Believe me or not, I come offering a solution to a very important part of this larger problem, with the requisite focus on climate. And the solution I offer is to the biggest culprit in this massive mistreatment of the earth by humankind, and the resulting decline of the biosphere. That culprit is business and industry, which happens to be where I have spent the last 52 years since my graduation from Georgia Tech in 1956. As an industrial engineer, cum aspiring and then successful entrepreneur. After founding my company, Interface, from scratch in 1973, 36 years ago, to produce carpet tiles in America for the business and institution markets, and shepherding it through start-up and survival to prosperity and global dominance in its field, I read Paul Hawken's book, "The Ecology of Commerce," the summer of 1994. In his book, Paul charges business and industry as, one, the major culprit in causing the decline of the biosphere, and, two, the only institution that is large enough, and pervasive enough, and powerful enough, to really lead humankind out of this mess. And by the way he convicted me as a plunderer of the earth.
Веровали или не, нудим решење за веома важан део великог проблема, са неопходним фокусом на климу. А решење које нудим је за највећег кривца у овом огромном малтретирању Земље од стране човечанства, чији је резултат погоршана биосфера. Тај кривац су пословање и индустрија. И то је управо где сам ја провео последње 52 године од када сам дипломирао на Џорџија Тек факултету 1956. Као индустријски инжењер, био сам амбициозан и, тада, успешан предузетник. Након што сам ни из чега основао моју компанију ”Интерфејс” 1973., пре 36 година, са циљем да производим подове и тепихе за Америку, за пословна и индустријска тржишта, и након што сам је пропратио кроз почетак и даљи развој до успеха и светске доминације у свом пољу, прочитао сам књигу Пока Хокена под називом ”Екологија трговине”, лета 1994. У тој књизи, Пол оптужује трговину и индустрију као једног највећег кривца који је проузроковао погоршање биосфере, и под два, једину институцију која је довољно велика, утицајна и моћна да стварно изведе људску врсту из овог нереда. А успут ме је и осудио као израбљивача и отимача планете Земље.
And I then challenged the people of Interface, my company, to lead our company and the entire industrial world to sustainability, which we defined as eventually operating our petroleum-intensive company in such a way as to take from the earth only what can be renewed by the earth, naturally and rapidly -- not another fresh drop of oil -- and to do no harm to the biosphere. Take nothing: do no harm. I simply said, "If Hawken is right and business and industry must lead, who will lead business and industry? Unless somebody leads, nobody will." It's axiomatic. Why not us? And thanks to the people of Interface, I have become a recovering plunderer.
Онда сам изазвао људе у мојој компанији - Интерфејсу, да поведу нашу компанију и цео индустријски свет у одрживост. То је за нас значило да једног дана водимо нашу компанију, која јако зависи од нафте, на начин на који ћемо из Земље узети само оно што се може природно и брзо обновити; без иједне свеже капљице нафте, и да притом не повредимо биосферу. Не узми ништа. Не нашкоди. Једноставно сам рекао, ”Ако је Хокинс у праву и ако привреда и индустрија морају да воде, ко ће онда водити њих? Ако неко не поведе, нико неће.” То је као аксиома. Заштo то не бисмо били ми? Захваљујући људима из Интерфејса, постао сам опорављени израбљивач.
(Laughter)
(Смех)
(Applause)
(Аплауз)
I once told a Fortune Magazine writer that someday people like me would go to jail. And that became the headline of a Fortune article. They went on to describe me as America's greenest CEO. From plunderer to recovering plunderer, to America's greenest CEO in five years -- that, frankly, was a pretty sad commentary on American CEOs in 1999. Asked later in the Canadian documentary, "The Corporation," what I meant by the "go to jail" remark, I offered that theft is a crime. And theft of our children's future would someday be a crime. But I realized, for that to be true -- for theft of our children's future to be a crime -- there must be a clear, demonstrable alternative to the take-make-waste industrial system that so dominates our civilization, and is the major culprit, stealing our children's future, by digging up the earth and converting it to products that quickly become waste in a landfill or an incinerator -- in short, digging up the earth and converting it to pollution.
