There's a poem written by a very famous English poet at the end of the 19th century. It was said to echo in Churchill's brain in the 1930s. And the poem goes: "On the idle hill of summer, lazy with the flow of streams, hark I hear a distant drummer, drumming like a sound in dreams, far and near and low and louder on the roads of earth go by, dear to friend and food to powder, soldiers marching, soon to die." Those who are interested in poetry, the poem is "A Shropshire Lad" written by A.E. Housman.
Постоји песма чији је аутор познати енглески песник с краја 19. века. Кажу да се дуго задржала у Черчиловим мислима током 1930-их. Песма гласи: "На уснулом сунчаном брегу, уморном од пљуска стрела, ево ја чујем потмулу тутњаву, добош одзвања тактом кад се снева, даље и ближе, гласније и тише, прашњави пут гази, вољени друг и лутак за барут, војници марширају, ускоро смрт да их порази." За оне који воле поезију, песма је "Момак из Шропшира" од А.Е. Хаусмана.
But what Housman understood, and you hear it in the symphonies of Nielsen too, was that the long, hot, silvan summers of stability of the 19th century were coming to a close, and that we were about to move into one of those terrifying periods of history when power changes. And these are always periods, ladies and gentlemen, accompanied by turbulence, and all too often by blood.
Али шта је Хаусман видео, а исто чујете и у Нилсеновим симфонијама, је да су се дуга, топла, идилична лета постојаности 19. века ближила свом крају, и да ћемо се убрзо наћи у једном од оних страшних историјских периода када се моћ смењује. И ово су увек периоди, даме и господо, пропраћени немиром, и пречесто проливањем крви.
And my message for you is that I believe we are condemned, if you like, to live at just one of those moments in history when the gimbals upon which the established order of power is beginning to change and the new look of the world, the new powers that exist in the world, are beginning to take form. And these are -- and we see it very clearly today -- nearly always highly turbulent times, highly difficult times, and all too often very bloody times. By the way, it happens about once every century.
Моја порука вама је моје уверење да смо осуђени, такорећи, да живимо у једном од оних историјских момената када зупчаници који покрећу постојећи поредак моћи почну све да мењају, и нови изглед света, нове моћи које настају у свету, почињу узимати маха. И ово су, видимо то јасно данас, скоро увек јако нестабилна, јако тешка времена, и пречесто са крвавим исходом. Иначе, дешава се отприлике једном сваког века.
You might argue that the last time it happened -- and that's what Housman felt coming and what Churchill felt too -- was that when power passed from the old nations, the old powers of Europe, across the Atlantic to the new emerging power of the United States of America -- the beginning of the American century. And of course, into the vacuum where the too-old European powers used to be were played the two bloody catastrophes of the last century -- the one in the first part and the one in the second part: the two great World Wars. Mao Zedong used to refer to them as the European civil wars, and it's probably a more accurate way of describing them.
Можете приметити да се последњи пут десило - и то је предосетио Хаусман, а и Черчил - онда кад је моћ прешла из руку старих нација, старих европских сила, преко Атлантика новонасталој сили Сједињеним Америчким Државама - тада почиње век Америке. И наравно, у вакуум, где су лебделе изнурене Европске силе десиле су се две крваве катастрофе последњег века - једна у првом и једна у другом делу: два велика Светска рата. Мао Цедунг их је назвао Европски грађански ратови, што их вероватно боље описује.
Well, ladies and gentlemen, we live at one of those times. But for us, I want to talk about three factors today. And the first of these, the first two of these, is about a shift in power. And the second is about some new dimension which I want to refer to, which has never quite happened in the way it's happening now. But let's talk about the shifts of power that are occurring to the world. And what is happening today is, in one sense, frightening because it's never happened before. We have seen lateral shifts of power -- the power of Greece passed to Rome and the power shifts that occurred during the European civilizations -- but we are seeing something slightly different. For power is not just moving laterally from nation to nation. It's also moving vertically.
