[Oliver Jeffers]
[Оливер Џеферс]
[An ode to living on Earth]
[Ода животу на Земљи]
Hello. I'm sure by the time I get to end of this sentence, given how I talk, you'll all have figured out that I'm from a place called planet Earth. Earth is pretty great. It's home to us. And germs. Those [blip] take a back seat for the time being, because believe it or not, they're not the only thing going on.
Здраво. Сигуран сам да, док стигнем до краја ове реченице, с обзиром на то како причам, сви ћете схватити да сам ја из места званог планета Земља. Земља је прилично сјајна. Она је нама дом. И клицама. Те [бип] нису толико битне засад, јер, веровали или не, оне нису једино што се дешава.
This planet is also home to cars, brussels sprouts; those weird fish things that have their own headlights; art, fire, fire extinguishers, laws, pigeons, bottles of beer, lemons and light bulbs; Pinot noir and paracetamol; ghosts, mosquitoes, flamingos, flowers, the ukulele, elevators and cats, cat videos, the internet; iron beams, buildings and batteries, all ingenuity and bright ideas, all known life ... and a whole bunch of other stuff. Pretty much everything we know and ever heard of. It's my favorite place, actually. This small orb, floating in a cold and lonely part of the cosmos. Oh, the accent is from Belfast, by the way, which is ... here. Roughly.
Ова планета је такође дом аутомобилима, прокељу; оним чудним рибама са лампицом на глави; уметности, ватри, противпожарним апаратима, законима, голубима, флашама пива, лимунима и сијалицама; пино ноару и парацетамолу; духовима, комарцима, фламингу, цвећу, укулелеу, лифту и мачкама, клиповима о мачкама, интернету; гвозденим гредама, зградама и батеријама, свој домишљатости и добрим идејама, свем познатом животу.... и гомили других ствари. Малтене свему што знамо и за шта смо чули. То је моје омиљено место, заправо. Та мала кугла која плута по хладном и усамљеном делу космоса. Е да, узгред, нагласак је из Белфаста, што је... овде. Отприлике.
You may think you know this planet Earth, as you're from here. But chances are, you probably haven't thought about the basics in a while. I thought I knew it. Thought I was an expert, even. Until, that is, I had to explain the entire place, and how it's supposed to work, to someone who had never been here before. Not what you might think, although my dad always did say the sure sign of intelligent life out there is that they haven't bothered trying to contact us. It was actually my newborn son I was trying to explain things to. We'd never been parents before, my wife and I, and so treated him like most guests when he arrived home for the first time, by giving him the tour. This is where you live, son. This room is where we make food at. This is the room we keep our collection of chairs, and so on. It's refreshing, explaining how our planet works to a zero-year-old. But after the laughs, and once the magnitude that new humans know absolutely nothing settles on you and how little you know either, explaining the whole planet becomes quite intimidating. But I tried anyway.
Можда мислите да знате планету Земљу, пошто сте одатле. Али шансе су да вероватно нисте мислили о основама неко време. Ја сам мислио да знам. Мислио сам да сам стручњак. Све док, то јест, нисам морао да објасним цело место и како оно треба да функционише неком ко никад није био тамо. Није оно што мислите, иако је мој отац стално говорио да је сигуран знак паметног живота тамо даље тај да нису ни покушали да нас контактирају. Заправо сам свом новорођеном сину покушао да објасним ствари. Никада нисмо били родитељи, моја жена и ја, па смо га третирали као и већину гостију када је дошао кући по први пут, водећи га у обилазак. Овде ти живиш, сине. У овој соби спремамо храну. У овој соби држимо колекцију столица, и тако даље. Освежавајуће је објашњавати како планета функционише нулагодишњаку. Али после смеха, и када ти чињеница да нови људи не знају апсолутно ништа дође у главу, каo и то да сами мало знате, објашњавање целе планете постаје прилично застрашујуће. Али свакако сам покушао.
As I walked around those first few weeks, narrating the world as I saw it, I began to take notes of the ridiculous things I was saying. The notes slowly morphed into a letter intended for my son once he learned to read. And that letter became a book about the basic principles of what it is to be a human living on Earth in the 21st century. Some things are really obvious. Like, the planet is made of two parts: land and sea. Some less obvious until you think about them. Like, time. Things can sometimes move slowly here on Earth. But more often, they move quickly. So use your time well, it will be gone before you know it. Or people. People come in all different shapes, sizes and colors. We may all look different, act different and sound different, but don't be fooled. We are all people.
