I want you to, for a moment, think about playing a game of Monopoly. Except in this game, that combination of skill, talent and luck that helped earn you success in games, as in life, has been rendered irrelevant, because this game's been rigged, and you've got the upper hand. You've got more money, more opportunities to move around the board, and more access to resources. And as you think about that experience, I want you to ask yourself: How might that experience of being a privileged player in a rigged game change the way you think about yourself and regard that other player?
Сакам само за момент да замислите дека играте "Монопол," само што овојпат, комбинацијата од вештина, талент и среќа која ви носи успех во играта, e ирелевантна, зашто играва е наместена, и вие имате предност. Имате повеќе пари, повеќе прилики да се движите низ таблата, и поголем пристап до ресурси. И додека размислувате за ова искуство, сакам да се запрашате, како чувството дека сте привилегиран играч во една наместена игра, ќе го промени вашето размислување за себе и вашето однесување кон другиот играч?
So, we ran a study on the UC Berkeley campus to look at exactly that question. We brought in more than 100 pairs of strangers into the lab, and with the flip of a coin, randomly assigned one of the two to be a rich player in a rigged game. They got two times as much money; when they passed Go, they collected twice the salary; and they got to roll both dice instead of one, so they got to move around the board a lot more.
За да одговориме на ова прашање спроведовме истражување во кампусот на "Беркли." Донесовме повеќе од 100 парови на странци во лабораторијата, и преку фрлање на паричка, по принцип на случајност, едниот од играчите го направивме богат. Тој играч доби двапати повеќе пари. Кога ќе поминеше преку "Go," добиваше двојна плата, и имаше можност двапати да ја фрла коцката, па затоа и повеќе се движеше низ таблата.
(Laughter)
(Смеа)
And over the course of 15 minutes, we watched through hidden cameras what happened. What I want to do today, for the first time, is show you a little bit of what we saw. You'll to have to pardon the sound quality, because again, these were hidden cameras. So we've provided subtitles.
И во текот на 15 минути, преку скриена камера, гледавме што се случува. Денес, за првпат, сакам да ви покажам што видовме. Ќе извините за квалитетот на звукот, затоа што ова беа скриени камери. Па затоа имаме транскрипција.
[Video] Rich Player: How many 500s did you have?
БОГАТ ИГРАЧ: Колку 500ки имаш?
Poor Player: Just one.
СИРОМАШЕН ИГРАЧ: Само една.
RP: Are you serious? PP: Yeah.
БОГАТ ИГРАЧ: Сериозно. СИРОМАШЕН ИГРАЧ: Да.
RP: I have three. (Laughs) I don't know why they gave me so much.
БОГАТ ИГРАЧ: Јас имам три. (Се смее) Не знам зошто ми дадоа толку многу.
Paul Piff: So it was quickly apparent to players that something was up. One person clearly has a lot more money than the other person, and yet, as the game unfolded, we saw very notable differences, dramatic differences begin to emerge between the two players. The rich player started to move around the board louder, literally smacking the board with the piece as he went around.
Пол Пиф: Океј, значи веднаш им стана јасно на играчите дека нешто им се спрема. Едниот играч има многу повеќе пари од другиот, но сепак, како што течеше играта, почнаа да се јавуваат многу забележителни разлики помеѓу двата играчи. Богатиот играч започна да се движи низ таблата погласно, буквално трескаше со фигурата
(Game piece smacks board)
по таблата.
We were more likely to see signs of dominance and nonverbal signs, displays of power and celebration among the rich players.
Почнаа да се јавуваат знаци на доминација, невербални изрази на моќ и славење кај богатите играчи.
We had a bowl of pretzels positioned off to the side. It's on the bottom right corner. That allowed us to watch participants' consummatory behavior. So we're just tracking how many pretzels participants eat.
Ставивме чинија со переци тука од страната. Се наоѓа во долниот десен агол. Тоа ни овозможи да го набљудуваме консументското однесување на учесниците. Едноставно следиме колку переци ќе изедат.
[Video] RP: Are those pretzels a trick?
БОГАТ ИГРАЧ: Овие переци трик се?