Па, даме и господо, ми живимо у сличним временима. Али ради нас, данас ћу да говорим о три фактора. И први међу њима, прва два, се тичу смене моћи. А други је о једној новој димензији коју хоћу да поменем, која се није остварила онако како се то дешава данас. Али да говоримо о сменама моћи које су актуелне у свету. А оно што се дешава данас, је, у једну руку, застрашујуће, јер се није десило никад раније. Видели смо како се моћ бочно смењује - снага Грчке је пренесена Риму као и измештање моћи које се десило у време Европских цивилизација - али данас присуствујемо нечему другачијем. Јер моћ се не помера само хоризонтално, од нације ка нацији. Такође се помера вертикално.
What's happening today is that the power that was encased, held to accountability, held to the rule of law, within the institution of the nation state has now migrated in very large measure onto the global stage. The globalization of power -- we talk about the globalization of markets, but actually it's the globalization of real power. And where, at the nation state level that power is held to accountability subject to the rule of law, on the international stage it is not. The international stage and the global stage where power now resides: the power of the Internet, the power of the satellite broadcasters, the power of the money changers -- this vast money-go-round that circulates now 32 times the amount of money necessary for the trade it's supposed to be there to finance -- the money changers, if you like, the financial speculators that have brought us all to our knees quite recently, the power of the multinational corporations now developing budgets often bigger than medium-sized countries. These live in a global space which is largely unregulated, not subject to the rule of law, and in which people may act free of constraint.
Данас, она моћ која је била заштићена, самоправна, уставотворна, у оквиру државне институције нације је сада закорачила крупним корацима ка глобалној сцени. Глобализација моћи - говоримо о глобализацији тржишта, што је заправо глобализација стварне моћи. И где, на нивоу државности нације је та моћ под политичком одговорношћу и зависи од владавине права, на међународној сцени није тако. Међународна, и глобална сцена на којој је моћ сада устоличена: моћ интернета, моћ медија преко сателита, моћ мењачница и банака - ова огромна вртешка новца која сада циркулише 32-струку своту потребног новца за размену коју би требало да финансира - банке и мењачнице, такорећи, берзански шпекуланти који су нас недавно довели до просјачког штапа, моћ мултинационалних корпорација сада достиже буџете често веће него неке државе средње величине. Њихово постојање је на глобалном нивоу, које је у већој мери несређено, није подложно владавини права, и где људи послују одрешених руку.
Now that suits the powerful up to a moment. It's always suitable for those who have the most power to operate in spaces without constraint, but the lesson of history is that, sooner or later, unregulated space -- space not subject to the rule of law -- becomes populated, not just by the things you wanted -- international trade, the Internet, etc. -- but also by the things you don't want -- international criminality, international terrorism. The revelation of 9/11 is that even if you are the most powerful nation on earth, nevertheless, those who inhabit that space can attack you even in your most iconic of cities one bright September morning. It's said that something like 60 percent of the four million dollars that was taken to fund 9/11 actually passed through the institutions of the Twin Towers which 9/11 destroyed. You see, our enemies also use this space -- the space of mass travel, the Internet, satellite broadcasters -- to be able to get around their poison, which is about destroying our systems and our ways.
То сасвим одговара моћницима, али до неке мере. За такве моћнике је увек повољно деловати у неспутавајућем окружењу, али историја нас учи да, пре или касније, простор без надзора, који није законски регулисан, постане плодно тло, не само за пожељне ствари - међународна трговина, интернет, итд. - већ и за ствари које не желите - међународни криминал, међународни тероризам. Једанаести септембар је открио да иако сте најмоћнија нација на земљи, ипак, они који су ту настањени могу извести напад чак и у вашем прослављеном граду једног ведрог септембарског јутра. Речено је да је негде око 60 процената од 4 милиона долара којим је финансиран напад, заправо кружило институцијама Светског трговинског центра, који је уништен једанаестог септембра. Видите, наши непријатељи користе исти простор - простор масовних путовања, интернета, сателита - како би проширили свој отров, који прети да уништи наше системе и веровања.
Sooner or later, sooner or later, the rule of history is that where power goes governance must follow. And if it is therefore the case, as I believe it is, that one of the phenomenon of our time is the globalization of power, then it follows that one of the challenges of our time is to bring governance to the global space. And I believe that the decades ahead of us now will be to a greater or lesser extent turbulent the more or less we are able to achieve that aim: to bring governance to the global space.
