As an architect you design for the present, with an awareness of the past, for a future which is essentially unknown. The green agenda is probably the most important agenda and issue of the day. And I'd like to share some experience over the last 40 years -- we celebrate our fortieth anniversary this year -- and to explore and to touch on some observations about the nature of sustainability. How far you can anticipate, what follows from it, what are the threats, what are the possibilities, the challenges, the opportunities? I think that -- I've said in the past, many, many years ago, before anybody even invented the concept of a green agenda, that it wasn't about fashion -- it was about survival.
Као архитекта пројектујете за садашњост, уз свест о прошлости, за будућност која је, у суштини, непозната. Еколошко деловање вероватно чини најзначајнији вид деловања и проблем данашњице. Желео бих да поделим нека своја искуства стечена током задњих четрдесет година -- ове године славимо четрдесету годишњицу -- и да испитам и дотакнем се неких опажања о природи одрживости -- колико далеко могу да иду предвиђања, шта проистиче из тога, које су опасности, које могућности, изазови и прилике. Мислим да -- још сам раније рекао, пре много, много година, пре него што је измишљен концепт еколошког деловања, да се не ради о помодарству, да је у питању опстанак.
But what I never said, and what I'm really going to make the point is, that really, green is cool. I mean, all the projects which have, in some way, been inspired by that agenda are about a celebratory lifestyle, in a way celebrating the places and the spaces which determine the quality of life. I rarely actually quote anything, so I'm going to try and find a piece of paper if I can, [in] which somebody, at the end of last year, ventured the thought about what for that individual, as a kind of important observer, analyst, writer -- a guy called Thomas Friedman, who wrote in the Herald Tribune, about 2006. He said, "I think the most important thing to happen in 2006 was that living and thinking green hit Main Street. We reached a tipping point this year where living, acting, designing, investing and manufacturing green came to be understood by a critical mass of citizens, entrepreneurs and officials as the most patriotic, capitalistic, geo-political and competitive thing they could do. Hence my motto: green is the new red, white and blue."
Али, оно што никада нисам рекао, а што ћу заиста истаћи, је да је екологија заиста сјајна ствар. Мислим, сви пројекти који су на неки начин инспирисани таквим деловањем тичу се начина живљења којим се славе, којим се, на неки начин, прослављају места и простори који дефинишу квалитет живљења. У ствари, ја ретко да икад ишта цитирам, али ћу пробати да нађем један комад папира, ако будем у стању, са мишљу коју је крајем прошле године неко изрекао, о ономе што је за ту особу, који је на неки начин важан посматрач, аналитичар, писац, особа која се зове Томас Фридман, који је у „Хералд трибјуну” написао нешто о 2006. години . Рекао је: „Сматрам да је најзначајнија ствар која се догодила током 2006. године то што су еколошки начин живота и размишљања коначно постали актуелна ствар. Ове године смо дошли до прекретнице јер су еколошки начин живота, понашање, пројектовање, улагање и производња коначно схваћени од стране критичне масе грађана, предузетника и званичника као нешто што је у највећој могућој мери патриотско, капиталистичко, геополитичко и конкурентно што могу да учине. Отуда и мој мото да је 'зелено' ново црвено, бело и плаво”.
And I asked myself, in a way, looking back, "When did that kind of awareness of the planet and its fragility first appear?" And I think it was July 20, 1969, when, for the first time, man could look back at planet Earth. And, in a way, it was Buckminster Fuller who coined that phrase. And before the kind of collapse of the communist system, I was privileged to meet a lot of cosmonauts in Space City and other places in Russia. And interestingly, as I think back, they were the first true environmentalists. They were filled with a kind of pioneering passion, fired about the problems of the Aral Sea. And at that period it was -- in a way, a number of things were happening. Buckminster Fuller was the kind of green guru -- again, a word that had not been coined. He was a design scientist, if you like, a poet, but he foresaw all the things that are happening now. It's another subject. It's another conversation. You can go back to his writings: it's quite extraordinary. It was at that time, with an awareness fired by Bucky's prophecies, his concerns as a citizen, as a kind of citizen of the planet, that influenced my thinking and what we were doing at that time.
