About 10 years ago, I went through a little bit of a hard time. So I decided to go see a therapist. I had been seeing her for a few months, when she looked at me one day and said, "Who actually raised you until you were three?" Seemed like a weird question. I said, "My parents." And she said, "I don't think that's actually the case; because if it were, we'd be dealing with things that are far more complicated than just this."
Пред околу 10 години, поминував низ малку тежок период. Затоа одлучив да посетам терапевт. Се гледав со неа неколку месеци, кога таа ме погледна еден ден и ми рече, "Кој всушност се грижеше за тебе до твојата трета година?" Прашањето ми изгледаше чудно. Реков, "Моите родители." И таа рече, "Не мислам дека е така" бидејќи ако беше така, ќе зборувавме за нешта кои се многу покомплицирани од ова."
It sounded like the setup to a joke, but I knew she was serious. Because when I first started seeing her, I was trying to be the funniest person in the room. And I would try and crack these jokes, but she caught on to me really quickly, and whenever I tried to make a joke, she would look at me and say, "That is actually really sad." (Laughter) It's terrible.
Ми звучеше како да се шегува, но знаев дека беше сериозна. Бидејќи кога почнав да се гледам со неа, јас пробував да бидам најсмешната личност во собата. И ќе пробав да кажам некои од оние шеги, но таа ме фати многу брзо, и кога и да пробав да направам шега, таа ќе ме погледнеше и ќе ми речеше, "Тоа е всушност многу тажно." (Смеење) Тоа е ужасно.
So I knew I had to be serious, and I asked my parents who had actually raised me until I was three? And to my surprise, they said my primary caregiver had been a distant relative of the family. I had called her my auntie.
Така знаев дека треба да бидам сериозна и ги прашав моите родители кои се грижеа за мене додека направив 3 години? И на мое изненадување, тие ми кажаа дека мој примарен старател била далечна роднина на семејството. Сум ја викала моја тета.
I remember my auntie so clearly, it felt like she had been part of my life when I was much older. I remember the thick, straight hair, and how it would come around me like a curtain when she bent to pick me up; her soft, southern Thai accent; the way I would cling to her, even if she just wanted to go to the bathroom or get something to eat. I loved her, but [with] the ferocity that a child has sometimes before she understands that love also requires letting go.
Се сеќавам на мојата тета толку јасно, чувството е како таа да била дел од мојот живот кога бев многу постара. Се сеќавам на нејзината бујна, права коса и како доаѓаше накај мене, како завеса кога се наведнуваше да ме крене, нејзиниот мек, јужен Таи акцент, начинот како се припивав за неа, дури и кога само сакаше да оди во тоалет или да земе нешто да јаде. Ја сакав, но со жестокост што понекогаш ја има дете пред да разбере дека љубовта исто така бара откажување.
But my clearest and sharpest memory of my auntie, is also one of my first memories of life at all. I remember her being beaten and slapped by another member of my family. I remember screaming hysterically and wanting it to stop, as I did every single time it happened, for things as minor as wanting to go out with her friends, or being a little late. I became so hysterical over her treatment, that eventually, she was just beaten behind closed doors.
Но мојот најјасен и најостар спомен од мојата тета, е исто така еден од моите први спомени воопшто во животот. Се сеќавам како беше тепана и шамарена од друг член на семејството. Се сеќавам како хистерично викав, сакајќи тоа да запре, бидејќи го правев тоа секогаш кога ќе се случеше, за мали нешта како посакувањето да излезе со нејзините другари или што доцнеше малку. Станав толку хистерична за тоа како ја третираа што со време, таа едноставно беше тепана зад затворени врати.
Things got so bad for her that eventually she ran away. As an adult, I learned later that she had been just 19 when she was brought over from Thailand to the States to care for me, on a tourist visa. She wound up working in Illinois for a time, before eventually returning to Thailand, which is where I ran into her again, at a political rally in Bangkok. I clung to her again, as I had when I was a child, and I let go, and then I promised that I would call. I never did, though. Because I was afraid if I said everything that she meant to me -- that I owed perhaps the best parts of who I became to her care, and that the words "I'm sorry" were like a thimble to bail out all the guilt and shame and rage I felt over everything she had endured to care for me for as long as she had -- I thought if I said those words to her, I would never stop crying again. Because she had saved me. And I had not saved her.
