[Oliver Jeffers]
(Оливер Џеферс)
[An ode to living on Earth]
(Ода за живеењето на Земјата)
Hello. I'm sure by the time I get to end of this sentence, given how I talk, you'll all have figured out that I'm from a place called planet Earth. Earth is pretty great. It's home to us. And germs. Those [blip] take a back seat for the time being, because believe it or not, they're not the only thing going on.
Здраво. Сигурен сум додека да ја завршам реченицава, со начинот на кој зборувам, сите ќе имате сфатено дека доаѓам од место наречено планета Земја. Земјата е прилично одлична. Таа е нашиот дом. И на микробите. Тие мали (бип) се во позадината за времетраењето, затоа што верувајте или не, не дејствуваат само тие.
This planet is also home to cars, brussels sprouts; those weird fish things that have their own headlights; art, fire, fire extinguishers, laws, pigeons, bottles of beer, lemons and light bulbs; Pinot noir and paracetamol; ghosts, mosquitoes, flamingos, flowers, the ukulele, elevators and cats, cat videos, the internet; iron beams, buildings and batteries, all ingenuity and bright ideas, all known life ... and a whole bunch of other stuff. Pretty much everything we know and ever heard of. It's my favorite place, actually. This small orb, floating in a cold and lonely part of the cosmos. Oh, the accent is from Belfast, by the way, which is ... here. Roughly.
Планетата е дом и на автомобили, прокељ, тие чудни рибести нешта со сопствени фарови; уметност, оган, противпожарни апарати, закони, гулаби, шишиња пиво, лимони и сијалици; Пино ноар и парацетамол; духови, комарци, фламингоси, цвеќиња, укулелето, лифтови и мачки, видеа со мачки, интернетот; железни греди, згради и батерии, целата генијалност и светли идеи, целиот познат живот и многу други работи. Скоро сѐ што знаеме и за сѐ што сме чуле. Всушност, тоа ми е омиленото место. Оваа мала сфера, што лебди во студен и осамен дел од космосот. А, акцентот е од Белфаст, патем, што е... тука. Отприлика.
You may think you know this planet Earth, as you're from here. But chances are, you probably haven't thought about the basics in a while. I thought I knew it. Thought I was an expert, even. Until, that is, I had to explain the entire place, and how it's supposed to work, to someone who had never been here before. Not what you might think, although my dad always did say the sure sign of intelligent life out there is that they haven't bothered trying to contact us. It was actually my newborn son I was trying to explain things to. We'd never been parents before, my wife and I, and so treated him like most guests when he arrived home for the first time, by giving him the tour. This is where you live, son. This room is where we make food at. This is the room we keep our collection of chairs, and so on. It's refreshing, explaining how our planet works to a zero-year-old. But after the laughs, and once the magnitude that new humans know absolutely nothing settles on you and how little you know either, explaining the whole planet becomes quite intimidating. But I tried anyway.
Можеби мислиш дека ја знаете оваа планета Земја, затоа што си од тука. Но, постојат шанси дека ти можеби немаш размислено за основите долго време. Јас мислев дека ги знам. Дури мислев дека сум експерт. Сѐ додека требаше да го објаснам целото место, како треба да работи на некој што никогаш не бил тука. Не тоа што го помисли, иако татко ми секогаш велеше дека знакот на паметен живот таму некаде е тоа што не се потрудиле да нѐ контактираат. Всушност сакав да ги објаснам работите на мојот новороден син. Никогаш не сме биле родители, мојата жена и јас, и се однесувавме со него како гостите кога тој дојде дома за прв пат, со тура низ домот. Тука живееш, сине. Во оваа соба правиме храна. Во оваа соба ја чуваме колекцијата на столици и така натаму. Освежувачки е, објаснувајќи како работи планетата на 0 годишно дете. Но по насмевките, и кога големината на тоа дека новите луѓе не знаат апсолутно ништо ќе ја сфатиш и колку малку и ти знаеш, објаснувањето ја целата планета станува застрашувачко. Но, пробав како и да е.
As I walked around those first few weeks, narrating the world as I saw it, I began to take notes of the ridiculous things I was saying. The notes slowly morphed into a letter intended for my son once he learned to read. And that letter became a book about the basic principles of what it is to be a human living on Earth in the 21st century. Some things are really obvious. Like, the planet is made of two parts: land and sea. Some less obvious until you think about them. Like, time. Things can sometimes move slowly here on Earth. But more often, they move quickly. So use your time well, it will be gone before you know it. Or people. People come in all different shapes, sizes and colors. We may all look different, act different and sound different, but don't be fooled. We are all people.
