I'm going to talk today about the pleasures of everyday life. But I want to begin with a story of an unusual and terrible man. This is Hermann Goering. Goering was Hitler's second in command in World War II, his designated successor. And like Hitler, Goering fancied himself a collector of art. He went through Europe, through World War II, stealing, extorting and occasionally buying various paintings for his collection. And what he really wanted was something by Vermeer. Hitler had two of them, and he didn't have any. So he finally found an art dealer, a Dutch art dealer named Han van Meegeren, who sold him a wonderful Vermeer for the cost of what would now be 10 million dollars. And it was his favorite artwork ever.
Данас ћу говорити о свакодневним задовољствима. Али желим да почнем са причом о једном необичном и ужасном човеку. О Херману Герингу. Геринг је био Рајхсмаршал (премијер) у Другом светском рату, наименовани Хитлеров наследник. И као и Хитлер, сматрао је себе колекционарем уметнина. Током Другог Светског рата је ишао Европом и крао, отимао и понекад куповао различите слике за своју колекцију. Веома је желео да има слику од Вермера. Хитлер је имао две, а он ниједну. Коначно је пронашао трговца уметнинама, Холанђанина по имену Хан ван Мегерен, који му је продао предивну Вермерову слику за данашњих десет милиона долара. То је било његово омиљено уметничко дело.
World War II came to an end, and Goering was captured, tried at Nuremberg and ultimately sentenced to death. Then the Allied forces went through his collections and found the paintings and went after the people who sold it to him. And at some point the Dutch police came into Amsterdam and arrested Van Meegeren. Van Meegeren was charged with the crime of treason, which is itself punishable by death. Six weeks into his prison sentence, van Meegeren confessed. But he didn't confess to treason. He said, "I did not sell a great masterpiece to that Nazi. I painted it myself; I'm a forger." Now nobody believed him. And he said, "I'll prove it. Bring me a canvas and some paint, and I will paint a Vermeer much better than I sold that disgusting Nazi. I also need alcohol and morphine, because it's the only way I can work." (Laughter) So they brought him in. He painted a beautiful Vermeer. And then the charges of treason were dropped. He had a lesser charge of forgery, got a year sentence and died a hero to the Dutch people. There's a lot more to be said about van Meegeren, but I want to turn now to Goering, who's pictured here being interrogated at Nuremberg.
Други Светски рат се завршио и Геринг је ухваћен, суђено му је у Нирнбергу и коначно је осуђен на смрт. Тада су савезници прегледали његову колекцију и пронашли слике и тражили људе који су му их продали. Холандска полиција је дошла у Амстердам и ухапсила Ван Мегерена. Био је осуђен за издају, која је кажњива смрћу. После шест месеци у затвору, Ван Мегерен је признао. Али није признао издају. Рекао је: "Нисам продао велико дело том Нацисти. Сам сам га насликао, ја сам фалсификатор." Нико му није веровао. Рекао је: "Доказаћу. Донесите ми платно и боје и насликаћу много бољу Вермерову слику од оне што сам продао одвратном Нацисти. Потребан ми је и алкохол и морфијум, јер једино тако могу да радим." (смех) Донели су му то. Насликао је дивну Вермерову слику. Потом су оптужбе за издају повучене. Оптужен је за мањи злочин фалсификовања, добио казну од годину дана и умро као херој холандског народа. Много више може да се каже о Ван Мегерену, али сад желим да се окренем Герингу, који је овде представљен на саслушању у Нирнбергу.
Now Goering was, by all accounts, a terrible man. Even for a Nazi, he was a terrible man. His American interrogators described him as an amicable psychopath. But you could feel sympathy for the reaction he had when he was told that his favorite painting was actually a forgery. According to his biographer, "He looked as if for the first time he had discovered there was evil in the world." (Laughter) And he killed himself soon afterwards. He had discovered after all that the painting he thought was this was actually that. It looked the same, but it had a different origin, it was a different artwork.
Он је, по свим мерилима, био ужасан човек. Чак је и за Нацисту био ужасан. Амерички истражитељи су га описали као пријатељски настројеног психопату. Али могли сте осетити сажаљење према његовој реакцији када му је речено да је његова омиљена слика уствари била фалсификат. Према његовом биографу, "Изгледао је као да је по први пут открио да постоји зло у свету." (смех) Убрзо после тога се убио. Ипак је открио да је слика, за коју је мислио да је ова, била уствари ова. Изгледала је исто, али била је другачијег порекла, било је то друго дело.
