There's a poem written by a very famous English poet at the end of the 19th century. It was said to echo in Churchill's brain in the 1930s. And the poem goes: "On the idle hill of summer, lazy with the flow of streams, hark I hear a distant drummer, drumming like a sound in dreams, far and near and low and louder on the roads of earth go by, dear to friend and food to powder, soldiers marching, soon to die." Those who are interested in poetry, the poem is "A Shropshire Lad" written by A.E. Housman.
Има една песна напишана од еден многу познат англиски поет некаде на крајот од 19 век. Велат дека одѕвонувала во умот на Черчил во 1930-те. Поемата оди вака: „На тивкиот рид на летото, мрзелив со текот на поточињата, слушам далечен татнеж, татни како звук во сон, далеку и блиску, гласно и погласно низ земјините патишта, драг кон пријателот и храна за правот, маршираат војници, кои набрзо ќе умрат." Оние кои сакаат поезија, поемата се вика "A Shropshire Lad" напишана од А.Е.Хаусман
But what Housman understood, and you hear it in the symphonies of Nielsen too, was that the long, hot, silvan summers of stability of the 19th century were coming to a close, and that we were about to move into one of those terrifying periods of history when power changes. And these are always periods, ladies and gentlemen, accompanied by turbulence, and all too often by blood.
Хаусман согледал, а тоа го има и во симфониите на Нилсен исто така, дека стабилноста карактеристична за долгите и топли лета од 19 век се ближи кон својот крај, и дека наскоро ќе влеземе во еден од оние застрашувачки периоди од историјата кога моќта се менува. Овие периоди, дами и господа секогаш се, пропратени со турбуленции, и се почесто со крв.
And my message for you is that I believe we are condemned, if you like, to live at just one of those moments in history when the gimbals upon which the established order of power is beginning to change and the new look of the world, the new powers that exist in the world, are beginning to take form. And these are -- and we see it very clearly today -- nearly always highly turbulent times, highly difficult times, and all too often very bloody times. By the way, it happens about once every century.
Мојата порака за вас е дека верувам дека ние сме осудени да живееме во еден од таквите периоди од историјата период во кој воспоставениот поредок започнува да се менува и новиот изглед на светот, новите моќи кои постојат во светот, почнуваат да се формираат. Овие се -- тоа го гледаме јасно во денешно време -- речиси секогаш многу турбулентни и тешки времиња, и многу почесто крвави времиња. Колку да знаете, се случува еднаш во секој век.
You might argue that the last time it happened -- and that's what Housman felt coming and what Churchill felt too -- was that when power passed from the old nations, the old powers of Europe, across the Atlantic to the new emerging power of the United States of America -- the beginning of the American century. And of course, into the vacuum where the too-old European powers used to be were played the two bloody catastrophes of the last century -- the one in the first part and the one in the second part: the two great World Wars. Mao Zedong used to refer to them as the European civil wars, and it's probably a more accurate way of describing them.
Можеби ќе кажете дека последен пат се случи -- а тоа како доаѓа го предосетил Хаусман како и Черчил -- кога моќта премина од старите нации, старите моќни Европски нации, преку Атлантикот кон ново растечката моќ на Соединетите Американски Држави -- почетокот на Американскиот век. И се разбира, во вакумот во кој се наоѓаа пре-старите Европски моќи беа одиграни двете крвави катастрофи на минатиот век -- едната во првиот дел и другата во вториот: двете големи Светски војни. Мао Зедонг ги нарекуваше Европските граѓански војни, и веројатно е поверодостоен начин за нивно опишување.
Well, ladies and gentlemen, we live at one of those times. But for us, I want to talk about three factors today. And the first of these, the first two of these, is about a shift in power. And the second is about some new dimension which I want to refer to, which has never quite happened in the way it's happening now. But let's talk about the shifts of power that are occurring to the world. And what is happening today is, in one sense, frightening because it's never happened before. We have seen lateral shifts of power -- the power of Greece passed to Rome and the power shifts that occurred during the European civilizations -- but we are seeing something slightly different. For power is not just moving laterally from nation to nation. It's also moving vertically.
