I'm going to talk today about the pleasures of everyday life. But I want to begin with a story of an unusual and terrible man. This is Hermann Goering. Goering was Hitler's second in command in World War II, his designated successor. And like Hitler, Goering fancied himself a collector of art. He went through Europe, through World War II, stealing, extorting and occasionally buying various paintings for his collection. And what he really wanted was something by Vermeer. Hitler had two of them, and he didn't have any. So he finally found an art dealer, a Dutch art dealer named Han van Meegeren, who sold him a wonderful Vermeer for the cost of what would now be 10 million dollars. And it was his favorite artwork ever.
Денеска ќе зборувам за секојдневните задоволства. Меѓутоа сакам да започнам со приказна за еден необичен и ужасен човек. Ова е Херман Геринг. За време на Втората светска војна Геринг бил втор командант веднаш позади Хитлер, а воедно и негов назначен наследник. И, исто како и Хитлер, себе си се сметал за колекционер на уметнички дела. За време на Втората Светска Војна тој одел низ Европа и притоа крадел, изнудувал и понекогаш купувал различни слики за својата колекција. Она што навистина сакал е да поседува нешто од Вермер. Хитлер поседувал две вакви слики, а тој немал ниту една. Конечно пронашол трговец со уметнички дела, Холандски трговец со уметнички дела кој се викал Хан ван Мегерен, кој што му продал прекрасно дело од Вермер за цена која што денеска би била 10 милиони долари. Тоа било неговото најомилено уметничко дело.
World War II came to an end, and Goering was captured, tried at Nuremberg and ultimately sentenced to death. Then the Allied forces went through his collections and found the paintings and went after the people who sold it to him. And at some point the Dutch police came into Amsterdam and arrested Van Meegeren. Van Meegeren was charged with the crime of treason, which is itself punishable by death. Six weeks into his prison sentence, van Meegeren confessed. But he didn't confess to treason. He said, "I did not sell a great masterpiece to that Nazi. I painted it myself; I'm a forger." Now nobody believed him. And he said, "I'll prove it. Bring me a canvas and some paint, and I will paint a Vermeer much better than I sold that disgusting Nazi. I also need alcohol and morphine, because it's the only way I can work." (Laughter) So they brought him in. He painted a beautiful Vermeer. And then the charges of treason were dropped. He had a lesser charge of forgery, got a year sentence and died a hero to the Dutch people. There's a lot more to be said about van Meegeren, but I want to turn now to Goering, who's pictured here being interrogated at Nuremberg.
Втората Светска војна завршила, Геринг бил фатен, му било судено во Нирнберг и конечно бил осуден на смрт. Веднаш после тоа, сојузниците ги пребарале неговите колекции и ги пронашле сликите, па тргнале во потрага по луѓето кои што му ги продале. Холандската полиција отишла во Амстердам и го уапсила Ван Мегерен. Ван Мегерен бил обвинет за предавство, кое што пак било казниво со смрт. После шест недели од затворската казна, Ван Мегерен признал. Меѓутоа тој не го признал предавството. Тој рекол, "Не му продадов големо уметничко дело на тој Нацист. Сам ја насликав, Јас сум фалсификатор." Никој не му поверувал. Потоа рекол, "Ќе докажам. Донесете ми платно и боја, и ќе ви насликам многу подобра слика од Вермер за разлика од онаа што му ја продадов на оној одвратен Нацист. Исто така ми треба алкохол и морфиум, бидејќи само така можам да работам." (Смеа) Му донеле она што барал. Насликал прекрасна слика од Вермер. И потоа тужбите за предавство биле повлечени. Се соочил со поблаго обвинување за фалсификат, добил казна од една година и умрел како херој на Холандскиот народ. Има уште многу да се зборува за Ван Мегерен, но сега сакам да се осврнам на Геринг, кој е прикажан на сликава за време на неговото сослушување во Нирнберг.
Now Goering was, by all accounts, a terrible man. Even for a Nazi, he was a terrible man. His American interrogators described him as an amicable psychopath. But you could feel sympathy for the reaction he had when he was told that his favorite painting was actually a forgery. According to his biographer, "He looked as if for the first time he had discovered there was evil in the world." (Laughter) And he killed himself soon afterwards. He had discovered after all that the painting he thought was this was actually that. It looked the same, but it had a different origin, it was a different artwork.