Како што се шетав тие први неколку недели, раскажувајќи го светот како што го гледав, започнав да бележам какви смешни работи кажував. Забелешките се претвораа во писмо наменето за син ми кога ќе научи да чита. И тоа писмо прерасна во книга за основните принципи на тоа да се биде човек што живее на Земјата во 21 век. Некои работи се многу очигледни. Па, планетата е направена од два дела: копно и вода. Некои помалку очигледни сѐ додека не размислиш за нив. Како времето. Работите понекогаш се движат бавно на Земјата. Но многу почесто, се движат брзо. Па добро искористи го времето, ќе го снема пред да сфатиш. Или луѓето. Има луѓе во различна форма, големина и боја. Сите изгледаме различно се однесуваме и звучиме различно, но не се залажувај. Сите сме луѓе.
It doesn't skip me that of all the places in the universe, people only live on Earth, can only live on Earth. And even then, only on some of the dry bits. There's only a very small part of the surface of our planet that is actually habitable to human life, and squeezed in here is where all of us live. It's easy to forget when you're up close to the dirt, the rocks, the foliage, the concrete of our lands, just how limited the room for maneuvering is. From a set of eyes close to the ground, the horizon feels like it goes forever. After all, it's not an every-day ritual to consider where we are on the ball of our planet and where that ball is in space.
Не ме изненадува што од сите места во универзумот, луѓето живеат на Земјата, и можат да живеат само на Земја. И дури тогаш, само на некои од сувите делови. Има само мал дел од површината на нашата планета што е наменет за живеење на луѓе, и собрани тука ние живееме. Лесно е да се заборави кога си блиску до нечистотијата, камењата, зеленилото, бетонот на нашите земји, колку е лимитиран просторот за маневрирање. Од сет затворени очи до земјата, хоризонтот личи како да е бесконечен. Покрај сѐ, не е секојдневен ритуал да размислуваме каде сме на топката од планетата и каде таа топка е во вселената.
I didn't want to tell my son the same story of countries that we were told where I was growing up in Northern Ireland. That we were from just a small parish, which ignores life outside its immediate concerns. I wanted to try to feel what it was like to see our planet as one system, as a single object, hanging in space. To do this, I would need to switch from flat drawings for books to 3D sculpture for the street, and I'd need almost 200 feet, a New York City block, to build a large-scale model of the moon, the Earth and us.
Не сакав да му ја кажам на син ми истата приказна за држави која мене ми ја кажуваа додека растев во Северна Ирска. Дека сме од една мала парохија, која го игнорира животот вон најблиските потреби. Сакав да се почувствувам како е да ја гледам нашата планета како еден систем, како еден објект, стоејќи во вселената. За да го направам ова, треба да преминам од цртежи за книги, во 3Д скулптури на улица, и би ми биле потребни 200 јарди, населба во Њујорк Сити, за да направам голем модел на Месечината, Земјата и ние.
This project managed to take place on New York City's High Line park last winter, on the 50th anniversary of Apollo 11's mission around the Moon. After its installation, I was able to put on a space helmet with my son and launch, like Apollo 11 did half a century ago, towards the Moon. We circled around and looked back at us. What I felt was how lonely it was there in the dark. And I was just pretending. The Moon is the only object even remotely close to us. And at the scale of this project, where our planet was 10 feet in diameter, Mars, the next planet, will be the size of a yoga ball and a couple of miles away.
Овој проект се случи на Њујоршкиот хајлајн парк претходната зима на 50 годишнината од мисијата на Аполо 11 околу Месечината. По нејговата инсталација Успеав да ставам вселенски шлем со син ми, и да лансирам, како Аполо 11 пред половина век, кон Месечината. Кружевме наоколу и погледавме назад кон нас. Почувствував осаменост таму во темницата. А само се преправав. Месечината е единствен објект на помала близина до нас. И во рамката на проектов, каде планетата беше 10 јарди во дијаметар, следната планета, Марс ќе биде колку јога топка и неколку милји оддалечена.
Although borders are not visible from space, on my sculpture, every single border was drawn in. But rather than writing the country names on the carved-up land, I wrote over and over again, "people live here, people live here." "People live here." And off on the Moon, it was written, "No one lives here." Often, the obvious things aren't all that obvious until you think about them.