Па, дами и господа, ние живееме во едно од тие времиња. Денеска би сакал да зборувам за три фактори. Првиот од нив, првите два од нив, се однесуваат на поместување на моќта. Вториот се однесува на една нова димензија, која никогаш не се случила како што се случува сега. Но прво да кажеме за поместувањата на моќта кои се случуваат денес. Она што се случува денес е, со еден збор, застрашувачко бидејќи никогаш не се случило порано. Сме виделе хоризонтално поместување на моќта -- моќта на Грција преминала во Рим и поместувањата на моќта кои се случиле за време на Европските цивилизации -- но денес гледаме нешто малку поразлично. Моќта не се поместува само хоризонтално од нација во нација. Исто така се движи вертикално.
What's happening today is that the power that was encased, held to accountability, held to the rule of law, within the institution of the nation state has now migrated in very large measure onto the global stage. The globalization of power -- we talk about the globalization of markets, but actually it's the globalization of real power. And where, at the nation state level that power is held to accountability subject to the rule of law, on the international stage it is not. The international stage and the global stage where power now resides: the power of the Internet, the power of the satellite broadcasters, the power of the money changers -- this vast money-go-round that circulates now 32 times the amount of money necessary for the trade it's supposed to be there to finance -- the money changers, if you like, the financial speculators that have brought us all to our knees quite recently, the power of the multinational corporations now developing budgets often bigger than medium-sized countries. These live in a global space which is largely unregulated, not subject to the rule of law, and in which people may act free of constraint.
Во денешно време, моќта која што беше затворена во, и која што важеше и која го овозможуваше владеењето на правото, во институцијата наречена национална држава во денешно време гледаме дека мигрираше на глобалната сцена. Глобализацијата на моќта -- ние зборуваме за глобализацијата на пазарите, но всушност станува збор за глобализација на вистинската моќ. И додека, на ниво на национална држава таа моќ се контролира со помош на владеење на правото, на интернационалната сцена не е таков случајот. Интернационалната и глобална сцена каде што моментов моќта престојува: моќта на Интернетот, моќта на сателитските емитувачи (ТВ), разменувачите на пари -- оваа огромна количина на пари која што циркулира и која е 32 пати повеќе одошто е потребно за едно нормално одвивање на трговијата -- разменувачите на пари, финансиските шпекуланти кои не фрлија во бездна од неодамна, моќта на мултинационалните корпорации чиишто буџети се често пати поголеми од оние на средно-големите земји. Овој живот на глобалната сцена кој воглавно поминува нерегулиран, и кој не подлежи под владеењето на законот, и во кој луѓето може да се однесуваат како сакаат.
Now that suits the powerful up to a moment. It's always suitable for those who have the most power to operate in spaces without constraint, but the lesson of history is that, sooner or later, unregulated space -- space not subject to the rule of law -- becomes populated, not just by the things you wanted -- international trade, the Internet, etc. -- but also by the things you don't want -- international criminality, international terrorism. The revelation of 9/11 is that even if you are the most powerful nation on earth, nevertheless, those who inhabit that space can attack you even in your most iconic of cities one bright September morning. It's said that something like 60 percent of the four million dollars that was taken to fund 9/11 actually passed through the institutions of the Twin Towers which 9/11 destroyed. You see, our enemies also use this space -- the space of mass travel, the Internet, satellite broadcasters -- to be able to get around their poison, which is about destroying our systems and our ways.