Једном сам рекао писцу магазина ”Fortune” (Богатство) да ће људи једног дана желети да идем у затвор. И то је био наслов његовог чланка. Описали су ме као најеколошкијег директора у Америци. Од израбљивача, преко опорављеног израбљивача, до америчког најеколошкијег директора, све за пет година. То је искрено био веома тужан коментар о америчким директорима 1999. Када су ме касније у канадском документарном филму ”Корпорација” питали шта сам мислио са тиме ”да идем у затвор”, рекао сам им да је крађа злочин. А крађа будућности наше деце ће једног дана бити злочин. Али схватио сам да, да би то била истина, да би крађа будућности наше деце била сматрана злочином, мора постојати јасна, доказива алтернатива том узми-направи-баци индустријском систему који доминира цивилизацијом; који је највећи кривац и нашој деци краде будућност, тако што ископава Земљу и претвара је у производе који брзо постају смеће послато на депонију или спаљено. Укратко, ископавају земљу и претварају је у загађење.
According to Paul and Anne Ehrlich and a well-known environmental impact equation, impact -- a bad thing -- is the product of population, affluence and technology. That is, impact is generated by people, what they consume in their affluence, and how it is produced. And though the equation is largely subjective, you can perhaps quantify people, and perhaps quantify affluence, but technology is abusive in too many ways to quantify. So the equation is conceptual. Still it works to help us understand the problem.
Према Полу и Ен Ерлик и према познатој једначини о утицају на природну средину, утицај, тј. импакт је лоша ствар - производ популације, богатства и технологије. Другим речима, импакт стварају људи, ониме што купују својим богатством, и начином на који су ти производи напраљени. Иако је једначина веома субјективна, можда можемо избројати људе, или израчунати богатство, технологија је насилна на премного начина да би се измерила. Дакле, једначина је појмовна. Ипак, помаже нам да разумемо проблем.
So we set out at Interface, in 1994, to create an example: to transform the way we made carpet, a petroleum-intensive product for materials as well as energy, and to transform our technologies so they diminished environmental impact, rather than multiplied it. Paul and Anne Ehrlich's environmental impact equation: I is equal to P times A times T: population, affluence and technology. I wanted Interface to rewrite that equation so that it read I equals P times A divided by T. Now, the mathematically-minded will see immediately that T in the numerator increases impact -- a bad thing -- but T in the denominator decreases impact. So I ask, "What would move T, technology, from the numerator -- call it T1 -- where it increases impact, to the denominator -- call it T2 -- where it reduces impact?
Тако смо 1994. одлучили да Интерфејс направимо примером и да променимо начин на који правимо под. Под је производ чији материјали и енергија веома зависе од нафте. Све са циљем да променимо наше технологије и умањимо утицај на природну средину, уместо да га повећамо. Јендначина импакта на животну средину Пола и Ен Ерлик гласи: И = П х Б х Т Популација пута богатство пута технологија. Желео сам да Интерфејс промени ту једначину тако да: И је једнако П пута Б, подељено са Т. Дакле, они математички настројени ће одмах видети да Т у бројиоцу повећава импакт - што је лоше. Али Т у делиоцу умањује импакт. Питао сам, ”Шта би то померило Т - технологију из бројиоца, назовимо га Т1, у коме повећава импакт, у делилац, назовимо га Т2, који умањује импакт?”
I thought about the characteristics of first industrial revolution, T1, as we practiced it at Interface, and it had the following characteristics. Extractive: taking raw materials from the earth. Linear: take, make, waste. Powered by fossil fuel-derived energy. Wasteful: abusive and focused on labor productivity. More carpet per man-hour. Thinking it through, I realized that all those attributes must be changed to move T to the denominator. In the new industrial revolution extractive must be replaced by renewable; linear by cyclical; fossil fuel energy by renewable energy, sunlight; wasteful by waste-free; and abusive by benign; and labor productivity by resource productivity. And I reasoned that if we could make those transformative changes, and get rid of T1 altogether, we could reduce our impact to zero, including our impact on the climate. And that became the Interface plan in 1995, and has been the plan ever since.
Помислио сам на карактеристике прве индустријске револуције, Т1, као што смо у Интерфејсу предвидели, и имао је следеће карактеристике. Извлачење: узимање сировина из Земље. Линијско: изми, направи, баци. Покретано енергијом добијеном из фосилних горива. Расипничко: увредљиво и концентрисано само на продуктивност рада. Више пода по људском сату. Размишљајући о томе, схватио сам да сви ти атрибути морају да се промене да бисмо Т преместили у делилац. У новој индустријској револуцији извлачење сировина мора бити замењено обновљивошћу, линеарност цикличношћу, а енергија из фосилних горива обновљивом енергијом, сунчевом светлошћу. Расипничко мора бити замењено са ”без отпада”, увредљиво доброћудним, а продуктивност рада продуктивношћу сировина. Схватио сам да ако бисмо могли да направимо такве промене, и да се потпуно ослободимо Т1, могли бисмо да смањимо наш импакт на нулу, укључујући и наш утицај на климу. То је постао план Интерфејса 1995. И од тада га следимо.