PP: I don't know.
СИРОМАШЕН ИГРАЧ: Не знам.
Paul Piff: OK, so no surprises, people are on to us. They wonder what that bowl of pretzels is doing there in the first place. One even asks, like you just saw, "Is that bowl of pretzels there as a trick?" And yet, despite that, the power of the situation seems to inevitably dominate, and those rich players start to eat more pretzels.
ПП: Океј, не е изненадување, луѓето се сомневаат. Се прашуваат зошто воопшто има чинија со переци таму. Еден дури и праша, како што видовте, дали чинијата со переци е трик? Но и покрај тоа, моќта на ситуацијата неизбежно доминира, и богатите играчи почнуваат да јадат повеќе переци.
(Laughter)
[Video] RP: I love pretzels.
БОГАТ ИГРАЧ: Обожавам переци.
(Laughter)
(Смеа)
Paul Piff: And as the game went on, one of the really interesting and dramatic patterns that we observed begin to emerge was that the rich players actually started to become ruder toward the other person -- less and less sensitive to the plight of those poor, poor players, and more and more demonstrative of their material success, more likely to showcase how well they're doing.
ПП: И како што течеше играта, почнаа да се јавуваат навистина интересни и драматични обрасци. Имено, богатите играчи стануваа сè погруби кон другиот играч, сè помалку чувствителни за несреќата на овие кутри играчи, и сè повеќе се фалеа со својот материјален успех и демонстрираа колку добро им оди.
[Video] RP: I have money ...
БОГАТ ИГРАЧ: Имам пари за сè.
(Laughs) I have money for everything.
PP: How much is that?
СИРОМАШЕН ИГРАЧ: Колку е тоа?
RP: You owe me 24 dollars. You're going to lose all your money soon. I'll buy it. I have so much money. I have so much money, it takes me forever.
БОГАТ ИГРАЧ: Ми должиш 24 долари. Наскоро ќе ги изгубиш сите пари. Ќе го купам. Имам многу пари. Имам многу пари, имам засекогаш.
RP 2: I'm going to buy out this whole board.
БОГАТ ИГРАЧ 2: Ќе ја купам целава табла.
RP 3: You're going to run out of money soon. I'm pretty much untouchable at this point.
БОГАТ ИГРАЧ 3: Набргу ќе ти снема пари. Речиси сум недопирлив во моментов.
(Laughter)
ПП: Океј, навистина беше интересно
Paul Piff: And here's what I think was really, really interesting: it's that, at the end of the 15 minutes, we asked the players to talk about their experience during the game. And when the rich players talked about why they had inevitably won in this rigged game of Monopoly ...
што на крајот од 15те минути, од играчите побаравме да ни кажат како ја доживеале играта. И кога богатите играчи ни кажуваа зошто победиле во овој наместен "Монопол" --
(Laughter)
(Смеа) --
They talked about what they'd done to buy those different properties and earn their success in the game.
зборуваа за она што направиле за да ги купат различните имоти и за тоа како го заслужиле успехот во играта,
(Laughter)
и воедно беа многу малку свесни
And they became far less attuned to all those different features of the situation -- including that flip of a coin -- that had randomly gotten them into that privileged position in the first place. And that's a really, really incredible insight into how the mind makes sense of advantage.
за различните аспекти на самата ситуација, вклучувајќи го и фрлањето на паричката, кое по принцип на случајност ги уфрли во една привилегирана позиција. И ова е навистина неверојатен податок за тоа како умот ја осмислува предноста.
Now, this game of Monopoly can be used as a metaphor for understanding society and its hierarchical structure, wherein some people have a lot of wealth and a lot of status, and a lot of people don't; they have a lot less wealth and a lot less status and a lot less access to valued resources. And what my colleagues and I for the last seven years have been doing is studying the effects of these kinds of hierarchies. What we've been finding across dozens of studies and thousands of participants across this country is that as a person's levels of wealth increase, their feelings of compassion and empathy go down, and their feelings of entitlement, of deservingness, and their ideology of self-interest increase. In surveys, we've found that it's actually wealthier individuals who are more likely to moralize greed being good, and that the pursuit of self-interest is favorable and moral. Now, what I want to do today is talk about some of the implications of this ideology self-interest, talk about why we should care about those implications, and end with what might be done.