Пре или касније, пре или касније, историја показује да где ступа моћ, ту неизоставно ступа и владавина. И ако је то и овде случај, по мом уверењу, да је један од феномена данашњице глобализација моћи, онда је један од изазова нашег доба довести власт у глобални простор. И ја верујем да деценије које су пред нама доносе веће или мање буре, зависно од наше мање или веће умешности: да заведемо власт у глобалном простору.
Now notice, I'm not talking about government. I'm not talking about setting up some global democratic institution. My own view, by the way, ladies and gentlemen, is that this is unlikely to be done by spawning more U.N. institutions. If we didn't have the U.N., we'd have to invent it. The world needs an international forum. It needs a means by which you can legitimize international action. But when it comes to governance of the global space, my guess is this won't happen through the creation of more U.N. institutions. It will actually happen by the powerful coming together and making treaty-based systems, treaty-based agreements, to govern that global space.
Пазите, ја не говорим о влади. Не говорим о успостављању неке глобалне демократске институције. Како ја то видим, узгред, даме и господо, је да ово неће бити остварено ако повећамо број УН институција. Да немамо УН, морали бисмо их измислити. Свету треба међународни форум. Треба му средство којим ће озаконити међународна збивања. Али када је реч о управи глобалног простора, предосећам да ово неће успети стварањем више УН институција. Боље решење је снажно уједињење и оснивање пактова, споразумних договора, који би управљали глобалном сценом.
And if you look, you can see them happening, already beginning to emerge. The World Trade Organization: treaty-based organization, entirely treaty-based, and yet, powerful enough to hold even the most powerful, the United States, to account if necessary. Kyoto: the beginnings of struggling to create a treaty-based organization. The G20: we know now that we have to put together an institution which is capable of bringing governance to that financial space for financial speculation. And that's what the G20 is, a treaty-based institution.
И ако погледате, видите да се ово догађа, и већ узима маха. Светска трговинска организација: споразумне је природе, потпуно вођена уговорима, и опет, довољно снажна да контролише моћ великих, САД, уколико је потребно. Кјото: први напори да се створи уговором везана организација. Г20: знамо да морамо окупити институцију оних који су способни да управљају финансијским простором за новчане спекулације. И то је Г20, једна институција вођена споразумима.
Now there's a problem there, and we'll come back to it in a minute, which is that if you bring the most powerful together to make the rules in treaty-based institutions, to fill that governance space, then what happens to the weak who are left out? And that's a big problem, and we'll return to it in just a second.
Постоји један проблем овде, којим ћу се позабавити за тренутак, шта се деси ако окупите великане на једном месту да напишу тачке споразума неке институције, када преузму управу, шта онда преостаје слабијима који су по страни? И ово је велики проблем, који ћемо анализирати за тренутак.
So there's my first message, that if you are to pass through these turbulent times more or less turbulently, then our success in doing that will in large measure depend on our capacity to bring sensible governance to the global space. And watch that beginning to happen. My second point is, and I know I don't have to talk to an audience like this about such a thing, but power is not just shifting vertically, it's also shifting horizontally.
Дакле, ево мог првог закључка, ако се нађете у овим тешким временима мање или више осцилирајућим, онда ће наше успешно преброђавање у великој мери зависити од способности да поставимо разумну управу тог глобалног простора. И пратимо развој тих догађаја. Моја друга претпоставка, и знам да не морам да појасним публици као што је ова, овакве ствари, али моћ се не смењује само вертикално, такође се премешта хоризонтално.
You might argue that the story, the history of civilizations, has been civilizations gathered around seas -- with the first ones around the Mediterranean, the more recent ones in the ascendents of Western power around the Atlantic. Well it seems to me that we're now seeing a fundamental shift of power, broadly speaking, away from nations gathered around the Atlantic [seaboard] to the nations gathered around the Pacific rim. Now that begins with economic power, but that's the way it always begins. You already begin to see the development of foreign policies, the augmentation of military budgets occurring in the other growing powers in the world. I think actually this is not so much a shift from the West to the East; something different is happening.