It wasn't just him who was in for a shock. Once van Meegeren was on trial, he couldn't stop talking. And he boasted about all the great masterpieces that he himself had painted that were attributed to other artists. In particular, "The Supper at Emmaus" which was viewed as Vermeer's finest masterpiece, his best work -- people would come [from] all over the world to see it -- was actually a forgery. It was not that painting, but that painting. And when that was discovered, it lost all its value and was taken away from the museum.
Није само он био шокиран. Када је Ван Мегерену било суђено, није престајао да прича. Хвалио се великим делима које је сам насликао, а која су приписивана другим уметницима. Посебно "Вечера код Емауса" за коју се сматрало да је Вермерово најбоље дело - људи би долазили са свих страна света да је виде - уствари је била фалсификат. Није била та слика, него ова. А када је то откривено, изгубила је сву вредност и склоњена из музеја.
Why does this matter? I'm a psychologists -- why do origins matter so much? Why do we respond so much to our knowledge of where something comes from? Well there's an answer that many people would give. Many sociologists like Veblen and Wolfe would argue that the reason why we take origins so seriously is because we're snobs, because we're focused on status. Among other things, if you want to show off how rich you are, how powerful you are, it's always better to own an original than a forgery because there's always going to be fewer originals than forgeries. I don't doubt that that plays some role, but what I want to convince you of today is that there's something else going on. I want to convince you that humans are, to some extent, natural born essentialists. What I mean by this is we don't just respond to things as we see them, or feel them, or hear them. Rather, our response is conditioned on our beliefs, about what they really are, what they came from, what they're made of, what their hidden nature is. I want to suggest that this is true, not just for how we think about things, but how we react to things.
Зашто је то важно? Психолози, зашто је порекло толико важно? Зашто тако реагујемо на сазнање о томе одакле нешто потиче? Постоји одговор који би многи људи дали. Многи социолози, као Веблен и Волф би рекли да порекло схватамо тако озбиљно зато што смо снобови, усредсређени на статус. Између осталог, ако желите да покажете колико сте богати и моћни, увек је боље поседовати оригинал него фалсификат јер увек ће бити мање оригинала него фалсификата. Не сумњам да то игра улогу, али данас желим да вас убедим да се још нешто дешава. Желим да вас убедим да су људи, донекле, рођени есенцијалисти. Под овим мислим да не реагујемо само на ствари како их видимо, осећамо или чујемо. Радије, наша реакција је условљена нашим уверењима, о томе шта су оне заиста, одакле потичу, од чега су направљене, каква им је скривена природа. Желим да покажем да је ово истина, не само за наше размишљање о стварима, него и наше реакције.
So I want to suggest that pleasure is deep -- and that this isn't true just for higher level pleasures like art, but even the most seemingly simple pleasures are affected by our beliefs about hidden essences. So take food. Would you eat this? Well, a good answer is, "It depends. What is it?" Some of you would eat it if it's pork, but not beef. Some of you would eat it if it's beef, but not pork. Few of you would eat it if it's a rat or a human. Some of you would eat it only if it's a strangely colored piece of tofu. That's not so surprising.
Желим да кажем да је задовољство дубоко - и да то не важи само за више нивое задовољства као што је уметност, него и наизглед једноставна задовољства су под утицајем наших уверења о скривеним суштинама. Погледајмо храну. Да ли бисте појели ово? Па, добар одговор је: "Зависи. Шта је то?" Неки би појели ако је прасетина, али не и говедина. Неки би појели ако је говедина, али не и прасетина. Мало вас би појело ако је то пацов или људско биће. Неки би појели само ако је у питању чудно обојени тофу сир. То не изненађује.
But what's more interesting is how it tastes to you will depend critically on what you think you're eating. So one demonstration of this was done with young children. How do you make children not just be more likely to eat carrots and drink milk, but to get more pleasure from eating carrots and drinking milk -- to think they taste better? It's simple, you tell them they're from McDonald's. They believe McDonald's food is tastier, and it leads them to experience it as tastier.
Али још је интересантније да ће вам укус овога веома зависити од тога шта мислите да једете. Демонстрација овога рађена је са малом децом. Како натерати децу, не само да једу шаргарепе и пију млеко, него да и више уживају у томе - да мисле да су бољег укуса? Једноставно, кажете им да су из "МекДоналдса". Деца верују да је храна из "Мека" укуснија и то води до тога да је доживљавају као укуснију.
