I want you to reimagine how life is organized on earth. Think of the planet like a human body that we inhabit. The skeleton is the transportation system of roads and railways, bridges and tunnels, air and seaports that enable our mobility across the continents. The vascular system that powers the body are the oil and gas pipelines and electricity grids. that distribute energy. And the nervous system of communications is the Internet cables, satellites, cellular networks and data centers that allow us to share information.
Желим да другачије замислите начин на који се живот организује на земљи. Мислите о овој планети као о људском телу у ком живимо. Скелет је транспортни систем путева и железница, мостова и тунела, ваздушних и морских лука који нам омогућавају да се крећемо по свим континентима. Васкуларни систем који даје телу снагу су цеви за нафту, гасоводне цеви и електродистрибутивне мреже које расподељују енергију. Нервни систем комуникације су каблови интернета, сателити, мреже мобилне телефоније и информативни центри који нам омогућавају дељење информација.
This ever-expanding infrastructural matrix already consists of 64 million kilometers of roads, four million kilometers of railways, two million kilometers of pipelines and one million kilometers of Internet cables. What about international borders? We have less than 500,000 kilometers of borders.
Ова инфраструктурна матрица која непрестано расте већ се састоји од путева дужине 64 милиона километара, четири милиона километара железнице, два милиона километара цевовода и једног милиона километра каблова за интернет. Шта је са интернационалним границама? Имамо мање од 500 000 километара граница.
Let's build a better map of the world. And we can start by overcoming some ancient mythology. There's a saying with which all students of history are familiar: "Geography is destiny." Sounds so grave, doesn't it? It's such a fatalistic adage. It tells us that landlocked countries are condemned to be poor, that small countries cannot escape their larger neighbors, that vast distances are insurmountable. But every journey I take around the world, I see an even greater force sweeping the planet: connectivity.
Хајде да изградимо бољу мапу света. Можемо започети превазилажењем извесне застареле митологије. Постоји изрека са којом су упознати сви студенти историје: „Географија је судбина.“ Звучи тако озбиљно, зар не? То је тако фаталистичка изрека. Она нам говори да су земље окружене копном осуђене на сиромаштво, да мале земље не могу да избегну своје веће суседе, да су огромне раздаљине непремостиве. Међутим, са сваким путовањем по свету, видим силу која је још јача и у замаху на планети - повезивање.
The global connectivity revolution, in all of its forms -- transportation, energy and communications -- has enabled such a quantum leap in the mobility of people, of goods, of resources, of knowledge, such that we can no longer even think of geography as distinct from it. In fact, I view the two forces as fusing together into what I call "connectography."
Револуција глобалне повезаности у свим својим облицима - транспорт, енергија и комуникација - омогућила је огроман помак у кретању људи, добара, ресурса, знања, која је таква да више не видимо географију одвојену од ње. Заправо, видим ове две снаге како се спајају у нешто што називам „конектографија“.
Connectography represents a quantum leap in the mobility of people, resources and ideas, but it is an evolution, an evolution of the world from political geography, which is how we legally divide the world, to functional geography, which is how we actually use the world, from nations and borders, to infrastructure and supply chains.
Конектографија представља огроман помак у мобилности људи, ресурса и идеја, али представља еволуцију, развој света од политичке географије, што је начин на који легално делимо свет, до функционалне географије, што је начин на који заправо користимо свет, од нација и граница до инфраструктуре и ланаца снабдевања.
Our global system is evolving from the vertically integrated empires of the 19th century, through the horizontally interdependent nations of the 20th century, into a global network civilization in the 21st century. Connectivity, not sovereignty, has become the organizing principle of the human species.
Наш глобални систем се развија од вертикално интегрисаних империја 19. века, преко хоризонтално међузависних нација 20. века до глобалне мреже цивилизација у 21. веку. Повезаност, а не суверенитет, постао је принцип организације људске врсте.
(Applause)
(Аплауз)
We are becoming this global network civilization because we are literally building it. All of the world's defense budgets and military spending taken together total just under two trillion dollars per year. Meanwhile, our global infrastructure spending is projected to rise to nine trillion dollars per year within the coming decade. And, well, it should. We have been living off an infrastructure stock meant for a world population of three billion, as our population has crossed seven billion to eight billion and eventually nine billion and more. As a rule of thumb, we should spend about one trillion dollars on the basic infrastructure needs of every billion people in the world.