Тоа им одговара на моќните но само за момент. Секогаш им одговара на оние кои имаат најмногу моќ да дејствуваат во средина каде нема ограничувања, меѓутоа она што не учи историјата е дека, порано или подоцна, нерегулираниот простор -- просторот кој не подлежи под закон -- станува населен, не само од нештата што се погодни -- меѓународна трговија, Интернетот, итн. -- туку и од нешта што не ги сакате -- меѓународен криминал, меѓународен тероризам. Она што научивме од 9/11 е дека, без разлика на тоа што сте најмоќната нација на светот, сепак, оние кои живеат во тој простор можат да ве нападнат дури и во вашите најзначајни градови во едно ведро Септемвриско утро. Кружат гласини дека околу 60 проценти од четирите милиони долари кои биле потребни за спроведување на 9/11 всушност поминале низ институциите на Кулите Близначки кои беа уништени во 9/11. Гледате, нашите непријатели исто така го користат овој простор -- просторот на масовното патување, Интернетот, сателитските емитувачи -- со цел како би можеле да ни наштетат, т.е. да го уништат нашиот систем и начин на живеење.
Sooner or later, sooner or later, the rule of history is that where power goes governance must follow. And if it is therefore the case, as I believe it is, that one of the phenomenon of our time is the globalization of power, then it follows that one of the challenges of our time is to bring governance to the global space. And I believe that the decades ahead of us now will be to a greater or lesser extent turbulent the more or less we are able to achieve that aim: to bring governance to the global space.
Порано или подоцна, порано или подоцна, законот на историјата вели дека онаму каде што е моќта владеењето мора да биде присутно. Доколку ја прифатиме премисата дека една од најзначајните карактеристики на нашето време е глобализација на моќта, оттука следи дека еден од предизвиците на нашето време е инсталирање на владеењето на глобалната сцена. Верувам дека следниве декади кои следат ќе бидат помалку или повеќе турбулентни во зависност од тоа колку сме способни да ја постигнеме целта: да го инсталираме владеењето на глобалната сцена.
Now notice, I'm not talking about government. I'm not talking about setting up some global democratic institution. My own view, by the way, ladies and gentlemen, is that this is unlikely to be done by spawning more U.N. institutions. If we didn't have the U.N., we'd have to invent it. The world needs an international forum. It needs a means by which you can legitimize international action. But when it comes to governance of the global space, my guess is this won't happen through the creation of more U.N. institutions. It will actually happen by the powerful coming together and making treaty-based systems, treaty-based agreements, to govern that global space.
Да појаснам, јас не зборувам за влада. Не зборувам за поставување на некоја глобална демократска институција. Моето гледиште, патем, дами и господа, е дека ова е помалку веројатно да го постигнеме преку создавање на повеќе институции на О.Н. Доколку ги немавме О.Н., тогаш ќе моравме да ги создадеме. Светот има потреба од меѓународен форум. Има потреба од инструменти преку кои ќе можете да го легитимизирате меѓународното дејство. Меѓутоа кога станува збор за владеење на глобалната сцена, претпоставувам дека ова нема да се случи преку создавање на повеќе О.Н. институции. Тоа ќе се случи преку моќно соединување и создавање на системи базирани врз договор, согласности базирани на договор, со чија помош ќе биде
And if you look, you can see them happening, already beginning to emerge. The World Trade Organization: treaty-based organization, entirely treaty-based, and yet, powerful enough to hold even the most powerful, the United States, to account if necessary. Kyoto: the beginnings of struggling to create a treaty-based organization. The G20: we know now that we have to put together an institution which is capable of bringing governance to that financial space for financial speculation. And that's what the G20 is, a treaty-based institution.
И ако внимателно погледнете, ќе видите дека веќе почнуваат да се појавуваат. Светската Трговска Организација: организација базирана на договор, целосно базирана на договор, и сепак, доволно моќна да бара одговорност доколку е потребно дури и од најмоќните, Соединетите Држави. Кјото: почетокот на борбата за создавање на организација базирана на договор. Г-20: веќе знаеме дека треба да составиме институција која е способна да го контролира финансискиот простор наменет за финансиска шпекулација. Токму тоа е Г20, институција базирана на договор.
Now there's a problem there, and we'll come back to it in a minute, which is that if you bring the most powerful together to make the rules in treaty-based institutions, to fill that governance space, then what happens to the weak who are left out? And that's a big problem, and we'll return to it in just a second.