How do you get adults to really enjoy wine? It's very simple: pour it from an expensive bottle. There are now dozens, perhaps hundreds of studies showing that if you believe you're drinking the expensive stuff, it tastes better to you. This was recently done with a neuroscientific twist. They get people into a fMRI scanner, and while they're lying there, through a tube, they get to sip wine. In front of them on a screen is information about the wine. Everybody, of course, drinks exactly the same wine. But if you believe you're drinking expensive stuff, parts of the brain associated with pleasure and reward light up like a Christmas tree. It's not just that you say it's more pleasurable, you say you like it more, you really experience it in a different way.
Како да наведете одрасле да заиста уживају у вину? Веома једноставно: сипајте га из скупе флаше. Десетине, можда стотине студија показују да, ако верујете да пијете скупо вино, оно за вас има бољи укус. Ово је недавно урађено са неуролошким обртом. Људи су подвргнути магнетној резонанци и док леже ту, кроз цевчицу сркућу вино. Пред њима на екрану су информације о вину. Сви, наравно, пију потпуно исто вино. Али ако верујете да пијете скупо вино, делови мозга повезани са задовољством и наградом се упале као Божићна јелка. Не само да кажете да више уживате, да вам се више свиђа, него га заиста доживљавате другачије.
Or take sex. These are stimuli I've used in some of my studies. And if you simply show people these pictures, they'll say these are fairly attractive people. But how attractive you find them, how sexually or romantically moved you are by them, rests critically on who you think you're looking at. You probably think the picture on the left is male, the one on the right is female. If that belief turns out to be mistaken, it will make a difference. (Laughter) It will make a difference if they turn out to be much younger or much older than you think they are. It will make a difference if you were to discover that the person you're looking at with lust is actually a disguised version of your son or daughter, your mother or father. Knowing somebody's your kin typically kills the libido. Maybe one of the most heartening findings from the psychology of pleasure is there's more to looking good than your physical appearance. If you like somebody, they look better to you. This is why spouses in happy marriages tend to think that their husband or wife looks much better than anyone else thinks that they do.
Или на пример секс. Ово су стимулуси које сам користио у неким испитивањима. Ако само покажете људима ове слике, они ће рећи да су то донекле привлачни људи. Али колико привлачним ћете их сматрати, колико ће вас сексуално или романтично дотаћи, зависи од вашег мишљења у кога гледате. Вероватно мислите да је на слици лево мушкарац, а на слици десно жена. Ако се испостави да није тако, то ће имати утицаја. (смех) Значиће и ако се испостави да су много млађи или много старији него што мислите. Значиће и ако откријете да је особа коју гледате са пожудом уствари прерушена верзија вашег сина или ћерке, мајке или оца. Сазнање о крвној вези обично убија либидо. Један од охрабрујућих налаза из психологије задовољства је да привлачност није само у физичком изгледу. Особа вам изгледа боље ако вам се свиђа. Зато супружници у срећним браковима обично мисле да њихов муж или жена изгледају много боље него што други то мисле.
(Laughter)
(смех)
A particularly dramatic example of this comes from a neurological disorder known as Capgras syndrome. So Capgras syndrome is a disorder where you get a specific delusion. Sufferers of Capgras syndrome believe that the people they love most in the world have been replaced by perfect duplicates. Now often, a result of Capgras syndrome is tragic. People have murdered those that they loved, believing that they were murdering an imposter. But there's at least one case where Capgras syndrome had a happy ending. This was recorded in 1931. "Research described a woman with Capgras syndrome who complained about her poorly endowed and sexually inadequate lover." But that was before she got Capgras syndrome. After she got it, "She was happy to report that she has discovered that he possessed a double who was rich, virile, handsome and aristocratic." Of course, it was the same man, but she was seeing him in different ways.
Нарочито драматичан пример овога долази из неуролошког поремећаја званог Капграс синдром. Капграс синдром је поремећај у којем имате специфичне обмане. Они који пате од овог синдрома верују да су људи које највише воле на свету замењени савршеним дупликатима. Често је резултат Капграс синдрома трагичан. Људи су убијали своје вољене, верујући да убијају уљеза. Али постоји барем један случај где Капграс има срећан завршетак. То је забележено 1931. године. "Истраживање описује жену са Капграс синдромом која се жалила на слабо обдареног и сексуално неадекватног љубавника." Али то је било пре него што је оболела. Када је оболела: "Задовољно је изјавила да је открила како он има двојника, који је богат, виталан, згодан и аристократа." Наравно, био је то исти човек али га је она видела другачије.
