Philosophers, dramatists, theologians have grappled with this question for centuries: what makes people go wrong? Interestingly, I asked this question when I was a little kid. I grew up in the South Bronx, inner-city ghetto in New York, and I was surrounded by evil, as all kids are who grew up in an inner city. And I had friends who were really good kids, who lived out the Dr. Jekyll Mr. Hyde scenario -- Robert Louis Stevenson. That is, they took drugs, got in trouble, went to jail. Some got killed, and some did it without drug assistance.
Филозофи, драматурзи, теолози се вековима боре са следећим питањем: Зашто људи постају лоши? Занимљиво је да сам поставио ово питање када сам био мали. Када сам био клинац који је одрастао у Јужном Бронксу, градском гету у Њујорку, био сам окружен злом, као сва деца која одрастају у граду. Имао сам пријатеље који су били стварно добра деца, а који су живели као Др Џекил и Мистер Хајд - од Роберта Луиса Стивенсона. То јест, узимали су дрогу, упадали у невоље, ишли у затвор. Неки су страдали, некима је то успело без помоћи дроге.
So when I read Robert Louis Stevenson, that wasn't fiction. The only question is, what was in the juice? And more importantly, that line between good and evil -- which privileged people like to think is fixed and impermeable, with them on the good side, the others on the bad side -- I knew that line was movable, and it was permeable. Good people could be seduced across that line, and under good and some rare circumstances, bad kids could recover with help, with reform, with rehabilitation.
Тако да, када сам читао Роберта Луиса Стивенсона, то није била фикција. Једино питање је било, шта је у соку? И још важније, линија између добра и зла - за коју повлашћени људи воле да верују да је чврста и непробојна, са њима на страни добра и осталима на страни лошег - ја сам знао да та линија може да се помера и да је пропустљива. Добре људе је могуће завести да је пређу и под добрим и неким ретким околностима лоша деца могу да се врате уз помоћ, промену, рехабилитацију.
So I want to begin with this wonderful illusion by [Dutch] artist M.C. Escher. If you look at it and focus on the white, what you see is a world full of angels. But let's look more deeply, and as we do, what appears is the demons, the devils in the world. That tells us several things.
Желим да почнем овом изванредном илузијом (холандског) уметника Ешера (M.C. Escher). Ако је гледате и фокусирате се на бело видећете свет пун анђела. Али погледајмо дубље и појавиће се демони, ђаволи у свету. То нам говори неколико ствари.
One, the world is, was, will always be filled with good and evil, because good and evil is the yin and yang of the human condition. It tells me something else. If you remember, God's favorite angel was Lucifer. Apparently, Lucifer means "the light." It also means "the morning star," in some scripture. And apparently, he disobeyed God, and that's the ultimate disobedience to authority. And when he did, Michael, the archangel, was sent to kick him out of heaven along with the other fallen angels. And so Lucifer descends into hell, becomes Satan, becomes the devil, and the force of evil in the universe begins.
Прва: свет је био, јесте и увек ће и бити испуњен добрим и злом, зато што су добро и зло Јин и Јанг људског постојања. Говори ми још нешто. Ако се сећате, Господов најдражи анђео био је Луцифер. Очигледно, Луцифер значи "светло". Такође значи "јутарња звезда", у неким другим светим књигама. И он није послушао Бога, а то је крајње непоштовање ауторитета. И када се то десило, арханђел Михајло је послат да га избаци из раја заједно са другим палим анђелима. И тако Луцифер падне у пакао, постане Сатана, постане ђаво, и ослободи се сила зла у универзуму.
Paradoxically, it was God who created hell as a place to store evil. He didn't do a good job of keeping it there though. So, this arc of the cosmic transformation of God's favorite angel into the Devil, for me, sets the context for understanding human beings who are transformed from good, ordinary people into perpetrators of evil.
Парадоксално, Бог је створио пакао као место за одлагање зла. Додуше, није баш успео да га тамо задржи. И тако ова космичка трансформација божијег омиљеног анђела у Ђавола, за мене представља контекст за разумевање људских бића која се претварају из добрих, обичних људи, у починиоце зла.
So the Lucifer effect, although it focuses on the negatives -- the negatives that people can become, not the negatives that people are -- leads me to a psychological definition. Evil is the exercise of power. And that's the key: it's about power. To intentionally harm people psychologically, to hurt people physically, to destroy people mortally, or ideas, and to commit crimes against humanity. If you Google "evil," a word that should surely have withered by now, you come up with 136 million hits in a third of a second.
Тако ме Ефекат Луцифера, иако се фокусира на негативности - негативности које људи могу постати, не негативности које људи јесу - доводи до психолошке дефиниције: зло је примењена моћ. И у томе је кључ: ради се о моћи. Намерно психолошки наудити људима, повредити људе физички, смртно уништити људе или идеје, и починити злочин против човечности. Ако у Google укуцате "зло", реч која је требало да је до сада нестала, појавиће вам се 136 милиона резултата за трећину секунде.
