Where do you come from? It's such a simple question, but these days, of course, simple questions bring ever more complicated answers.
Одакле сте? То је тако једноставно питање, али наравно, ових дана једноставна питања доносе све сложеније одговоре.
People are always asking me where I come from, and they're expecting me to say India, and they're absolutely right insofar as 100 percent of my blood and ancestry does come from India. Except, I've never lived one day of my life there. I can't speak even one word of its more than 22,000 dialects. So I don't think I've really earned the right to call myself an Indian. And if "Where do you come from?" means "Where were you born and raised and educated?" then I'm entirely of that funny little country known as England, except I left England as soon as I completed my undergraduate education, and all the time I was growing up, I was the only kid in all my classes who didn't begin to look like the classic English heroes represented in our textbooks. And if "Where do you come from?" means "Where do you pay your taxes? Where do you see your doctor and your dentist?" then I'm very much of the United States, and I have been for 48 years now, since I was a really small child. Except, for many of those years, I've had to carry around this funny little pink card with green lines running through my face identifying me as a permanent alien. I do actually feel more alien the longer I live there.
Људи ме увек питају одакле сам и очекују да им кажем: "Из Индије", и апсолутно су у праву утолико пре што 100 одсто моје крви и порекла заиста и долази из Индије. Једино што тамо нисам проживео ни један једини дан. Не знам ниједну реч од њених преко 22 000 дијалеката. Тако да не мислим да сам збиља стекао право да себе зовем Индијцем. А ако - "Одакле сте?" значи - "Где сте рођени и одрасли и образовани?", онда сам потпуно из те забавне мале земље знане као Енглеска, осим што сам из Енглеске отишао чим сам завршио средњу школу и свe време свог одрастања био сам једино дете у свим својим разредима које није почело да личи на класичне енглеске јунаке представљане у нашим уџбеницима. А ако - "Одакле сте?" значи - "Где плаћате порез? Где идете код лекара и зубара?", онда сам ја итекако из Сједињених Америчких Држава и то у последњих 48 година, од малих ногу. Једино што сам, многе од тих година, морао да увек имам уза се ону смешну роза картицу са зеленим линијама које ми пролазе кроз лице и идентификују ме као перманентног странца. У ствари, што сам дуже тамо све се више и осећам као странац.
(Laughter)
(Смех)
And if "Where do you come from?" means "Which place goes deepest inside you and where do you try to spend most of your time?" then I'm Japanese, because I've been living as much as I can for the last 25 years in Japan. Except, all of those years I've been there on a tourist visa, and I'm fairly sure not many Japanese would want to consider me one of them.
А ако - "Одакле сте?" значи - "Које је место најдубље у вама и где гледате да проведете највећи део времена?", онда сам Јапанац, пошто у последњих 25 година у Јапану живим што више могу. Једино што сам све ове године тамо провео са туристичком визом, а и прилично сам убеђен да баш и нема нешто много Јапанаца који би хтели да ме сматрају једним од својих.
And I say all this just to stress how very old-fashioned and straightforward my background is, because when I go to Hong Kong or Sydney or Vancouver, most of the kids I meet are much more international and multi-cultured than I am. And they have one home associated with their parents, but another associated with their partners, a third connected maybe with the place where they happen to be, a fourth connected with the place they dream of being, and many more besides. And their whole life will be spent taking pieces of many different places and putting them together into a stained glass whole. Home for them is really a work in progress. It's like a project on which they're constantly adding upgrades and improvements and corrections. And for more and more of us, home has really less to do with a piece of soil than, you could say, with a piece of soul.
А све ово говорим само да бих нагласио како је моје порекло веома старомодно и једноставно, јер кад одем у Хонг Конг или Сиднеј или Ванкувер, већина деце коју срећем је много интернационалнија и мултикултуралнија од мене. Они имају један дом везан за родитеље, али други везан за партнере, трећи можда везан за место где су се задесили, четврти везан за место где сањаре да буду и још многе поред тога. И цео ће им живот проћи на узимање делова многих различитих места и њихово састављање у некакав витраж целине. За њих је дом заправо "радови у току". То је као пројекат коме они стално додају надоградње, побољшања и исправке. И за све више и више нас, кућа заиста све мање има везе са комадом тла него, да кажем, са комадом душе.