Можете полагати на причу, да историја цивилизација, уздиже цивилизације са морским положајем - прве су окупљене око Медитерана, најновије су све утицајније западне силе око Атлантика. Но, мени се чини да сада видимо значајну смену моћи, уопштено говорећи, од нација које су ближе Атлантику ка нацијама које су на обалама Пацифика. Ово почиње са економском моћи, и то је и најчешћи први корак. Већ примећујете промене у спољној политици, повећање у војним буџетима, које се одвија у свету у земљама брзог развоја. Заправо мислим да овде није реч о превагнућу Истока наспрам Запада; нешто другачије се дешава.
My guess is, for what it's worth, is that the United States will remain the most powerful nation on earth for the next 10 years, 15, but the context in which she holds her power has now radically altered; it has radically changed. We are coming out of 50 years, most unusual years, of history in which we have had a totally mono-polar world, in which every compass needle for or against has to be referenced by its position to Washington -- a world bestrode by a single colossus. But that's not a usual case in history. In fact, what's now emerging is the much more normal case of history. You're beginning to see the emergence of a multi-polar world.
Ја мислим, ако вам шта значи, да ће САД остати највећа сила на земљи следећих 10, 15 година, али окружење где имају ову моћ се сада променило из корена; сасвим је измењено. Испраћамо педесет година, јако неуобичајених, део историје и свет у ком смо имали само један магнетни пол, где свака игла компаса одбојно или привлачно, мора да се оријентише ка Вашингтону - то је био свет којим је доминирао један титан. Али то није чест случај у историји. У ствари, шта се сада дешава је много више уобичајено за ток историје. Примећујете да се појављује више-центричан свет.
Up until now, the United States has been the dominant feature of our world. They will remain the most powerful nation, but they will be the most powerful nation in an increasingly multi-polar world. And you begin to see the alternative centers of power building up -- in China, of course, though my own guess is that China's ascent to greatness is not smooth. It's going to be quite grumpy as China begins to democratize her society after liberalizing her economy. But that's a subject of a different discussion. You see India, you see Brazil. You see increasingly that the world now looks actually, for us Europeans, much more like Europe in the 19th century.
Све до сада, САД су биле једини кормилар нашег света. Оне ће остати најмоћнија нација, али ће бити највећа сила у растућем кругу више-центричног света. Видите како се изграђују други центри моћи - у Кини, наравно, мада сам мишљења да успон Кине није текао баш глатко. Биће потешкоћа кад Кина почне демократизацију свог друштва, и пошто уведе слободно тржиште. Али то је тема другачијег разговора. Погледајте Индију, па Бразил. Видите све јасније да нама Европљанима, свет заправо личи, доста на Европу у 19. веку.
Europe in the 19th century: a great British foreign secretary, Lord Canning, used to describe it as the "European concert of powers." There was a balance, a five-sided balance. Britain always played to the balance. If Paris got together with Berlin, Britain got together with Vienna and Rome to provide a counterbalance. Now notice, in a period which is dominated by a mono-polar world, you have fixed alliances -- NATO, the Warsaw Pact. A fixed polarity of power means fixed alliances. But a multiple polarity of power means shifting and changing alliances. And that's the world we're coming into, in which we will increasingly see that our alliances are not fixed. Canning, the great British foreign secretary once said, "Britain has a common interest, but no common allies." And we will see increasingly that even we in the West will reach out, have to reach out, beyond the cozy circle of the Atlantic powers to make alliances with others if we want to get things done in the world.
Европа 19. века: британски министар спољних послова, Лорд Кенинг, је описао као "Европска хармонија моћи." Била је уравнотежена са пет страна. Британија је увек играла на ову карту. Ако би се Париз удружио са Берлином, Британија би пришла Бечу и Риму да успостави противтежу. Сада погледајте, у времену које је обележено једно-центричним светом, имате устаљене алијансе - НАТО, Варшавски пакт. Учвршћени центри моћи, имају чврсте савезе. Али више центара моћи, имају покретне и променљиве савезе. И то је свет коме се ми ближимо, где ћемо све више гледати стварање савеза који нису стабилни. Кенинг, велики британски министар, је рекао: "Британија има заједнички интерес, али нема заједничке савезнике." Будућност ће нас уверити да ћемо чак и ми, Запад, досезати, и мораћемо, преко ушушканог гнезда атлантских сила, до других савезника, ако желимо да видимо промене у свету.
