So today I'm going to talk to you about the rise of collaborative consumption. I'm going to explain what it is and try and convince you -- in just 15 minutes -- that this isn't a flimsy idea, or a short-term trend, but a powerful cultural and economic force reinventing not just what we consume, but how we consume.
Денеска би сакала да зборувам за подемот на заедничката потрошувачка. Ќе објаснам за што се работи и ќе се обидам да ве убедам, за само 15 минути, дека ова не е наивна идеја или краткорочен тренд, туку моќна социо-економска сила, која редефинира не само што конзумираме туку и како конзумираме.
Now I'm going to start with a deceptively simple example. Hands up -- how many of you have books, CDs, DVDs, or videos lying around your house that you probably won't use again, but you can't quite bring yourself to throw away? Can't see all the hands, but it looks like all of you, right? On our shelves at home, we have a box set of the DVD series "24," season six to be precise. I think it was bought for us around three years ago for a Christmas present. Now my husband, Chris, and I love this show. But let's face it, when you've watched it once maybe, or twice, you don't really want to watch it again, because you know how Jack Bauer is going to defeat the terrorists. So there it sits on our shelves obsolete to us, but with immediate latent value to someone else. Now before we go on, I have a confession to make. I lived in New York for 10 years, and I am a big fan of "Sex and the City." Now I'd love to watch the first movie again as sort of a warm-up to the sequel coming out next week. So how easily could I swap our unwanted copy of "24" for a wanted copy of "Sex and the City?" Now you may have noticed there's a new sector emerging called swap-trading. Now the easiest analogy for swap-trading is like an online dating service for all your unwanted media. What it does is use the Internet to create an infinite marketplace to match person A's "haves" with person C's "wants," whatever they may be.
Како за почеток, еве ви еден навидум, едноставен пример. Кренете рака, колкумина од вас имате книги, ЦД-а, ДВД-ја или видеа расфрлани низ вашите домови, кои најверојатно никогаш повеќе нема да ги употребите, а сепак не можете да се натерате да ги фрлите? Не можам да ги видам сите кренати раце, ама изгледа сите од вас, нели? На нашите полици дома имаме цела колекција од ДВД серијата „24." Шеста сезона да бидам попрецизна. Ако добро се сеќавам, ја добивме за Божиќ пред три години. Мојот сопруг - Крис и јас ја обожаваме оваа серија. Но да бидеме искрени, ако ја изгледате еднаш, можеби двапати, потоа веќе не ви е интересна, бидејќи веќе знаете како Џек Бауер ќе ги победи терористите. Па така серијата си седи на полица застарена за нас, но со голем скриен потенцијал за некој друг. Но пред да продолжиме, морам да признаам нешто. Живеев во Њујорк 10 години и сум голем обожавател на „Сексот и градот." Би сакала повторно да го гледам првиот дел од филмот. само како загревање за продолжението кое излегува следната недела. Па како најлесно би можела да ја земенам нашата стара копија од „24," за копијата што ја сакам од „Сексот и градот“? Можеби некои од вас забележале дека се развива нов сектор на пазарот, наречен „тргување со размена." Тргувањето со размена ви е како онлајн платформа за состаноци за сите работи кои не ви се потребни. Функционира така што го користи интернетот за да креира неограничен пазар во кој се поврзуваат „понудата“ на личноста А, со „желбите“ на личноста Ц, без разлика за што се работи.
The other week, I went on one of these sites, appropriately called Swaptree, and there were over 59,300 items that I could instantly swap for my copy of "24." Lo and behold, there in Reseda, CA was Rondoron who wanted swap his or her "like new" copy of "Sex and the City" for my copy of "24." So in other words, what's happening here is that Swaptree solves my carrying company's sugar rush problem, a problem the economists call "the coincidence of wants," in approximately 60 seconds. What's even more amazing is it will print out a postage label on the spot, because it knows the way of the item. Now there are layers of technical wonder behind sites such as Swaptree, but that's not my interest, and nor is swap trading, per se.