Играта "Монопол" можеме да ја користиме како метафора за разбирање на општеството и неговата хиерархиска структура, во која одредени луѓе имаат многу богатство и висок статус, а многу пак луѓе го немаат ова. Тие имаат многу помало богатство и многу понизок статус и многу помал пристап до вредни ресурси. Во последниве седум години јас и моите колеги ги проучувавме ефектите од ваквиот вид на хиерархии. Во дузина студии во кои учествуваа илјадници учесници од земјава, увидовме дека како што се зголемува богатството на човекот, така неговото сочувство и емпатија се намалува, а неговата идеологија наречена личен интерес станува сè поизразена. Во анкетите, откривме дека токму богатите луѓе ја претставуваат алчноста како нешто добро, и велат дека борбата за личните интереси е нешто позитивно и морално. Денес би сакал да зборувам за одредени импликации на идеологијата наречена личен интерес, зошто треба да се грижиме за овие импликации, и што можеме да направиме.
Some of the first studies that we ran in this area looked at helping behavior, something social psychologists call "pro-social behavior." And we were really interested in who's more likely to offer help to another person: someone who's rich or someone who's poor. In one of the studies, we bring rich and poor members of the community into the lab, and give each of them the equivalent of 10 dollars. We told the participants they could keep these 10 dollars for themselves, or they could share a portion of it, if they wanted to, with a stranger, who's totally anonymous. They'll never meet that stranger; the stranger will never meet them. And we just monitor how much people give. Individuals who made 25,000, sometimes under 15,000 dollars a year, gave 44 percent more of their money to the stranger than did individuals making 150,000, 200,000 dollars a year.
Првите истражувања на кои налетавме во оваа област го проучуваа помагањето, нешто што социјалните психолози го нарекуваат про-социјално однесување. Нас многу нè интересираше кој повеќе помага, некој кој е богат или некој кој е сиромав. Во едно од истражувањата, во лабораторијата донесовме богати и сиромашни луѓе и на секој од нив им дадовме по 10 долари. На учесниците им кажавме дека можат да си ги зачуваат 10те долари за себе, или доколку сакаат, можат дел од парите да му ги дадат на странец кој воопшто не го познаваат. Никогаш нема да го сретнат странецот, а ниту пак тој некогаш ќе ги сретне. И едноставно набљудуваме колку пари ќе дадат. Луѓето кои заработуваат 25,000, а понекогаш помалку од 15,000 долари годишно, на странецот му дадоа 44 проценти повеќе пари отколку луѓето кои заработуваат 150,000 или 200,000 долари годишно.
We've had people play games to see who's more or less likely to cheat to increase their chances of winning a prize. In one of the games, we actually rigged a computer so that die rolls over a certain score were impossible -- You couldn't get above 12 in this game, and yet ... the richer you were, the more likely you were to cheat in this game to earn credits toward a $50 cash prize -- sometimes by three to four times as much.
Учесниците играа игри за да видиме кој повеќе ќе мами при обидот да дојде до наградата. Во една од игрите, компјутерот го програмиравме така што го ограничивме бројот кој можеш да го добиеш при фрлањето на коцките. Во оваа игра не можеше да се оди над 12, но сепак, колку побогат стануваш, толку е поголема веројатноста да мамиш како би дошол до наградата од 50 долари. Мамењето се зголемуваше од три до четири пати.
We ran another study where we looked at whether people would be inclined to take candy from a jar of candy that we explicitly identified as being reserved for children --
Спроведовме друго истражување во кое нè интересираше дали луѓето би зеле бомбон од тегла со бомбони за која јасно беше кажано дека е наменета за децата --
(Laughter)
(Смеа) -
I'm not kidding -- I know it sounds like I'm making a joke. We explicitly told participants: "This candy is for children participating in a developmental lab nearby. They're in studies. This is for them." And we just monitored how much candy participants took. Participants who felt rich took two times as much candy as participants who felt poor.