Note, that when we went into Libya, it was not good enough for the West to do it alone; we had to bring others in. We had to bring, in this case, the Arab League in. My guess is Iraq and Afghanistan are the last times when the West has tried to do it themselves, and we haven't succeeded. My guess is that we're reaching the beginning of the end of 400 years -- I say 400 years because it's the end of the Ottoman Empire -- of the hegemony of Western power, Western institutions and Western values. You know, up until now, if the West got its act together, it could propose and dispose in every corner of the world. But that's no longer true. Take the last financial crisis after the Second World War. The West got together -- the Bretton Woods Institution, World Bank, International Monetary Fund -- the problem solved. Now we have to call in others. Now we have to create the G20. Now we have to reach beyond the cozy circle of our Western friends.
Видите, када смо отишли у Либију, Запад није успео сам да се избори; морали смо звати нове играче. У овом случају смо морали позвати Арапску лигу. Мислим да су Ирак и Авганистан последњи примери где је Запад покушао сам да заврши посао, али нисмо успели. Моја претпоставка је да се ближимо скором крају периода од 400 година - кажем 400 година јер је толико прошло од пада Османског царства - за превласт западне силе, институција Запада и западњачких вредности. Знате, до овог тренутка, да се Запад организовао, могао је предлагати и располагати у сваком кутку света. Али то више није случај. Узмите задњу финансијску кризу после Другог светског рата. Запад се удружио - Bretton Woods систем, Светска банка, Међународни монетарни фонд - и проблем је решен. Сада морамо звати друге у помоћ. Сада морамо стварати Г20. Сада морамо посегнути иза сигурног круга наших западних савезника.
Let me make a prediction for you, which is probably even more startling. I suspect we are now reaching the end of 400 years when Western power was enough. People say to me, "The Chinese, of course, they'll never get themselves involved in peace-making, multilateral peace-making around the world." Oh yes? Why not? How many Chinese troops are serving under the blue beret, serving under the blue flag, serving under the U.N. command in the world today? 3,700. How many Americans? 11. What is the largest naval contingent tackling the issue of Somali pirates? The Chinese naval contingent. Of course they are, they are a mercantilist nation. They want to keep the sea lanes open. Increasingly, we are going to have to do business with people with whom we do not share values, but with whom, for the moment, we share common interests. It's a whole new different way of looking at the world that is now emerging.
Дозволите да вам предвидим нешто, што је вероватно више запањујуће. Наслућујем да ће ускоро истећи оних 400 година када је сила Запада била самодовољна. Људи ми кажу: "Кинези, наравно, се неће никада уплитати у мировне мисије, вишестране мировне споразуме у свету." О, зар? Зашто не? Колико кинеских трупа служи под плавом беретком, служи плавој застави, служи под командом УН-а, у свету данас? 3.700. Колико Американаца? 11. Који је највећи поморски контингент задужен за проблем сомалијских пирата? Кинески поморски контингент. Наравно, они су заговорници меркантилизма. Желе да оставе поморске путеве отвореним. Све више, мораћемо да послујемо са људима који не деле исте вредности као ми, али са којима, за сада, делимо заједничке интересе. Ово је потпуно нов начин сагледавања света који се сада појављује.
And here's the third factor, which is totally different. Today in our modern world, because of the Internet, because of the kinds of things people have been talking about here, everything is connected to everything. We are now interdependent. We are now interlocked, as nations, as individuals, in a way which has never been the case before, never been the case before. The interrelationship of nations, well it's always existed. Diplomacy is about managing the interrelationship of nations. But now we are intimately locked together. You get swine flu in Mexico, it's a problem for Charles de Gaulle Airport 24 hours later. Lehman Brothers goes down, the whole lot collapses. There are fires in the steppes of Russia, food riots in Africa.