Постајемо цивилизација глобалне мреже јер је буквално градимо. Сви светски буџети за одбрану и војни трошкови заједно износе тек нешто испод два билиона долара годишње. У међувремену, процењује се да ће доћи до пораста наших глобалних инфраструктуралних трошкова од девет билиона годишње током следеће деценије. Па, и требало би. Живимо са инфраструктуралним залихама предвиђеним за светску популацију од три миллиарде док нам популација прелази од 7 ка 8 милијарди, а на крају и 9 милијарди и више. По правилу би требало да трошимо око једног билиона долара на основне инфраструктуралне потребе на сваку милијарду становника на свету.
Not surprisingly, Asia is in the lead. In 2015, China announced the creation of the Asian Infrastructure Investment Bank, which together with a network of other organizations aims to construct a network of iron and silk roads, stretching from Shanghai to Lisbon.
Не изненађује да је Азија у вођству. Током 2015. године, Кина је најавила стварање Азијске банке за инфраструктуру и улагања, која заједно са мрежом других организација има за циљ да изгради мрежу путева гвожђа и свиле, која ће се протезати од Шангаја до Лисабона.
And as all of this topographical engineering unfolds, we will likely spend more on infrastructure in the next 40 years, we will build more infrastructure in the next 40 years, than we have in the past 4,000 years.
Док се развија овај топографски инжењеринг, вероватно ћемо потрошити више на инфраструктуру у наредних 40 година, изградићемо више инфраструктуре у следећих 40 година него што смо то учинили у претходних 4 000 година.
Now let's stop and think about it for a minute. Spending so much more on building the foundations of global society rather than on the tools to destroy it can have profound consequences. Connectivity is how we optimize the distribution of people and resources around the world. It is how mankind comes to be more than just the sum of its parts. I believe that is what is happening.
Застанимо и размислимо о томе на тренутак. Толико увећана потрошња за изградњу основа глобалног друштва, уместо потрошње на средства за њено уништење, може имати далекосежне последице. Повезаност је начин на који оптимизујемо прерасподелу људи и ресурса широм света. То је начин на који људска врста постаје више од пуког збира својих делова. Верујем да је то оно што се дешава.
Connectivity has a twin megatrend in the 21st century: planetary urbanization. Cities are the infrastructures that most define us. By 2030, more than two thirds of the world's population will live in cities. And these are not mere little dots on the map, but they are vast archipelagos stretching hundreds of kilometers.
Повезаност има свог близанца међу мегатрендовима 21. века - планетарну урбанизацију. Градови су инфраструктуре које нас највише дефинишу. До 2030. године, више од две трећине светске популације живеће у градовима. Ово нису само тачкице на мапи, већ огромни архипелази који се протежу стотинама километара.
Here we are in Vancouver, at the head of the Cascadia Corridor that stretches south across the US border to Seattle. The technology powerhouse of Silicon Valley begins north of San Francisco down to San Jose and across the bay to Oakland. The sprawl of Los Angeles now passes San Diego across the Mexican border to Tijuana. San Diego and Tijuana now share an airport terminal where you can exit into either country. Eventually, a high-speed rail network may connect the entire Pacific spine. America's northeastern megalopolis begins in Boston through New York and Philadelphia to Washington. It contains more than 50 million people and also has plans for a high-speed rail network.
Ево нас у Ванкуверу, на врху каскадијског коридора који се протеже јужно дуж америчке границе до Сијетла. Технолошки гигант Силицијумске долине креће северно од Сан Франциска, наниже према Сан Хозеу и дуж залива до Оукланда. Ширење Лос Анђелеса сада прелази Сан Дијего преко мексичке границе до Тихуане. Сан Дијего и Тихуана сада имају заједнички аеродромски терминал са ког можете отићи у обе земље. На крају може доћи до тога да брза железничка мрежа повеже целокупну обалу Тихог океана. Амерички североисточни мегалополис креће од Бостона преко Њујорка и Филаделфије до Вашингтона. Има више од 50 милиона људи и у плану је мрежа брзе железнице.