Геринг, според сите стандарди, бил ужасен човек. Дури и за Нацист, тој бил ужасен човек. Американските детективи кои го испрашувале го опишале како пријателски психопат. Но веројатно би почувствувале сожалување на неговата реакција кога му кажале дека неговата омилена слика всушност е фалсификат. Според неговиот биограф, "Изгледаше како за прв пат да открил дека постои зло на светот." (Смеа) Набргу после тоа се самоубил. Сепак открил дека сликата, за која што мислел дека е оваа, била всушност оваа. Изгледала идентично, но имала различно потекло, била поинакво уметничко дело.
It wasn't just him who was in for a shock. Once van Meegeren was on trial, he couldn't stop talking. And he boasted about all the great masterpieces that he himself had painted that were attributed to other artists. In particular, "The Supper at Emmaus" which was viewed as Vermeer's finest masterpiece, his best work -- people would come [from] all over the world to see it -- was actually a forgery. It was not that painting, but that painting. And when that was discovered, it lost all its value and was taken away from the museum.
Не бил само тој шокиран. Откако започнало судењето, Ван Мегерен не престанал да зборува. Се фалел со големите дела кои што сам ги насликал, а кои што им биле препишувани на други уметници. Особено, "Вечерата кај Емаус" која што се сметала како најубаво дело на Вермер, негова најдобра изработка -- доаѓале луѓе од цел свет за да ја видат -- всушност била фалсификат. Не била оваа слика, туку оваа. Кога тоа било откриено, сликата ја изгубила својата вредност и била отстранета од музејот.
Why does this matter? I'm a psychologists -- why do origins matter so much? Why do we respond so much to our knowledge of where something comes from? Well there's an answer that many people would give. Many sociologists like Veblen and Wolfe would argue that the reason why we take origins so seriously is because we're snobs, because we're focused on status. Among other things, if you want to show off how rich you are, how powerful you are, it's always better to own an original than a forgery because there's always going to be fewer originals than forgeries. I don't doubt that that plays some role, but what I want to convince you of today is that there's something else going on. I want to convince you that humans are, to some extent, natural born essentialists. What I mean by this is we don't just respond to things as we see them, or feel them, or hear them. Rather, our response is conditioned on our beliefs, about what they really are, what they came from, what they're made of, what their hidden nature is. I want to suggest that this is true, not just for how we think about things, but how we react to things.
Зошто е ова важно? Психолози, зошто потеклото е толку важно? Зошто реагираме толку многу кога ќе дознаеме од каде нешто потекнува? Постои одговор кој што многу луѓе ќе ви го дадат. Многу социолози, како Веблен и Волф ќе кажат дека причината поради која го земаме потеклото толку сериозно е поради тоа што сме снобови, бидејќи сме насочени кон статусот. Помеѓу другите нешта, доколку сакаш да покажеш колку си богат, колку си моќен, секогаш е подобро да поседуваш оригинал отколку фалсификат бидејќи секогаш ќе има помалку оригинали отколку фалсификати. Не се сомневам дека тоа игра одредена улога, но она во што сакам да ве убедам денес е дека нешто друго игра улога. Сакам да ве убедам дека луѓето се, до одреден степен, природно родени есенцијалисти. Поентата ми е дека нашата реакција не зависи од нашиот вид, чувства, или слух. Туку, нашата реакција е условена од нашите верувања, но кои се тие верувања, од каде доаѓаат, од што се направени, каква е нивната скриена природа. Сакам да укажам дека ова е точно, не само за тоа како размислуваме за нештата, туку и како реагираме кон истите.
So I want to suggest that pleasure is deep -- and that this isn't true just for higher level pleasures like art, but even the most seemingly simple pleasures are affected by our beliefs about hidden essences. So take food. Would you eat this? Well, a good answer is, "It depends. What is it?" Some of you would eat it if it's pork, but not beef. Some of you would eat it if it's beef, but not pork. Few of you would eat it if it's a rat or a human. Some of you would eat it only if it's a strangely colored piece of tofu. That's not so surprising.