Иако границите не се видливи од вселената, на мојата скулптура секоја граница беше впишана. Но наместо да пишувам имиња на држави на изградена земја, Напишав насекаде „луѓе живеат тука, луѓе живеат тука.“ „Луѓе живеат тука.“ А на Месечината беше напишано, „Никој не живее тука. “ Често, очигледните работи не се толку очигледни сѐ додека не помислиш на нив.
Seeing anything from a vast enough distance changes everything, as many astronauts have experienced. And human eyes have only ever seen our Earth from as far as the Moon, really. It's quite a ways further before we get to the edges of our own Solar System. And even out to other stars, to the constellations. There is actually only one point in the entire cosmos that is present in all constellations of stars, and that presence is here, planet Earth. Those pictures we have made up for the clusters of stars only make sense from this point of view down here. Their stories only make sense here on Earth. And only something to us. To people. We are creatures of stories. We are the stories we tell, we're the stories we're told.
Гледајќи од доволно голема дистанца менува сѐ, како што искусиле многу астронаути. И човековите очи ја виделе нашата Земја само од далечина на Месечината. Има многу долги патишта пред да стигнеме до аглите на нашиот Сончев Систем. И дури до другите ѕвезди, другите соѕвездија. Има една точка во целиот космос што ја има во сите соѕвездија и ѕвезди, и тоа присуство е тука, планетата Земја. Тие фотографии што сме ги направиле од клопчињата ѕвезди прават смисла само од оваа гледна точка тука долу. Тие приказни имаат смисла само на Земјата. И само на нас. Луѓето. Ние сме суштества од приказни. Ние сме приказните за кажување ние сме приказните што ги кажуваме.
Consider briefly the story of human civilization on Earth. It tells of the ingenuity, elegance, generous and nurturing nature of a species that is also self-focused, vulnerable and defiantly protective. We, the people, shield the flame of our existence from the raw, vast elements outside our control, the great beyond. Yet it is always to the flame we look. "For all we know," when said as a statement, it means the sum total of all knowledge. But when said another way, "for all we know," it means that we do not know at all. This is the beautiful, fragile drama of civilization. We are the actors and spectators of a cosmic play that means the world to us here, but means nothing anywhere else. Possibly not even that much down here, either.
Па, приказната за човековата цивилизација на Земјата. Раскажува за генијалност, елеганција, дарежлива и негувaчка природа на еден вид кој е и фокусиран на себеси, ранлив и пркосно заштитнички настроен. Ние, луѓето, го штитиме пламенот на нашето постоење од сировите, широки елементи надвор од наша контрола, големата широчина. Но, секогаш гледаме кон пламенот. „Сѐ што знаеме,“ кажано како изјава, го означува збирот на целото знаење. Но кажано на друг начин, „сѐ што знаеме,“ значи дека ништо не знаеме. Ова е убавата, кршлива драма на цивилизацијата. Ние сме актери и гледачи на космичка претстава што премногу ни значи нам, но не значи ништо на друго место. Дури не значи ни толку многу тука, долу.
If we truly thought about our relationship with our boat, with our Earth, it might be more of a story of ignorance and greed. As is the case with Fausto, a man who believed he owned everything and set out to survey what was his. He easily claims ownership of a flower, a sheep, a tree and a field. The lake and the mountain prove harder to conquer, but they, too, surrender. It is in trying to own the open sea where his greed proves his undoing, when, in a fit of arrogance, he climbs overboard to show that sea who is boss. But he does not understand, slips beneath the waves, sinks to the bottom. The sea was sad for him but carried on being the sea. As do all the other objects of his ownership, for the fate of Fausto does not matter to them.
Ако навистина помисливме на врската со нашиот брод, со нашата Земја, би било повеќе приказна на незнаење и алчност. Како случајот со Фаусто, човек кој верувал дека имал сѐ и тргнал да бара што било негово. Тој лесно добива сопственост на цвет, овца, дрво и поле. Езерото и планината се потешки за освојување, но и тие се предаваат. Пробувајќи да го освои отвореното море каде неговата алчност му ги отвара очите, кога, во борба со ароганцијата се качува на палубата да се покаже пред морето. Но тој не сфаќа, паѓа помеѓу брановите, тоне на дното. Морето тажеше по него но продолжи да биде море. Како и на сите објекти во негова сопственост, судбината на Фаусто не им е важна ним.
For all the importance in the cosmos we believe we hold, we'd have nothing if not for this Earth. While it would keep happily spinning, obliviously without us.