Нештата станаа толку лоши за неа, што по некое време таа побегна. Како возрасна, разбрав подоцна дека таа имаше само 19 години кога беше донесена од Тајланд во САД за да се грижи за мене, со туристичка виза. Таа заврши работејќи во Илиноис некое време, пред конечно да се врати во Тајланд, каде и случајно налетав на неа повторно, на политички собир во Банког. Се припив за неа повторно, како кога бев дете, и ја пуштив и тогаш ѝ ветив дека ќе ѝ се јавам. Но, никогаш не го направив тоа. Бидејќи се плашев дека ако кажев сè што таа ми значеше, дека ѝ должам можеби за најдобриот дел за она што станав заради нејзината грижа, и дека зборовите "Жал ми е" беа како напрсток да ме извади од вината, срамот и гневот кои ги чувствував за сè што таа преживеа за да се грижи за мене додека можеше. Помислив дека ако ѝ ги кажев тие зборови, никогаш немаше да престанам да плачам. Бидејќи таа ме спаси. А јас не ја спасив неа.
I'm a journalist, and I've been writing and researching human trafficking for the past eight years or so, and even so, I never put together this personal story with my professional life until pretty recently. I think this profound disconnect actually symbolizes most of our understanding about human trafficking. Because human trafficking is far more prevalent, complex and close to home than most of us realize.
Јас сум новинар и пишувам и истражувам за трговијата со луѓе во последниве осум години и покрај тоа, јас никогаш не ја поврзав оваа лична приказна со мојот професионален живот сè до неодамна. Мислам дека овa големо исклучување вушност го симболизира најголемиот дел од нашите сваќања за трговијата со луѓе. Бидејќи трговијата со луѓе е далеку повеќе присутна, комплексна и блиска до домот отколку што повеќето од нас знаат.
I spent time in jails and brothels, interviewed hundreds of survivors and law enforcement, NGO workers. And when I think about what we've done about human trafficking, I am hugely disappointed. Partly because we don't even talk about the problem right at all. When I say "human trafficking," most of you probably don't think about someone like my auntie. You probably think about a young girl or woman, who's been brutally forced into prostitution by a violent pimp. That is real suffering, and that is a real story. That story makes me angry for far more than just the reality of that situation, though.
Поминав време во затвори и бордели, интервјуирав стотици преживеани, правни и невладини лица. И кога ќе помислам што имаме направено за трговијата со луѓе, Јас сум многу разочарана. Делумно затоа што ние не ни зборуваме воопшто правилно за проблемот. Кога велам "трговија со луѓе", повеќето од вас веројатно не помислувате на некој како мојата тетка. Вие веројатно помислувате на млада девојка или жена, која била брутално присилена во проституција од агресивен макро. Тоа е вистинско страдање и тоа е вистинската приказна. Таа приказна ме прави лута повеќе отколку реалноста на ситуацијата.
As a journalist, I really care about how we relate to each other through language, and the way we tell that story, with all the gory, violent detail, the salacious aspects -- I call that "look at her scars" journalism. We use that story to convince ourselves that human trafficking is a bad man doing a bad thing to an innocent girl. That story lets us off the hook. It takes away all the societal context that we might be indicted for, for the structural inequality, or the poverty, or the barriers to migration. We let ourselves think that human trafficking is only about forced prostitution, when in reality, human trafficking is embedded in our everyday lives.
Како новинар, навистина се грижам за тоа како се поврзуваме преку јазикот и преку начинот како ја кажуваме таа приказна, со сите крвави, насилни детали, вулгарните аспекти - Јас го нарекувам тоа "погледни ги нејзините лузни" новинарство. Ние ја користиме таа приказна за да се убедиме дека трговијата со луѓе е кога лош маж и прави лошо на невина девојка. Таа приказна нè ослободува од вината. Го одзема целиот социјален контекст за кој можеби да бидеме обвинети, за структурната нееднаквост, за сиромаштијата или за спречувањето на миграцијата. Дозволуваме да мислиме дека трговијата со луѓе се однесува само на присилната проституција, кога во реалноста, трговијата со луѓе е вградена во нашиот секојдневен живот.