As a third example, consider consumer products. So one reason why you might like something is its utility. You can put shoes on your feet; you can play golf with golf clubs; and chewed up bubble gum doesn't do anything at all for you. But each of these three objects has value above and beyond what it can do for you based on its history. The golf clubs were owned by John F. Kennedy and sold for three-quarters of a million dollars at auction. The bubble gum was chewed up by pop star Britney Spears and sold for several hundreds of dollars. And in fact, there's a thriving market in the partially eaten food of beloved people. (Laughter) The shoes are perhaps the most valuable of all. According to an unconfirmed report, a Saudi millionaire offered 10 million dollars for this pair of shoes. They were the ones thrown at George Bush at an Iraqi press conference several years ago.
Као трећи пример, погледајте производе широке потрошње. Један од разлога зашто вам се нешто допада јесте употребна вредност. Ципеле обувате на стопала; голф играте са палицама за голф; ижвакана жвакаћа гума не служи ничему. Али сваки од ова три предмета има вредност много вишу од тога шта могу да ураде за вас, на основу своје историје. Штапове за голф је поседовао Џон Ф. Кенеди и продати су за 750.000 долара на аукцији. Жваку је жвакала поп звезда Бритни Спирс и продата је за неколико стотина долара. Уствари, тржиште за делимично поједену храну омиљених особа просто цвета. (смех) Ципеле су вероватно највредније од свега. Према непотврђеном извору, један саудијски милионер понудио је 10 милиона долара за овај пар ципела. То су оне које су биле бачене на Џорџа Буша на конференцији за новинаре у Ираку пре неколико година.
(Applause)
(аплауз)
Now this attraction to objects doesn't just work for celebrity objects. Each one of us, most people, have something in our life that's literally irreplaceable, in that it has value because of its history -- maybe your wedding ring, maybe your child's baby shoes -- so that if it was lost, you couldn't get it back. You could get something that looked like it or felt like it, but you couldn't get the same object back. With my colleagues George Newman and Gil Diesendruck, we've looked to see what sort of factors, what sort of history, matters for the objects that people like. So in one of our experiments, we asked people to name a famous person who they adored, a living person they adored.
Ова привлачност предмета не важи само за предмете познатих. Свако од нас, већина људи, има нешто у свом животу буквално незаменљиво, што има вредност због своје историје - можда бурма, бебеће ципелице вашег детета - да их изгубите, не можете их вратити. Набавили бисте нешто што изгледа као то, али не бисте могли да повратите тај предмет. Са колегама Џорџом Њуманом и Гилом Дизендруком испитивао сам који фактори, каква историја је важна за предмете које људи воле. У једном од експеримената замолили смо људе да наведу познату особу коју обожавају, живу особу коју обожавају.
So one answer was George Clooney. Then we asked them, "How much would you pay for George Clooney's sweater?" And the answer is a fair amount -- more than you would pay for a brand new sweater or a sweater owned by somebody who you didn't adore. Then we asked other groups of subjects -- we gave them different restrictions and different conditions. So for instance, we told some people, "Look, you can buy the sweater, but you can't tell anybody you own it, and you can't resell it." That drops the value of it, suggesting that that's one reason why we like it. But what really causes an effect is you tell people, "Look, you could resell it, you could boast about it, but before it gets to you, it's thoroughly washed." That causes a huge drop in the value. As my wife put it, "You've washed away the Clooney cooties."
Један од одговора био је Џорџ Клуни. Потом смо их питали: "Колико бисте платили за његов џемпер?" Одговор је прилична цифра - више него што бисте платили нов џемпер или џемпер некога кога не обожавате. Онда смо питали друге испитанике - задали смо различита ограничења и различите услове. На пример, некима смо рекли: "Можете да купите џемпер, али не можете никоме рећи да га поседујете и не можете да га препродате." То спушта вредност џемпера, откривајући да је то један од разлога зашто нам се свиђа. Али оно што заиста изазива ефекат је кад кажете: "Можете да га продате, можете да се хвалите, али пре него што џемпер стигне до вас, биће детаљно опран." То доводи до великог пада вредности. Моја жена је рекла: "Опрали сте Клуни вашке."