Оттука, сакам да укажам дека задоволството е сложено -- и ова не важи само за повисоките нивоа на задоволство како што е уметноста, туку и навидум наједноставните задоволства се под влијание на нашите верувања за скриените суштини. Еве да ја земеме како пример храната. Дали ќе го јадете ова? Паа, добар одговор е, "Зависи. Што е?" Некои од вас би го јаделе доколку е свинско, а не телешко. Некои од вас би го јаделе доколку е телешко, а не свинско. Малкумина од вас би го јаделе доколку е од стаорец или човек. Некои од вас би го јаделе само доколку е чудно обоено парче од тофу сирење. Тоа не е толку изненадувачко.
But what's more interesting is how it tastes to you will depend critically on what you think you're eating. So one demonstration of this was done with young children. How do you make children not just be more likely to eat carrots and drink milk, but to get more pleasure from eating carrots and drinking milk -- to think they taste better? It's simple, you tell them they're from McDonald's. They believe McDonald's food is tastier, and it leads them to experience it as tastier.
Но, она што е поинтересно е дека неговиот вкус ќе зависи најмногу од тоа што вие мислите дека јадете во моментот. Една демонстрација за ова беше направена со мали деца. Како ќе ги натерате децата не само да јадат повеќе моркови и да пијат млеко, туку и да чувствуваат поголемо задоволство од тоа што јадат моркови и пијат млеко -- да мислат дека имаат подобар вкус? Едноставно е, ќе им кажете дека се од МекДоналдс. Тие веруваат дека храната од МекДоналдс е повкусна, а тоа ги води кон тоа да ја доживеат како повкусна.
How do you get adults to really enjoy wine? It's very simple: pour it from an expensive bottle. There are now dozens, perhaps hundreds of studies showing that if you believe you're drinking the expensive stuff, it tastes better to you. This was recently done with a neuroscientific twist. They get people into a fMRI scanner, and while they're lying there, through a tube, they get to sip wine. In front of them on a screen is information about the wine. Everybody, of course, drinks exactly the same wine. But if you believe you're drinking expensive stuff, parts of the brain associated with pleasure and reward light up like a Christmas tree. It's not just that you say it's more pleasurable, you say you like it more, you really experience it in a different way.
Како ќе ги натерате возрасните навистина да уживаат во вино? Многу е едноставно: налејте го од скапо шише. Постојат повеќе, можеби стотици истражувања кои покажуваат дека доколку веруваш дека пиеш скап пијалок, истиот ќе има подобар вкус за тебе. Ова неодамна беше направено во едно невролошко истражување. Ги внесуваат луѓето во магнетна резонанца, и додека лежат таму, преку цевка, пијат вино. Пред нив на екран се наоѓа информација за виното. Сите, се разбира, пијат од истото вино. Но доколку веруваш дека пиеш нешто скапо, делови од мозокот поврзани со задоволството и награда светнуваат како Божикна елка. Не само што кажувате дека повеќе уживате, дека повеќе ви се допаѓа, туку навистина го доживувате поинаку.
Or take sex. These are stimuli I've used in some of my studies. And if you simply show people these pictures, they'll say these are fairly attractive people. But how attractive you find them, how sexually or romantically moved you are by them, rests critically on who you think you're looking at. You probably think the picture on the left is male, the one on the right is female. If that belief turns out to be mistaken, it will make a difference. (Laughter) It will make a difference if they turn out to be much younger or much older than you think they are. It will make a difference if you were to discover that the person you're looking at with lust is actually a disguised version of your son or daughter, your mother or father. Knowing somebody's your kin typically kills the libido. Maybe one of the most heartening findings from the psychology of pleasure is there's more to looking good than your physical appearance. If you like somebody, they look better to you. This is why spouses in happy marriages tend to think that their husband or wife looks much better than anyone else thinks that they do.
Или еве да речеме сексот. Ова се стимули кои што ги користев во некои од моите истражувања. И доколку едноставно им ги покажете овие слики на луѓето, ќе ви кажат дека ова се прилично атрактивни луѓе. Но, колку ќе бидат привлечни за вас, колку многу сексуално или романтично ќе ве допрат, најмногу зависи од вашето мислење во што гледате. Веројатно мислите дека сликата од лево е машко, а онаа на десно е женско. Доколку излезе дека не е така, сепак тоа ќе има големо значење. (Смеа) Исто така ќе има значење доколку излезе дека е многу помлад/а или многу постар/а од колку што вие мислите. Ќе има значење доколку откриете дека личноста во која што гледате со страст е всушност маскирана верзија на вашиот син или ќерка, вашата мајка или татко. Сознанието дека некоја личност ви е роднина, вообичаено го убива либидото. Еден од охрабрувачките наоди од психологијата на задоволството е дека привлечноста не се состои само во физичкиот изглед. Личноста ви изгледа поубаво доколку ви се допаѓа. Токму поради ова сопружниците од среќните бракови мислат дека нивниот сопруг или сопруга изгледаат многу подобро отколку што другите мислат.