Ево и трећег фактора, који је доста различит. Данас у модерном свету, захваљујући интернету, и онаквим стварима о којима је до сада било речи, све је повезано са свачим. Сада смо међузависни. Сада смо повезани, као нације, као појединци, на начин који раније није био случај, никада раније није био случај. Међуповезаност нација, па, одувек је постојала. Дипломатија је у суштини жонглирање везама међу нацијама. Али сада смо присније везани једни за друге. Имате свињски грип у Мексику, који је проблем аеродрома Шарл де Гол 24 сата касније. Lehman Brothers оде у пропаст, све около се распада. Бесне пожари у руским степама, гладни протестују у Африци.
We are all now deeply, deeply, deeply interconnected. And what that means is the idea of a nation state acting alone, not connected with others, not working with others, is no longer a viable proposition. Because the actions of a nation state are neither confined to itself, nor is it sufficient for the nation state itself to control its own territory, because the effects outside the nation state are now beginning to affect what happens inside them.
Сада смо сви јако, јако, јако повезани. И ово значи да идеја нације која делује самостално, која није повезана са другима, не сарађује са другима, више није изводљив подухват. Зато што потези једне нације и државе нису ограђени на сопствене границе, нити су довољне за саму суверену државу да управља својом територијом, зато што последице изван националне државе сада почињу да утичу на дешавања унутар граница.
I was a young soldier in the last of the small empire wars of Britain. At that time, the defense of my country was about one thing and one thing only: how strong was our army, how strong was our air force, how strong was our navy and how strong were our allies. That was when the enemy was outside the walls. Now the enemy is inside the walls. Now if I want to talk about the defense of my country, I have to speak to the Minister of Health because pandemic disease is a threat to my security, I have to speak to the Minister of Agriculture because food security is a threat to my security, I have to speak to the Minister of Industry because the fragility of our hi-tech infrastructure is now a point of attack for our enemies -- as we see from cyber warfare -- I have to speak to the Minister of Home Affairs because who has entered my country, who lives in that terraced house in that inner city has a direct effect on what happens in my country -- as we in London saw in the 7/7 bombings. It's no longer the case that the security of a country is simply a matter for its soldiers and its ministry of defense. It's its capacity to lock together its institutions.
Био сам млад војник у последњем од мањих колонијалних сукоба Британије. У то време, одбрана моје земље се тицала само једне једине ствари: потенцијала наше војске, нашег ваздухопловства, колико су снажни наша морнарица, наши савезници. То се рачунало кад је непријатељ био пред вратима. Сада је непријатељ унутар тих зидина. Сада ако хоћу да говорим о одбрани моје земље, морам да причам са министром здравља јер је пандемија болести претња мојој сигурности, Морам да попричам са министром пољопривреде јер неисправне намирнице прете мом благостању, морам да говорим са министром привреде јер недостаци у инфраструктури високих технологија су сада стратешке тачке за наше непријатеље - како смо видели у сајбер сукобима - морам да позовем министра унутрашњих послова јер неко ко је дошао у моју земљу, и живи у оној кући са балконима у центру града, има непосредне последице на дешавања у земљи - што потврђују напади у Лондону 7. јула 2005. Више није тачно да сигурност једне државе зависи само од њених војника и министра одбране. Ту је њена способност да споји своје институције.
And this tells you something very important. It tells you that, in fact, our governments, vertically constructed, constructed on the economic model of the Industrial Revolution -- vertical hierarchy, specialization of tasks, command structures -- have got the wrong structures completely. You in business know that the paradigm structure of our time, ladies and gentlemen, is the network. It's your capacity to network that matters, both within your governments and externally.
И ово вам говори нешто јако важно. То јест, каже вам да, наше владе, изграђене вертикално, конструисане по економском узору Индустријске револуције - вертикална хијерархија, усавршавање делатности, командне структуре - имају потпуно погрешне структуре. Ви у пословном свету, знате да је прототипска структура нашег доба, даме и господо, мрежа. Ваша способност да се умрежите је важна, и у оквиру ваше владе и напољу.