But Asia is where we really see the megacities coming together. This continuous strip of light from Tokyo through Nagoya to Osaka contains more than 80 million people and most of Japan's economy. It is the world's largest megacity. For now.
Међутим, Азија је место на ком видимо да се мегаградови спајају. Континуирани строп светла од Токија преко Нагоје до Осаке садржи више од 80 милиона људи и већи део јапанске економије. То је највећи светски мегаград. За сада.
But in China, megacity clusters are coming together with populations reaching 100 million people. The Bohai Rim around Beijing, The Yangtze River Delta around Shanghai and the Pearl River Delta, stretching from Hong Kong north to Guangzhou. And in the middle, the Chongqing-Chengdu megacity cluster, whose geographic footprint is almost the same size as the country of Austria.
У Кини, међутим, мегаградски скупови се спајају са популацијом која достиже 100 милиона људи. Економски прстен Бохај око Пекинга, делта реке Јангцекјанг око Шангаја и делта Бисерне реке протежу се од Хонг Конга северно до Гуангџоуа, а у средини је мегаградски скуп Чунгкинг-Ченгду, чија је географска површина скоро исте величине као држава Аустрија.
And any number of these megacity clusters has a GDP approaching two trillion dollars -- that's almost the same as all of India today. So imagine if our global diplomatic institutions, such as the G20, were to base their membership on economic size rather than national representation. Some Chinese megacities may be in and have a seat at the table, while entire countries, like Argentina or Indonesia would be out.
Сваки од ових мегаградских скупова има БДП којa се приближава цифри од два билиона долара, што је готово једнако БДП-у скоро целокупне Индије. Па, замислите да наше глобалне дипломатске институције, као што је Г20, заснивају чланство на економској снази, а не на националној заступљености. Неки кинески мегаградови би могли постати чланови и добити место за столом, док би целе земље, као што су Аргентина или Индонезија, биле искључене.
Moving to India, whose population will soon exceed that of China, it too has a number of megacity clusters, such as the Delhi Capital Region and Mumbai. In the Middle East, Greater Tehran is absorbing one third of Iran's population. Most of Egypt's 80 million people live in the corridor between Cairo and Alexandria. And in the gulf, a necklace of city-states is forming, from Bahrain and Qatar, through the United Arab Emirates to Muscat in Oman.
Ако кренемо до Индије, чија ће популација ускоро превазићи популацију у Кини, и она има мегаградске скупове, као што је главна регија Делхија и Мумбај. На Средњем Истоку, Шири Техеран обухвата једну трећину иранске популације. Већи део од 80 милиона становника Египта живи у пролазу између Каира и Александрије. У заливу се формирају низови држава-градова, од Бахреина и Катара преко Уједињених Aрапских Eмирата до Маската у Оману.
And then there's Lagos, Africa's largest city and Nigeria's commercial hub. It has plans for a rail network that will make it the anchor of a vast Atlantic coastal corridor, stretching across Benin, Togo and Ghana, to Abidjan, the capital of the Ivory Coast.
Затим, ту је и Лагос, највећи афрички град и нигеријски комерцијални центар. Постоји план за његову железничку мрежу, што ће бити сидро огромног атлантског обалског појаса, који се протеже преко Бенина, Тогоа и Гане до Абиџана, главног града Обале Слоноваче.
But these countries are suburbs of Lagos. In a megacity world, countries can be suburbs of cities. By 2030, we will have as many as 50 such megacity clusters in the world. So which map tells you more? Our traditional map of 200 discrete nations that hang on most of our walls, or this map of the 50 megacity clusters?
Ове су земље, међутим, предграђа Лагоса. У свету мегаградова, државе могу бити предграђа градова. До 2030. године ћемо имати чак 50 таквих скупова мегаградова на свету. Па, која вам мапа говори више? Наша традиционална мапа од 200 појединачних нација која је закачена на већини наших зидова или ова мапа од 50 мегаградских скупова?