А ја сам се, на неки начин, запитао, подсећајући се прошлости: када се јавила та свест о нашој планети и њеној крхкости? Мислим да је то било 20. јула 1969, када је човек, по први пут, могао да види планету Земљу. На неки начин, ту синтагму је сковао Бакминстер Фулер. Пре него што је дошло до слома комунизма, имао сам привилегију да се сретнем са бројним космонаутима у Свемирском граду и на другим местима у Русији. Оно што је интересантно, када сад размишљам о том времену, они су били први истински борци за очување животне средине. Били су обузети неком пионирском страшћу коју су запалили проблеми око Аралског мора. А у то време то је било -- некако, многе ствари су се дешавале -- Бакминстер Фулер је био попут неког еколошког гуруа, што је опет израз који у то време још није био скован, бавио се дисциплином пројектовања, ако желите, био је песник, али је предвидео све ове ствари које се управо дешавају, и -- то је сад нека друга тема, нека друга дискусија. Можете погледати његове списе, невероватни су. Управо је то време, са свешћу коју су пробудила Бакијева пророчанства, оно што га је мучило као житеља, као становника ове планете, утицало на моја размишљања и на оно што смо радили у то време,
And it's a number of projects. I select this one because it was 1973, and it was a master plan for one of the Canary Islands. And this probably coincided with the time when you had the planet Earth's sourcebook, and you had the hippie movement. And there are some of those qualities in this drawing, which seeks to sum up the recommendations. And all the components are there which are now in common parlance, in our vocabulary, you know, 30-odd years later: wind energy, recycling, biomass, solar cells. And in parallel at that time, there was a very kind of exclusive design club. People who were really design conscious were inspired by the work of Dieter Rams, and the objects that he would create for the company called Braun. This is going back the mid-'50s, '60s. And despite Bucky's prophecies that everything would be miniaturized and technology would make an incredible style -- access to comfort, to amenities -- it was very, very difficult to imagine that everything that we see in this image, would be very, very stylishly packaged. And that, and more besides, would be in the palm of your hand.
а у питању је већи број пројеката. Одлучио сам се за овај зато што се ради о 1973. години и генералном плану једног Канарског острва. Oво се вероватно подудара с временом када смо имали изворник о планети Земљи, када смо имали хипи покрет, и овај цртеж садржи неке од тих карактеристика, покушава да резимира, обухвати те препоруке, и све оне ставке које се данас најнормалније чују у говору, које су део нашег речника, знате, тридесетак година касније -- енергија ветра, рециклирање, биомаса, соларне ћелије. Истовремено је постојао и један прилично ексклузивни клуб архитеката, људи који су били заиста освешћени по питању пројектовања, које је инспирисао рад Дитера Рамса и предмети које ће створити за компанију под именом „Браун”. Овде се враћамо у средину педесетих, шездесетих. Упркос Бакијевим предвиђањима да ће све бити сведено на минијатуру и да ће захваљујући технологији настати један невероватан стил -- да ће комфор и погодности бити доступни -- било је веома, веома тешко замислити да ће све ово што видимо на овој слици бити упаковано са изузетно много стила, и да ће то, и пуно више од тога, моћи да нам стане на длан.
And I think that that digital revolution now is coming to the point where, as the virtual world, which brings so many people together here, finally connects with the physical world, there is the reality that that has become humanized, so that digital world has all the friendliness, all the immediacy, the orientation of the analog world. Probably summed up in a way by the stylish or alternative available here, as we generously had gifted at lunchtime, the [unclear], which is a further kind of development -- and again, inspired by the incredible sort of sensual feel. A very, very beautiful object. So, something which in [the] '50s, '60s was very exclusive has now become, interestingly, quite inclusive. And the reference to the iPod as iconic, and in a way evocative of performance, delivery -- quite interesting that [in] the beginning of the year 2007, the Financial Times commented that the Detroit companies envy the halo effect that Toyota has gained from the Prius as the hybrid, energy-conscious vehicle, which rivals the iPod as an iconic product.
Мислим да дигитална револуција управо досеже тачку где, како се виртуелни свет, који је овде спојио толико много људи, коначно повезује са физичким светом, имамо стварност која је хуманизована, тако да дигитални свет карактерише сва срдачност, сва непосредност, оријентација аналогног света, вероватно на неки начин резимирано стилски или алтернативом која је овде доступна, који нам је великодушно дарован за време ручка, Максин, што би био следећи корак у развоју, такође инспирисан једним невероватно сензуалним осећајем. Заиста изузетно леп предмет. Дакле, нешто што је педесетих, шездесетих година било ексклузивно сада је, што је врло занимљиво, постало прилично инклузивно. Такође асоцира на iPod као икону, и на известан начин сугерише успех, остварење. Врло је занимљиво да је почетком 2007. године „Фајненшел тајмс” писао о томе како компаније из Детроита завиде Тојоти на хало ефекту који је постигла захваљујући Пријусу, хибридном, енергетски ефикасном возилу, које је равно iPod-у у смислу производа као симбола.