A few years ago -- I am sure all of you were shocked, as I was, with the revelation of American soldiers abusing prisoners in a strange place in a controversial war, Abu Ghraib in Iraq. And these were men and women who were putting prisoners through unbelievable humiliation. I was shocked, but I wasn't surprised, because I had seen those same visual parallels when I was the prison superintendent of the Stanford Prison Study.
Пре неколико година - сигуран сам да сте и ви били шокирани као и ја, открићем да су амерички војници злостављали затворенике на неком чудном месту у контроверзном рату: Абу Граиб у Ираку. То су мушкарци и жене који су понижавали затворенике на невероватне начине. Био сам шокиран, али не изненађен, јер сам видео исте такве ствари када сам био надзорник затвора у станфодрској студији.
Immediately the Bush administration military said what? What all administrations say when there's a scandal: "Don't blame us. It's not the system. It's the few bad apples, the few rogue soldiers." My hypothesis is, American soldiers are good, usually. Maybe it was the barrel that was bad. But how am I going to deal with that hypothesis?
Одмах је војска Бушове владе рекла ... шта? Што и иначе кажу сви званичници кад избије неки скандал. "Не кривите нас. Није ствар у систему. Криви су појединци, неколицина лоших војника." Моја хипотеза је да су амерички војници углавном добри. Можда окружење не ваља. Али шта да радим са том хипотезом?
I became an expert witness for one of the guards, Sergeant Chip Frederick, and in that position, I had access to the dozen investigative reports. I had access to him. I could study him, have him come to my home, get to know him, do psychological analysis to see, was he a good apple or bad apple. And thirdly, I had access to all of the 1,000 pictures that these soldiers took. These pictures are of a violent or sexual nature. All of them come from the cameras of American soldiers. Because everybody has a digital camera or cell phone camera, they took pictures of everything, more than 1,000.
Постао сам стручни сведок за једног од стражара, наредника Чипа Фредерика (Chip Frederick) и из те позиције имао сам приступ бројним извештајима истраге. Имао сам приступ њему. Могао сам да га проучавам, да дође код мене кући, да га упознам, да урадим психолошку анализу како бих видео да ли је добра или лоша јабука. И као треће, имао сам приступ хиљадама фотографија које су сликали ови војници. Ове слике садрже насилне и сексуалне призоре. Све потичу са апарата америчких војника. Пошто сви имају дигитални фотоапарат или телефон са камером, сликали су све. Има преко 1000.
And what I've done is I organized them into various categories. But these are by United States military police, army reservists. They are not soldiers prepared for this mission at all. And it all happened in a single place, Tier 1-A, on the night shift. Why? Tier 1-A was the center for military intelligence. It was the interrogation hold. The CIA was there. Interrogators from Titan Corporation, all there, and they're getting no information about the insurgency. So they're going to put pressure on these soldiers, military police, to cross the line, give them permission to break the will of the enemy, to prepare them for interrogation, to soften them up, to take the gloves off. Those are the euphemisms, and this is how it was interpreted. Let's go down to that dungeon.
А ја сам их поделио у две различите категорије. Али ово су сликали припадници војне полиције Сједињених Држава, војни резервисти. То нису уопште војници који су припремљени за ову мисију. И све се десило на једном месту, Тиер1А, у ноћној смени. Зашто? Тиер1А је центар војне обавештајне службе. То је било место за саслушања. Тамо је била ЦИА (CIA). Испитивачки уређаји Титан корпорације (Titan Corp) су тамо али не добијају никакве информације о побуни. И тако притискају ове војнике, Војну полицију, да пређу линију, дају им дозволу да сломе вољу непријатеља, да их припреме за саслушање, да их омекшају, скину рукавице. То су све еуфемизми, а ево како су интерпретирани. Пођимо у ту тамницу.
(Typewriting)
(клик објектива)
[Abu Ghraib Iraq Prison Abuses 2008 Military Police Guards' Photos]
[The following images include nudity and graphic depictions of violence]
(Camera shutter sounds)
(Thuds)
(ударци)
(Camera shutter)
(клик објектива)
(Camera shutter)
(ударци)
(Breathing)
(дисање)
(Bells)
(звона)
(Bells end)
So, pretty horrific. That's one of the visual illustrations of evil. And it should not have escaped you that the reason I paired the prisoner with his arms out with Leonardo da Vinci's ode to humanity is that that prisoner was mentally ill. That prisoner covered himself with shit every day, they had to roll him in dirt so he wouldn't stink. But the guards ended up calling him "Shit Boy." What was he doing in that prison rather than in some mental institution?
Дакле, прилично застрашујуће. Ово је једна од визуелних илустрација зла. Запазите да сам упоредио затвореника раширених руку са Одом човечанству Леонарда да Винчија јер је тај затвореник душевно болестан. Тај затвореник би се сваки дан мазао изметом а они су морали да га ваљају у прашини да не би смрдео. На крају су га стражари звали Усранко. Шта је он радио у том затвору, уместо да је био у некој душевној болници?