кои учествуваат -- Не се зезам. Знам дека звучи како шега. Јасно им кажавме на учесниците дека теглата со бомбони е за децата кои се во соседната лабораторија. Дека ги проучуваме и бомбоните се за нив. И едноставно следевме колку бомбони ќе земат. Богатите учесници зедоа двапати повеќе бомбони отколку сиромашните учесници.
We've even studied cars. Not just any cars, but whether drivers of different kinds of cars are more or less inclined to break the law. In one of these studies, we looked at whether drivers would stop for a pedestrian that we had posed waiting to cross at a crosswalk. Now in California, as you all know, because I'm sure we all do this, it's the law to stop for a pedestrian who's waiting to cross. So here's an example of how we did it. That's our confederate off to the left, posing as a pedestrian. He approaches as the red truck successfully stops. In typical California fashion, it's overtaken by the bus who almost runs our pedestrian over.
Дури ги проучувавме и колите. Нè интересираше дали склоноста кон кршење на законот зависи од видот на колата што ја возиш. Во едно од истражувањата, нè интересираше дали возачите ќе му застанат на пешакот кој чекаше да премине на пешачки. Во Калифорнија, како што сите знаете, оти сум сигурен дека сите го правиме ова, законот налага да застанете доколку има пешак кој чека да премине. И еве еден пример од истражувањето. Оној од левата страна е нашиот соучесник кој е во улога на пешак. Стапнува на пешачкиот и црвената камионетка застанува. И типично за Калифорнија, камионетката е претекната од автобус кој за малку ќе го прегазеше нашиот пешак.
(Laughter)
(Смеа)
Now here's an example of a more expensive car, a Prius, driving through, and a BMW doing the same. So we did this for hundreds of vehicles on several days, just tracking who stops and who doesn't. What we found was as the expensiveness of a car increased ...
Еве еден пример со поскапа кола, "Приус"-от не застанува, а истото го прави и "БеЕмВе"-то. Ова го направивме со стотици возила во текот на неколку дена, едноставно следевме кој застанува, а кој не. Откривме дека како што се зголемува цената
(Laughter)
на колата,
the drivers' tendencies to break the law increased as well. None of the cars -- none of the cars -- in our least expensive car category broke the law. Close to 50 percent of the cars in our most expensive vehicle category broke the law. We've run other studies, finding that wealthier individuals are more likely to lie in negotiations, to endorse unethical behavior at work, like stealing cash from the cash register, taking bribes, lying to customers.
така се зголемува и склоноста на возачот да го крши законот. Ниту една кола од најефтината категорија не го прекрши законот. Речиси 50 проценти од колите во најскапата категорија го прекршија законот. Во други истражувања откривме дека богатите луѓе повеќе лажат за време на преговори, се однесуваат неетички на работа. На пример, крадат пари од касата, земаат поткупи, ги лажат муштериите.
Now, I don't mean to suggest that it's only wealthy people who show these patterns of behavior. Not at all -- in fact, I think that we all, in our day-to-day, minute-by-minute lives, struggle with these competing motivations of when or if to put our own interests above the interests of other people. And that's understandable, because the American dream is an idea in which we all have an equal opportunity to succeed and prosper, as long as we apply ourselves and work hard. And a piece of that means that sometimes, you need to put your own interests above the interests and well-being of other people around you. But what we're finding is that the wealthier you are, the more likely you are to pursue a vision of personal success, of achievement and accomplishment, to the detriment of others around you.
Не сакам да мислите дека само богатите луѓе се однесуваат вака. Воопшто не. Всушност, мислам дека сите ние во нашето секојдневие се бориме со овие спротивни тенденции. Дали или кога да го ставиме нашиот интерес над интересот на другите луѓе. И тоа е разбирливо зашто американскиот сон е идеја во која сите имаме еднакви можности да успееме и напредуваме, сè додека вложуваме голем труд, а делумно тоа значи дека понекогаш треба да го ставиш сопствениот интерес над интересите и добро-состојбата на другите луѓе околу тебе. Но сега согледуваме дека колку си побогат, толку повеќе се стремиш кон идеалот наречен личен успех, трагаш по постигнувања и успеси, но на штета на другите околу тебе.