Let me show you what I mean. Forced prostitution accounts for 22 percent of human trafficking. Ten percent is in state- imposed forced labor. but a whopping 68 percent is for the purpose of creating the goods and delivering the services that most of us rely on every day, in sectors like agricultural work, domestic work and construction. That is food and care and shelter. And somehow, these most essential workers are also among the world's most underpaid and exploited today. Human trafficking is the use of force, fraud or coercion to compel another person's labor. And it's found in cotton fields, and coltan mines, and even car washes in Norway and England. It's found in U.S. military bases in Iraq and Afghanistan.
Да ви покажам на што мислам. Присилната проституција е 22% од трговијата со луѓе. 10% се оние кои работат под присила, а неверојатни 68% се оние кои произведуваат продукти и испорачуваат услуги од кои повеќето од нас зависиме секој ден, во сектори како земјоделска работа, домашна работа и градежништво. Тоа е храна, нега и засолниште. И некако, овие најважни работници се денес меѓу најмалку платените и најмногу експлоатираните во светот Трговијата со луѓе значи употреба на сила, измама и принуда за да се присили друго лицето на работа. И се наоѓа во полињата со памук, рудниците со колтан, па и во сервиси за миење на возила во Норвешка и Англија. Се наоѓа во воените бази на САД во Ирак и Авганистан.
It's found in Thailand's fishing industry. That country has become the largest exporter of shrimp in the world. But what are the circumstances behind all that cheap and plentiful shrimp? Thai military were caught selling Burmese and Cambodian migrants onto fishing boats. Those fishing boats were taken out, the men put to work, and they were thrown overboard if they made the mistake of falling sick, or trying to resist their treatment. Those fish were then used to feed shrimp, The shrimp were then sold to four major global retailers: Costco, Tesco, Walmart and Carrefour.
Се наоѓа во рибната индустрија во Тајланд. Таа земја стана најголемиот извозник на ракчиња во светот. Но кои се околностите зад сите тие ефтини и многубројни ракчиња? Таи војската беше фатена како продава бурмански и камбоџиски мигранти во рибарски бродови. Тие рибарски бродови беа однесени, луѓето ставени да работаат и беа фрлени во морето доколку се разболеа. Или доколку се побунеа. Тие риби потоа служеа за хранење на ракчињата, Ракчињата беа потоа продавани на четири главни препродавачи: Костко, Теско, Валмарт и Керфур.
Human trafficking is found on a smaller scale than just that, and in places you would never even imagine. Traffickers have forced young people to drive ice cream trucks, or to sing in touring boys' choirs. Trafficking has even been found in a hair braiding salon in New Jersey.
Трговија со луѓе се среќава и во помали размери на места за кои никогаш не би ви текнало. Трговците принудуваат млади луѓе да возат камиони со сладолед, или да пеат на турнеи во детски хорови. Трговијата е дури пронајдена во фризерски салон во Њу Џерси.
The scheme in that case was incredible. The traffickers found young families who were from Ghana and Togo, and they told these families that "your daughters are going to get a fine education in the United States." They then located winners of the green card lottery, and they told them, "We'll help you out. We'll get you a plane ticket. We'll pay your fees. All you have to do is take this young girl with you, say that she's your sister or your spouse. Once everyone arrived in New Jersey, the young girls were taken away, and put to work for 14-hour days, seven days a week, for five years. They made their traffickers nearly four million dollars.
Шемата во тој случај беше неверојатна. Трговците наоѓаа млади семејства кои беа од Гана и Того и им кажуваа на овие семејства дека "вашите ќерки ќе добијат добро образование во САД." Потоа лоцираа победници во лотаријата за зелена карта и им кажуваа, "Ние ќе ви помогнеме. Ќе ви набавиме авионски билет. Ќе ви ги платиме трошоците. Сè што треба да направите е да ја земите оваа млада девојка со вас и да кажете дека е ваша сестра или сопруга." Штом сите ќе пристигнеа во Њу Џерси, младите девојки беа одземени и присилувани да работат 14 часа на ден седум дена неделно, пет години. Тие им направија на трговците скоро 4 милиони долари.