За сето тоа мислиме дека е важно во космосот, би немале ништо ако не е на Земјава. Додека таа среќно би се вртела, несвесно без нас.
On this planet, there are people. We have gone about our days, sometimes we look up and out, mostly we look down and in. Looking up and by drawing lines between the lights in the sky, we've attempted to make sense out of chaos. Looking down, we've drawn lines across the land to know where we belong and where we don't. We do mostly forget that these lines that connect the stars and those lines that divide the land live only in our heads. They, too, are stories. We carry out our everyday routines and rituals according to the stories we most believe in, and these days, the story is changing as we write it.
На оваа планета, има луѓе. Ни поминуваат деновите, понекогаш гледаме горе и надвор, најчесто гледаме долу и внатре. Гледајќи горе и цртајќи линии помеѓу светлата на небото, пробавме да направиме смисла од хаосот. Гледајќи долу, цртавме линии низ земјата за да знаеме каде припаѓаме а каде не припаѓаме. Често забораваме дека линиите што ги спојуваат ѕвездите и линиите што ја делат земјата постојат само во нашите глави. И тие се приказни. Ги правиме дневните рутини и ритуали според приказните во кои веруваме, и денеска, приказната се менува како што ја пишуваме.
There is a lot of fear in this current story, and until recently, the stories that seemed to have the most power are those of bitterness, of how it had all gone wrong for us individually and collectively. It has been inspiring to watch how the best comes from the worst. How people are waking up in this time of global reckoning to the realization that our connections with each other are some of the most important things we have.
Има многу страв во денешнава приказна, и до неодамна, приказните кои имаат најмногу моќ се оние од горчина, за тоа како се влошиле работите индивидуално и колективно. Многу е инспиративно да се види како најдоброто доаѓа од најлошото. Како луѓето се будат во ова време на глобална пресметка сфаќајќи дека врските еден со друг се најважните работи.
But stepping back. For all we've had to lament, we spend very little time relishing the single biggest thing that has ever gone right for us. That we are here in the first place, that we are alive at all. That we are still alive. A million and a half years after finding a box of matches, we haven't totally burned the house down. Yet. The chances of being here are infinitesimal. Yet here we are. Perils and all.
Враќајќи се назад. За сѐ што жалиме, поминуваме малку време ценејќи ја работата што е добра за нас. Што сме тука воопшто, што сме воопшто живи. Што сме сѐ уште живи. Милион и половина години по наоѓање на кутијата со чкорчиња, не сме ја изгореле целата куќата. Сѐ уште. Шансите да бидеме тука се бесконечни. И еве сме. Со опасностите.
There have never been more people living on Earth. Using more stuff. And it's become obvious that many of the old systems we invented for ourselves are obsolete. And we have to build new ones. If it wasn't germs, our collective fire might suffocate us before long. As we watch the wheels of industry grind to a halt, the machinery of progress become silent, we have the wildest of opportunities to hit the reset button. To take a different path.
Никогаш немало повеќе луѓе на Земјата. Користејќи повеќе работи. И станува очигледно дека многу стари системи што сме ги измислиле за себе се застарени. И сме изградиле нови. Ако не беа микробите, нашиот заеднички оган би нѐ загушил многу рано. Додека ги гледаме тркалата на индустријата како запираат, машинеријата на напредокот стишува, ги имаме најлудите можности да го притиснеме копчето за ресетирање. Да одбереме друг пат.
Here we are on Earth. And life on Earth is a wonderful thing. It looks big, this Earth, but there are lots of us on here. Seven and a half billion at last count, with more showing up every day. Even so, there is still enough for everyone, if we all share a little. So please, be kind.
Ние сме тука на Земјата. И живеењето на Земјата е прекрасна работа. Личи голема, Земјава, но има многу од нас тука. Седум ипол милијарди, со многу повеќе секој ден. Дури и тогаш, има доволно за сите, ако делиме по нешто. Па те молам, биди фин.
When you think of it another way, if Earth is the only place where people live, it's actually the least lonely place in the universe. There are plenty of people to be loved by and plenty of people to love. We need each other. We know that now, more than ever.
Ако размислиш поинаку, Земјата е единственото место каде луѓето живеат и е всушност најсоцијалното место во универзумот. Има многу луѓе што те сакаат, и многу луѓе за сакање. Потребни сме еден на друг. Го знаеме тоа сега, повеќе од кога било.
Good night.
Добра ноќ.