Минатата недела посетив една од овие вебстрани, соодветно наречена Swaptree (Дрво за размена) и пронајдов повеќе од 59 300 работи кои во истиот момент можев да ги заменам за мојата копија од серијата „24." Баш во овој момент, некаде во Калифорнија, беше Рондорон кој сакаше да ја замени својата речиси нова копија од „Сексот и градот“ за мојата копија од „24." Со други зборови, Swaptree (Дрвото за размена) успеа да го реши мојот проблем, или проблем кој економистите го нарекуваат „коинциденција на потребите," за само 60 секунди. Уште поинтересно, во истиот момент добивате сметка бидејќи веќе ги имате сите податоци за нарачката. Се разбира, има одлична техничка поддршка зад вебстраните како Swaptree, но тоа не ме интересира, а не е ни поентата на тргувањето со размена.
My passion, and what I've spent the last few years dedicated to researching, is the collaborative behaviors and trust-mechanics inherent in these systems. When you think about it, it would have seemed like a crazy idea, even a few years ago, that I would swap my stuff with a total stranger whose real name I didn't know and without any money changing hands. Yet 99 percent of trades on Swaptree happen successfully, and the one percent that receive a negative rating, it's for relatively minor reasons, like the item didn't arrive on time.
Мојата страст и тоа што посветено го истражувам во изминативе неколку години, e соработката и механизмите на доверба втемелени во овие системи. Кога ќе се замислите изгледа како луда идеја, дури и до пред неколку години, дека јас би ги разменувала моите работи со тотален странец, чие вистинско име не го познавам и без да размениме никакви пари. Но сепак, 99% од размената на Swaptree е целосно успешна, а само 1% добива негативен рејтинг, и тоа заради помали ситници, на пример дека испораката не била навремена.
So what's happening here? An extremely powerful dynamic that has huge commercial and cultural implications is at play. Namely, that technology is enabling trust between strangers. We now live in a global village where we can mimic the ties that used to happen face to face, but on a scale and in ways that have never been possible before. So what's actually happening is that social networks and real-time technologies are taking us back. We're bartering, trading, swapping, sharing, but they're being reinvented into dynamic and appealing forms. What I find fascinating is that we've actually wired our world to share, whether that's our neighborhood, our school, our office, or our Facebook network, and that's creating an economy of "what's mine is yours." From the mighty eBay, the grandfather of exchange marketplaces, to car-sharing companies such as GoGet, where you pay a monthly fee to rent cars by the hour, to social lending platforms such as Zopa, that will take anyone in this audience with 100 dollars to lend, and match them with a borrower anywhere in the world, we're sharing and collaborating again in ways that I believe are more hip than hippie. I call this "groundswell collaborative consumption."
Значи што уствари се одвива овде? Во игра имаме една исклучително моќна динамика со огромен комерцијален и културолошки потенцијал. Имено, технологијата овозможува создавање на доверба помеѓу непознати лица. Денеска живееме во т.н. глобално село, каде можеме да го имитираме односот кој се случува лице в лице, но во размери и начини кои никогаш порано не биле возможни. Во основа, гледаме како социјалните мрежи и технологијата нè враќаат назад во времето. Повторно се трампаме, тргуваме, разменуваме, делиме но на современ начин, кој има динамична и привлечна форма. За мене е неверојатно тоа што ние, всушност, се поврзуваме за да делиме, без разлика дали е тоа нашето соседство, училиште нашата канцеларија или Фејсбук мрежата, а сето тоа создава нова економија на „она што е мое, е и твое." Од моќниот eBay, најстариот од сите онлајн пазари за размена, до компании за заедничко користење на автомобили, како GoGet каде со месечна членарина можете да изнајмите автомобил во секое време, па сè до социјални мрежи за позајмување, како Zopa, мрежа што било кој од оваа публика кој може да позајми 100 долари, ќе го поврзе со некој кому му се потребни, било каде во светот повторно почнуваме меѓусебно да делиме и соработуваме на нови начини, кои јас верувам дека се повеќе модерни, отколку застарени. Овој тренд јас го нарекувам „заедничка потрошувачка."