This is a huge problem. So what have we done about it? We've mostly turned to the criminal justice system. But keep in mind, most victims of human trafficking are poor and marginalized. They're migrants, people of color. Sometimes they're in the sex trade. And for populations like these, the criminal justice system is too often part of the problem, rather than the solution. In study after study, in countries ranging from Bangladesh to the United States, between 20 and 60 percent of the people in the sex trade who were surveyed said that they had been raped or assaulted by the police in the past year alone. People in prostitution, including people who have been trafficked into it, regularly receive multiple convictions for prostitution. Having that criminal record makes it so much more difficult to leave poverty, leave abuse, or leave prostitution, if that person so desires. Workers outside of the sex sector -- if they try and resist their treatment, they risk deportation. In case after case I've studied, employers have no problem calling on law enforcement to try and threaten or deport their striking trafficked workers. If those workers run away, they risk becoming part of the great mass of undocumented workers who are also subject to the whims of law enforcement if they're caught.
Ова е огромен проблем. И што имаме направено за да го решиме? Ги пријавивме во системот на кривична правда. Но, знаете, повеќето жртви на трговија се сиромашни и маргинализирани. Тие се мигранти, обоени луѓе. Понекогаш се во секс трговијата. И за популации како овие, системот за кривично право е пречесто дел од проблемот, отколку решение. Во студија по студија, во секакви земји, од Бангладеш па до САД, помеѓу 20 и 60 проценти од луѓето во секс трговијата кои беа анкетирани кажаа дека биле силувани или нападнати од полицијата само во последнава година. Луѓето во проституција, вклучувајќи и луѓе кои се жртви, редовно се осудувани за проституција. А кога имаш такво криминално досие, тогаш е многу тешко да избегаш од сиромаштијата, злоставувањето или проституцијата, доколку личноста тоа посака да го стори. Работниците надвор од секс секторот - ако пробаат да се побунат тогаш ризикуваат депортација. Во случаите кои ги истражував, работодавците многу често се закануваа, а во одредени случаи и ги депортираа нивните непослушни работници. Ако тие работници избегаат, ризикуваат да станат дел од голема маса на недокументирани работници кои исто се предмет на каприците на правниот систем ако бидат фатени.
Law enforcement is supposed to identify victims and prosecute traffickers. But out of an estimated 21 million victims of human trafficking in the world, they have helped and identified fewer than 50,000 people. That's like comparing the population of the world to the population of Los Angeles, proportionally speaking. As for convictions, out of an estimated 5,700 convictions in 2013, fewer than 500 were for labor trafficking. Keep in mind that labor trafficking accounts for 68 percent of all trafficking, but fewer than 10 percent of the convictions.
Правниот систем треба да ги идентификува жртвите и да ги гони трговците. Но од 21 милион жртви на трговија со луѓе во светот, тие имаат идентификувано и помогнато на помалку од 50 илјади луѓе. Тоа е како да се споредува светската популација со популацијата на Лос Анџелес, пропорционално зборувајќи. Во однос на пресудите, од 5,700 пресуди во 2013, помалку од 500 беа за трговија со работници Имајте на ум - трговијата со работници е 68 проценти од целата трговија, но помалку од 10 проценти од осудувањата.
I've heard one expert say that trafficking happens where need meets greed. I'd like to add one more element to that. Trafficking happens in sectors where workers are excluded from protections, and denied the right to organize. Trafficking doesn't happen in a vacuum. It happens in systematically degraded work environments. You might be thinking, oh, she's talking about failed states, or war-torn states, or -- I'm actually talking about the United States. Let me tell you what that looks like.