Меѓутоа, имаме проблем овде, на кој ќе се вратиме за малку, а тоа е дека, доколку ги соедините најмоќните заедно за да ги создаваат правилата во една институција базирана на договор, која треба да го исполни тој вакум, тогаш што ќе се случи со слабите кои се изоставени? Тоа е голем проблем, на кој ќе се навратиме за малку.
So there's my first message, that if you are to pass through these turbulent times more or less turbulently, then our success in doing that will in large measure depend on our capacity to bring sensible governance to the global space. And watch that beginning to happen. My second point is, and I know I don't have to talk to an audience like this about such a thing, but power is not just shifting vertically, it's also shifting horizontally.
Мојата прва порака е дека, доколку сакате да поминете низ овие турбулентни времиња, помалку или повеќе турбулентни, тогаш нашиот успех во тоа во голема мера ќе зависи од нашиот капацитет за инсталирање на размуно владеење во глобалниот простор. И веќе тоа почнува да се случува. Мојата втора поента е, иако знам дека не морам да зборувам пред ваква публика за вакви работи, меѓутоа моќта не се менува само вертикално, исто така се менува хоризонтално.
You might argue that the story, the history of civilizations, has been civilizations gathered around seas -- with the first ones around the Mediterranean, the more recent ones in the ascendents of Western power around the Atlantic. Well it seems to me that we're now seeing a fundamental shift of power, broadly speaking, away from nations gathered around the Atlantic [seaboard] to the nations gathered around the Pacific rim. Now that begins with economic power, but that's the way it always begins. You already begin to see the development of foreign policies, the augmentation of military budgets occurring in the other growing powers in the world. I think actually this is not so much a shift from the West to the East; something different is happening.
Можеби ќе речете дека приказната, историјата на цивилизациите, биле цивилизации собрани околу морињата -- притоа првите биле собрани околу Медитеранот, додека неодамнешните Западни цивилизации се собрани околу Атлантикот. Ми се чини дека во моментов сме сведоци на фундаментално поместување на моќта, подалеку од нациите собрани околу Атлантикот кон нациите собрани околу Пацификот. Сето тоа започнува со економската моќ, но секогаш на тој начин започнува. Веќе гледате развивање на надворешните политики, зголемување на воените буџети кај другите растечки моќи низ светот. Всушност, мислам дека ова и не е баш поместување од Запад кон Исток; нешто поразлично се случува.
My guess is, for what it's worth, is that the United States will remain the most powerful nation on earth for the next 10 years, 15, but the context in which she holds her power has now radically altered; it has radically changed. We are coming out of 50 years, most unusual years, of history in which we have had a totally mono-polar world, in which every compass needle for or against has to be referenced by its position to Washington -- a world bestrode by a single colossus. But that's not a usual case in history. In fact, what's now emerging is the much more normal case of history. You're beginning to see the emergence of a multi-polar world.
Претпоставувам дека Соединетите Држави ќе останат најмоќна нација на земјата следните 10 години, 15 меѓутоа контекстот во кој ја држи моќта, денеска е радикално променет. Се приближувам до 50 години, најнеобичните години, од историјата во кои имавме целосно моно-поларен свет, во кој секој сите беа за добро или зло насочени кон Вашнгтон -- свет доминиран од страна на еден џин. Меѓутоа, ова не е вообичаено за историјата. Всушност, во моментов се појавува многу понормалното историско сценарио. Започнувате да го гледате настанувањето на мулти-поларниот свет.
Up until now, the United States has been the dominant feature of our world. They will remain the most powerful nation, but they will be the most powerful nation in an increasingly multi-polar world. And you begin to see the alternative centers of power building up -- in China, of course, though my own guess is that China's ascent to greatness is not smooth. It's going to be quite grumpy as China begins to democratize her society after liberalizing her economy. But that's a subject of a different discussion. You see India, you see Brazil. You see increasingly that the world now looks actually, for us Europeans, much more like Europe in the 19th century.