In any event, here's former Secretary of Defense Rumsfeld. He comes down and says, "I want to know, who is responsible? Who are the bad apples?" Well, that's a bad question. You have to reframe it and ask, "What is responsible?" "What" could be the who of people, but it could also be the what of the situation, and obviously that's wrongheaded.
У сваком случају, бивши секретар одбране Рамсфелд (Rumsfeld) оде тамо и каже "Хоћу да знам ко је одговоран? Ко су те покварене јабуке?" Видите, то је лоше питање. Требало би да га преформулишете и питате "Шта је одговорно?" Јер "шта" може да буде ко од људи, али такође може да буде и шта у ситуацији, и то је очигледно изопачено. И како психолози разумеју
How do psychologists try to understand such transformations of human character, if you believe that they were good soldiers before they went down to that dungeon? There are three ways. The main way is called dispositional. We look at what's inside of the person, the bad apples.
овакве трансформације људског карактера, ако верујете у то да су ово били добри војници пре него што су сишли у ту тамницу? Постоје три начина. Главни начин се назива диспозициони. Гледамо у оно шта се налази у особи, у поквареним јабукама.
This is the foundation of all of social science, the foundation of religion, the foundation of war. Social psychologists like me come along and say, "Yeah, people are the actors on the stage, but you'll have to be aware of the situation. Who are the cast of characters? What's the costume? Is there a stage director?" And so we're interested in what are the external factors around the individual -- the bad barrel? Social scientists stop there and they miss the big point that I discovered when I became an expert witness for Abu Ghraib. The power is in the system. The system creates the situation that corrupts the individuals, and the system is the legal, political, economic, cultural background. And this is where the power is of the bad-barrel makers.
Ово је основа свих друштвених дисциплина, основа религије, основа рата. Социјални психолози као ја дођу и кажу "Да, људи су глумци на сцени, али морате бити свесни каква је ситуација. Какви су ликови? Какав је костим? Постоји ли режисер?" Нас занима који су спољни фактори око појединца, лоше окружење. Социолози се ту зауставе и пропусте смисао који сам открио када сам постао стручни сведок за Абу Граиб. Моћ је у систему. Систем прави ситуацију која квари појединце, а систем је закон, политика, економија, култура. Ту лежи моћ оних који праве лоше окружење.
If you want to change a person, change the situation. And to change it, you've got to know where the power is, in the system. So the Lucifer effect involves understanding human character transformations with these three factors. And it's a dynamic interplay. What do the people bring into the situation? What does the situation bring out of them? And what is the system that creates and maintains that situation?
Ако желите да промените особу, морате да промените ситуацију. Ако желите да промените ситуацију, морате знати где у систему лежи моћ. Тако Ефекат Луцифера укључује разумевање трансформације људског карактера с ова три фактора. То је динамична игра. Шта људи уносе у ситуацију? Шта ситуација извлачи из њих? И какав је тај систем који ствара и одржава ту ситуацију?
My recent book, "The Lucifer Effect," is about, how do you understand how good people turn evil? And it has a lot of detail about what I'm going to talk about today. So Dr. Z's "Lucifer Effect," although it focuses on evil, really is a celebration of the human mind's infinite capacity to make any of us kind or cruel, caring or indifferent, creative or destructive, and it makes some of us villains. And the good news that I'm going to hopefully come to at the end is that it makes some of us heroes. This wonderful cartoon in the New Yorker summarizes my whole talk: "I'm neither a good cop nor a bad cop, Jerome. Like yourself, I'm a complex amalgam of positive and negative personality traits that emerge or not, depending on the circumstances."
Моја скоро објављена књига, "Ефекат Луцифера" је о томе како разумети то да добри људи постају лоши. И има много детаља о томе о чему ћу данас причати. Књига доктора З-а "Ефекат Луцифера", иако се фокусира на зло, заправо слави неограничен капацитет људског ума да учини било кога од нас суровим, брижним или индиферентним, креативним или деструктивним, а неке од нас чини зликовцима. А прича са добрим крајем, до које ћу надам се стићи је та да неке од нас чини херојима. Ово је одличан стрип у "New Yorker"-у, који сумира цело моје предавање: "Ја нисам ни добар ни лош полицајац, Џероме. Као и ти, ја сам сложена мешавина позитивних и негативних особина личности које испливају или не, у зависности од околности."
(Laughter)
(смех)
There's a study some of you think you know about, but very few people have ever read the story. You watched the movie. This is Stanley Milgram, little Jewish kid from the Bronx, and he asked the question, "Could the Holocaust happen here, now?" People say, "No, that's Nazi Germany, Hitler, you know, that's 1939." He said, "Yeah, but suppose Hitler asked you, 'Would you electrocute a stranger?' 'No way, I'm a good person.'" He said, "Why don't we put you in a situation and give you a chance to see what you would do?"