Еден експерт вели - трговијата се случува кога потребата ја среќава алчноста. Сакам да додадам еден елемент во тоа. Трговијата се случува во сектори каде работниците немаат заштита, и каде им е забрането да се организираат. Трговијата не се случува во вакуум. Се случува во систематски деградирани работни услови. Можеби си мислите, ох, таа зборува за пропаднати држави, или воено разурнати држави Јас вушност зборувам за САД. Дозволете да ви кажам како тоа изгледа.
I spent many months researching a trafficking case called Global Horizons, involving hundreds of Thai farm workers. They were sent all over the States, to work in Hawaii pineapple plantations, and Washington apple orchards, and anywhere the work was needed. They were promised three years of solid agricultural work. So they made a calculated risk. They sold their land, they sold their wives' jewelry, to make thousands in recruitment fees for this company, Global Horizons. But once they were brought over, their passports were confiscated. Some of the men were beaten and held at gunpoint. They worked so hard they fainted in the fields. This case hit me so hard.
Поминав многу месеци истражувајќи случај на трговија, Глобален Хоризонт, кој вклучуваше стотици Таи работници на фарма. Тие беа испратени во цел САД, да работаат во плантажи за ананас во Хаваи, во јаболкови насади во Вашингтон, секаде каде имаше потреба од работници. Им беа ветени три години солидна земјоделска работа. И така презедоа пресметан ризик. Ја продадоа нивната земја, го продадоа накитот на сопругите, за да направат илјадници вработувајќи се во оваа компанија, Глобални Хоризонти. Но штом беа донесени нивните пасоши беа конфискувани. Некои од луѓето бea тепани и држени на нишан. Работеа толку напорно што се онесвестуваа на полињата. Овој случај ме погоди многу силно.
After I came back home, I was wandering through the grocery store, and I froze in the produce department. I was remembering the over-the-top meals the Global Horizons survivors would make for me every time I showed up to interview them. They finished one meal with this plate of perfect, long-stemmed strawberries, and as they handed them to me, they said, "Aren't these the kind of strawberries you eat with somebody special in the States? And don't they taste so much better when you know the people whose hands picked them for you?"
Откако се вратив дома, талкав низ самопослугата и се вкочанив во одделот за храна. Се сеќавав на обилните оброци кои преживеаните од Глобални Хоризонти ми ги правеа секогаш кога ќе се појавев да ги интервјуирам. Еднаш направија една чинија полна совршени, долги јаготки и како што ми ја даваа, тие рекоа, "Нели се ова такви јаготки што би ги јадела со некој специјален во САД? И нели тие имаат подобар вкус кога ги познаваш луѓето чии раце ги собрале нив за тебе?"
As I stood in that grocery store weeks later, I realized I had no idea of who to thank for this plenty, and no idea of how they were being treated. So, like the journalist I am, I started digging into the agricultural sector. And I found there are too many fields, and too few labor inspectors. I found multiple layers of plausible deniability between grower and distributor and processor, and God knows who else. The Global Horizons survivors had been brought to the States on a temporary guest worker program. That guest worker program ties a person's legal status to his or her employer, and denies that worker the right to organize. Mind you, none of what I am describing about this agricultural sector or the guest worker program is actually human trafficking. It is merely what we find legally tolerable. And I would argue this is fertile ground for exploitation. And all of this had been hidden to me, before I had tried to understand it.
Додека стоев во самопослугата недели подоцна, сватив дека немам кому да се заблагодарам за ова изобилие и не знаев како биле третирани. Па, каква што сум новинарка, почнав да истражувам во земјоделскиот сектор. И открив дека има премногу полиња и премалку трудови инспектори. Најдов неколку слоеви на заташкување помеѓу производителот, дистрибутерот, преработувачот и Бог знае уште кој не. Преживеаните на Глобални Хоризонти беа донесени во САД на привремена програма за гости-работници. Таа гостин-работник програма го врзува правниот статусот на личноста со нејзиниот работодавач, и го негира правото на тој работник да се организира. Но внимавајте, ова што го објаснувам за земјоделскиот сектор или за гостин-работник програмата всушност не е трговија со луѓе. Тоа е нешто што е на границата на дозволеното. И би рекла дека е ова плодна почва за експлоатација. И сето ова беше криено од мене, пред да пробам да го разберам.