If somebody suddenly asks me, "Where's your home?" I think about my sweetheart or my closest friends or the songs that travel with me wherever I happen to be. And I'd always felt this way, but it really came home to me, as it were, some years ago when I was climbing up the stairs in my parents' house in California, and I looked through the living room windows and I saw that we were encircled by 70-foot flames, one of those wildfires that regularly tear through the hills of California and many other such places. And three hours later, that fire had reduced my home and every last thing in it except for me to ash. And when I woke up the next morning, I was sleeping on a friend's floor, the only thing I had in the world was a toothbrush I had just bought from an all-night supermarket. Of course, if anybody asked me then, "Where is your home?" I literally couldn't point to any physical construction. My home would have to be whatever I carried around inside me.
Ако ме неко изненада упита: "Где ти је дом?", ја помислим на своју драгу или своје најближе пријатеље или песме које путују са мном где год да се задесим. И увек сам се тако осећао, али ми је то стварно дошло такорећи до пред врата пре неколико година, када сам се пењао уз степенице у кући мојих родитеља у Калифорнији и погледао кроз прозоре дневне собе и видео да смо окружени са двадесет метара високим пламеновима, једном од оних стихија које редовно харају у брдима Калифорније и сличним местима. И после три сата, та ватра је мој дом и све до задње ствари у њему, осим мене, претворила у пепео. А када сам се пробудио следећег јутра, лежао сам на пријатељевом поду и једино што сам имао на свету била је четкица за зубе коју сам управо купио у супермаркету који ради целу ноћ. Наравно, да ме тада ико упитао: "Где ти је дом?", буквално не бих могао да упрем прстом ни на какву физичку грађевину. Мој дом би морало да буде све што сам носио у себи.
And in so many ways, I think this is a terrific liberation. Because when my grandparents were born, they pretty much had their sense of home, their sense of community, even their sense of enmity, assigned to them at birth, and didn't have much chance of stepping outside of that. And nowadays, at least some of us can choose our sense of home, create our sense of community, fashion our sense of self, and in so doing maybe step a little beyond some of the black and white divisions of our grandparents' age. No coincidence that the president of the strongest nation on Earth is half-Kenyan, partly raised in Indonesia, has a Chinese-Canadian brother-in-law.
И мислим да је ово, на тако много начина, сјајно ослобођење. Јер, када су се моји баба и деда родили, они су прилично имали тај свој осећај дома, осећај заједништва, чак и осећај непријатељства, који су добили рођењем и није било много шансе да изађу из тога. А данас, барем неки од нас могу да изаберу свој осећај дома, да створе свој осећај за заједницу, уобличе свој осећај себе и на тај начин можда да оду који мали корак даље од неких црно-белих подела из доба наших дедова и баба. Није случајност да је председник најјаче нације на Земљи полу-Кенијац, да је делимично одрастао у Индонезији и да има кинеског Канађанина за шурака.
The number of people living in countries not their own now comes to 220 million, and that's an almost unimaginable number, but it means that if you took the whole population of Canada and the whole population of Australia and then the whole population of Australia again and the whole population of Canada again and doubled that number, you would still have fewer people than belong to this great floating tribe.
Број људи који живе у земљама које нису њихове сада достиже 220 милиона, готово незамислив број, али то значи да, ако узмете сво становништво Канаде и сво становништво Аустралије, па онда опет сво становништво Аустралије и сво Канаде и онда удвостручите тај број, још увек бисте имали мањи број људи него што је припадника овог великог плутајућег племена.
And the number of us who live outside the old nation-state categories is increasing so quickly, by 64 million just in the last 12 years, that soon there will be more of us than there are Americans. Already, we represent the fifth-largest nation on Earth. And in fact, in Canada's largest city, Toronto, the average resident today is what used to be called a foreigner, somebody born in a very different country.