We have measured our progress very rigorously. So I can tell you how far we have come in the ensuing 12 years. Net greenhouse gas emissions down 82 percent in absolute tonnage. (Applause) Over the same span of time sales have increased by two-thirds and profits have doubled. So an 82 percent absolute reduction translates into a 90 percent reduction in greenhouse gas intensity relative to sales. This is the magnitude of the reduction the entire global technosphere must realize by 2050 to avoid catastrophic climate disruption -- so the scientists are telling us. Fossil fuel usage is down 60 percent per unit of production, due to efficiencies in renewables. The cheapest, most secure barrel of oil there is is the one not used through efficiencies. Water usage is down 75 percent in our worldwide carpet tile business. Down 40 percent in our broadloom carpet business, which we acquired in 1993 right here in California, City of Industry, where water is so precious. Renewable or recyclable materials are 25 percent of the total, and growing rapidly. Renewable energy is 27 percent of our total, going for 100 percent. We have diverted 148 million pounds -- that's 74,000 tons -- of used carpet from landfills, closing the loop on material flows through reverse logistics and post-consumer recycling technologies that did not exist when we started 14 years ago.
Строго смо мерили наш напредак. Могу вам рећи колико смо далеко догурали током 12 година. Нето емитовање гасова са ефектом стаклене баште смо смањили за 82% мерено апсолутним тонама. (Аплауз) Током истог временског распона наша продаја се повећала за две трећине, а зарада нам се удвостручила. Дакле, 82% апсолутног смањења се преноси у 90% смањења интензитета гасова са ефектом стаклене баште у односу на продају. То је количина смањења коју мора постићи целокупна глобална техносфера до 2050., да би се избега катастрофалан поремећај климе. То нам научници говоре. Употреба фосилних горива је опала за 60% по јединици производње, захваљујући ефикасности обнављајућих ресурса. Најјефтинији, најбезбеднији барел нафте који постоји је онај који није искоришћен на ефикасан начин. Потрошња воде је опала за 75% у нашем светском послу тепиха и подова. А за 40% у поризвдњи етисона, коју смо започели 1993. управо овде у Калифорнији, граду индустрије, где је вода веома драгоцена. 25% нашег тотала чине обновљиви и рециклирани матаријали, а тај број брзо расте. 27% наше енергије је обновљиво, а циљамо на 100%. Преусмерили смо 148 милиона фунти, односно 74000 тона коришћених подова са отпада. Затворили смо круг протока материјала путем обрнуте логистике и технологијама за рециклажу употребљених производа, које нису постојале када смо почели пре 14 година.
Those new cyclical technologies have contributed mightily to the fact that we have produced and sold 85 million square yards of climate-neutral carpet since 2004, meaning no net contribution to global climate disruption in producing the carpet throughout the supply chain, from mine and well head clear to end-of-life reclamation -- independent third-party certified. We call it Cool Carpet. And it has been a powerful marketplace differentiator, increasing sales and profits. Three years ago we launched carpet tile for the home, under the brand Flor, misspelled F-L-O-R. You can point and click today at Flor.com and have Cool Carpet delivered to your front door in five days. It is practical, and pretty too.
Те нове цикличне технологије су значајно допринеле томе да смо од 2004. произвели и продали 71 милион квадратних метара подова који немају утицаја на климу. То значи да производња подова путем нашег ланца снабдевања - из рудника, јасним путем, ка потражњи на крају употребног живота - нема нето доприноса глобалном ремећењу климе. То је све званично потврђено независним трећим лицем. Зовемо га ”Cool Carpet”. Он је постао моћан производ тржишта који нам је донео повећану продају и профит. Пре три године смо лансирали кућне подне плочице, под називом ”Flor”, (Под), пише се ”F-L-O-R”, уместо ”floor". Можете посетити сајт ”Flor.com” и наручити ”Cool Carpet” који ће вам бити достављен на врата за 5 дана. Практичан је, а и леп.
(Laughter)
(Смех)
(Applause)
(Аплауз)
We reckon that we are a bit over halfway to our goal: zero impact, zero footprint. We've set 2020 as our target year for zero, for reaching the top, the summit of Mount Sustainability. We call this Mission Zero. And this is perhaps the most important facet: we have found Mission Zero to be incredibly good for business. A better business model, a better way to bigger profits. Here is the business case for sustainability. From real life experience, costs are down, not up, reflecting some 400 million dollars of avoided costs in pursuit of zero waste -- the first face of Mount Sustainability. This has paid all the costs for the transformation of Interface.