(Laughter)
(Смеа)
A particularly dramatic example of this comes from a neurological disorder known as Capgras syndrome. So Capgras syndrome is a disorder where you get a specific delusion. Sufferers of Capgras syndrome believe that the people they love most in the world have been replaced by perfect duplicates. Now often, a result of Capgras syndrome is tragic. People have murdered those that they loved, believing that they were murdering an imposter. But there's at least one case where Capgras syndrome had a happy ending. This was recorded in 1931. "Research described a woman with Capgras syndrome who complained about her poorly endowed and sexually inadequate lover." But that was before she got Capgras syndrome. After she got it, "She was happy to report that she has discovered that he possessed a double who was rich, virile, handsome and aristocratic." Of course, it was the same man, but she was seeing him in different ways.
Особено драматичен пример за ова доаѓа од еден вид на невролошко растројство познато како Капграсов синдром. Капграсовиот синдром е растројство каде што имате специфична делузија. Оние кои што страдаат од Капграсов синдром веруваат дека луѓето кои што тие ги сакаат најмногу на светот се заменети со совршени дупликати. Честопати, последиците од Капграсовиот синдром се трагични. Имало случаи во кои што луѓето ги убиваат своите сакани а притоа верувајќи дека убиваат натрапник. Меѓутоа, има еден случај каде што Капграсовиот синдром имал среќен крај. Ова било забележано во 1931. "Еден истражувач опишува жена со Капграсов синдром која што се жалела на нејзиниот слабо надарен и сексуално несоодветен љубовник." Меѓутоа тоа било пред да заболи од Капграсов синдром. После заболувањето, "Среќна изјавила дека открила оти тој поседува двојник кој што бил богат, витален, згоден и аристократ." Се разбира, станувало збор за истиот човек, но таа го доживувала на поинаков начин.
As a third example, consider consumer products. So one reason why you might like something is its utility. You can put shoes on your feet; you can play golf with golf clubs; and chewed up bubble gum doesn't do anything at all for you. But each of these three objects has value above and beyond what it can do for you based on its history. The golf clubs were owned by John F. Kennedy and sold for three-quarters of a million dollars at auction. The bubble gum was chewed up by pop star Britney Spears and sold for several hundreds of dollars. And in fact, there's a thriving market in the partially eaten food of beloved people. (Laughter) The shoes are perhaps the most valuable of all. According to an unconfirmed report, a Saudi millionaire offered 10 million dollars for this pair of shoes. They were the ones thrown at George Bush at an Iraqi press conference several years ago.
Како трет пример, земете ги во предвид продуктите за широка потрошувачка. Една причина поради која можете да сакате нешто е неговата корисност. Чевлите можете да ги облечете; можете да играте голф со голф палките; додека изџвакана мастика не ви врши никаква работа. Меѓутоа секој од овие три објекти имаат вредности кои се поголеми и подалекусежни за разлика од она што можат да го направат за вас врз основа на нивното минато. Голф палките биле поседувани од страна на Џон Кенеди и биле продадени за 750 000 долари на аукција. Мастиката била џвакана од страна на поп звездата Бритни Спирс и била продадена за неколку стотици долари. Всушност, постои растечки пазар за делумно изедена храна од луѓето кои ни се омилени. (Смеа) Чевлите се можеби највредни од се друго. Според една непотврдена изјава, еден Саудиски милионер понудил 10 милиони долари за овој пар чевли. Тие се оние кои беа фрлени кон Џорџ Буш на прес-конференција во Ирак пред неколку години.
(Applause)
(Аплауз)
Now this attraction to objects doesn't just work for celebrity objects. Each one of us, most people, have something in our life that's literally irreplaceable, in that it has value because of its history -- maybe your wedding ring, maybe your child's baby shoes -- so that if it was lost, you couldn't get it back. You could get something that looked like it or felt like it, but you couldn't get the same object back. With my colleagues George Newman and Gil Diesendruck, we've looked to see what sort of factors, what sort of history, matters for the objects that people like. So in one of our experiments, we asked people to name a famous person who they adored, a living person they adored.