И број нас који живимо ван старих категорија државе-нације расте тако брзо, само за последњих 12 година већи је за 64 милиона и ускоро ће нас бити више него Американаца. Већ представљамо пету по величини нацију на Земљи. И у ствари, у највећем канадском граду Торонту, просечан становник данас је оно што се некада звало странцем, неко ко је рођен у веома различитој земљи.
And I've always felt that the beauty of being surrounded by the foreign is that it slaps you awake. You can't take anything for granted. Travel, for me, is a little bit like being in love, because suddenly all your senses are at the setting marked "on." Suddenly you're alert to the secret patterns of the world. The real voyage of discovery, as Marcel Proust famously said, consists not in seeing new sights, but in looking with new eyes. And of course, once you have new eyes, even the old sights, even your home become something different. Many of the people living in countries not their own are refugees who never wanted to leave home and ache to go back home. But for the fortunate among us, I think the age of movement brings exhilarating new possibilities.
И увек сам осећао да је лепота живота међу странцима попут шамара који те разбуђује. Не можете ништа узети здраво за готово. Путовања су, за мене, помало стање заљубљености јер се сва чула одједном укључе. Одједном сте свесни тајних образаца света. Прави пут открића, као што Марсел Пруст славно рече, не састоји се у виђењу нових призора, него у гледању новим очима. И наравно, кад имате нове очи, чак и стари призори, чак и ваш дом постају нешто другачије. Многи људи који живе у земљама које нису њихове су избеглице који никада нису хтели да напусте свој дом и који жуде да му се врате. Али, за срећне међу нама, мислим да доба кретања доноси нове узбудљиве могућности.
Certainly when I'm traveling, especially to the major cities of the world, the typical person I meet today will be, let's say, a half-Korean, half-German young woman living in Paris. And as soon as she meets a half-Thai, half-Canadian young guy from Edinburgh, she recognizes him as kin. She realizes that she probably has much more in common with him than with anybody entirely of Korea or entirely of Germany. So they become friends. They fall in love. They move to New York City.
Када путујем, посебно у велике светске градове, типична особа коју ћу данас да сретнем ће бити, рецимо, млада полу-Корејанка, полу-Немица која живи у Паризу. И чим упозна полу-тајландског, полу-канадског младића из Единбурга, препознаје га као једног од својих. Она схвата да вероватно има много више заједничког са њим него са било ким ко је потпуно Корејанац или потпуно Немац. И тако, они постану пријатељи. Заљубе се. Па се преселе у Њујорк.
(Laughter)
(Смех)
Or Edinburgh. And the little girl who arises out of their union will of course be not Korean or German or French or Thai or Scotch or Canadian or even American, but a wonderful and constantly evolving mix of all those places. And potentially, everything about the way that young woman dreams about the world, writes about the world, thinks about the world, could be something different, because it comes out of this almost unprecedented blend of cultures.
Или Единбург. А девојчица која израсте из њихове везе неће, наравно, бити ни Корејанка нити Немица ни Францускиња нити Тајланђанка ни Шкотланђанка нити Канађанка чак ни Американка, него дивна и стално еволуирајућа мешавина свих тих места. И потенцијално, све у начину на који та млада жена сања о свету, пише о свету, мисли о свету, могло би да буде нешто другачије јер долази из те мешавине култура готово без преседана.
Where you come from now is much less important than where you're going. More and more of us are rooted in the future or the present tense as much as in the past. And home, we know, is not just the place where you happen to be born. It's the place where you become yourself.
Одакле долазите сада је много мање важно него куда идете. Све више и више нас има корене у будућности или садашњости, онолико колико и у прошлости. И дом, знамо, није само место где вам западне да се родите. То је место где постајете оно што јесте.
And yet, there is one great problem with movement, and that is that it's really hard to get your bearings when you're in midair. Some years ago, I noticed that I had accumulated one million miles on United Airlines alone. You all know that crazy system, six days in hell, you get the seventh day free.
Па ипак, има један велики проблем са кретањем, а то је да је стварно тешко да се оријентишете када сте усред неба. Пре неколико година, приметио сам да сам накупио милион миља и то само код Јунајтед Ерлајнса. Сви знате тај луди систем: шест дана у паклу и онда седми дан имате бесплатно.