Сматрамо да смо прешли мало више од пола пута ка нашем циљу - нула утицај, нула отисак. Поставили 2020. као годину за достизање нуле као нашег циља, за достизање врха планине Одрживости. То зовемо Мисија Нула. То је вероватно наш најважнији аспект. Открили смо да је Мисија Нула веома добра за посао. Бољи пословни модел. Бољи начин за веће зараде. То је за пословни доказ за одрживост. Из свакодневног искуства да постигнемо престанак емитовања отпада, видели смо да трошкови нису порасли, већ опали, одражавајући се у неких 400 милиона долара избегнутих трошкова. То је прво лице планине Одрживости. То је исплатило све трошкове трансформације Интерфејса.
And this dispels a myth too, this false choice between the environment and the economy. Our products are the best they've ever been, inspired by design for sustainability, an unexpected wellspring of innovation. Our people are galvanized around this shared higher purpose. You cannot beat it for attracting the best people and bringing them together. And the goodwill of the marketplace is astonishing. No amount of advertising, no clever marketing campaign, at any price, could have produced or created this much goodwill. Costs, products, people, marketplaces -- what else is there? It is a better business model.
Ово такође руши мит о лажном избору између природне средине и економије. Наши производи су бољи него икада, инспирисани дизајном одрживости, и неочекиваним извором иновације. Наши људи су узбуђени због те заједничке сврхе. Она привлачи и окупља најбоље људе. А добра воља тржишта је запањујућа. Ниједна количина реклама, нити паметних, скупих кампања није могла да створи толико добре воље. Трошкови, производи, људи, тржиште. Чега још има? То је бољи модел пословања.
And here is our 14-year record of sales and profits. There is a dip there, from 2001 to 2003: a dip when our sales, over a three-year period, were down 17 percent. But the marketplace was down 36 percent. We literally gained market share. We might not have survived that recession but for the advantages of sustainability. If every business were pursuing Interface plans, would that solve all our problems? I don't think so. I remain troubled by the revised Ehrlich equation, I equals P times A divided by T2. That A is a capital A, suggesting that affluence is an end in itself. But what if we reframed Ehrlich further? And what if we made A a lowercase 'a,' suggesting that it is a means to an end, and that end is happiness -- more happiness with less stuff.
А ево наше 14-годишње продаје и зараде. Овде имамо пад, између 2001. и 2003.: када су нам продаје опале 17% током трогодишњег периода. Али и тржиште је опало за 36%. Буквално смо добили удео на тржишту. Можда не бисмо преживели рецесију да није било предности одживости. Када би свака фирма пратила планове Интерфејса да ли би то решило све наше проблеме? Не верујем. И даље ме муче исправљене Ерлихове једначине, И је једнако П пута Б подељено са Т2. То А је велико А, које налаже да је богатство циљ само по себи. Али шта ако Ерлиха још мало променимо? И ако А претворимо у мало ”а”, прелажући да је то средство за постизање среће. Више среће са мање ствари.
You know that would reframe civilization itself -- (Applause) -- and our whole system of economics, if not for our species, then perhaps for the one that succeeds us: the sustainable species, living on a finite earth, ethically, happily and ecologically in balance with nature and all her natural systems for a thousand generations, or 10,000 generations -- that is to say, into the indefinite future. But does the earth have to wait for our extinction as a species? Well maybe so. But I don't think so.
Знате да би то променило саму цивилизацију - (Аплауз) и читав економски систем, ако не зарад наше врсте, онда можда због оне која ће нас наследити. Одрживе врсте, које живе на Земљи која има крај. Етички гледано, срећно и еколошки, уравнотежени са природом и свим њеним природним системима кроз хиљаду генерација, или 10000 генерација. Такорећи, у неодређену будућност. Али да ли Земља мора да чека да ми, као врста, будемо истребљени? Па, можда. Али ја не мислим тако,.
At Interface we really intend to bring this prototypical sustainable, zero-footprint industrial company fully into existence by 2020. We can see our way now, clear to the top of that mountain. And now the challenge is in execution. And as my good friend and adviser Amory Lovins says, "If something exists, it must be possible." (Laughter) If we can actually do it, it must be possible. If we, a petro-intensive company can do it, anybody can. And if anybody can, it follows that everybody can.
