And so I need each of you to tell every young woman you know -- your sister, your niece, your employee, your colleague -- to be comfortable with imperfection, because when we teach girls to be imperfect, and we help them leverage it, we will build a movement of young women who are brave and who will build a better world for themselves and for each and every one of us.
Тие соништа никогаш не биле позначајни за нашата земја. Доколку сакаме економијата да расте, да има иновации, тогаш не смееме да изоставиме половина од населението. Мораме да ги воспитуваме девојките да им е удобно во несовршеноста, и мораме сега да го сториме тоа. Да не чекаме сами да научат да се храбри, како што научив јас кога имав 33 години. Мораме да ги учиме да бидат храбри на училиште, и на почетокот на нивните кариери, оти токму тогаш храброста најмногу влијае врз нивниот, а и врз животот на другите, и мора да им покажеме дека се сакани и прифатени не заради нивната совршеност туку заради нивната храброст. Сакам секој од вас, да ѝ каже на секоја девојка што ја познава- сестра, внука, вработена, колешка да се чувствува удобно во несовршеноста, бидејќи ако ги учиме да бидат несовршени, и им помагаме да го искористат тоа како предност, ќе создадеме движење на млади жени кои се храбри и кои ќе изградат подобар свет за себе и за секој од нас.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause) Thank you.
(Аплауз) Благодарам.
Chris Anderson: Reshma, thank you. It's such a powerful vision you have. You have a vision. Tell me how it's going. How many girls are involved now in your program?
Крис Андерсон: Решна, ти благодарам. Имаш толку силна визија. Имаш визија. Кажи ми како оди тоа? Колку девојки се вклучени во твојата програма?
Reshma Saujani: Yeah. So in 2012, we taught 20 girls. This year we'll teach 40,000 in all 50 states.
Решна: Да. Во 2012 имавме 20 девојки. Оваа година ќе подучуваме 40.000 девојки во сите 50 држави.
(Applause)
(Аплауз)
And that number is really powerful, because last year we only graduated 7,500 women in computer science. Like, the problem is so bad that we can make that type of change quickly.
Бројката е навистина моќна. Мината година дипломираа само 7.500 жени по информатика. Знаете, проблемот е толку голем што можеме промената брзо да ја направиме.
CA: And you're working with some of the companies in this room even, who are welcoming graduates from your program?
Крис: Работите со некои компании кои се дури и овде сега, кои прифаќаат дипломирани од вашата програма?
RS: Yeah, we have about 80 partners, from Twitter to Facebook to Adobe to IBM to Microsoft to Pixar to Disney, I mean, every single company out there. And if you're not signed up, I'm going to find you, because we need every single tech company to embed a Girls Who Code classroom in their office.
Решна: Да, имаме околу 80 партнери. од Твитер и Фејсбук до Адобе, АјБиЕм, Мајкрософт, Пиксар и Дизни. Мислам, сите можни компании. И ако не сте пријавени, ќе ве најдам. Ни треба секоја развиена компанија за да нѐ вгради во нивното работење.
CA: And you have some stories back from some of those companies that when you mix in more gender balance in the engineering teams, good things happen.
Крис: Имаш и некои приказни од овие компании од минатото, дека кога ќе додадеш родова рамнотежа во инженерските тимови, се случуваат убави работи.
RS: Great things happen. I mean, I think that it's crazy to me to think about the fact that right now 85 percent of all consumer purchases are made by women. Women use social media at a rate of 600 percent more than men. We own the Internet, and we should be building the companies of tomorrow. And I think when companies have diverse teams, and they have incredible women that are part of their engineering teams, they build awesome things, and we see it every day.
Р.С: Одлични работи се случуваат. Мислам дека е лудост да се размислува за фактот дека сега 85% од цела потрошувачка ја прават жените. Жените ги користат социјалните медиуми 600% повќе од мажите. Ние го поседуваме интернетот и ние треба да ги градиме компаниите на иднината. Кога компаниите имаат разновидни тимови, и имаат исклучителни жени како дел од инженерските тимови, тие прават прекрасни нешта- сведоци сме на тоа.
CA: Reshma, you saw the reaction there. You're doing incredibly important work. This whole community is cheering you on. More power to you. Thank you.
К.А.-Решна, ја виде реакцијата. Правиш исклучителна важна работа. Цела заедница те бодри. Ти посакувам многу сила. Ти благодарам.
RS: Thank you.
Р.С Благодарам.
(Applause)
(Аплауз)