(Laughter)
(Смех)
And I began to think that really, movement was only as good as the sense of stillness that you could bring to it to put it into perspective.
И почео сам да мислим да је кретање заиста било само онолико добро колико и осећај мира који сте могли да му придодате да бисте га ставили у перспективу.
And eight months after my house burned down, I ran into a friend who taught at a local high school, and he said, "I've got the perfect place for you." "Really?" I said. I'm always a bit skeptical when people say things like that. "No, honestly," he went on, "it's only three hours away by car, and it's not very expensive, and it's probably not like anywhere you've stayed before." "Hmm." I was beginning to get slightly intrigued. "What is it?" "Well —" Here my friend hemmed and hawed — "Well, actually it's a Catholic hermitage." This was the wrong answer. I had spent 15 years in Anglican schools, so I had had enough hymnals and crosses to last me a lifetime. Several lifetimes, actually. But my friend assured me that he wasn't Catholic, nor were most of his students, but he took his classes there every spring. And as he had it, even the most restless, distractible, testosterone-addled 15-year-old Californian boy only had to spend three days in silence and something in him cooled down and cleared out. He found himself. And I thought, "Anything that works for a 15-year-old boy ought to work for me."
И, осам месеци након што ми је кућа изгорела, налетео сам на пријатеља који је предавао у локалној средњој школи, и који ми рече: "Имам савршено место за тебе." "Стварно?", рекох. Увек сам помало скептичан када људи говоре такве ствари. "Не, озбиљно", настави он, "удаљено је само три сата колима и није јако скупо и вероватно није налик ничему где си одседао раније." "Хмм." Почело је да ме помало копка. "Шта је то?" "Па ето –", кашљуцну и промумла, "Знаш, то је у ствари католички самостан." Погрешан одговор. Провео сам 15 година у англиканским школама, и имао довољно књига химни и крстова за цео живот. Неколико живота, заправо. Али пријатељ ме је уверио да он сам није католик, нити већина његових ученика, али је водио тамо своје разреде сваког пролећа. И, као што рече, чак и најнемирнији, узнемирени, тестостероном сметени 15-годишњи калифорнијски дечак само је требало да проведе у тишини три дана и нешто у њему би се охладило и прочистило. Пронашао би себе самога. Помислих: "Све што функционише за 15-годишњег дечака требало би да функционише и за мене."
So I got in my car, and I drove three hours north along the coast, and the roads grew emptier and narrower, and then I turned onto an even narrower path, barely paved, that snaked for two miles up to the top of a mountain. And when I got out of my car, the air was pulsing. The whole place was absolutely silent, but the silence wasn't an absence of noise. It was really a presence of a kind of energy or quickening. And at my feet was the great, still blue plate of the Pacific Ocean. All around me were 800 acres of wild dry brush.
И тако седох у ауто и одвезох се три сата северно дуж обале и путеви су постајали још празнији и ужи, а онда скренух на још ужи пут, једва покривен, који је вијугао 3 km до врха планине. А кад сам изашао из кола, ваздух је пулсирао. Цело место је било потпуно тихо, али та тишина није била одсуство буке. Било је то заиста присуство неке врсте енергије или оживљавањa. А испод мене је била велика, мирна плава плоча Тихог океана. Свуда око мене је било 800 хектара сувог дивљег честара.
And I went down to the room in which I was to be sleeping. Small but eminently comfortable, it had a bed and a rocking chair and a long desk and even longer picture windows looking out on a small, private, walled garden, and then 1,200 feet of golden pampas grass running down to the sea. And I sat down, and I began to write, and write, and write, even though I'd gone there really to get away from my desk. And by the time I got up, four hours had passed. Night had fallen, and I went out under this great overturned saltshaker of stars, and I could see the tail lights of cars disappearing around the headlands 12 miles to the south. And it really seemed like my concerns of the previous day vanishing. And the next day, when I woke up in the absence of telephones and TVs and laptops, the days seemed to stretch for a thousand hours. It was really all the freedom I know when I'm traveling, but it also profoundly felt like coming home. And I'm not a religious person, so I didn't go to the services. I didn't consult the monks for guidance. I just took walks along the monastery road and sent postcards to loved ones. I looked at the clouds, and I did what is hardest of all for me to do usually, which is nothing at all.