Постоји једна студија коју неки мисле да знају, али јако мало људи је уопште прочитало причу. Гледали сте филм. Ово је Стенли Милграм (Stanley Milgrаm), мали Јеврејин из Бронкса, и он је питао "Да ли холокауст може десити сада и овде?" Људи кажу, "Не, то је нацистичка Немачка, то је Хитлер, знате, то је 1939." Он је рекао, "Да, али замилсите да вас Хитлер пита, 'Да ли бисте дали електрошок странцу?' 'Нема шансе, ја сам добра особа'" Он је рекао, "Зашто вас не бисмо ставили у ситуацију и дали вам шансу да видите шта бисте урадили?"
And so what he did was he tested 1,000 ordinary people. 500 New Haven, Connecticut, 500 Bridgeport. And the ad said, "Psychologists want to understand memory. We want to improve people's memory, because it is the key to success." OK? "We're going to give you five bucks -- four dollars for your time. We don't want college students. We want men between 20 and 50." In the later studies, they ran women. Ordinary people: barbers, clerks, white-collar people.
И тако је тестирао 1000 обичних људи. 500 у Њу Хејвену у Конектикату (New Haven, Connecticut); 500 у Бриџпорту (Bridgeport). Оглас је био "Психолози желе да разумеју памћење, желимо да побољшамо људско памћење, јер памћење је кључ успеха." ОК? "Даћемо вам 4 долара за ваше време." И још је писало "Не желимо студенте; потребни су мушкарци између 20 и 50 година" - у каснијим студијама испитали су и жене - обични људи: берберини, службеници, чиновници.
So, you go down, one of you will be a learner, one will be a teacher. The learner's a genial, middle-aged guy. He gets tied up to the shock apparatus in another room. The learner could be middle-aged, could be as young as 20. And one of you is told by the authority, the guy in the lab coat, "Your job as teacher is to give him material to learn. Gets it right, reward. Gets it wrong, you press a button on the shock box. The first button is 15 volts. He doesn't even feel it." That's the key. All evil starts with 15 volts. And then the next step is another 15 volts. The problem is, at the end of the line, it's 450 volts. And as you go along, the guy is screaming, "I've got a heart condition! I'm out of here!"
И одете тамо, један од вас ће бити ученик, други ће бити учитељ. Ученик је пријатељски, средовечни човек. Њега привежу на шок апарат у другој соби. Ученик може бити средовечан, може имати и само двадесет година. Једном од вас ауторитет, тип у белом мантилу, каже "Твој посао као учитеља је да даш овом момку материјал који треба да научи. Ако успе, награди га. Ако не успе, притисни дугме на табли за шок. Прво дугме је 15 волти. То неће ни осетити." У томе је кључ. Зло почиње са 15 волти. А следећи корак је додатних 15 волти. Проблем је у томе што на крају скале има 450 волти. И како идете даље, човек виче "Имам проблема са срцем! Не могу више!"
You're a good person. You complain. "Sir, who will be responsible if something happens to him?" The experimenter says, "Don't worry, I will be responsible. Continue, teacher." And the question is, who would go all the way to 450 volts? You should notice here, when it gets up to 375, it says, "Danger. Severe Shock." When it gets up to here, there's "XXX" -- the pornography of power.
Добра сте особа. Пожалите се. "Господине, ко је одговоран ако му се нешто деси?" Експериментатор каже, "Не брините, ја сам одговоран. Наставите, учитељу." Питање је ко би ишао до краја, до 450 волти? Обратите пажњу, када дође до 375 пише "Опасност: веома јак шок." Када дође довде, то је "XXX": порнографија моћи.
So Milgram asks 40 psychiatrists,
(смех)
"What percent of American citizens would go to the end?" They said only one percent. Because that's sadistic behavior, and we know, psychiatry knows, only one percent of Americans are sadistic. OK. Here's the data. They could not be more wrong. Two thirds go all the way to 450 volts. This was just one study. Milgram did more than 16 studies. And look at this. In study 16, where you see somebody like you go all the way, 90 percent go all the way. In study five, if you see people rebel, 90 percent rebel. What about women? Study 13 -- no different than men. So Milgram is quantifying evil as the willingness of people to blindly obey authority, to go all the way to 450 volts. And it's like a dial on human nature. A dial in a sense that you can make almost everybody totally obedient, down to the majority, down to none.
И тако Милграм пита 40 психијатара "Који проценат Американаца би ишао до краја?" Рекли су само 1%. Јер то је садистичко понашање, а ми знамо, психијатрија зна, да су само 1% Американаца садисти. ОК. Ево података. Нису могли више да погреше. Две трећине иде до краја, до 450 волти. Ово је била само једна студија. Милграм је спровео више од 16 истраживања. И погледајте. У 16. истраживању, где видите неког сличног себи да иде до краја, 90% њих иде до краја. У студији 5, ако видите да се неко побуни, сви се побуне. Шта је са женама? Студија 13: не разликују се од мушкараца. Милграм квантификује зло као вољу људи да слепо следе ауторитет, да иду до 450 волти. То је као бројчаник људске природе. У смислу да можете учинити скоро сваког потпуно послушним, или већину, или никог.