Оваа привлечност кон објектите не е случај само за објектите од славните луѓе. Секој од нас, повеќето луѓе, имаме нешто во нашиот живот кое што е буквално незаменливо, кое што има вредност поради неговото минато -- можеби вашиот свадбен прстен, можеби бебешките чевли на вашето дете -- кое што доколку го изгубите, веќе нема да можете да го вратите назад. Можете да најдете нешто што е слично или нешто што ги побудува истите чувства кај вас, но не можете да го вратите истиот објект. Со моите колеги Џорџ Њуман и Жил Дизендрук, се обидовме да дознаеме каков вид на фактори и каков вид на минато се важни за објектите кои што луѓето ги сакаат. Во еден од нашите експерименти, ги замоливме луѓето да наведат позната личност која што ја обожаваат, жива личност која што тие ја обожаваат.
So one answer was George Clooney. Then we asked them, "How much would you pay for George Clooney's sweater?" And the answer is a fair amount -- more than you would pay for a brand new sweater or a sweater owned by somebody who you didn't adore. Then we asked other groups of subjects -- we gave them different restrictions and different conditions. So for instance, we told some people, "Look, you can buy the sweater, but you can't tell anybody you own it, and you can't resell it." That drops the value of it, suggesting that that's one reason why we like it. But what really causes an effect is you tell people, "Look, you could resell it, you could boast about it, but before it gets to you, it's thoroughly washed." That causes a huge drop in the value. As my wife put it, "You've washed away the Clooney cooties."
Еден од одговорите беше Џорџ Клуни. Потоа ги прашавме, "Колку многу би платиле за џемперот на Џорџ Клуни?" Одговорот е достоен -- повеќе одошто би платиле за чисто нов џемпер или џемпер кој што му припаѓал на некој кој што не го обожавате. Потоа прашавме друга група на испитаници -- им дадовме поинакви ограничувања и поинакви услови. На пример, на едни луѓе им кажавме, "Види, можеш да го купиш џемперот, меѓутоа не смееш да кажеш на никому дека го поседуваш, а исто така не смееш да го продаваш." Ова ја намалува неговата вредност, сугерирајќи дека тоа е една од причините поради која ни се допаѓа. Меѓутоа уште поголем ефект предизвикува доколку им кажете на луѓето, "Види, можеш да го продадеш, можеш да се фалиш со него, но пред да дојде во твои раце, претходно ќе биде темелно испран." Ова предизвикува огромен пад не неговата вредност. Како што рече жена ми, "Ги нема повеќе вошките од Клуни."
(Laughter)
(Смеа)
So let's go back to art. I would love a Chagall. I love the work of Chagall. If people want to get me something at the end of the conference, you could buy me a Chagall. But I don't want a duplicate, even if I can't tell the difference. That's not because, or it's not simply because, I'm a snob and want to boast about having an original. Rather, it's because I want something that has a specific history. In the case of artwork, the history is special indeed. The philosopher Denis Dutton in his wonderful book "The Art Instinct" makes the case that, "The value of an artwork is rooted in assumptions about the human performance underlying its creation." And that could explain the difference between an original and a forgery. They may look alike, but they have a different history. The original is typically the product of a creative act, the forgery isn't. I think this approach can explain differences in people's taste in art.
Ајде да се вратиме на уметноста. Би сакал нешто од Шагал. Ја сакам работата на Шагал. Доколку на крајот од конференцијата сакате да ми подарите нешто, можете да ми купите нешто од Шагал. Меѓутоа, не сакам фалсификат, дури и ако не можам да ја забележам разликата. Тоа не е поради тоа, или не е едноставно бидејќи сум, сноб и сакам да се фалам дека поседувам оригинал. Туку, бидејќи сакам нешто што има специфично минато. Кога станува збор за уметничките дела, минатото има посебна улога. Филозофот Денис Датон во неговата одлична книга "Уметнички инстинкт" вели дека, "Вредноста на уметничкото дело е вкоренета во претпоставката за човечкиот чин кој стои во позадина на неговото создавање." Ова може да ја објасни разликата помеѓу оригиналот и фалсификатот. Тие можеби изгледаат исто, но имаат различно минато. Оригиналот е вообичаено производ на креативен чин, фалсификатот не е. Мислам дека овој пристап може да ги објасни разликите помеѓу уметничките вкусови.