Се до овој момент, Соединетите Држави беа доминантната карактеристика на светот. Тие ќе останат најмоќна држава, но тие ќе бидат најмоќна нација во се повеќе мултиполарниот-свет. Веќе можете да ги видите алтернативните центри на моќта како настануваат -- Кина, се разбира, иако според мое мислење искачувањето на Кина до врвот нема да биде глатко. Ќе биде прилично турбулентно откако Кина ќе започне да го демократизира своето општество после либеризацијата на економијата. Но, тоа е предмет за друга дискусија. Доаѓа Индија, доаѓа Бразил. Се повеќе гледате дека светот сега всушност изгледа, за нас Европјаните, како Европа од 19-от век.
Europe in the 19th century: a great British foreign secretary, Lord Canning, used to describe it as the "European concert of powers." There was a balance, a five-sided balance. Britain always played to the balance. If Paris got together with Berlin, Britain got together with Vienna and Rome to provide a counterbalance. Now notice, in a period which is dominated by a mono-polar world, you have fixed alliances -- NATO, the Warsaw Pact. A fixed polarity of power means fixed alliances. But a multiple polarity of power means shifting and changing alliances. And that's the world we're coming into, in which we will increasingly see that our alliances are not fixed. Canning, the great British foreign secretary once said, "Britain has a common interest, but no common allies." And we will see increasingly that even we in the West will reach out, have to reach out, beyond the cozy circle of the Atlantic powers to make alliances with others if we want to get things done in the world.
Европа во 19-от век: големиот Британски надворешен секретар, Лорд Кенинг, ја опишуваше како "Европски збир на моќи." Имало баланс, пето-страничен баланс. Британија секогаш играше на картата на балансот. Доколку Париз се здружеше со Берлин, Британија ќе се здружеше со Виена и Рим за да постигне контрабаланс. Видете, период во кој доминира моно-поларен свет, имате фиксирани алијанси -- НАТО, Варшавскиот Пакт. Фиксиран поларитет на моќ значи фиксирани сојузи. Но, мултипла поларност на моќ значи поместување и менување на сојузите. Тоа е светот во кој веќе навлегуваме, во кој се повеќе гледаме дека нашите сојузи не се фиксирани. Кенинг, големиот Британски надворешен секретар еднаш рече, "Британија има заеднички интерес, но нема заеднички сојузници." Се повеќе ќе стануваме свесни дека дури и ние на Запад ќе посегнеме, мораме да посегнеме, надвор од удобниот круг составен од Атлантските моќи со цел како би направиле сојуз со другите доколку сакаме да ги завршиме работите во светот.
Note, that when we went into Libya, it was not good enough for the West to do it alone; we had to bring others in. We had to bring, in this case, the Arab League in. My guess is Iraq and Afghanistan are the last times when the West has tried to do it themselves, and we haven't succeeded. My guess is that we're reaching the beginning of the end of 400 years -- I say 400 years because it's the end of the Ottoman Empire -- of the hegemony of Western power, Western institutions and Western values. You know, up until now, if the West got its act together, it could propose and dispose in every corner of the world. But that's no longer true. Take the last financial crisis after the Second World War. The West got together -- the Bretton Woods Institution, World Bank, International Monetary Fund -- the problem solved. Now we have to call in others. Now we have to create the G20. Now we have to reach beyond the cozy circle of our Western friends.