What are the external parallels? For all research is artificial. What's the validity in the real world? 912 American citizens committed suicide or were murdered by family and friends in Guyana jungle in 1978, because they were blindly obedient to this guy, their pastor -- not their priest -- their pastor, Reverend Jim Jones. He persuaded them to commit mass suicide. And so, he's the modern Lucifer effect, a man of God who becomes the Angel of Death. Milgram's study is all about individual authority to control people. Most of the time, we are in institutions, so the Stanford Prison Study is a study of the power of institutions to influence individual behavior. Interestingly, Stanley Milgram and I were in the same high school class in James Monroe in the Bronx, 1954.
А какве су спољне паралеле? Јер, сва истраживања су вештачка. Како то делује у реалном свету? 912 америчких грађана је починило самоубиство или су их убили чланови породице или пријатељи и џунгли Гвајане 1978, јер су слепо пратили овог типа, свог пастора. Не свештеника. Него пастора, Пречасног Џима Џонса (Јim Јоnes). Убедио их је да почине масовно самоубиство. На тај начин он је модеран ефекат Луцифера. Божији човек који постаје Анђео Смрти. Милграмова студија је о индивидуалном ауторитету и контроли људи. Већину времена проводимо у институцијама, па је тако станфордска затворска студија (Stanford Prison Study) студија о моћи институција да контролишу индивидуално понашање. Интересантно, Стенли Милграм и ја смо били у истом разреду у средњој школи Џејмс Монро (James Monroe) у Бронксу, 1954.
I did this study with my graduate students, especially Craig Haney -- and it also began work with an ad. We had a cheap, little ad, but we wanted college students for a study of prison life. 75 people volunteered, took personality tests. We did interviews. Picked two dozen: the most normal, the most healthy. Randomly assigned them to be prisoner and guard. So on day one, we knew we had good apples. I'm going to put them in a bad situation.
Ову студију, коју сам радио са својим студентима, посебно Крегом Хејнијем, такође смо почели огласом. Нисмо имали пара, па смо имали јевтин, мали оглас, али желели смо студенте за студију о затворском животу. Јавило се 75 људи, урадили су тестове личности. Интервјуисали смо их. Изабрали смо 24: најнормалније, најздравије. Насумице смо одредили ко ће бити затвореник, а ко чувар. Тако смо првог дана имали добре јабуке. Ставићу их у лошу ситуацију.
And secondly, we know there's no difference between the boys who will be guards and those who will be prisoners. To the prisoners, we said, "Wait at home. The study will begin Sunday." We didn't tell them that the city police were going to come and do realistic arrests.
Као друго, знамо да не постоји разлика између момака који ће бити чувари и оних који ће бити затвореници. Онима који су били затвореници рекли смо "Чекајте код куће. Студија почиње у недељу." Нисмо им рекли да ће градска полиција доћи да их заправо ухапси.
(Video) (Music)
[Day 1]
Student: A police car pulls up in front, and a cop comes to the front door, and knocks, and says he's looking for me. So they, right there, you know, they took me out the door, they put my hands against the car. It was a real cop car, it was a real policeman, and there were real neighbors in the street, who didn't know that this was an experiment. And there was cameras all around and neighbors all around. They put me in the car, then they drove me around Palo Alto. They took me to the basement of the police station. Then they put me in a cell. I was the first one to be picked up, so they put me in a cell, which was just like a room with a door with bars on it. You could tell it wasn't a real jail. They locked me in there, in this degrading little outfit. They were taking this experiment too seriously.
Човек на снимку: полицијски ауто се зауставља испред, полицајац прилази улазним вратима куца и каже да тражи мене. Тако су ме они извели напоље, ставили ми руке на ауто. Био је то прави полицијски ауто, прави полицајац, и праве комшије у улици који нису знали да је то био експеримент. И камере су биле свуда около и комшије свуда около. Ставили су ме у кола, возили ме по Пало Алту. Одвели ме у полицијску станицу, у подрум станице. Онда су ме ставили у ћелију. Био сам први ког су покупили, па су ме ставили у ћелију која је била као соба са вратима и решеткама. Могли сте видети да то није прави затвор. Закључали су ме ту, у тој понижавајућој, малој одећи. Превише озбиљно су схватали тај експеримент.
Here are the prisoners, who are going to be dehumanized, they'll become numbers. Here are the guards with the symbols of power and anonymity. Guards get prisoners to clean the toilet bowls out with their bare hands, to do other humiliating tasks. They strip them naked. They sexually taunt them. They begin to do degrading activities, like having them simulate sodomy. You saw simulating fellatio in soldiers in Abu Ghraib. My guards did it in five days. The stress reaction was so extreme that normal kids we picked because they were healthy had breakdowns within 36 hours. The study ended after six days, because it was out of control. Five kids had emotional breakdowns.