And yet, even this is incomplete because you cannot understand any individual megacity without understanding its connections to the others. People move to cities to be connected, and connectivity is why these cities thrive. Any number of them, such as Sao Paulo or Istanbul or Moscow, has a GDP approaching or exceeding one third of one half of their entire national GDP.
Ипак, и ово је непотпуно јер не можете разумети било који појединачни мегаград без разумевања његове повезаности са другим градовима. Људи се селе у градове да би били повезани, а због повезаности се ови градови развијају. Било који од њих, као што су Сао Пауло, Истанбул или Москва, има БДП који се приближава или прелази трећину половине целокупног њиховог националног БДП-а.
But equally importantly, you cannot calculate any of their individual value without understanding the role of the flows of people, of finance, of technology that enable them to thrive. Take the Gauteng province of South Africa, which contains Johannesburg and the capital Pretoria. It too represents just over a third of South Africa's GDP. But equally importantly, it is home to the offices of almost every single multinational corporation that invests directly into South Africa and indeed, into the entire African continent.
Међутим, једнако је важно да не можете израчунати ниједну њихову појединачну вредност без разумевања улоге протока људи, финансија, технологије који им омогућавају да се развијају. Узмите за пример провинцију Хаутенг у Јужној Африци, која садржи Јоханезбург и главни град, Преторију. Она, такође, представља нешто мало преко трећине јужноафричког БДП-а. Једнако је важно, међутим, да се ту налазе канцеларије скоро сваке мултинационалне корпорације која улаже директно у Јужну Африку и, заиста, у цео афрички континент.
Cities want to be part of global value chains. They want to be part of this global division of labor. That is how cities think. I've never met a mayor who said to me, "I want my city to be cut off." They know that their cities belong as much to the global network civilization as to their home countries.
Градови желе да буду део глобалних ланаца вредности. Желе да буду део глобалне поделе рада. Градови размишљају на овај начин. Никада нисам срео градоначелника који ми је рекао: „Желим да мој град буде одсечен.“ Знају да њихови градови једнако припадају цивилизацији глобалне мреже и њиховим домовинама.
Now, for many people, urbanization causes great dismay. They think cities are wrecking the planet. But right now, there are more than 200 intercity learning networks thriving. That is as many as the number of intergovernmental organizations that we have. And all of these intercity networks are devoted to one purpose, mankind's number one priority in the 21st century: sustainable urbanization.
Е, сад, код многих људи урбанизација ствара велику забринутост. Мисле да градови уништавају планету. Међутим, управо сада има више од 200 међуградских мрежа учења које расту. То је једнако броју међувладиних организација које имамо. Све ове међуградске мреже посвећене су једној сврси, приоритету човечанства у 21. веку, одрживој урбанизацији.
Is it working? Let's take climate change. We know that summit after summit in New York and Paris is not going to reduce greenhouse gas emissions. But what we can see is that transferring technology and knowledge and policies between cities is how we've actually begun to reduce the carbon intensity of our economies.
Да ли то функционише? Узмимо, на пример, климатске промене. Знамо да самит за самитом у Њујорку и Паризу неће смањити емисију гасова стаклене баште. Међутим, оно што можемо да видимо је да пренос технологије, знања и стратегија између градова је начин на који смо почели да смањујемо присуство угљеника у нашим економијама.
Cities are learning from each other. How to install zero-emissions buildings, how to deploy electric car-sharing systems. In major Chinese cities, they're imposing quotas on the number of cars on the streets. In many Western cities, young people don't even want to drive anymore. Cities have been part of the problem, now they are part of the solution.
Градови уче једни од других. Како изградити зграде које немају штетна зрачења, како развити системе дељења електричних аутомобила. У највећим кинеским градовима, уводе ограничења броја аутомобила на улицама. У многим градовима на Западу, млади људи чак више и не желе да возе. Градови су били део проблема, а сада су део решења.
Inequality is the other great challenge to achieving sustainable urbanization. When I travel through megacities from end to end -- it takes hours and days -- I experience the tragedy of extreme disparity within the same geography. And yet, our global stock of financial assets has never been larger, approaching 300 trillion dollars. That's almost four times the actual GDP of the world.