And I think it's very tempting to, in a way, seduce ourselves -- as architects, or anybody involved with the design process -- that the answer to our problems lies with buildings. Buildings are important, but they're only a component of a much bigger picture. In other words, as I might seek to demonstrate, if you could achieve the impossible, the equivalent of perpetual motion, you could design a carbon-free house, for example. That would be the answer. Unfortunately, it's not the answer. It's only the beginning of the problem. You cannot separate the buildings out from the infrastructure of cites and the mobility of transit. For example, if, in that Bucky-inspired phrase, we draw back and we look at planet Earth, and we take a kind of typical, industrialized society, then the energy consumed would be split between the buildings, 44 percent, transport, 34 percent, and industry. But again, that only shows part of the picture. If you looked at the buildings together with the associated transport, in other words, the transport of people, which is 26 percent, then 70 percent of the energy consumption is influenced by the way that our cites and infrastructure work together.
Мислим да је веома примамљиво да се, на неки начин, заварамо као архитекте, односно свако ко се бави процесом пројектовања, да одговор на наше проблеме лежи у зградама. Зграде јесу важне, али су оне тек један елемент далеко веће целине. Другим речима, као што ћу пробати да покажем, ако бисте били у стању да постигнете немогуће, нешто што би било еквивалентно вечитом кретању, могли бисте да, на пример, испројектујете кућу која не производи нимало угљеника. То би било решење. Нажалост, то није решење. То је тек почетак проблема. Немогуће је оделити зграде од градске инфраструктуре и мобилности саобраћаја. На пример, ако се, према оној фрази коју је инспирисао Баки, повучемо и погледамо планету Земљу, и ако погледамо једно типично индустријализовано друштво, потрошња енергије би се поделила на зграде 44 одсто, саобраћај, 34 одсто, и индустрију. Али, да поновим, ово је само део слике. Ако бисмо погледали заједно грађевине и саобраћај који има везе са грађевинама, другим речима, превоз људи, што износи 26 одсто, онда 70 одсто енергије која се троши потиче од начина на који наши градови и инфраструктура заједно функционишу.
So the problems of sustainability cannot be separated from the nature of the cities, of which the buildings are a part. For example, if you take, and you make a comparison between a recent kind of city, what I'll call, simplistically, a North American city -- and Detroit is not a bad example, it is very car dependent. The city goes out in annular rings, consuming more and more green space, and more and more roads, and more and more energy in the transport of people between the city center -- which again, the city center, as it becomes deprived of the living and just becomes commercial, again becomes dead. If you compared Detroit with a city of a Northern European example -- and Munich is not a bad example of that, with the greater dependence on walking and cycling -- then a city which is really only twice as dense, is only using one-tenth of the energy. In other words, you take these comparable examples and the energy leap is enormous.
Дакле, проблеми одрживости су неодвојиви од природе градова, а грађевине су део тога. На пример, ако бисмо узели и упоредили један град који је релативно недавно настао, што ћу, поједностављено, назвати северноамеричким градом, а Детроит није лош пример, јер веома зависи од аутомобила, град се простире прстенасто, при чему гута све више и више зелених површина, са све више и више путева, и све више енергије која иде на превоз људи између центра града -- при чему опет тај центар града, како бива лишен стамбене функције и постаје искључиво економски простор, опет умире. Ако бисмо упоредили Детроит са примером неког северноевропског града, а Минхен није лош као пример таквог града, уз веће ослањање на пешачење и вожњу бицикла, имамо град чија је густина заиста тек двапут већа, али који троши тек једну десетину исте те енергије. Другим речима, ако узмемо ове међусобно упоредиве примере, имамо огроман енергетски скок.