Ево затвореника који ће бити дехуманизовани. Постаће бројеви. Ево и чувара са симболима моћи и анонимности. Чувари терају затворенике да чисте клозетске шоље голим рукама, да раде и друге понижавајуће задатке. Скину их голе. Исмевају их сексуално. Почињу да чине деградирајуће ствари, терају их да симулирају содомију. Видели сте симулирање фелација код војника у Абу Граибу. Моји чувари су то урадили за 5 дана. Реакција на стрес је била тако интензивна, да су нормални момци, које смо изабрали због њиховог здравља, доживљавали сломове у року од 36 сати. Студија се завршила након 6 дана јер је измакла контроли. Петоро момака је доживело емотивне сломове.
Does it make a difference if warriors go to battle changing their appearance or not? If they're anonymous, how do they treat their victims? In some cultures, they go to war without changing their appearance. In others, they paint themselves like "Lord of the Flies." In some, they wear masks. In many, soldiers are anonymous in uniform. So this anthropologist, John Watson, found 23 cultures that had two bits of data. Do they change their appearance? 15. Do they kill, torture, mutilate? 13. If they don't change their appearance, only one of eight kills, tortures or mutilates. The key is in the red zone. If they change their appearance, 12 of 13 -- that's 90 percent -- kill, torture, mutilate. And that's the power of anonymity.
Да ли има разлике ако ратници који иду у битку промене свој изглед? Да ли ће анонимност променити начин на који се односе према својим жртвама? Знамо да у неким културама када иду у рат не мењају свој изглед. У другим културама се осликавају, као "Господар мува". У неким носе маске. У многима, војници су анонимни у униформама. Антрополог Џон Вотсон (John Watson) је пронашао 23 културе које имају две врсте података. Да ли мењају свој изглед? 15. Да ли убијају, муче, сакате? 13. Ако не мењају свој изглед онда само једна од 8 убија, мучи или сакати. Кључ је у црвеној зони. Ако мењају свој изглед, 12 од 13 - то је 90% - убијају, муче, сакате. То је моћ анонимности.
So what are the seven social processes that grease the slippery slope of evil? Mindlessly taking the first small step. Dehumanization of others. De-individuation of self. Diffusion of personal responsibility. Blind obedience to authority. Uncritical conformity to group norms. Passive tolerance of evil through inaction, or indifference.
Којих седам социјалних процеса додају уље на ватру зла? Предузимање првог малог корака без размишљања. Дехуманизација других. Де-индивидуализација себе. Дифузија личне одговорности. Слепо поштовање ауторитета. Некритично конформирање групним нормама. Пасивна толеранција зла кроз нечињење и равнодушност.
And it happens when you're in a new or unfamiliar situation. Your habitual response patterns don't work. Your personality and morality are disengaged. "Nothing is easier than to denounce the evildoer; nothing more difficult than understanding him," Dostoyevsky. Understanding is not excusing. Psychology is not excuse-ology.
И догађа се када се нађете у новој и непознатој ситуацији. Ваши уобичајени начини реаговања не функционишу. Ваша личност и моралност нису укључене. "Ништа лакше него оптужити оног ко чини зло; ништа није теже него разумети га", говори Достојевски. Разумевање није оправдавање. Психологија није оправдавологија.
So social and psychological research reveals how ordinary, good people can be transformed without the drugs. You don't need it. You just need the social-psychological processes. Real world parallels? Compare this with this. James Schlesinger -- I'm going to end with this -- says, "Psychologists have attempted to understand how and why individuals and groups who usually act humanely can sometimes act otherwise in certain circumstances." That's the Lucifer effect. And he goes on to say, "The landmark Stanford study provides a cautionary tale for all military operations." If you give people power without oversight, it's a prescription for abuse. They knew that, and let that happen.
Социјална и психолошка истраживања откривају како обични добри људи могу да се преобрате без дрога. Нису вам потребне. Потребни су вам само социјално-психолошки процеси. Паралеле са стварним светом? Упоредите ово. Џејмс Шлезингер (James Schlesinger) - и са овим ћу морати да завршим - каже "Психолози покушавају да разумеју како и зашто се појединци и групе који се иначе понашају човечно некад понашају другачије у одређеним околностима." То је Ефекат Луцифера. Он даље каже "Стенфордска студија даје упозоравајућу причу за све војне операције." Ако људима дате моћ без надзора, то је рецепт за злоупотребу. Они су то знали и дозволили су да се деси. Један други извештај, извештај генерала Феја (Fay),
So another report, an investigative report by General Fay, says the system is guilty. In this report, he says it was the environment that created Abu Ghraib, by leadership failures that contributed to the occurrence of such abuse, and because it remained undiscovered by higher authorities for a long period of time. Those abuses went on for three months. Who was watching the store? The answer is nobody, I think on purpose. He gave the guards permission to do those things, and they knew nobody was ever going to come down to that dungeon.