This is a work by Jackson Pollock. Who here likes the work of Jackson Pollock? Okay. Who here, it does nothing for them? They just don't like it. I'm not going to make a claim about who's right, but I will make an empirical claim about people's intuitions, which is that, if you like the work of Jackson Pollock, you'll tend more so than the people who don't like it to believe that these works are difficult to create, that they require a lot of time and energy and creative energy. I use Jackson Pollock on purpose as an example because there's a young American artist who paints very much in the style of Jackson Pollock, and her work was worth many tens of thousands of dollars -- in large part because she's a very young artist.
Ова е дело од Џексон Полок. Кој од овде ја сака работата на Џексон Полок? Добро. За кого не претставуваат ништо посебно? Едноставно не ви се допаѓа. Нема да судам кој е во право, но ќе дадам една емпириска изјава за интуициите на луѓето, а тоа е дека, доколку ви се допаѓа работата на Џексон Полок, поголема е веројатноста, за разлика од луѓето на кои не им се допаѓа, да верувате дека овие дела тешко се создаваат, дека е потребно многу време и труд и креативна енергија. Намерно го користам Џексон Полок како пример бидејќи постои еден млад американски уметник кој што слика многу слично на стилот на Џексон Полок, и нејзината работа вредеше многу десетици илјади долари -- најмногу поради тоа што таа е многу млад уметник.
This is Marla Olmstead who did most of her work when she was three years old. The interesting thing about Marla Olmstead is her family made the mistake of inviting the television program 60 Minutes II into their house to film her painting. And they then reported that her father was coaching her. When this came out on television, the value of her art dropped to nothing. It was the same art, physically, but the history had changed.
Ова е Марла Олмстед која што најголем дел од своите дела ги направи кога имаше три години. Она што е интересно за Марла Олмстед е тоа што нејзиното семејство направи грешка поканувајќи ја телевизиската програма 60 Минути II кај нив дома за да ги снимаат нејзините слики. Во емисијата кажаа дека нејзиниот татко ја подучувал. Кога ова излезе на телевизија, вредноста на нејзините дела падна на нула. Тоа беа истите уметнички дела, физички, меѓутоа нивното минато беше сменето.
I've been focusing now on the visual arts, but I want to give two examples from music. This is Joshua Bell, a very famous violinist. And the Washington Post reporter Gene Weingarten decided to enlist him for an audacious experiment. The question is: How much would people like Joshua Bell, the music of Joshua Bell, if they didn't know they were listening to Joshua Bell? So he got Joshua Bell to take his million dollar violin down to a Washington D.C. subway station and stand in the corner and see how much money he would make. And here's a brief clip of this. (Violin music) After being there for three-quarters of an hour, he made 32 dollars. Not bad. It's also not good. Apparently to really enjoy the music of Joshua Bell, you have to know you're listening to Joshua Bell. He actually made 20 dollars more than that, but he didn't count it. Because this woman comes up -- you see at the end of the video -- she comes up. She had heard him at the Library of Congress a few weeks before at this extravagant black-tie affair. So she's stunned that he's standing in a subway station. So she's struck with pity. She reaches into her purse and hands him a 20.
Се насочив кон визуелната уметност, меѓутоа сакам да дадам два примера од музиката. Ова е Џошуа Бел, многу познат виолинист. Новинарот од Вашингтон Пост, Џин Веингартен, одлучи да го вклучи во еден храбар експеримент. Прашањето е: Колку луѓето ќе го сакаат Џошуа Бел, музиката на Џошуа Бел, доколку не знаат дека го слушаат Џошуа Бел? Така, Џошуа Бел со својата виолина од еден милион долари отишол во метрото на Вашингтон D.C. застанал во еден ќош за да види колку пари може да заработи. Еве еден кратка снимка од ова. (Музика од виолина) После 45 минути тој заработил 32 долари. Не е лошо. Но, не е ниту добро. Очигледно за навистина да уживате во музиката на Џошуа Бел, мора да знаете дека го слушате Џошуа Бел. Тој всушност заработи дополнителни 20 долари, но нив не ги рачунаше. Дојде една жена -- се гледа на крајот од снимката -- таа доаѓа. Го слушала неколку недели претходно, во Конгресната Библиотека за време на еден екстравагантен настан. Таа е зачудена од фактот што тој стои овде во метрото. И’ паѓа жал за него. Вади од својата чанта 20 долари и му ги подава.