So basically, if you wanted to generalize, you can demonstrate that as the density increases along the bottom there, that the energy consumed reduces dramatically. Of course you can't separate this out from issues like social diversity, mass transit, the ability to be able to walk a convenient distance, the quality of civic spaces. But again, you can see Detroit, in yellow at the top, extraordinary consumption, down below Copenhagen. And Copenhagen, although it's a dense city, is not dense compared with the really dense cities. In the year 2000, a rather interesting thing happened. You had for the first time mega-cities, [of] 5 million or more, which were occurring in the developing world. And now, out of typically 46 cities, 33 of those mega-cities are in the developing world. So you have to ask yourself -- the environmental impact of, for example, China or India. If you take China, and you just take Beijing, you can see on that traffic system, and the pollution associated with the consumption of energy as the cars expand at the price of the bicycles. In other words, if you put onto the roads, as is currently happening, 1,000 new cars every day -- statistically, it's the biggest booming auto market in the world -- and the half a billion bicycles serving one and a third billion people are reducing.
Дакле, у принципу, ако бисмо генерализовали ствари, могуће је показати да како густина расте овде уз доњу осу, потрошња енергије драстично опада. Наравно, ово је немогуће одвојити од питања као што су друштвена разноврсност, јавни превоз, могућност да се препешачи неко одговарајуће растојања, квалитет јавних простора. Опет, може се видети Детроит, у жутом на самом врху, невероватно висока потрошња, док је Копенхаген скроз доле. Што се тиче Копенхагена, иако се ради о граду велике густине, не карактерише га густина какву имамо када су питању градови изузетно високе густине. Две хиљадите године се догодило нешто прилично интересантно. По први пут смо имали настанак мегаградова, са 5 и више милиона становника, у земљама у развоју. Од обично 46 градова, тридесет три таква мегаграда се налазе у земљама у развоју. Дакле, морамо се запитати о утицају на животну средину Кине или Индије, на пример. Ако погледамо Кину, ако само погледамо Пекинг, може се видети према том саобраћајном систему загађење које настаје потрошњом енергије, док се број аутомобила повећава на уштрб бицикала. Другим речима, ако се на путевима сваки дан нађе 1000 нових аутомобила, што се управо дешава -- статистички, ради се о аутомобилском тржишту са највећом стопом раста у свету. Истовремено се смањује она бројка од пола милијарде бицикала који опслужују милијарду и триста милиона људи.
And that urbanization is extraordinary, accelerated pace. So, if we think of the transition in our society of the movement from the land to the cities, which took 200 years, then that same process is happening in 20 years. In other words, it is accelerating by a factor of 10. And quite interestingly, over something like a 60-year period, we're seeing the doubling in life expectancy, over that period where the urbanization has trebled. If I pull back from that global picture, and I look at the implication over a similar period of time in terms of the technology -- which, as a tool, is a tool for designers, and I cite our own experience as a company, and I just illustrate that by a small selection of projects -- then how do you measure that change of technology? How does it affect the design of buildings? And particularly, how can it lead to the creation of buildings which consume less energy, create less pollution and are more socially responsible?
Процес урбанизације тамо је невероватан, веома убрзан. Дакле, ако размишљамо о транзицији у нашем друштву, о преласку из села у градове, који је трајао 200 година, исти такав процес се одиграва у распону од 20 година. Другим речима, бржи је десет пута. Такође је врло интересантно да у распону од неких 60 година имамо да је животни век постао двоструко дужи, а да се током истог тог периода урбанизација утростручила. Ако бих сад оставио ту глобалну слику и погледао последице у том неком сличном временском периоду када је у питању технологија -- која је у смислу оруђа оруђе рада пројектаната и дизајнера, а наводим наше искуство, искуство наше компаније, и то илуструјем мањим бројем одабраних пројеката -- како је могуће измерити промене које су се десиле на пољу технологије? Како оне утичу на пројектовање зграда? Нарочито, како могу да доведу до стварања објеката који троше мање енергије, производе мање загађења и одговорнији су у друштвеном смислу?
That story, in terms of buildings, started in the late '60s, early '70s. The one example I take is a corporate headquarters for a company called Willis and Faber, in a small market town in the northeast of England, commuting distance with London. And here, the first thing you can see is that this building, the roof is a very warm kind of overcoat blanket, a kind of insulating garden, which is also about the celebration of public space. In other words, for this community, they have this garden in the sky. So the humanistic ideal is very, very strong in all this work, encapsulated perhaps by one of my early sketches here, where you can see greenery, you can see sunlight, you have a connection with nature. And nature is part of the generator, the driver for this building. And symbolically, the colors of the interior are green and yellow. It has facilities like swimming pools, it has flextime, it has a social heart, a space, you have contact with nature. Now this was 1973.