каже да је систем крив, каже да је околина која је у Абу Граибу створена неуспешним вођством допринела појави такве злоупотребе, и томе да остане скривена од виших ауторитета дужи временски период. Та злостављања трајала су три месеца. Ко је надгледао? Одговор је нико, и ја мислим да то није намерно. Дао је дозволу чуварима да раде те ствари, а они су знали да нико никада неће сићи у ту тамницу.
So you need a paradigm shift in all of these areas. The shift is away from the medical model that focuses only on the individual. The shift is toward a public health model that recognizes situational and systemic vectors of disease. Bullying is a disease. Prejudice is a disease. Violence is a disease. Since the Inquisition, we've been dealing with problems at the individual level. It doesn't work. Aleksandr Solzhenitsyn says, "The line between good and evil cuts through the heart of every human being." That means that line is not out there. That's a decision that you have to make, a personal thing.
Потребна је промена парадигми у свим овим пољима. Одмицање од медицинског модела који се фокусира на индивидуу. Примицање моделу јавног здравља који препознаје ситуационе и системске векторе заразе. Силеџијство је зараза. Предрасуде су зараза. Насиље је зараза. Још од Инквизиције се боримо са проблемима на нивоу појединца. И знате шта? То не функционише. Александар Солжењицин (Alexander Solzhenitsyn) каже да линија између добра и зла пролази кроз срце сваког људског бића. То значи да линија није негде тамо. То је одлука коју морате да донесете. То је лична ствар. Желим брзо да завршим са позитивном ствари:
So I want to end very quickly on a positive note. Heroism as the antidote to evil, by promoting the heroic imagination, especially in our kids, in our educational system. We want kids to think, "I'm a hero in waiting, waiting for the right situation to come along, and I will act heroically. My whole life, I'm now going to focus away from evil -- that I've been in since I was a kid -- to understanding heroes.
херојство је противотров за зло. Треба да подстичемо херојску машту, нарочито код наше деце, у нашем образовном систему. Желимо да деца мисле, ја сам скривени херој који чека да наиђе права ситуација да бих се понашао херојски. Мој живот ће сада да се усмери са зла, којим сам био окружен од малих ногу, на разумевање хероја.
Banality of heroism. It's ordinary people who do heroic deeds. It's the counterpoint to Hannah Arendt's "Banality of Evil." Our traditional societal heroes are wrong, because they are the exceptions. They organize their life around this. That's why we know their names. Our kids' heroes are also wrong models for them, because they have supernatural talents. We want our kids to realize most heroes are everyday people, and the heroic act is unusual. This is Joe Darby. He was the one that stopped those abuses you saw, because when he saw those images, he turned them over to a senior investigating officer. He was a low-level private, and that stopped it. Was he a hero? No. They had to put him in hiding, because people wanted to kill him, and then his mother and his wife. For three years, they were in hiding.
Идеја херојства је да су обични људи ти који чине херојска дела. То је супротност баналности зла, по Хани Арент (Hannah Arendt). Наши традиционални друштвени хероји нису у праву јер су изузеци. Они цео свој живот организују око тога. Зато знамо њихова имена. И хероји наше деце су такође њихови узори јер имају натприродне таленте. Желимо да наша деца схвате да су хероји већином свакодневни људи, а херојски чин је необичан. Ово је Џо Дарби (Joe Darby). Он је тај који је зауставио ова злостављања која сте видели, јер кад је видео те слике, предао их је старијем истражном официру. Он је био војник ниског ранга и зауставио је то. Да ли је био херој? Не. Морали су да га сакрију јер су људи хтели да га убију, а потом и његову мајку и жену. Три године су се крили.
This is the woman who stopped the Stanford Prison Study. When I said it got out of control, I was the prison superintendent. I didn't know it was out of control. I was totally indifferent. She saw that madhouse and said, "You know what, it's terrible what you're doing to those boys. They're not prisoners nor guards, they're boys, and you are responsible." And I ended the study the next day. The good news is I married her the next year.
Ова је жена зауставила стенфордску студију о затвору. Када сам рекао да се отела контроли, био сам надзорник затвора. Ја нисам знао да се отела контроли. Био сам потпуно равнодушан. Она је дошла, видела ту лудницу и рекла "Знаш шта, ужасно је то што радиш тим момцима. Они нису затвореници, нису чувари, они су дечаци, а ти си одговоран." Прекинуо сам експеримент наредног дана. Добра вест је да сам њу оженио следеће године.
(Laughter)
(смех)
(Applause)
(аплауз)
I just came to my senses, obviously.
Опаметио сам се, очигледно.