Now before I dig into the different systems of collaborative consumption, I'd like to try and answer the question that every author rightfully gets asked, which is, where did this idea come from? Now I'd like to say I woke up one morning and said, "I'm going to write about collaborative consumption," but actually it was a complicated web of seemingly disconnected ideas. Over the next minute, you're going to see a bit like a conceptual fireworks display of all the dots that went on in my head. The first thing I began to notice: how many big concepts were emerging -- from the wisdom of crowds to smart mobs -- around how ridiculously easy it is to form groups for a purpose. And linked to this crowd mania were examples all around the world -- from the election of a president to the infamous Wikipedia, and everything in between -- on what the power of numbers could achieve.
Сега, пред да навлезам во различните системи на заедничката потрошувачка, би сакала да одговорам на прашањето кое, на секој автор со право му се поставува, а тоа е: Од каде потекнува оваа идеја? Би сакала да можев да кажам дека се разбудив едно утро и си реков: „Ќе пишувам за заедничка потрошувачка," но всушност сè започна од еден комплициран сплет на навидум неповрзани идеи. Во текот на следната минута, она што ќе го видите ќе наликува на мрежа од сите аспекти кои поминуваа низ мојата глава. Најпрвин почнав да забележувам дека се појавуваат многу значајни концепти, од мудроста на толпата до т.н. смарт групи и за тоа колку е неверојатно лесно да се формираат групи за одредена цел. Го поврзав овој глобален тренд со примери од целиот свет, почнувајќи од претседателски избори па се до неславната Wikipedia и се останато што може да се постигне со моќта на бројките.
Now, you know when you learn a new word, and then you start to see that word everywhere? That's what happened to me when I noticed that we are moving from passive consumers to creators, to highly enabled collaborators. What's happening is the Internet is removing the middleman, so that anyone from a T-shirt designer to a knitter can make a living selling peer-to-peer. And the ubiquitous force of this peer-to-peer revolution means that sharing is happening at phenomenal rates. I mean, it's amazing to think that, in every single minute of this speech, 25 hours of YouTube video will be loaded. Now what I find fascinating about these examples is how they're actually tapping into our primate instincts. I mean, we're monkeys, and we're born and bred to share and cooperate. And we were doing so for thousands of years, whether it's when we hunted in packs, or farmed in cooperatives, before this big system called hyper-consumption came along and we built these fences and created out own little fiefdoms. But things are changing, and one of the reasons why is the digital natives, or Gen-Y. They're growing up sharing -- files, video games, knowledge. It's second nature to them. So we, the millennials -- I am just a millennial -- are like foot soldiers, moving us from a culture of "me" to a culture of "we."
Сега, знаете како е кога ќе научите некој нов збор и во истиот момент почнувате да го забележувате насекаде? Токму тоа ми се случи мене, кога ми стана јасно дека еволуираме од пасивни конзументи во креатори, и на крајот прераснуваме во „соработувачи." Во основа интернетот ја отстранува потребата за посредник, па така секој, на пример дизајнер на маички или некој што знае да плете ќе може да заработи продавајќи од еден на друг. Моќта на "од еден на друг" револуцијата е распорстранета насекаде, а тоа значи дека меѓусебното делење се случува во огромни размери. На пример, фасцинантно е тоа што во секоја минута од мојот говор на YouTube се аплоудираат по 25 часа видео материјал. Овие примери ме фасцинираат бидејќи тие всушност ги осветлуваат нашите приматски инстинкти. Мислам, ние сме мајмуни, родени сме и воспитувани да споделуваме и да соработуваме. И тоа сме го правеле илјадници години, без разлика дали е тоа ловење во групи или пак заедничка обработка на земјата, се до појавата на денешниов систем, наречен хипер-потрошувачка, кога си се затворивме и си создадовме сопствени мали имоти. Но работите се менуваат и една од причините е Интернет генерацијата (Gem-Y). Тие растат споделувајќи документи, видео игри и знаење. Тоа е нормално за оваа генерација. Па така ние, од милениумската генерација (јас сум од таа генерација) ги следиме нивните чекори, тие нè пренесуваат од индивидуална, во колективна култура.