Када су зграде у питању, ова прича је почела касних шездесетих, раних седамдесетих година. Навешћу пример централне управне зграде компаније „Вилис енд Фејбер”, у малом трговишту на североистоку Енглеске, до којег можете стићи из Лондона и вратити се у току дана, ако тамо радите. Прво што се овде може видети је да је кров зграде попут неког топлог прекривача, неке врсте изолацијског врта, којим се истовремено слави јавни простор. Другим речима, за овај град они имају овај врт на небу. Дакле, хуманистички идеал је изразито присутан код овог пројекта, видљив, можда, на једној од мојих раних скица овде, где се може видети зеленило, може се видети сунчева светлост, постоји веза са природом, а природа је део генератора, покретача ове зграде. Такође симболички, боје ентеријера су зелена и жута. Располаже погодностима као што су базени, ради се флескибилно радно време, има своје друштвено језгро, простор, постоји додир са природом. Ово је било 1973.
In 2001, this building received an award. And the award was about a celebration for a building which had been in use over a long period of time. And the people who'd created it came back: the project managers, the company chairmen then. And they were saying, you know, "The architects, Norman was always going on about designing for the future, and you know, it didn't seem to cost us any more. So we humored him, we kept him happy." The image at the top, what it doesn't -- if you look at it in detail, really what it is saying is you can wire this building. This building was wired for change. So, in 1975, the image there is of typewriters. And when the photograph was taken, it's word processors. And what they were saying on this occasion was that our competitors had to build new buildings for the new technology. We were fortunate, because in a way our building was future-proofed. It anticipated change, even though those changes were not known. Round about that design period leading up to this building, I did a sketch, which we pulled out of the archive recently. And I was saying, and I wrote, "But we don't have the time, and we really don't have the immediate expertise at a technical level."
Ова зграда је 2001. године добила награду, а наградом се велича зграда која се већ дуго времена користи. Том приликом су се вратили људи који су је створили: руководиоци пројектом, управа компаније из оног времена. Рекли су, знате, архитекте, Норман је стално говорио о пројектовању за будућност, и знате, изгледало је да нас неће коштати ништа више. Тако да смо му удовољавали, чинили га срећним. Слика на самом врху, оно што се не -- ако се погледа пажљиво, оно што говори је да је могуће увести струју, опремити ову зграду. Ова зграда је била спремна за промену. Дакле, 1975. имамо слику са писаћим машинама, а када је ова фотографија снимљена, ту су компјутери за обраду текста. Том приликом су рекли како је наша конкуренција морала да сагради нове зграде за нове технологије. Ми смо имали среће јер је наша зграда на неки начин била спремна за будућност. Предвидела је промене, иако су те промене биле непознате. Отприлике у време пројектантских активности пре ове зграде начинио сам скицу, коју смо недавно извукли из архиве. Рекао сам, а и записао сам: „Али, немамо времена, а заиста немамо ни потребно стручно знање у техничком смислу”.
In other words, we didn't have the technology to do what would be really interesting on that building. And that would be to create a kind of three-dimensional bubble -- a really interesting overcoat that would naturally ventilate, would breathe and would seriously reduce the energy loads. Notwithstanding the fact that the building, as a green building, is very much a pioneering building. And if I fast-forward in time, what is interesting is that the technology is now available and celebratory. The library of the Free University, which opened last year, is an example of that. And again, the transition from one of the many thousands of sketches and computer images to the reality. And a combination of devices here, the kind of heavy mass concrete of these book stacks, and the way in which that is enclosed by this skin, which enables the building to be ventilated, to consume dramatically less energy, and where it's really working with the forces of nature.
Другим речима, нисмо поседовали технологију да на тој згради урадмо оно што би било заиста интересантно. А то би било стварање неке врсте тродимензионалног мехура -- стварно интересантног омотача који би омогућио природну вентилацију, путем којег би зграда дисала и који би озбиљно смањио потрошњу енергије. Упркос чињеници да је зграда, као еколошкa грађевина, у великој мери пионирско здање. А ако сад одем у будућност, оно што је интересантно јесте да нам је таква технологија сада доступна и да прославља овакав рад. Пример тога је библиотека Слободног универзитета отворена прошле године. Овде опет имамо пут од једне од много хиљада скица и компјутерских слика до стварности. Овде имамо комбинацију средстава, низова књига од тешког бетона, те начин на који су омотани овим омотачем, што омогућује вентилацију зграде и знатно мању потрошњу енергије, где заиста функционише у складу са природним силама.