So here is Ashdown's third law. By the way, don't ask me about Ashdown's first law and second law because I haven't invented those yet; it always sounds better if there's a third law, doesn't it? Ashdown's third law is that in the modern age, where everything is connected to everything, the most important thing about what you can do is what you can do with others. The most important bit about your structure -- whether you're a government, whether you're an army regiment, whether you're a business -- is your docking points, your interconnectors, your capacity to network with others. You understand that in industry; governments don't.
Дакле ево трећег Ешдауновог закона. Узгред, не питајте ме за Први и Други Ешдаунов закон јер њих још нисам измислио; увек боље звучи тај Трећи закон, зар не? Ешдаунов трећи закон каже да у модерној ери, где је све повезано са свачим, најважнија ствар око тога шта можете постићи је шта можете урадити у сарадњи са другима. Најважнији део ваше структуре - били ви влада или одред војске, или део пословног подухвата - најважније су спојне тачке, ваши повезивачи, и спретност да се умрежите са другима. Ви из области индустрије то схватате, владе не.
But now one final thing. If it is the case, ladies and gentlemen -- and it is -- that we are now locked together in a way that has never been quite the same before, then it's also the case that we share a destiny with each other. Suddenly and for the very first time, collective defense, the thing that has dominated us as the concept of securing our nations, is no longer enough. It used to be the case that if my tribe was more powerful than their tribe, I was safe; if my country was more powerful than their country, I was safe; my alliance, like NATO, was more powerful than their alliance, I was safe. It is no longer the case. The advent of the interconnectedness and of the weapons of mass destruction means that, increasingly, I share a destiny with my enemy.
Сада примедба за крај. Ако је тачно, даме и господо - а јесте - да смо сада спојени заједно на начин као што није било никада раније, онда је исто тачно да међусобно делимо и исту судбину. Изненада и по први пут, заједничка одбрана, оно што нам је заповедало као замисао обезбеђења наших нација, је изгубила на снази. Некада је важило да ако је моје племе моћније од њиховог, ја сам сигуран; ако је моја земља надмоћнија од њихове, ја сам сигуран; мој савез, као НАТО, ако је јачи од туђег савеза, ја сам сигуран. То више није тако. Ступање међуповезаности и појава оружја за масовно уништење значи да, све више, непријатељ и ја делимо исту судбину.
When I was a diplomat negotiating the disarmament treaties with the Soviet Union in Geneva in the 1970s, we succeeded because we understood we shared a destiny with them. Collective security is not enough. Peace has come to Northern Ireland because both sides realized that the zero-sum game couldn't work. They shared a destiny with their enemies. One of the great barriers to peace in the Middle East is that both sides, both Israel and, I think, the Palestinians, do not understand that they share a collective destiny. And so suddenly, ladies and gentlemen, what has been the proposition of visionaries and poets down the ages becomes something we have to take seriously as a matter of public policy.
Када сам био дипломата у преговорима за разоружање са Совјетским савезом у Женеви током 1970-их, успели смо јер смо схватили да са њима делимо исту судбину. Колективна сигурност није довољна. Мир је наступио у Северној Ирској јер су обе стране схватиле да игра са нултом сумом не обећава. Делили су судбину њихових противника. Једна од великих препрека ка миру на Блиском истоку је да обе стране, и Израел и, ја мислим, и Палестинци, не схватају да деле заједничку судбину. И тако одједном, даме и господо, оно што је био предлог визионара и песника кроз векове постаје нешто што морамо озбиљно размотрити као питање опште политике.
I started with a poem, I'll end with one. The great poem of John Donne's. "Send not for whom the bell tolls." The poem is called "No Man is an Island." And it goes: "Every man's death affected me, for I am involved in mankind, send not to ask for whom the bell tolls, it tolls for thee." For John Donne, a recommendation of morality. For us, I think, part of the equation for our survival.
Почео сам говор песмом, и тако завршавам. Прослављена песма Џон Дона. "Не питај за ким звоно звони." Песма се зове "Ниједан човек није острво." Овако гласи: "Смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен човечанством, и стога никад не питај за ким звоно звони, оно звони за тобом." За Џона Дона, то је препорука моралности. За нас, мислим, је ово део рецепта за опстанак.
Thank you very much.
Хвала вам много.
(Applause)
(Аплауз)