I wasn't the only person grappling with these issues. Pierre Omidyar, founder of eBay, is one of the biggest anti-trafficking philanthropists in the world. And even he wound up accidentally investing nearly 10 million dollars in the pineapple plantation cited as having the worst working conditions in that Global Horizons case. When he found out, he and his wife were shocked and horrified, and they wound up writing an op-ed for a newspaper, saying that it was up to all of us to learn everything we can about the labor and supply chains of the products that we support. I totally agree.
Не бев единствена личност која се бори со овие проблеми. Пјер Омидаур, основачот на Ибеј, е еден од најголемите филантропи во светот против трговијата со луѓе. Па дури и случајно инвестирал скоро 10 милиони долари во плантажа за ананас која има најлоши работни услови во случајот на Глобални Хоризонти. Кога тој разбра, заедно со неговата жена беа шокирани и ужаснати и напишаа колумна за еден весник, велејќи дека сите ние имаме одговорност да научиме сè што можеме за трудот и за начинот на достава на производите кои ги поддржуваме. Јас целосно се согласувам.
What would happen if each one of us decided that we are no longer going to support companies if they don't eliminate exploitation from their labor and supply chains? If we demanded laws calling for the same? If all the CEOs out there decided that they were going to go through their businesses and say, "no more"? If we ended recruitment fees for migrant workers? If we decided that guest workers should have the right to organize without fear of retaliation? These would be decisions heard around the world. This isn't a matter of buying a fair-trade peach and calling it a day, buying a guilt-free zone with your money. That's not how it works. This is the decision to change a system that is broken, and that we have unwittingly but willingly allowed ourselves to profit from and benefit from for too long.
Што ќе се случи ако секој од нас одлучи дека нема повеќе да ги поддржуваме компаниите доколку тие не престанат со експлоатацијата на овие луѓе. Ако бараме законите да го пропишат тоа? Ако сите извршни директори одлучат да поминат преку нивните бизниси и да речат, "не повеќе"? Ако ги прекинеме провизиите за вработување на мигранти? Дека гостите-работници треба да имаат право на организирање без страв од одмазда? Овие одлуки ќе бидат слушнати во целиот свет. Не е работата да купите праска по фер цена. Или да си ја искупите вината со пари. Не мислам на тоа. Зборувам за промена на систем кој не е добар, а од кој ние несаќајќи и преќутно си дозволуваме да имаме корист веќе предолго време.
We often dwell on human trafficking survivors' victimization. But that is not my experience of them. Over all the years that I've been talking to them, they have taught me that we are more than our worst days. Each one of us is more than what we have lived through. Especially trafficking survivors. These people were the most resourceful and resilient and responsible in their communities. They were the people that you would take a gamble on. You'd say, I'm gong to sell my rings, because I have the chance to send you off to a better future. They were the emissaries of hope.
Често се навраќаме на страдањата на овие жртви. Но јас така не ги доживувам. Во текот на годините што зборував со нив, тие ме научија дека ние сме повеќе од нашите најлоши денови. Секој од нас е повеќе од она што до сега го поминал. Посебно преживеаните од трговијата со луѓе. Овие луѓе беа нај снаодливи, отпорни и одговорни во нивните заедници. Тие беа луѓе на кои ти би се коцкал. Вие би рекле, ќе ги продадам моите прстени, затоа што имам шанса да те испратам во подобра иднина. Тие беа амбасадори на надеж.
These survivors don't need saving. They need solidarity, because they're behind some of the most exciting social justice movements out there today. The nannies and housekeepers who marched with their families and their employers' families -- their activism got us an international treaty on domestic workers' rights. The Nepali women who were trafficked into the sex trade -- they came together, and they decided that they were going to make the world's first anti-trafficking organization actually headed and run by trafficking survivors themselves. These Indian shipyard workers were trafficked to do post-Hurricane Katrina reconstruction. They were threatened with deportation, but they broke out of their work compound and they marched from New Orleans to Washington, D.C., to protest labor exploitation. They cofounded an organization called the National Guest Worker Alliance, and through this organization, they have wound up helping other workers bring to light exploitation and abuses in supply chains in Walmart and Hershey's factories. And although the Department of Justice declined to take their case, a team of civil rights lawyers won the first of a dozen civil suits this February, and got their clients 14 million dollars.