(Laughter)
(смех)
So let's go back to art. I would love a Chagall. I love the work of Chagall. If people want to get me something at the end of the conference, you could buy me a Chagall. But I don't want a duplicate, even if I can't tell the difference. That's not because, or it's not simply because, I'm a snob and want to boast about having an original. Rather, it's because I want something that has a specific history. In the case of artwork, the history is special indeed. The philosopher Denis Dutton in his wonderful book "The Art Instinct" makes the case that, "The value of an artwork is rooted in assumptions about the human performance underlying its creation." And that could explain the difference between an original and a forgery. They may look alike, but they have a different history. The original is typically the product of a creative act, the forgery isn't. I think this approach can explain differences in people's taste in art.
Вратимо се на уметност. Волео бих да поседујем дело Шагала. Ако на крају конференције желите нешто да ми поклоните, можете ми купити Шагала. Али не желим дупликат, чак и ако не могу да их разликујем. То није само зато што сам сноб и желим да се хвалим како имам оригинал. Заправо желим нешто што има одређену историју. У случају уметничких дела, историја је заиста посебна. Филозоф Денис Датон у својој одличној књизи "The Art Instinct" каже да је "Вредност уметничког дела укорењена у претпоставци о људском чину у позадини његовог стварања." То може објаснити разлику између оригинала и фалсификата. Можда су слични, али имају различиту историју. Оригинал је обично производ креативног чина, док фалсификат то није. Мислим да овај приступ може објаснити разлике у укусу за уметност.
This is a work by Jackson Pollock. Who here likes the work of Jackson Pollock? Okay. Who here, it does nothing for them? They just don't like it. I'm not going to make a claim about who's right, but I will make an empirical claim about people's intuitions, which is that, if you like the work of Jackson Pollock, you'll tend more so than the people who don't like it to believe that these works are difficult to create, that they require a lot of time and energy and creative energy. I use Jackson Pollock on purpose as an example because there's a young American artist who paints very much in the style of Jackson Pollock, and her work was worth many tens of thousands of dollars -- in large part because she's a very young artist.
Ово је дело Џексона Полока. Коме се допадају дела Џексона Полока? Океј. Коме она нису ништа посебно? Једноставно вам се не свиђају. Не желим да тврдим ко је у праву, али ћу извести емпиријску тврдњу о људским интуицијама, а то је да, ако вам се свиђају дела Џексона Полока, вероваћете да она нису лака за стварање и то више од људи којима се не свиђају, да захтевају доста времена и снаге и креативне енергије. Намерно користим Џексона Полока као пример, јер постоји млада америчка уметница која слика веома слично стилу Џексона Полока, и њен рад је вредан много десетина хиљада долара - великим делом јер је веома млада.
This is Marla Olmstead who did most of her work when she was three years old. The interesting thing about Marla Olmstead is her family made the mistake of inviting the television program 60 Minutes II into their house to film her painting. And they then reported that her father was coaching her. When this came out on television, the value of her art dropped to nothing. It was the same art, physically, but the history had changed.
Ово је Марла Олмстед која је већину својих радова насликала са три године. Занимљиво је у вези с њом то да је њена породица погрешила и позвала телевизијску емисију "60 Минута II" у своју кућу да је снимају док слика. А онда су изјавили да је отац подучава. Када је то објављено, вредност њене уметности је пала на нулу. То је физички била иста уметност, али се историја променила.
I've been focusing now on the visual arts, but I want to give two examples from music. This is Joshua Bell, a very famous violinist. And the Washington Post reporter Gene Weingarten decided to enlist him for an audacious experiment. The question is: How much would people like Joshua Bell, the music of Joshua Bell, if they didn't know they were listening to Joshua Bell? So he got Joshua Bell to take his million dollar violin down to a Washington D.C. subway station and stand in the corner and see how much money he would make. And here's a brief clip of this. (Violin music) After being there for three-quarters of an hour, he made 32 dollars. Not bad. It's also not good. Apparently to really enjoy the music of Joshua Bell, you have to know you're listening to Joshua Bell. He actually made 20 dollars more than that, but he didn't count it. Because this woman comes up -- you see at the end of the video -- she comes up. She had heard him at the Library of Congress a few weeks before at this extravagant black-tie affair. So she's stunned that he's standing in a subway station. So she's struck with pity. She reaches into her purse and hands him a 20.