Here I've plotted for you the mean household income received by each fifth and top five percent of the population over the last 20 years. In 1993, the differences between the different quintiles of the population, in terms of income, are fairly egregious. It's not difficult to discern that there are differences. But over the last 20 years, that significant difference has become a Grand Canyon of sorts between those at the top and everyone else. In fact, the top 20 percent of our population own close to 90 percent of the total wealth in this country.
Овде го претставив просечниот домашен приход на сите пет петтини од популацијата и оној на најбогатите 5% од популацијата во текот на изминативе 20 години. Во 1993, разликите помеѓу различните квинтили од популацијата, во смисла на приход, се прилично видливи. Не е тешко да се види дека има разлики. Но во текот на изминативе 20 години, разликата помеѓу оние кои се на врвот и сите други одоздола, стана уште поголема. Всушност, горните 20 проценти од населението поседува речиси 90 проценти од вкупното богатство во земјава.
We're at unprecedented levels of economic inequality. What that means is that wealth is not only becoming increasingly concentrated in the hands of a select group of individuals, but the American dream is becoming increasingly unattainable for an increasing majority of us. And if it's the case, as we've been finding, that the wealthier you are, the more entitled you feel to that wealth, and the more likely you are to prioritize your own interests above the interests of other people, and be willing to do things to serve that self-interest, well, then, there's no reason to think that those patterns will change. In fact, there's every reason to think that they'll only get worse, and that's what it would look like if things just stayed the same, at the same linear rate, over the next 20 years.
Во моментов имаме економска нееднаквост која е без преседан. Тоа значи дека не само што богатството сè повеќе се концентрира во рацете на една избрана група на луѓе, туку и дека американскиот сон станува сè понедостижен за растечкото мнозинство. И ако е така како што откривме, дека колку си побогат, толку повеќе полагаш право на богатството, и толку повеќе ги истакнуваш сопствените интереси над интересите на другите луѓе, и си спремен да правиш работи во служба на личниот интерес, епа тогаш нема причина да веруваме дека ваквиот тренд ќе се промени. Всушност, имаме многу причини да веруваме дека само ќе се влоши, и ете како ќе изгледа во наредните 20 години, доколку работите останат исти, со ова линеарно зголемување.
Now inequality -- economic inequality -- is something we should all be concerned about, and not just because of those at the bottom of the social hierarchy, but because individuals and groups with lots of economic inequality do worse ... not just the people at the bottom, everyone. There's a lot of really compelling research coming out from top labs all over the world, showcasing the range of things that are undermined as economic inequality gets worse. Social mobility, things we really care about, physical health, social trust, all go down as inequality goes up. Similarly, negative things in social collectives and societies, things like obesity, and violence, imprisonment, and punishment, are exacerbated as economic inequality increases. Again, these are outcomes not just experienced by a few, but that resound across all strata of society. Even people at the top experience these outcomes.
За економската нееднаквост треба сите да бидеме загрижени, не само заради оние на дното од социјалната хиерархија, туку заради тоа што групите со голема економска нееднаквост полошо функционираат, полошо им е не само на оние од дното, туку на сите. Има многу убедливи истражувања кои доаѓаат од врвни светски институти и кои покажуваат дека како што се зголемува нееднаквоста така голем број на работи се влошуваат. Социјалната подвижност, работи кои ни се важни, физичко здравје, социјална доверба, сето ова се влошува како што се зголемува нееднаквоста. Слично, негативните работи во социјалните колективи и општества, како што се дебелината, насилството, одењето во затвор и казните, се зголемуваат како што се зголемува економската нееднаквост. Повторно, овие исходи не влијаат само врз неколкумина, туку врз сите слоеви на општеството. Дури и луѓето од врвот се засегнати од нееднаквоста,
So what do we do? This cascade of self-perpetuating, pernicious, negative effects could seem like something that's spun out of control, and there's nothing we can do about it, certainly nothing we as individuals could do. But in fact, we've been finding in our own laboratory research that small psychological interventions, small changes to people's values, small nudges in certain directions, can restore levels of egalitarianism and empathy. For instance, reminding people of the benefits of cooperation or the advantages of community, cause wealthier individuals to be just as egalitarian as poor people.