(Laughter)
(Смеа)
(Applause)
(Аплауз)
The second example from music is from John Cage's modernist composition, "4'33"." As many of you know, this is the composition where the pianist sits at a bench, opens up the piano and sits and does nothing for four minutes and 33 seconds -- that period of silence. And people have different views on this. But what I want to point out is you can buy this from iTunes. (Laughter) For a dollar 99, you can listen to that silence, which is different than other forms of silence.
Вториот музички пример е модернистичката композиција од Џон Кејџ, "4'33"." Како што многумина од вас знаат, ова е композиција во која пијанистот седнува на клупата, го отвара пијаното и седи и не прави ништо четири минута и 33 секунди -- период на тишина. Луѓето имаат различни мислења за ова. Но, она на што сакам да укажам е дека ова можете да го купите од Ај Тјунс. (Смеа) За долар и деведесет и девет центи, можете да ја слушате таа тишина, која што е различна од другите видови на тишина.
(Laughter)
(Смеа)
Now I've been talking so far about pleasure, but what I want to suggest is that everything I've said applies as well to pain. And how you think about what you're experiencing, your beliefs about the essence of it, affect how it hurts. One lovely experiment was done by Kurt Gray and Dan Wegner. What they did was they hooked up Harvard undergraduates to an electric shock machine. And they gave them a series of painful electric shocks. So it was a series of five painful shocks. Half of them are told that they're being given the shocks by somebody in another room, but the person in the other room doesn't know they're giving them shocks. There's no malevolence, they're just pressing a button. The first shock is recorded as very painful. The second shock feels less painful, because you get a bit used to it. The third drops, the fourth, the fifth. The pain gets less. In the other condition, they're told that the person in the next room is shocking them on purpose -- knows they're shocking them. The first shock hurts like hell. The second shock hurts just as much, and the third and the fourth and the fifth. It hurts more if you believe somebody is doing it to you on purpose.
До сега зборував за задоволството, но сакам да укажам дека се’ што кажав до сега, исто така важи и за болката. Како размислуваш за твоето моментално доживување, твоите верувања за неговата суштина, влијае врз тоа колку боли. Еден убав експеримент беше спроведен од Курт Греј и Ден Вегнер. Студенти од Харвард беа прикачени на машина за електрични шокови. Им дадоа серија од болни електрични шокови. Имаше серии од пет болни шокови. На половина им е кажано дека шоковите им ги задава некој од соседната соба, но дека тој од соседната соба не знае дека задава шокови на некој друг. Не постои злобна намера, тие само притискаат копче. Првиот шок е оценет како многу болен. Вториот шок е помалку болен, бидејќи се навикнувате веќе. Третиот опаѓа, четвртиот, петиот. Болката се намалува. Во другата група, им е кажано дека човекот од другата соба намерно им задава шокови -- знае дека задава шокови на некому. Првиот е пеколно болен. Вториот исто како претходниот, и третиот и четвртиот и петиот. Повеќе боли доколку веруваш дека некој намерно те повредува.
The most extreme example of this is that in some cases, pain under the right circumstances can transform into pleasure. Humans have this extraordinarily interesting property that will often seek out low-level doses of pain in controlled circumstances and take pleasure from it -- as in the eating of hot chili peppers and roller coaster rides. The point was nicely summarized by the poet John Milton who wrote, "The mind is its own place, and in itself can make a heaven of hell, a hell of heaven."
Најекстремниот пример за ова е дека во некои случаи, болката во вистинските услови може да се претвори во задоволство. Луѓето имаат една интересна карактеристика често пати да сакаат болка која е на ниско ниво во контролирани услови и притоа им причинува задоволство -- како кога јадеме лути пиперчиња и возењата на ролер костер. Наравоучението е убаво сумирано од поетот Џон Милтон која напишал, "Умот е место за себе, и во себе може да направи рај од пекол, пекол од рај."
And I'll end with that. Thank you.
Со ова ќе завршам. Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)