Фокусирао сам се на визуелну уметност, али желим да дам и примере из музике. Ово је Џошуа Бел, познати виолиниста. Џин Вајгартен, новинар "Вашингтон Поста" одлучио је да га укључи у смео експеримент. Питање: Колико би се људима свиђао Џошуа Бел, његова музика, да не знају да слушају Џошуу Бела? Навео је Џошуу Бела да понесе своју виолину од милион долара у станицу метроа и да стане на ћошак и види колико ће новца зарадити. Ево кратког снимка. (музика виолине) Стајао је ту 45 минута и зарадио 32 долара. Није лоше. Није ни добро. Очигледно, да бисте уживали у музици Џошуе Бела, морате да знате да слушате музику Џошуе Бела. Зарадио је двадесет долара више, али није их урачунао. Јер је једна жена пришла - види се на крају снимка - она прилази. Слушала га је неколико недеља пре, у Конгресној Библиотеци на неком екстравагантном догађају. Тако да је шокирана што он стоји на метро станици. Погодило ју је сажаљење. Посегла је у ташну и дала му двадесет долара.
(Laughter)
(смех)
(Applause)
(аплауз)
The second example from music is from John Cage's modernist composition, "4'33"." As many of you know, this is the composition where the pianist sits at a bench, opens up the piano and sits and does nothing for four minutes and 33 seconds -- that period of silence. And people have different views on this. But what I want to point out is you can buy this from iTunes. (Laughter) For a dollar 99, you can listen to that silence, which is different than other forms of silence.
Други пример из музике је модернистичка композиција Џона Кејџа, "4'33"." Као што многи од вас знају, у овој композицији пијаниста седа за клавир, отвара га и четири минута и 33 секунде седи не радећи ништа - период тишине. Људи различито гледају на ово. Али ја желим да нагласим да ово можете купити на iTunes. (смех) За долар и 99 центи можете слушати ту тишину која је другачија од других врста тишине.
(Laughter)
(смех)
Now I've been talking so far about pleasure, but what I want to suggest is that everything I've said applies as well to pain. And how you think about what you're experiencing, your beliefs about the essence of it, affect how it hurts. One lovely experiment was done by Kurt Gray and Dan Wegner. What they did was they hooked up Harvard undergraduates to an electric shock machine. And they gave them a series of painful electric shocks. So it was a series of five painful shocks. Half of them are told that they're being given the shocks by somebody in another room, but the person in the other room doesn't know they're giving them shocks. There's no malevolence, they're just pressing a button. The first shock is recorded as very painful. The second shock feels less painful, because you get a bit used to it. The third drops, the fourth, the fifth. The pain gets less. In the other condition, they're told that the person in the next room is shocking them on purpose -- knows they're shocking them. The first shock hurts like hell. The second shock hurts just as much, and the third and the fourth and the fifth. It hurts more if you believe somebody is doing it to you on purpose.
До сада сам говорио о задовољству, али желим да кажем да се све што сам рекао може применити и на бол. Како размишљате о томе што доживљавате, ваша уверења о суштини бола, утичу на бол. Курт Греј и Ден Вегнер су спровели један диван експеримент. Студенте са Харварда су повезали на машину за електро шокове. Давали су им серије болних електро шокова. Била је то серија од пет болних шокова. Половини је речено да шокове даје неко у суседној соби, али да та особа не зна да даје шокове. Нема зле намере, само стискају дугме. Забележено је да је први шок веома болан. Други је мање болан, јер су се навикли. Трећи је блажи, па четврти, пети. Бол се смањује. У другој верзији, речено им је да особа у суседној соби намерно даје шокове - зна да им даје шокове. Први шок невиђено боли. Други боли исто толико, и трећи и четврти и пети. Боли више ако верујете да вам неко то ради намерно.
The most extreme example of this is that in some cases, pain under the right circumstances can transform into pleasure. Humans have this extraordinarily interesting property that will often seek out low-level doses of pain in controlled circumstances and take pleasure from it -- as in the eating of hot chili peppers and roller coaster rides. The point was nicely summarized by the poet John Milton who wrote, "The mind is its own place, and in itself can make a heaven of hell, a hell of heaven."
Најекстремнији пример овога је да се у неким случајевима, под одређеним околностима, бол претвара у задовољство. Људи имају необично интересантну особину да ће тражити ниске дозе бола у контролисаним условима и уживати у њима - као при јелу љутих папричица и вожњама у забавним парковима. Суштину је лепо сумирао песник Џон Милтон, који је написао: "Ум је место за себе, и у себи може створити рај од пакла и пакао од раја."
And I'll end with that. Thank you.
Тиме ћу завршити. Хвала вам.
(Applause)
(аплауз)