Имајте на ум дека кога отидовме во Либија, не беше доволно Западот сам да ја заврши работата; моравме да вклучиме и други. Моравме да ја вклучиме во овој случај, Арабската Лига. Ирак и Авганистан беа последните задачи кои Западот се обиде да ги реши сам, и притоа не успеавме. Претпоставувам дека се наближуваме кон почетокот на крајот на 400-те години -- Велам 400 години бидејќи тоа е крајот на Отоманската Империја -- од хегемонијата на Западната моќ, Западните институции и Западните вредности. Знаете, се досега, доколку Западот дејствуваше заедно, можеше да влијае во секој дел од светот. Но, тоа веќе не е точно. Земете ја последната финансиска криза после Втората Светска Војна. Западот се соедини -- Bretton Woods Институцијата, Светската Банка, Интернационалниот Монетарен Фонд -- и проблемот е решен. Денеска мораме да им се обратиме на другите. Сега мораме да го формираме Г20. Сега мораме да посегнеме надвор од удобниот круг составен од нашите Западни пријатели.
Let me make a prediction for you, which is probably even more startling. I suspect we are now reaching the end of 400 years when Western power was enough. People say to me, "The Chinese, of course, they'll never get themselves involved in peace-making, multilateral peace-making around the world." Oh yes? Why not? How many Chinese troops are serving under the blue beret, serving under the blue flag, serving under the U.N. command in the world today? 3,700. How many Americans? 11. What is the largest naval contingent tackling the issue of Somali pirates? The Chinese naval contingent. Of course they are, they are a mercantilist nation. They want to keep the sea lanes open. Increasingly, we are going to have to do business with people with whom we do not share values, but with whom, for the moment, we share common interests. It's a whole new different way of looking at the world that is now emerging.
Ќе направам едно предвидување, кое веројатно е уште поневеројатно. Претпоставувам дека се доближуваме до крајот на 400-те години од Западната моќ која е и повеќе од доволна. Луѓето ми велат, "Кинезите никогаш нема да се вовлечат во одржување на мирот, мултелатерално чување на светскиот мир." Дали? Зошто не? Колку Кинески трупи служат под плавата беретка, служат под плавото знаме, служат под командата на О.Н. во светот денес? 3,700. Колку Американци? 11. Кој е најголемиот морски контингент кој се занимава со Сомалиските пирати? Кинескиот морски контингент. Тоа се подразбира, тие се трговска нација. Тие сакаат морските води да бидат отворени. Се повеќе, ќе мораме да правиме бизнис со луѓе со кои не споделуваме исти вредности, но со кои, во тој момент, споделуваме заеднички интереси. Станува збор за потполно поинаков начин на гледање кон светот кој денеска се раѓа.
And here's the third factor, which is totally different. Today in our modern world, because of the Internet, because of the kinds of things people have been talking about here, everything is connected to everything. We are now interdependent. We are now interlocked, as nations, as individuals, in a way which has never been the case before, never been the case before. The interrelationship of nations, well it's always existed. Diplomacy is about managing the interrelationship of nations. But now we are intimately locked together. You get swine flu in Mexico, it's a problem for Charles de Gaulle Airport 24 hours later. Lehman Brothers goes down, the whole lot collapses. There are fires in the steppes of Russia, food riots in Africa.
И еве го третиот фактор, кој е целосно различен. Денеска во нашиот модерен свет, поради Интернетот, поради работите за кои зборуваа луѓето овде, се е поврзано со се. Сега сме меѓузависни. Сега сме испреплетени, како нации, како личности, на начин кој што не е познат од порано, непознат од порано. Поврзаноста на нациите, од секогаш постоела. Дипломатијата служи за одржување на врските помеѓу нациите. Но, денеска ние сме интимно повзрани едни со други. Имате свински грип во Мексико, а тоа е проблем за аеродромот Шарл де Гол 24 часа подоцна. Леман Браќата(банка) пропаѓа, а по нејзе и многу други. Имате пожари во Руските степи, а од тоа следат востанија за храна во Африка.
We are all now deeply, deeply, deeply interconnected. And what that means is the idea of a nation state acting alone, not connected with others, not working with others, is no longer a viable proposition. Because the actions of a nation state are neither confined to itself, nor is it sufficient for the nation state itself to control its own territory, because the effects outside the nation state are now beginning to affect what happens inside them.