Неједнакост је други велики проблем да се постигне одржива уранизација. Када путујем кроз мегаградове с краја на крај, а потребни су сати и дани за то, имам доживљај трагедије крајњих неједнакости у оквиру исте области. Ипак, наше светске залихе финансијских средстава никада нису биле веће, а приближавају се броју од 300 билиона долара. То је скоро четири пута више од стварног светског БДП-а.
We have taken on such enormous debts since the financial crisis, but have we invested them in inclusive growth? No, not yet. Only when we build sufficient, affordable public housing, when we invest in robust transportation networks to allow people to connect to each other both physically and digitally, that's when our divided cities and societies will come to feel whole again.
Преузели смо огромне дугове из времена финансијске кризе, али да ли смо их уложили у инклузивни раст? Не, не још. Тек када изградимо адекватни, приступачни јавни смештај, када уложимо у снажне транспортне мреже да омогућимо људима да се међусобно повежу физички и дигитално, наши подељени градови и друштва почеће поново да изгледају као целина.
(Applause)
(Аплауз)
And that is why infrastructure has just been included in the United Nations Sustainable Development Goals, because it enables all the others. Our political and economic leaders are learning that connectivity is not charity, it's opportunity. And that's why our financial community needs to understand that connectivity is the most important asset class of the 21st century.
Због тога је инфраструктура управо укључена у одрживе развојне циљеве Уједињених нација; јер омогућава све друге. Наше политичке и економске вође схватају да повезаност није милостиња, већ прилика. Због тога наша финансијска заједница треба да разуме да је повезаност најважнија врста имовине у 21. веку.
Now, cities can make the world more sustainable, they can make the world more equitable, I also believe that connectivity between cities can make the world more peaceful. If we look at regions of the world with dense relations across borders, we see more trade, more investment and more stability. We all know the story of Europe after World War II, where industrial integration kicked off a process that gave rise to today's peaceful European Union. And you can see that Russia, by the way, is the least connected of major powers in the international system. And that goes a long way towards explaining the tensions today. Countries that have less stake in the system also have less to lose in disturbing it. In North America, the lines that matter most on the map are not the US-Canada border or the US-Mexico border, but the dense network of roads and railways and pipelines and electricity grids and even water canals that are forming an integrated North American union. North America does not need more walls, it needs more connections.
Градови могу да учине свет одрживијим, могу учинити свет праведнијим, а верујем и да повезаност међу градовима може учинити свет мирнијим. Ако погледамо регионе света са више саобраћања преко граница, видимо више трговине, више улагања и више стабилности. Сви знамо причу о Европи након II светског рата, када је индустријска интеграција покренула процес који је покренуо стварање данашње миротворне Европске уније. Узгред, можете видети да је Русија последња по повезаности међу великим силама у интернационалном систему, а то увелико објашњава данашње тензије. Земље које мање учествују у систему имају и мање да изгубе када га поремете. У Северној Америци, линије које су најважније на мапи нису границе између Америке и Канаде или Америке и Мексика, већ густа мрежа путева, железница, цевовода и електричних мрежа, па чак и водених канала који стварају интегрисану унију Северне Америке. Северној Америци није потребно још зидова; потребно јој је више повезивања.
(Applause)
(Аплауз)
But the real promise of connectivity is in the postcolonial world. All of those regions where borders have historically been the most arbitrary and where generations of leaders have had hostile relations with each other. But now a new group of leaders has come into power and is burying the hatchet.
Међутим, право обећање о повезаности је постколонијални свет, сви региони у којима су границе кроз историју биле изузетно произвољне и у којима су генерације вођа имале непријатељске односе једни са другима. Сада је, међутим, нова група вођа дошла на власт и закопава ратне секире.
Let's take Southeast Asia, where high-speed rail networks are planned to connect Bangkok to Singapore and trade corridors from Vietnam to Myanmar. Now this region of 600 million people coordinates its agricultural resources and its industrial output. It is evolving into what I call a Pax Asiana, a peace among Southeast Asian nations.
Узмимо за пример југоисточну Азију, где се планира да мреже брзих возова повежу Бангкок и Сингапур, као и путеви за трговину од Вијетнама до Мјанмара. Сада ова област са 600 милиона људи руководи својим пољопривредним ресурсима и индустријском производњом. Развија се у нешто што зовем „Pax Asiana“, мир међу североисточним азијским народима.