The reason why it's happening so fast is because of mobile collaboration. We now live in a connected age where we can locate anyone, anytime, in real-time, from a small device in our hands. All of this was going through my head towards the end of 2008, when, of course, the great financial crash happened. Thomas Friedman is one of my favorite New York Times columnists, and he poignantly commented that 2008 is when we hit a wall, when Mother Nature and the market both said, "No more." Now we rationally know that an economy built on hyper-consumption is a Ponzi scheme. It's a house of cards. Yet, it's hard for us to individually know what to do.
Оваа транзиција се одвива ептен брзо заради динамичната соработка. Денеска живееме во поврзан свет каде можеме да лоцираме било кој, во било кое време, преку некој мал уред во нашите раце. Сето ова ми минуваше низ главата кон крајот на 2008, кога, како што знаете, се случи големата финансиска криза. Томас Фридман, еден од моите омилени колумнисти на Њујорк Тајмс, остроумно кажа дека во 2008 удривме во ѕид, тогаш мајка природа и пазарот заедно рекоа „доста е." Денеска ни е многу јасно дека економија базирана на хипер-потрошувачка е лабилна стратегија. Тоа е кула од карти. Сепак, како поединци не знаеме што да правиме.
So all of this is a lot of twittering, right? Well it was a lot of noise and complexity in my head, until actually I realized it was happening because of four key drivers. One, a renewed belief in the importance of community, and a very redefinition of what friend and neighbor really means. A torrent of peer-to-peer social networks and real-time technologies, fundamentally changing the way we behave. Three, pressing unresolved environmental concerns. And four, a global recession that has fundamentally shocked consumer behaviors. These four drivers are fusing together and creating the big shift -- away from the 20th century, defined by hyper-consumption, towards the 21st century, defined by collaborative consumption. I generally believe we're at an inflection point where the sharing behaviors -- through sites such as Flickr and Twitter that are becoming second nature online -- are being applied to offline areas of our everyday lives. From morning commutes to the way fashion is designed to the way we grow food, we are consuming and collaborating once again.
За сето ова се зборува многу на Twitter, нели? Па така, некое време бев многу збунета, се додека не сфатив дека сето ова се случува заради четири клучни движечки сили. Прво, враќањето на вербата во заедницата и согледување на вистинската вредност на пријателите и соседите. Следно, навалата на социјалните мрежи и технологии кои од корен го сменија нашето однесување. Трето, притисокот од нерешените еколошки проблеми. И четврто, глобалната рецесија која пред сè ги шокираше потрошувачите и го промени нивното однесување. Овие четири двигатели се здружуваат во едно и ја создаваат големата промена -- која нè оддалечува од 20-от век, доминиран од хипер-потрошувачката, и нè внесува во 21-от век, чиј главен белег е заедничката потрошувачка. Генерално гледано, верувам дека сме во преодна фаза во која споделувањата -- кои ги правиме преку страни како Flickr и Twitter, и кои веќе ни се ептен нормална работа, веќе се случуваат во области од нашиот секојдневен живот. Од утринското патување до работа, до начинот на кој се дизајнира модата, до тоа како одгледуваме храна ние одново заеднички конзумираме и соработуваме.
So my co-author, Roo Rogers, and I have actually gathered thousands of examples from all around the world of collaborative consumption. And although they vary enormously in scale, maturity and purpose, when we dived into them, we realized that they could actually be organized into three clear systems. The first is redistribution markets. Redistribution markets, just like Swaptree, are when you take a used, or pre-owned, item and move it from where it's not needed to somewhere, or someone, where it is. They're increasingly thought of as the fifth 'R' -- reduce, reuse, recycle, repair and redistribute -- because they stretch the life cycle of a product and thereby reduce waste.