На овие преживеани не им треба спасување. Нив им е потребна солидарност, бидејќи тие се зад некои од највозбудливите движења за социјална правда денес. Дадилките и домаќините кои маршираа со нивните семејства и семејствата на нивните работодавци, нивниот активизам донесе меѓународна повелба за за правата на домашните работници. Жените од Непал кои беа втурнати во секс трговијата, тие излегоа заедно и одлучија дека тие ќе ја направат првата светска организација против трговија со луѓе всушност водена од страна на самите преживеани. Овие Индиски работници биле донесени да ги вршат градежните работи после ураганот Катрина. Им се закануваа со депортација, но тие се спротивставија и маршираа од Њу Орлеанс до Вашингтон, за да изразат револт против работната експлоатација. Ко-основаа организација наречена Национална Алијанса на Гости Работници, и преку таа организација им помагаа на други работници осветлувајќи ја експлоатацијата и злоупотребата во снабдувачката мрежа на Валмарт и Хершеј фабриките. И иако Министерството за правда одби да го земе нивниот случај, тим од адвокати за граѓанско право го добија првиот од многуте граѓански спорови овој Фебруари, и им донесоа на нивните клиенти 14 милиони долари.
These survivors are fighting for people they don't even know yet, other workers, and for the possibility of a just world for all of us. This is our chance to do the same. This is our chance to make the decision that tells us who we are, as a people and as a society; that our prosperity is no longer prosperity, as long as it is pinned to other people's pain; that our lives are inextricably woven together; and that we have the power to make a different choice.
Овие преживеани се борат за луѓе кои сè уште не ги ни познаваат, други работници и за можноста за праведен свет за сите нас. Ова е наша шанса да го направиме истото. Ова е наша шанса да донесеме одлука која ни кажува кои сме, како луѓе и како општество, дека нашиот напредок не е повеќе напредок, сè додека е зависен од болката на другите луѓе, дека нашите животи се неразделно проткаени заедно, и дека ние ја имаме моќта да направиме различен избор.
I was so reluctant to share my story of my auntie with you. Before I started this TED process and climbed up on this stage, I had told literally a handful of people about it, because, like many a journalist, I am far more interested in learning about your stories than sharing much, if anything, about my own. I also haven't done my journalistic due diligence on this. I haven't issued my mountains of document requests, and interviewed everyone and their mother, and I haven't found my auntie yet. I don't know her story of what happened, and of her life now. The story as I've told it to you is messy and unfinished. But I think it mirrors the messy and unfinished situation we're all in, when it comes to human trafficking. We are all implicated in this problem. But that means we are all also part of its solution. Figuring out how to build a more just world is our work to do, and our story to tell. So let us tell it the way we should have done, from the very beginning. Let us tell this story together.
Многу се колебав дали да ја споделам со вас приказната за мојата тетка. Пред да се качам на оваа сцена и да го одржам овој TED говор многу малку луѓе знаеја за приказната, бидејќи, како многу новинари повеќе сакам да ги слушам вашите приказни отколку да зборувам за мојата. Исто така, не си ја завршив до крај мојата новинарска работа. Се уште не сум ги поднела многуте барања, за да ги интервјуирам сите сосе нивните мајки, и сè уште ја немам најдено тета. Не ја знам нејзината приказна, и нејзиниот сегашен живот. Приказната која ви ја кажав е неуредна и недовршена. Но мислам дека ја отсликува неуредната и недовршената ситуација во која сме сите, кога станува збор за трговијата со луѓе. Сите ние сме вклучени во овој проблем. Но тоа значи дека сите ние сме дел од решението. Да се пронајде начин како да се изгради праведен свет е наша работа и наша приказна да се каже. Затоа дозволете да ја кажеме на начин на кој требало од самиот почеток. Ајде да ја кажеме оваа приказна заедно.
Thank you so much.
Ви благодарам многу.
(Applause)
(Аплауз)