У Интерфејсу, заиста намеравамо да у потпуности направимо прототип за одрживу, индустријску компанију без икаквог еколошког отиска, до 2020. Сада видимо наш пут. Јасно, до врха планине. Сада су у акцији изазови. Ако што мој добар пријатељ и саветник, Ејмори Лавинс, каже, ”Ако нешто постоји, мора је могуће.” (Смех) Ако заправо можемо то да урадимо, мора да је могуће. Ако ми, као компанија која интензивно користи нафту можемо, онда свако може. А, ако свако може, онда следи да сви могу.
Hawken fulfilled business and industry, leading humankind away from the abyss because, with continued unchecked decline of the biosphere, a very dear person is at risk here -- frankly, an unacceptable risk. Who is that person? Not you. Not I. But let me introduce you to the one who is most at risk here. And I myself met this person in the early days of this mountain climb. On a Tuesday morning in March of 1996, I was talking to people, as I did at every opportunity back then, bringing them along and often not knowing whether I was connecting. But about five days later back in Atlanta, I received an email from Glenn Thomas, one of my people in the California meeting. He was sending me an original poem that he had composed after our Tuesday morning together. And when I read it it was one of the most uplifting moments of my life. Because it told me, by God, one person got it. Here is what Glenn wrote. And here is that person, most at risk. Please meet "Tomorrow's Child."
Хокинг је испунио пословање и индустрију удаљујући човечанство од понора. Ако наставимо са упорпашћивањем биосфере, свака особа је у опасности. Искрено, то је неприхватљив ризик. Ко је та особа? Не Ви. Не ја. Али дозволите да вам представим оне који су у највећој опасности. Ја сам ту особу упознао на самом почетку успона на планину. У уторак ујутру, марта 1996. Као по обичају, причао сам са људима тог јутра. Повео сам их са собом, а често нисам знао да ли остварујем везу са њима. Пет дана касније у Атланти, добио сам имејл од Глена Томаса, једног од мојих људи са састанка у Калифорнији. Послао ми је оригиналну песму коју је написао након нашег састанка у уторак ујутру. Када сам је прочитао, наступио је тренутака једне од највећих инспирација мог живота. Песма ми је рекла да је бар једна особа схватила оно што сам рекао. Ево шта је Глен написао. И ево те особе која је у највећој опасности. Упознајте ”Дете сутрашњице”.
"Without a name, an unseen face, and knowing not your time or place,
”Без имена, невиђеног лица и не спознавши своје време ни место,
Tomorrow's child, though yet unborn, I met you first last Tuesday morn.
Дете сутрашњице, иако још нерођено, први пут сам те упознао у уторак ујутру.
A wise friend introduced us two. And through his sobering point of view
Мудар пријатељ нас је упознао. Кроз његову трезвену тачку гледишта
I saw a day that you would see, a day for you but not for me.
видео сам дан који ћеш и ти видети, само ти, али не и ја.
Knowing you has changed my thinking. For I never had an inkling
Познавати те је променило моје размишљање. Јер никада нисам ни посмислио
that perhaps the things I do might someday, somehow threaten you.
да можда неке ствари које ја данас радим могу једног дана некако да ти науде.
Tomorrow's child, my daughter, son,
Дете сутрашњице, моја ћерко, или сине,
I'm afraid I've just begun to think of you and of your good,
бојим се да сам тек почео да размишљам о теби и твом добру,
though always having known I should.
иако сам одувек знао да је требало о томе да размишљам.
Begin, I will.
Почећу.
The way the cost of what I squander, what is lost,
Цена онога што траћим, што сам изгубио,
if ever I forget that you will someday come and live here too."
ако икада заборавим да ћеш и ти једног дана доћи и овде живети.”
Well, every day of my life since, "Tomorrow's Child" has spoken to me with one simple but profound message, which I presume to share with you. We are, each and every one, a part of the web of life. The continuum of humanity, sure, but in a larger sense, the web of life itself. And we have a choice to make during our brief, brief visit to this beautiful blue and green living planet: to hurt it or to help it. For you, it's your call.
Од тада, сваког дана ми је ”Дете сутрашњице” говорило једну једноставну, али дубоку поруку, коју ћу поделити са вама. Свако од нас је део мреже живота, континуитета човечанства. Али у ширем смислу, мреже самог живота. Током наше кратке посете овој лепој, плаво-зеленој планети живота, Можемо да бирамо. Да је повредимо или да јој помогнемо. Што се вас тиче, на вама је да одлучите.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)