Док сам шетао тих првих пар недеља, описујући свет онако како сам га видео, почео сам да бележим блесаве ствари које сам изговарао. Белешке су се полако обликовале у писмо намењено мом сину када научи да чита. То писмо постаде књига о основним принципима човековог постојања на Земљи у 21. веку. Неке ствари су стварно очигледне. Рецимо, планета се састоји из два дела: копна и мора. Неке су мање очигледне док не размислите о њима. Рецимо, време. Ствари могу некада споро да пролазе овде на Земљи. Али чешће пролазе брзо. Добро искористите своје време јер ће нестати док трепнете. Или људи. Људи има у разним облицима, величинама и бојама. Можемо изгледати другачије, понашати се и звучати другачије, али не заваравајте се. Сви смо ми људи.
It doesn't skip me that of all the places in the universe, people only live on Earth, can only live on Earth. And even then, only on some of the dry bits. There's only a very small part of the surface of our planet that is actually habitable to human life, and squeezed in here is where all of us live. It's easy to forget when you're up close to the dirt, the rocks, the foliage, the concrete of our lands, just how limited the room for maneuvering is. From a set of eyes close to the ground, the horizon feels like it goes forever. After all, it's not an every-day ritual to consider where we are on the ball of our planet and where that ball is in space.
Не могу да се не замислим над тиме што од свих места у универзуму, људи живе само на Земљи, могу да живе само на Земљи. Чак и онда, само на неким сувим делићима. Постоји само веома мали део копна на нашој планети на којем људи могу да живе и ту ми збијени сви живимо. Лако је заборавити када сте близу земљишта, камења, лишћа, чврстог дела нашег копна, колико је ограничен простор за маневрисање. За два ока близу земље, хоризонт се чини бескрајним. Уосталом, није свакодневни ритуал да се питамо где смо на земаљској кугли и где је та кугла у свемиру.
I didn't want to tell my son the same story of countries that we were told where I was growing up in Northern Ireland. That we were from just a small parish, which ignores life outside its immediate concerns. I wanted to try to feel what it was like to see our planet as one system, as a single object, hanging in space. To do this, I would need to switch from flat drawings for books to 3D sculpture for the street, and I'd need almost 200 feet, a New York City block, to build a large-scale model of the moon, the Earth and us.
Нисам хтео да свом сину причам исту причу о државама коју су нама причали када смо одрастали у Северној Ирској. Да смо били само мала парохија која игнорише живот који је се директно не тиче. Желео сам да покушам да осетим како је видети нашу планету као један систем, као један објекат који виси у свемиру. Да бих урадио то, морао бих да се прешалтам са равног сликања за књиге на 3D уличне скулптуре и требало би ми скоро 60 метара, њујоршки блок, да саградим велику макету месеца, Земље и нас.
This project managed to take place on New York City's High Line park last winter, on the 50th anniversary of Apollo 11's mission around the Moon. After its installation, I was able to put on a space helmet with my son and launch, like Apollo 11 did half a century ago, towards the Moon. We circled around and looked back at us. What I felt was how lonely it was there in the dark. And I was just pretending. The Moon is the only object even remotely close to us. And at the scale of this project, where our planet was 10 feet in diameter, Mars, the next planet, will be the size of a yoga ball and a couple of miles away.
Овај пројекат се остварио у Хај Лајн парку у Њујорку прошле зиме, на педесетогодишњицу слетања Апола 11 на Месец. Након изградње, могао сам да ставим свемирску кацигу са својим сином и да полетимо као што је Аполо 11 урадио пола века раније, према Месецу. Кружили смо наоколо и гледали према Земљи. Оно што сам осетио била је самоћа тамо горе у мраку. А само сам се претварао. Месец је једино тело иоле близу нама. А при опсегу овог пројекта, где наша планета има пречник од 3 метра, Марс, следећа планета, била би величине лопте за јогу и удаљена пар километара.
Although borders are not visible from space, on my sculpture, every single border was drawn in. But rather than writing the country names on the carved-up land, I wrote over and over again, "people live here, people live here." "People live here." And off on the Moon, it was written, "No one lives here." Often, the obvious things aren't all that obvious until you think about them.