И што да правиме? Оваа каскада на само-одржувачки, деструктивни, негативни ефекти можеби изгледа како нешто што е излезено од контрола, врз што не можеме да влијаеме, особено не како единки. Но всушност, во нашите лабораториски истражувања увидовме дека мали психолошки интервенции, мали промени во вредностите на луѓето, мали поттурнувања во одредени насоки, можат да го возобноват нивото на еднаквост и емпатија. На пример, ако ги потсетите богатите луѓе за предностите од соработката, или предностите на заедницата, тие стануваа егалитаристички расположени како и сиромашните луѓе.
In one study, we had people watch a brief video, just 46 seconds long, about childhood poverty that served as a reminder of the needs of others in the world around them. And after watching that, we looked at how willing people were to offer up their own time to a stranger presented to them in the lab, who was in distress. After watching this video, an hour later, rich people became just as generous of their own time to help out this other person, a stranger, as someone who's poor, suggesting that these differences are not innate or categorical, but are so malleable to slight changes in people's values, and little nudges of compassion and bumps of empathy.
Во една студија, на луѓето им прикажувавме видео долго само 46 секунди, за детската сиромаштија кое служеше како потсетник за потребите на другите луѓе во светот, и откако ќе го изгледаа ова, ги набљудувавме колку се спремни да издвојат дел од своето време за да му помогнат на туѓинец кој во моментот е вознемирен. Откако ќе го изгледаа видеото, еден час подоцна, богатите луѓе покажуваа спремност да му помогнат на туѓинецот, стануваа великодушни како и оние сиромашните. Ова ни кажува дека ваквите разлики не се вродени, ниту пак се црно-бели, туку се под влијание на вредносниот систем на луѓето, и нивното сочувство и емпатија.
And beyond the walls of our lab, we're even beginning to see signs of change in society. Bill Gates, one of our nation's wealthiest individuals, in his Harvard commencement speech, talked about the problem of inequality facing society as being the most daunting challenge, and talked about what must be done to combat it, saying, "Humanity's greatest advances are not in its discoveries -- but in how those discoveries are applied to reduce inequity." And there's the Giving Pledge, in which more than 100 of our nation's wealthiest individuals are pledging half of their fortunes to charity. And there's the emergence of dozens of grassroots movements, like "We are the 1 percent," "Resource Generation," or "Wealth for Common Good," in which the most privileged members of the population, members of the one percent and elsewhere, people who are wealthy, are using their own economic resources, adults and youth alike -- that's what's most striking to me -- leveraging their own privilege, their own economic resources, to combat inequality by advocating for social policies, changes in social values and changes in people's behavior that work against their own economic interests, but that may ultimately restore the American dream.
А надвор од ѕидовите на нашата лабораторија веќе почнуваме да гледаме промени во општеството. Бил Гејтс, еден од најбогатите луѓе во земјава, во неговиот воведен говор на Харвард, зборуваше дека нееднаквоста со која се соочува општеството е најтешкиот предизвик, и зборуваше што треба да се направи за да се справиме со неа, велејќи, "Напредокот на човештвото не се состои во неговите откритија, туку во тоа како се применуваат откритијата за да се намали нееднаквоста." Ја имаме "Давање Заклетва," кампања во која над 100 од најбогатите луѓе во земјава даваат заклетва дека половина од богатството ќе го дадат во добротворни цели. Веќе се појавија дузина граѓански движења како што се, "Ние сме Едниот Процент," "Генерација на Ресурси," или "Богатство за Добро на Сите," во кои најпривилегираните членови на популацијата, членови на горниот еден процент, луѓе кои се богати, и за мене неверојатно, како возрасни така и млади, ги користат своите привилегии, своите економски ресурси за да се борат против нееднаквоста на тој начин што се залагаат за социјални политики, промена на општествените вредности, и промена на човековото однесување, промени кои се штетни за нивниот економски интерес, но кои на крај би можеле да го возобноват американскиот сон.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)