Јас и мојот коавтор Ру Роџерс собравме илјадници примери на заедничка потрошувачка од целиот свет. И иако се меѓусебно различни во нивната големина, развиеност и намена, кога се задлабочивме сфативме дека можат да се организираат во три посебни системи. Првиот, пазари за редистрибуција Пазарите за редистрибуција, исто како и Swaptree, земаат користен или претходно поседуван предмет и го пренесуваат од едно место каде веќе не е потребен до таму или до оној, кој има потреба од истиот. Тие припаѓаат на т.н. концепт на 5-те „R“ -- намалување, повторна употреба, рециклирање, поправање и редистрибуирање -- бидејќи го продолжуваат векот на траење на производот, а со самото тоа го намалуваат отпадот.
The second is collaborative lifestyles. This is the sharing of resources of things like money, skills and time. I bet, in a couple of years, that phrases like "coworking" and "couchsurfing" and "time banks" are going to become a part of everyday vernacular. One of my favorite examples of collaborative lifestyles is called Landshare. It's a scheme in the U.K. that matches Mr. Jones, with some spare space in his back garden, with Mrs. Smith, a would-be grower. Together they grow their own food. It's one of those ideas that's so simple, yet brilliant, you wonder why it's never been done before.
Вториот систем е т.н. содружнички стил на живот. Ова подразбира споделување на ресурси од типот на пари, вештини и време. Можам да се кладам, дека за неколку години термини како „заедничко работење“ „кауч сурфање“ и „банки на време“ ќе бидат дел од нашиот секојдневен речник. Еден од моите омилени примери на содружнички животен стил се вика Landshare (споделување на земја). Оваа шема од Велика Британија го поврзува одреден г-дин Џоунс кој има слободен простор во својот двор, со одредена г-ѓа Смит, која сака да одгледува градинарски култури. На тој начин тие заедно ја одгледуваат својата храна. Ова е една од оние идеи што се толку едноставни, а сепак генијални па ве тераат да се замислите зошто досега не била реализирана.
Now, the third system is product-service systems. This is where you pay for the benefit of the product -- what it does for you -- without needing to own the product outright. This idea is particularly powerful for things that have high-idling capacity. And that can be anything from baby goods to fashions to -- how many of you have a power drill, own a power drill? Right. That power drill will be used around 12 to 13 minutes in its entire lifetime. (Laughter) It's kind of ridiculous, right? Because what you need is the hole, not the drill. (Laughter) (Applause) So why don't you rent the drill, or, even better, rent out your own drill to other people and make some money from it? These three systems are coming together, allowing people to share resources without sacrificing their lifestyles, or their cherished personal freedoms. I'm not asking people to share nicely in the sandpit.
Следен е третиот систем - системите за услуги. Овде плаќате за бенефитот што го нуди производот и намената која ја има, без потребата да го купите истиот. Оваа идеја е исклучително корисна за оние предмети кои не се користат многу често. Може да се работи за било што, од бебешка опрема до облека, до... - Колку од вас имаат бормашина? Сопствена бормашина? Добро. Таа бормашина ќе ја искористите околу 12-13 минути во текот на целиот ваш живот. (смеа) Малку апсурдно, нели? Така е бидејќи ви треба дупката, а не бормашината. (смеа) (аплауз) Па зошто тогаш не изнајмите бормашина или, уште подобро, изнајмете ја вашата на други луѓе и заработете пари од неа? Сите три системи се здружуваат заедно и им дозволуваат на луѓето да споделуваат ресурси без притоа да го жртвуваат својот начин на живот или слободното време. Јас не барам од луѓето културно сè да си делат меѓусебе.