Иако границе нису видљиве из свемира, на мојој скулптури, свака граница је уписана. Али уместо да напишем имена држава на исклесаном копну, изнова и изнова сам написао: „овде људи живе, овде људи живе“. „Овде људи живе.“ А на Месецу, писало је: „Нико не живи овде.“ Често, очигледне ствари нису толико очигледне док не размислите о њима.
Seeing anything from a vast enough distance changes everything, as many astronauts have experienced. And human eyes have only ever seen our Earth from as far as the Moon, really. It's quite a ways further before we get to the edges of our own Solar System. And even out to other stars, to the constellations. There is actually only one point in the entire cosmos that is present in all constellations of stars, and that presence is here, planet Earth. Those pictures we have made up for the clusters of stars only make sense from this point of view down here. Their stories only make sense here on Earth. And only something to us. To people. We are creatures of stories. We are the stories we tell, we're the stories we're told.
Када гледате било шта са довољно велике удаљености, све се мења, као што су многи астронаути и искусили. А људске очи нису виделе Земљу са даљег места од Месеца, заиста. Има још поприлично до краја нашег Сунчевог система. Па чак и до осталих звезда, до сазвежђа. Заправо постоји само једна тачка у целом космосу која је присутна у сваком сазвежђу, а то присуство је овде, на планети Земљи. Те слике које смо направили за групације звезда имају смисла једино са наше тачке гледишта. Њихове приче имају смисла једино на Земљи. И једино нама. Људима. Ми смо бића са причама. Ми смо то што причамо, ми смо то што нам је испричано.
Consider briefly the story of human civilization on Earth. It tells of the ingenuity, elegance, generous and nurturing nature of a species that is also self-focused, vulnerable and defiantly protective. We, the people, shield the flame of our existence from the raw, vast elements outside our control, the great beyond. Yet it is always to the flame we look. "For all we know," when said as a statement, it means the sum total of all knowledge. But when said another way, "for all we know," it means that we do not know at all. This is the beautiful, fragile drama of civilization. We are the actors and spectators of a cosmic play that means the world to us here, but means nothing anywhere else. Possibly not even that much down here, either.
За тренутак размислите о причи о људској цивилизацији на Земљи. То је прича о генијалности, елеганцији, великодушној и потхрањујућој природи врсте која је такође самоусмерена, рањива и пркосно се штити. Ми, људи, штитимо пламен нашег постојања од сирових, пространих елемената ван наше контроле, великог беспућа. Ипак, увек гледамо ка пламену. „Колико знамо“, када се каже као исказ, значи укупни збир свог знања. Али када се каже другачије, „колико знамо“, значи да не знамо уопште. То је прелепа, крхка драма цивилизације. Ми смо глумци и посматрачи космичке представе која нама значи све, али било где другде не значи ништа. Можда чак и мање од тога овде.
If we truly thought about our relationship with our boat, with our Earth, it might be more of a story of ignorance and greed. As is the case with Fausto, a man who believed he owned everything and set out to survey what was his. He easily claims ownership of a flower, a sheep, a tree and a field. The lake and the mountain prove harder to conquer, but they, too, surrender. It is in trying to own the open sea where his greed proves his undoing, when, in a fit of arrogance, he climbs overboard to show that sea who is boss. But he does not understand, slips beneath the waves, sinks to the bottom. The sea was sad for him but carried on being the sea. As do all the other objects of his ownership, for the fate of Fausto does not matter to them.
Ако стварно размислимо о нашем односу са нашим бродом, са нашом Земљом, можда ће више личити на причу о незнању и похлепи. Као што је био случај са Фаустом, човеком који је веровао да поседује све и кренуо да прегледа шта све има. Он олако присваја за себе цвет, овцу, дрво и поље. Језеро и планина су били тежи за освајање, али и они су се исто предали. Тек када је покушао да поседује отворено море, похлепа га је одвела у пропаст, када се, у јеку уображености, пење преко палубе да покаже мору ко је главни. Али он није разумео, склизнуо је испод таласа, потонуо до дна. Море је туговало за њим, али је наставило да буде море. Као и све друго под његовим власништвом, јер је Фаустова судбина њима била небитна.
For all the importance in the cosmos we believe we hold, we'd have nothing if not for this Earth. While it would keep happily spinning, obliviously without us.