A similar phenomenon is underway in East Africa, where a half dozen countries are investing in railways and multimodal corridors so that landlocked countries can get their goods to market. Now these countries coordinate their utilities and their investment policies. They, too, are evolving into a Pax Africana.
Слична појава ће се ускоро развити у источној Африци, где шест земаља улаже у железнице и мултимодалне коридоре да би земље без излаза на море могле да представе своја добра на тржишту. Сада земље контролишу своја средства и стратегије инвестирања. Оне се, такође, развијају у „Pax Africana“.
One region we know could especially use this kind of thinking is the Middle East. As Arab states tragically collapse, what is left behind but the ancient cities, such as Cairo, Beirut and Baghdad? In fact, the nearly 400 million people of the Arab world are almost entirely urbanized. As societies, as cities, they are either water rich or water poor, energy rich or energy poor. And the only way to correct these mismatches is not through more wars and more borders, but through more connectivity of pipelines and water canals. Sadly, this is not yet the map of the Middle East. But it should be, a connected Pax Arabia, internally integrated and productively connected to its neighbors: Europe, Asia and Africa.
Једна нама позната област која може користити овакво размишљање је Средњи исток. Како се арапске земље трагично урушавају, шта остаје за њима осим древних градова, као што су Каиро, Бејрут и Багдад? Заправо, скоро 400 милиона људи из арапског света је скоро потпуно урбанизовано. Као друштва, као градови, или су пребогати водом или је немају, или имају превише или премало енергије. Једини начин да поправимо ова неслагања није кроз још ратова и граница, већ кроз већу повезаност цевовода и водених канала. Нажалост, ово још увек није мапа Средњег истока, али би требало да буде, повезана „Pax Arabia“, интегрисана изнутра и продуктивно повезана са суседима - Европом, Азијом и Африком.
Now, it may not seem like connectivity is what we want right now towards the world's most turbulent region. But we know from history that more connectivity is the only way to bring about stability in the long run. Because we know that in region after region, connectivity is the new reality. Cities and countries are learning to aggregate into more peaceful and prosperous wholes.
Може деловати да у овом тренутку не желимо повезаност са најтурбулентнијим делом света. Међутим, знамо из историје да је већа повезаност једини начин за остваривање дуготрајне стабилности, јер знамо да је из региона у регион повезаност нова стварност. Градови и земље уче да се удружују у мирољубивије и напредније целине.
But the real test is going to be Asia. Can connectivity overcome the patterns of rivalry among the great powers of the Far East? After all, this is where World War III is supposed to break out. Since the end of the Cold War, a quarter century ago, at least six major wars have been predicted for this region. But none have broken out.
Међутим, прави тест ће бити Азија. Да ли повезаност може да превазиђе обрасце ривалитета међу великим силама Далеког истока? На крају крајева, овде би требало да почне Трећи светски рат. Од завршетка Хладног рата, пре четврт века, бар је шест великих ратова предвиђено за овај регион, али ниједан није почео.
Take China and Taiwan. In the 1990s, this was everyone's leading World War III scenario. But since that time, the trade and investment volumes across the straits have become so intense that last November, leaders from both sides held a historic summit to discuss eventual peaceful reunification. And even the election of a nationalist party in Taiwan that's pro-independence earlier this year does not undermine this fundamental dynamic.
Узмите, на пример, Кину и Тајван. Деведесетих година, ово је за све био водећи сценарио за Трећи светски рат. Међутим, отада је обим трговине и улагања преко мореуза постао толико интензиван да су прошлог новембра вође обе стране одржале историјски самит да би разговарале о коначном мирољубивом поновном уједињењу. Чак и избори националистичке партије на Тајвану, која је за независност, раније ове године, не умањују ову фундаменталну динамику.
China and Japan have an even longer history of rivalry and have been deploying their air forces and navies to show their strength in island disputes. But in recent years, Japan has been making its largest foreign investments in China. Japanese cars are selling in record numbers there. And guess where the largest number of foreigners residing in Japan today comes from? You guessed it: China.