So I want to just give you an example of how powerful collaborative consumption can be to change behaviors. The average car costs 8,000 dollars a year to run. Yet, that car sits idle for 23 hours a day. So when you consider these two facts, it starts to make a little less sense that we have to own one outright. So this is where car-sharing companies such as Zipcar and GoGet come in. In 2009, Zipcar took 250 participants from across 13 cities -- and they're all self-confessed car addicts and car-sharing rookies -- and got them to surrender their keys for a month. Instead, these people had to walk, bike, take the train, or other forms of public transport. They could only use their Zipcar membership when absolutely necessary. The results of this challenge after just one month was staggering. It's amazing that 413 lbs were lost just from the extra exercise. But my favorite statistic is that 100 out of the 250 participants did not want their keys back. In other words, the car addicts had lost their urge to own.
Би сакала само да ви дадам пример за тоа колку влијателна може да биде заедничката потрошувачка врз однесувањето на луѓето. Трошоците за еден просечен автомобил чинат околу 8 000 долари годишно. А тој автомобил стои паркиран 23 часа на ден. Па кога ќе размислите за овие два факта ви станува малку нелогично тоа дека морате да имате сопствен автомобил. Токму овде влегуваат во игра компаниите за споделување автомобили, како Zipcar и GoGet. Во 2009-та Zipcar експериментираше со 250 учесници од 13 различни градови -- декларирани зависници од автомобил кои немале искуство со ваквиот систем -- и ги натерале да ги предадат своите клучеви во текот на еден месец. Наместо да возат, овие луѓе морале да пешачат, да возат точак, да користат воз или други форми на јавен превоз. Им било дозволено да го употребат своето Zipcar членство исклучиво кога било апсолутно неопходно. Резултатите од овој предизвик, за само еден месец се покажаа како неверојатни! Воодушевувачки 200 кг. биле изгубени од самата физичка активност. Но, мојот омилен статистички податок е дека над 100, од вкупно 250 учесници, не ги сакале назад своите клучеви. Со други зборови, зависниците ја изгубиле потребата за сопствен автомобил.
Now products-service systems have been around for years. Just think of libraries and laundrettes. But I think they're entering a new age, because technology makes sharing frictionless and fun. There's a great quote that was written in the New York Times that said, "Sharing is to ownership what the iPod is to the 8-track, what solar power is to the coal mine." I believe also, our generation, our relationship to satisfying what we want is far less tangible than any other previous generation. I don't want the DVD; I want the movie it carries. I don't want a clunky answering machine; I want the message it saves. I don't want a CD; I want the music it plays. In other words, I don't want stuff; I want the needs or experiences it fulfills. This is fueling a massive shift from where usage trumps possessions -- or as Kevin Kelly, the editor of Wired magazine, puts it, "where access is better than ownership."
Системите за услуги постојат од многу одамна. Само помислете на библиотеки и јавни перални. Но јас мислам дека истите влегуваат во нова ера, бидејќи технологијата го прави споделувањето едноставно и забавно. Има еден одличен цитат објавен во Њујорк Тајмс кој вели: "Споделувањето е за сопственоста, она што ајподот е за музичката касета, и она што соларните панели се за рудниците за јаглен.“ Јас сум уверена, дека нашата генерација, нашиот однос кон задоволување на потребите е многу помалку материјален во однос на претходните генерации. Јас не го сакам ДВД-то; го сакам филмот кој го има. Не ја сакам гломазната телефонска секретарка; ја сакам пораката која е зачувана во неа. Не го сакам ЦД-то, туку музиката која ја свири. Со други зборови, не сакам предмети, туку ги сакам искуствата кои ни ги нудат. Ова предизвикува огромна промена каде употребата е поважна од сопственоста или, како што ќе рече Кевин Кели, уредник на списанието Wired „Каде достапноста е подобра од сопственоста."
Now as our possessions dematerialize into the cloud, a blurry line is appearing between what's mine, what's yours, and what's ours. I want to give you one example that shows how fast this evolution is happening. This represents an eight-year time span. We've gone from traditional car-ownership to car-sharing companies, such as Zipcar and GoGet, to ride-sharing platforms that match rides to the newest entry, which is peer-to-peer car rental, where you can actually make money out of renting that car that sits idle for 23 hours a day to your neighbor. Now all of these systems require a degree of trust, and the cornerstone to this working is reputation.