Денеска сме сите длабоко, длабоко меѓусебно поврзани. Тоа значи дека идејата за национална држави која функционира сама, и неповрзана со другите, која не соработува со другите, повеќе не е соодветна опција. Тоа е така бидејќи дејностите на националната држава не се ограничени во нејзе внатре, и бидејќи не е доволно самата држава да ја контролира својата територија, бидејќи ефектите кој се јавуваат надвор од државата веќе почнуваат да влијаат врз внатрешните случувања.
I was a young soldier in the last of the small empire wars of Britain. At that time, the defense of my country was about one thing and one thing only: how strong was our army, how strong was our air force, how strong was our navy and how strong were our allies. That was when the enemy was outside the walls. Now the enemy is inside the walls. Now if I want to talk about the defense of my country, I have to speak to the Minister of Health because pandemic disease is a threat to my security, I have to speak to the Minister of Agriculture because food security is a threat to my security, I have to speak to the Minister of Industry because the fragility of our hi-tech infrastructure is now a point of attack for our enemies -- as we see from cyber warfare -- I have to speak to the Minister of Home Affairs because who has entered my country, who lives in that terraced house in that inner city has a direct effect on what happens in my country -- as we in London saw in the 7/7 bombings. It's no longer the case that the security of a country is simply a matter for its soldiers and its ministry of defense. It's its capacity to lock together its institutions.
Бев млад војник во последната од неколкуте мали империјални војни на Британија. Во тоа време, одбраната на мојата земја се вртеше околу едно прашање: колку е силна нашата војска, нашето воздухопловство, колку е силна морнарицата и колку се силни нашите сојузници. Тоа беше време кога непријателот е надвор од ѕидините. Сега непријателот е внатре. Денеска ако сакам да зборувам за одбрана на мојата земја, морам да зборувам со Министерот за Здравство бидејќи пандемските болести се закана за мојата безбедност, морам да зборувам со Министерот за Земјоделство бидејќи сигурноста на храната е закана за мојата безбедност, морам да зборувам со Министерот за Индустрија бидејќи кревкоста на нашата хај-тек инфраструктура денеска е цел на напад од страна на непријателите -- како што веќе гледаме во сајбер војните -- морам да зборувам со Министерот за Внатрешни Работи бидејќи оној кој влегол во мојата земја, оној кој живее во куќите лоцирани во гетоата има директно влијание врз случувањата во мојата земја -- како што видивме во бомбашките напади од 7/7 во Лондон. Безбедноста на земјата повеќе не зависи само од нејзините војници и нејзиното министерство за одбрана. Туку од нејзиниот капацитет да ги координира сопствените институции.
And this tells you something very important. It tells you that, in fact, our governments, vertically constructed, constructed on the economic model of the Industrial Revolution -- vertical hierarchy, specialization of tasks, command structures -- have got the wrong structures completely. You in business know that the paradigm structure of our time, ladies and gentlemen, is the network. It's your capacity to network that matters, both within your governments and externally.
Ова ви кажува нешто многу важно. Ви кажува, дека, нашите влади, кои се вертикално конструирани, конструирани според економскиот модел од Индустриската Револуција -- вертикална хиерархија, специјализација на задачите, командни структури -- дека тие се потполно погрешно конструирани. Вие кои сте во бизнисот знаете дека парадигматската структура на нашето време, дами и господа, е мрежата. Она што е важно е вашата способност да се поврзете, внатре во вашите влади, но и надворешно.
So here is Ashdown's third law. By the way, don't ask me about Ashdown's first law and second law because I haven't invented those yet; it always sounds better if there's a third law, doesn't it? Ashdown's third law is that in the modern age, where everything is connected to everything, the most important thing about what you can do is what you can do with others. The most important bit about your structure -- whether you're a government, whether you're an army regiment, whether you're a business -- is your docking points, your interconnectors, your capacity to network with others. You understand that in industry; governments don't.