Кина и Јапан имају чак и дужи историјат ривалства и распоређивале су своје ваздушне снаге и морнарице да би показале своју снагу у острвским споровима. Међутим, током последњих година, Јапан је доносио највећа инострана улагања у Кину. Јапански аутомобили се тамо продају у рекордном броју. Погодите одакле највећи број странаца који данас живе у Јапану долази? Погодили сте, из Кине.
China and India have fought a major war and have three outstanding border disputes, but today India is the second largest shareholder in the Asian Infrastructure Investment Bank. They're building a trade corridor stretching from Northeast India through Myanmar and Bangladesh to Southern China. Their trade volume has grown from 20 billion dollars a decade ago to 80 billion dollars today.
Кина и Индија су биле у великом рату и имају три отворена гранична спора, али је данас Индија други по реду највећи акционар у Азијској банци инфраструктуралног улагања. Они граде трговински коридор који се протеже од североисточне Индије кроз Мјанмар и Бангладеш до јужне Кине. Обим њихове трговине је порастао са 20 милијарди долара пре деценије на данашњих 80 милијарди долара.
Nuclear-armed India and Pakistan have fought three wars and continue to dispute Kashmir, but they're also negotiating a most-favored-nation trade agreement and want to complete a pipeline stretching from Iran through Pakistan to India.
Индија и Пакистан које имају нуклеарно оружје су водиле 3 рата и настављају спор око Кашмира, али и преговарају око најважнијег трговачког договора и желе да доврше цевовод који се протеже од Ирана кроз Пакистан до Индије.
And let's talk about Iran. Wasn't it just two years ago that war with Iran seemed inevitable? Then why is every single major power rushing to do business there today?
Попричајмо о Ирану. Зар није пре само две године рат са Ираном деловао неизбежно? Зашто онда свака главна сила јури да данас послује тамо?
Ladies and gentlemen, I cannot guarantee that World War III will not break out. But we can definitely see why it hasn't happened yet. Even though Asia is home to the world's fastest growing militaries, these same countries are also investing billions of dollars in each other's infrastructure and supply chains. They are more interested in each other's functional geography than in their political geography. And that is why their leaders think twice, step back from the brink, and decide to focus on economic ties over territorial tensions.
Даме и господо, не могу да гарантујем да Трећи светски рат неће избити. Ипак, дефинитивно видимо због чега се још увек није десио. Иако је Азија домовина војске која најбрже расте на свету, исте ове земље улажу милијарде долара у међусобну инфраструктуру и ланце снабдевања. Више их интересује међусобна функционална него политичка географија. Због тога њихове вође двапут промисле, удаље се са ивице и одлуче да се усредсреде на економске везе уместо на територијалне тензије.
So often it seems like the world is falling apart, but building more connectivity is how we put Humpty Dumpty back together again, much better than before. And by wrapping the world in such seamless physical and digital connectivity, we evolve towards a world in which people can rise above their geographic constraints. We are the cells and vessels pulsing through these global connectivity networks.
Дакле, често делује да се свет распада, али изградња веће повезаности је начин да Хамптија Дамптија поново саставимо, много боље него раније. Обавијањем света у такву беспрекорну физичку и дигиталну повезаност развијамо се у свет у ком људи могу да се уздигну изнад географских ограничења. Ми смо ћелије и крвни судови који пулсирају у овим светским мрежама повезаности.
Everyday, hundreds of millions of people go online and work with people they've never met. More than one billion people cross borders every year, and that's expected to rise to three billion in the coming decade.
Свакога дана стотине милиона људи одлази на интернет и ради са људима које никада нису срели. Више од милијарду људи прелази границе сваке године, а очекује се да ће тај број порасти на три милијарде у деценији која долази.
We don't just build connectivity, we embody it. We are the global network civilization, and this is our map. A map of the world in which geography is no longer destiny. Instead, the future has a new and more hopeful motto: connectivity is destiny.
Не само да изграђујемо повезаност, већ је чинимо. Ми смо цивилизација глобалне мреже и ово је наша мапа, мапа света у ком географија више није судбина. Уместо тога, будућност има нови мото са више наде - повезаност је судбина.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)