So situations have the power to do [three things]. But the point is, this is the same situation that can inflame the hostile imagination in some of us, that makes us perpetrators of evil, can inspire the heroic imagination in others. It's the same situation and you're on one side or the other. Most people are guilty of the evil of inaction, because your mother said, "Don't get involved. Mind your own business." And you have to say, "Mama, humanity is my business."
Дакле, ситуације имају моћ - али ствар је у томе да је ово ситуација која може да покрене непријатељску машту код неких од нас, да нас наведе да учинимо зло, а да инспирише друге на херојство. Иста ситуација. Налазите се на једној или другој страни. Већина људи крива је за зло кроз нечињење, јер вам је мајка говорила "Не мешај се, гледај своја посла." Али ви морате да кажете, "Мама, хуманост је мој посао."
So the psychology of heroism is -- we're going to end in a moment -- how do we encourage children in new hero courses, that I'm working on with Matt Langdon -- he has a hero workshop -- to develop this heroic imagination, this self-labeling, "I am a hero in waiting," and teach them skills. To be a hero, you have to learn to be a deviant, because you're always going against the conformity of the group. Heroes are ordinary people whose social actions are extraordinary. Who act.
Психологија хероизма је - завршићемо за тренутак - како подстаћи децу на нове путеве херојства на којима радим са Метом Лангдоном (Matt Langdon) - он има радионицу херојства - да развију херојску машту, само-обележавање "Ја сам херој који чека" и да их научимо вештинама. Да бисте били херој морате да научите да будете другачији, јер увек идете против конформизма у групи. Хероји су обични људи чија друштвена дела су необична. Који делају.
The key to heroism is two things. You have to act when other people are passive. B: You have to act socio-centrically, not egocentrically. And I want to end with a known story about Wesley Autrey, New York subway hero. Fifty-year-old African-American construction worker standing on a subway. A white guy falls on the tracks. The subway train is coming. There's 75 people there. You know what? They freeze. He's got a reason not to get involved. He's black, the guy's white, and he's got two kids. Instead, he gives his kids to a stranger, jumps on the tracks, puts the guy between the tracks, lays on him, the subway goes over him. Wesley and the guy -- 20 and a half inches height. The train clearance is 21 inches. A half an inch would have taken his head off. And he said, "I did what anyone could do," no big deal to jump on the tracks.
Кључ херојства су две ствари: А: Морате да делате кад су други пасивни. Б: Морате да делате социо-центрично, не егоцентрично. Желим да завршим са причом коју неки од вас знају, о Веслију Отрију (Wesley Autrey), хероју њујоршког метроа. Педесетогодишњи Афро-Американац, грађевински радник. Стоји на перону у метроу у Њујорку; белац падне на шине. Воз стиже. Ту има 75 људи. И знате шта? Они се замрзну. Он има разлог да се не меша. Црн је, онај тип је бео, и има двоје мале деце. Уместо тога, он даје своју децу незнанцу, скаче на шине, ставља лика између шина, леже преко њега, воз пролази изнад њега. Весли и тај човек: 50цм висине. Простор до воза је 52цм. 2цм би му одрубила главу. И он је рекао "Учинио сам оно што би било ко урадио" ништа посебно није скочити на шине.
And the moral imperative is "I did what everyone should do." And so one day, you will be in a new situation. Take path one, you're going to be a perpetrator of evil. Evil, meaning you're going to be Arthur Andersen. You're going to cheat, or you're going to allow bullying. Path two, you become guilty of the evil of passive inaction. Path three, you become a hero. The point is, are we ready to take the path to celebrating ordinary heroes, waiting for the right situation to come along to put heroic imagination into action? Because it may only happen once in your life, and when you pass it by, you'll always know, I could have been a hero and I let it pass me by. So the point is thinking it and then doing it.
А морална порука је "Урадио сам оно што би свако требало да уради." Једног дана ћете бити у некој новој ситуацији. Ако кренете једним путем, бићете починилац зла. Зла, у смислу да ћете бити Артур Андерсон (Arthur Anderson). Вараћете, или ћете дозволити силеџијство. Пут два: бићете криви за зло због пасивног нечињења. Пут три: постаћете херој. Поента је да ли смо спремни да кренемо путем прослављања обичних хероја, који чекају да наиђе права ситуација, да активирамо херојску машту? Јер, то се можда деси само једном у вашем животу, и када прођете поред тога знаћете, могао сам бити херој, али сам пустио да ситуација прође. Ствар је у томе да мислимо на то и да чинимо.
So I want to thank you. Thank you. Let's oppose the power of evil systems at home and abroad, and let's focus on the positive. Advocate for respect of personal dignity, for justice and peace, which sadly our administration has not been doing.
Желим да вам се захвалим. Хвала вам. Хвала вам. Супротставимо се моћи злих система код куће и у иностранству, фокусирајмо се на позитивно. Заступајмо поштовање личног достојанства, правде, мира што нажалост наша администрација не ради.
Thanks so much.
Много вам хвала.
(Applause)
(аплауз)