Е сега, како што нашата сопственост се дематеријализира во облаците, така се формира нејасна граница помеѓу она што е мое, твое и наше. Би сакала да посочам еден пример кој покажува колку брзо се случува оваа еволуција. Ова се однесува на временски период од 8 години. Преминавме од традиционалната сопственост на автомобили кон компании за споделување на автомобили, како Zipcar и GoGet, до онлајн платформи за споделување на сопствениот превоз, па се до најновиот изум за меѓусебно позајмување, преку кој, всушност, можете да заработите пари изнајмувајќи му ја на соседот вашата кола која ви стои во место 23 часа на ден. Е сега, сите овие системи бараат одреден степен на доверба, а основата за тоа да се оствари е угледот.
Now in the old consumer system, our reputation didn't matter so much, because our credit history was far more important that any kind of peer-to-peer review. But now with the Web, we leave a trail. With every spammer we flag, with every idea we post, comment we share, we're actually signaling how well we collaborate, and whether we can or can't be trusted. Let's go back to my first example, Swaptree. I can see that Rondoron has completed 553 trades with a 100 percent success rate. In other words, I can trust him or her. Now mark my words, it's only a matter of time before we're going to be able to perform a Google-like search and see a cumulative picture of our reputation capital. And this reputation capital will determine our access to collaborative consumption. It's a new social currency, so to speak, that could become as powerful as our credit rating.
Во стариот систем на потрошувачка, нашиот углед не беше од големо значење бидејќи многу поважна беше нашата кредитна историја, а не туѓото мислење за нас. Но сега на интернет ние постојано оставаме траги. Со секое спамување, со секое постирање, споделување на коментар, ние всушност покажуваме колку добро соработуваме, а со тоа и дали сме луѓе од доверба. Еве да се вратиме на првиот пример, Swaptree. Јас можев да видам дека Рондорон имал 553 размени кои биле 100% успешни. Со други зборови, јас можам да му/ѝ верувам. Запамтете ги моите зборови, во прашање е само време кога ќе можеме преку интернет да си го проверуваме рангот кој говори за нашиот углед. Токму овој ранг ќе го одреди нашиот пристап до заедничката потрошувачка. Оваa нова социјална валута, така да ја наречеме, може да стане исто толку важна како и вашата кредитоспособност.
Now as a closing thought, I believe we're actually in a period where we're waking up from this humongous hangover of emptiness and waste, and we're taking a leap to create a more sustainable system built to serve our innate needs for community and individual identity. I believe it will be referred to as a revolution, so to speak -- when society, faced with great challenges, made a seismic shift from individual getting and spending towards a rediscovery of collective good. I'm on a mission to make sharing cool. I'm on a mission to make sharing hip. Because I really believe it can disrupt outdated modes of business, help us leapfrog over wasteful forms of hyper-consumption and teach us when enough really is enough.
Како завршна мисла, верувам дека се наоѓаме во период во кој се будиме од еден тежок мамурлак предизвикан од празнина и загуби, и правиме отскок кон создавање на поодржлив систем формиран да им служи на нашите вродени потреби, за заедништво и личен идентитет. Уверена сум дека за него ќе се зборува како за револуција, така да ја наречеме, кога општеството, соочено со огромни предизвици успеало да направи сеизмичко поместување од индвидуална сопственост и потрошувачка кон повторно откривање на заедничкото добро. Мојата мисија е да го направам споделувањето популарно. Мојата мисија е да го направам модерно. Зошто верувам, дека може да ги промени застарените бизнис модели и да ни помогне да ги надминеме бескорисните форми на хипер-потршувачка и да ни укаже кога доволно е навистина доволно.
Thank you very much.
Ви благодарам многу.
(Applause)
(аплауз)