Од све важности космоса коју мислимо да поседујемо, не бисмо имали ништа да није ове Земље. Она би се за то време радосно окретала, несвесна о нама.
On this planet, there are people. We have gone about our days, sometimes we look up and out, mostly we look down and in. Looking up and by drawing lines between the lights in the sky, we've attempted to make sense out of chaos. Looking down, we've drawn lines across the land to know where we belong and where we don't. We do mostly forget that these lines that connect the stars and those lines that divide the land live only in our heads. They, too, are stories. We carry out our everyday routines and rituals according to the stories we most believe in, and these days, the story is changing as we write it.
На овој планети су људи. Пролазе нам дани, понекад гледамо горе и у даљину, али углавном гледамо доле у унутрашњост. Гледајући горе и цртајући линије између светла на небу, покушали смо да направимо смисао од хаоса. Гледајући доле, цртали смо линије преко земље да бисмо знали где припадамо и где не припадамо. Углавном заборављамо да те линије које повезују звезде и линије које раздвајају земљу живе само у нашим главама. И оне су такође приче. Имамо своје свакодневне рутине и ритуале повезане са причама у које највише верујемо и ових дана се прича мења док је пишемо.
There is a lot of fear in this current story, and until recently, the stories that seemed to have the most power are those of bitterness, of how it had all gone wrong for us individually and collectively. It has been inspiring to watch how the best comes from the worst. How people are waking up in this time of global reckoning to the realization that our connections with each other are some of the most important things we have.
Постоји доста страха у тренутној причи и доскора, приче које су се чиниле као најмоћније су оне о огорчености, о томе како нам је све пошло наопако као појединцима и колективу. Било је инспиративно гледати како најбоље долази из најгорег. Како се људи буде у овом добу светске кризе и схватају да је наша међусобна повезаност једна од најважнијих ствари које имамо.
But stepping back. For all we've had to lament, we spend very little time relishing the single biggest thing that has ever gone right for us. That we are here in the first place, that we are alive at all. That we are still alive. A million and a half years after finding a box of matches, we haven't totally burned the house down. Yet. The chances of being here are infinitesimal. Yet here we are. Perils and all.
Али вратимо се уназад. Због свега за чим смо жалили, веома мало времена смо провели радујући се највећој ствари која је испала како треба. То што смо уопште овде, то што смо уопште живи. То што смо још увек живи. Милион и по година након проналажења кутије шибица, нисмо у потпуности спалили кућу. Још увек. Шансе да будемо овде су немогуће мале. Али ипак смо овде. Уз сву опасност и све остало.
There have never been more people living on Earth. Using more stuff. And it's become obvious that many of the old systems we invented for ourselves are obsolete. And we have to build new ones. If it wasn't germs, our collective fire might suffocate us before long. As we watch the wheels of industry grind to a halt, the machinery of progress become silent, we have the wildest of opportunities to hit the reset button. To take a different path.
Никада није било више људи на Земљи. Који користе толико ствари. Постало је очигледно да већина старих система које смо сами измислили постају застарели. Морамо да направимо нове. Да нема микроба, наша заједничка ватра би нас можда убрзо угушила. Док гледамо како се точкови индустрије заустављају, како машинерија напретка постаје тиха, имамо најлуђе могућности да притиснемо дугме за поновни почетак. Да кренемо другим путем.
Here we are on Earth. And life on Earth is a wonderful thing. It looks big, this Earth, but there are lots of us on here. Seven and a half billion at last count, with more showing up every day. Even so, there is still enough for everyone, if we all share a little. So please, be kind.
Ево нас на Земљи. Живот на Земљи је диван. Ова Земља изгледа велико, али има нас доста овде. Седам и по милијарди на последњем попису и сваког дана нови пристижу. Чак и онда, и даље има довољно за свакога, ако сви будемо помало делили. Зато вас молим, будите љубазни.
When you think of it another way, if Earth is the only place where people live, it's actually the least lonely place in the universe. There are plenty of people to be loved by and plenty of people to love. We need each other. We know that now, more than ever.
Када другачије размислите о томе, ако је Земља једино место где живе људи, она је заправо најмање усамљено место у универзуму. Постоји много људи који вас могу волети и много људи које можете волети. Потребни смо једни другима. Знамо то сад, више него икада пре.
Good night.
Лаку ноћ.