И сиђох у собу у којој је требало да спавам. Мала, али изузетно удобна, имала је кревет и столицу за љуљање дугачак сто и још дуже прозоре који су гледали на мали, приватан, ограђен врт, а затим 400 метара златне пампас траве која се простирала доле до мора. Сео сам и почео сам да пишем и пишем и пишем, иако сам тамо у ствари отишао да бих побегао од свог стола. А када сам на крају устао, прошла су четири сата. Ноћ је пала и ја изађох под тај сјајни преврнути сланик звезда и могао сам да видим задња светла аутомобила како нестају иза литица, 20 километара јужно. И заиста је деловало као да моје бриге од претходног дана нестају. Следећег дана, када сам се пробудио без телефона и телевизора и лаптопова, дани су се чинили хиљадама сати дугим. То је заиста била сва слобода за коју знам кад путујем, али сам имао дубок осећај као да се враћам свом дому. А ја нисам религиозан човек, па нисам ни ишао на богослужења. Нисам тражио од монаха савете. Само сам ишао у шетње дуж манастирског пута и слао разгледнице онима које волим. Гледао сам у облаке и радио оно што је за мене обично најтеже од свега а то је - ама баш ништа.
And I started to go back to this place, and I noticed that I was doing my most important work there invisibly just by sitting still, and certainly coming to my most critical decisions the way I never could when I was racing from the last email to the next appointment. And I began to think that something in me had really been crying out for stillness, but of course I couldn't hear it because I was running around so much. I was like some crazy guy who puts on a blindfold and then complains that he can't see a thing.
И почео сам да се враћам на ово место и приметио да ту радим свој најважнији посао, невидљиво, само седећи мирно и свакако долазећи до својих најважнијих одлука на начин на који никада нисам могао трчећи од последње електронске поште до следећег састанка. И почео сам да мислим да је нешто у мени заиста вапило за миром, али, наравно, нисам могао да то чујем јер сам толико трчао на све стране. Био сам као неки лудак који стави повез преко очију и онда се жали да ништа не види.
And I thought back to that wonderful phrase I had learned as a boy from Seneca, in which he says, "That man is poor not who has little but who hankers after more." And, of course, I'm not suggesting that anybody here go into a monastery. That's not the point. But I do think it's only by stopping movement that you can see where to go. And it's only by stepping out of your life and the world that you can see what you most deeply care about and find a home.
И онда помислих на ону дивну реченицу коју сам као дечак научио од Сенеке, у којој он каже: "Није сиромашан онај ко има мало, него онај ко жели више." И наравно, ја не сугеришем да било ко овде иде у манастир. Поента није у томе. Али мислим да једино кад престанеш да се крећеш можеш да видиш куда треба да идеш. И само ако искорачиш из свог живота и света можеш да видиш до чега ти је највише стало и да нађеш дом.
And I've noticed so many people now take conscious measures to sit quietly for 30 minutes every morning just collecting themselves in one corner of the room without their devices, or go running every evening, or leave their cell phones behind when they go to have a long conversation with a friend. Movement is a fantastic privilege, and it allows us to do so much that our grandparents could never have dreamed of doing. But movement, ultimately, only has a meaning if you have a home to go back to.
А приметио сам да сада многи људи свесно предузимају мере да свако јутро мирно седе око 30 минута само прибирајући се у једном углу собе без својих справа или свако вече иду да трче или остављају мобилне телефоне када иду на дуги разговор са пријатељем. Кретање је фантастична привилегија, оно нам омогућава да урадимо толико тога што наши преци никада нису сањали да ураде. Али покрет, на крају крајева, има смисла само ако имаш дом коме се враћаш.
And home, in the end, is of course not just the place where you sleep. It's the place where you stand.
А дом, коначно, наравно, није само место где преспаваш. То је и твоје станиште и твоје становиште.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)