И еве го Ешдауновиот трет закон. Патем, не прашувајте ме за првиот и вториот Ешдаунов закон бидејќи сеуште не сум ги измислил; секогаш звучи подобро кога има трет закон, зарем не? Ешдауновиот трет закон е дека во модерната доба, каде се е поврзано со се, најважната работа е тоа што можете да направите со другите. Најважниот елемент на вашата структура -- без разлика дали сте влада, или сте армиски полк, дали сте претпријатие -- се вашите точки за поврзување, интерконекции, тоа е вашата способност да се поврзете со другите. Вие во индустријата го разбирате ова; но, не и владите.
But now one final thing. If it is the case, ladies and gentlemen -- and it is -- that we are now locked together in a way that has never been quite the same before, then it's also the case that we share a destiny with each other. Suddenly and for the very first time, collective defense, the thing that has dominated us as the concept of securing our nations, is no longer enough. It used to be the case that if my tribe was more powerful than their tribe, I was safe; if my country was more powerful than their country, I was safe; my alliance, like NATO, was more powerful than their alliance, I was safe. It is no longer the case. The advent of the interconnectedness and of the weapons of mass destruction means that, increasingly, I share a destiny with my enemy.
Сега уште за крај нешто да кажам. Доколку е вистина, дами и господа -- а, вистина е -- дека сме меѓусебно зависни на начин како никогаш порано, тогаш е вистина дека ние споделуваме заедничка судбина. Наеднаш и за прв пат, колективната одбрана, начинот на кој ги обезбедувавме нашите нации, повеќе не е доволен. Порано важеше дека ако моето племе е помоќно од нивното племе, тогаш сум безбеден; ако мојата земја е помоќна од нивната земја, тогаш сум безбеден; мојата алијанса, како НАТО, e помоќна од нивната алијанса, безбеден сум. Повеќе не е така. Настанокот на меѓуповрзаноста и на оружјата за масовно уништување значи дека, се повеќе, јас делам судбина со мојот непријател.
When I was a diplomat negotiating the disarmament treaties with the Soviet Union in Geneva in the 1970s, we succeeded because we understood we shared a destiny with them. Collective security is not enough. Peace has come to Northern Ireland because both sides realized that the zero-sum game couldn't work. They shared a destiny with their enemies. One of the great barriers to peace in the Middle East is that both sides, both Israel and, I think, the Palestinians, do not understand that they share a collective destiny. And so suddenly, ladies and gentlemen, what has been the proposition of visionaries and poets down the ages becomes something we have to take seriously as a matter of public policy.
Кога бев дипломат при договарањето на договорите за разоружување со Советскиот Сојуз во Женева во 1970-те, успеавме бидејќи разбравме дека делиме заедничка судбина со нив. Колективната безбедност не е доволна. Мирот дојде во Северна Ирска бидејќи двете страни сватија дека таквата тактика нема да им успее. Тие споделуваа судбина со нивните непријатели. Едната од поголемите бариери за мир на Блискиот Исток е тоа што двете страни, и Израел, и Палестинците, не разбираат дека делат заедничка судбина. И така наеднаш, дами и господа, она што беше претпоставка за визионерите и поетите низ сиве овие години станува нешто кое што треба сериозно да го сфатиме како дел од јавната политика.
I started with a poem, I'll end with one. The great poem of John Donne's. "Send not for whom the bell tolls." The poem is called "No Man is an Island." And it goes: "Every man's death affected me, for I am involved in mankind, send not to ask for whom the bell tolls, it tolls for thee." For John Donne, a recommendation of morality. For us, I think, part of the equation for our survival.
Почнав со поема, ќе завршам со уште една. Големата поема од Џон Дон. "Испратен не за кого бијат камбаните." Поемата се вика "Ниту еден Човек е Остров." Оди вака: "Смртта на секој човек ме погоди, бидејќи сум вовлечен во човештвото, испратен не за да праша за кого бијат камбаните, бијат за тебе." За Џон Дон, ова е препорака за моралност. За нас е, мислам, дел од равенката за нашето преживување.
Thank you very much.
Ви благодарам многу.
(Applause)
(Аплауз)