And what is interesting is that this is hugely popular by the people who use it. Again, coming back to that thing about the lifestyle, and in a way, the ecological agenda is very much at one with the spirit. So it's not a kind of sacrifice, quite the reverse. I think it's a great -- it's a celebration. And you can measure the performance, in terms of energy consumption, of that building against a typical library. If I show another aspect of that technology then, in a completely different context -- this apartment building in the Alps in Switzerland. Prefabricated from the most traditional of materials, but that material -- because of the technology, the computing ability, the ability to prefabricate, make high-performance components out of timber -- very much at the cutting edge. And just to give a sort of glimpse of that technology, the ability to plot points in the sky and to transmit, to transfer that information now, directly into the factory.
Jош је интересантно да је изузетно воле људи који је користе. Овде се опет враћамо ономе што има везе са начином живота, а на неки начин, еколошко деловање је у великом мери сједињено с духом. Дакле, није у питању жртвовање, већ сасвим супротно. Mислим да се ради о нечему сјајном, величанcтвeнoм. Такође је могуће измерити ефикасност ове зграде по питању потрошње енергије у поређењу с обичном библиотеком. Да покажем још један аспект исте технологије али у сасвим друкчијем контексту -- ову стамбену зграду у Алпима у Швајцарској. Префабрикована од материјала који спада међу најтрадиционалније, при чему је материјал -- захваљујући технологији, могућности компјутерске обраде, могућности префабрикације, имамо елементе одличних својстава направљене од дрвета -- нешто крајње модерно. Да покажем само делић те технологије, могућности да се плотују тачке на небу и да се пренесе, да се ти подаци сада пренесу директно у фабрику.
So if you cross the border -- just across the border -- a small factory in Germany, and here you can see the guy with his computer screen, and those points in space are communicated. And on the left are the cutting machines, which then, in the factory, enable those individual pieces to be fabricated and plus or minus very, very few millimeters, to be slotted together on site. And then interestingly, that building to then be clad in the oldest technology, which is the kind of hand-cut shingles. One quarter of a million of them applied by hand as the final finish. And again, the way in which that works as a building, for those of us who can enjoy the spaces, to live and visit there. If I made the leap into these new technologies, then how did we -- what happened before that? I mean, you know, what was life like before the mobile phone, the things that you take for granted?
Дакле, ако пређете границу -- уз саму границу, имамо малу фабрику у Немачкој, а овде можете да видите тог човека поред екрана свог компјутера, а оне тачке у простору су преносе. На левој страни су машине за сечење које након тога, у фабрици, омогућавају производњу тих појединачних комада. Уз одступање од тек неколико милиметара, комади ће бити састављени на самом градилишту. Интересантно је да ће затим та зграда да буде омотана помоћу најстарије технологије, ручно тесаним плочицама. Четврт милиона таквих плочица постављено је ручно као завршни слој. И опет, начин на који ово функционише као зграда, за оне међу нама који смо у прилици да уживамо у њеном простору, оне који тамо живе или је посећују. Ако сам направио скок у ове нове технологије, како смо -- шта се дешавало пре тога? Мислим, знате, како се живело пре мобилних телефона, ствари које се узимају здраво за готово?
Well, obviously the building still happened. I mean, this is a glimpse of the interior of our Hong Kong bank of 1979, which opened in 1985, with the ability to be able to reflect sunlight deep into the heart of this space here. And in the absence of computers, you have to physically model. So for example, we would put models under an artificial sky. For wind tunnels, we would literally put them in a wind tunnel and blast air, and the many kilometers of cable and so on. And the turning point was probably, in our terms, when we had the first computer. And that was at the time that we sought to redesign, reinvent the airport. This is Terminal Four at Heathrow, typical of any terminal -- big, heavy roof, blocking out the sunlight, lots of machinery, big pipes, whirring machinery.
Па, очигледно је да се свакако градило. Овде ћемо завирити у унутрашњост наше банке у Хонг Конгу изграђене 1979, која је отворена 1985. и која је у стању да рефлектује сунчеву светлост до самог средишта тог ту простора. А када немате компјутере, морате да правите стварне, физичке моделе. На пример, стављали смо макете под вештачко небо. Када су у питању ваздушни тунели, буквално смо их стављали у ваздушни тунел и пуштали ваздух, затим, километри и километри каблова, и тако даље. До прекретнице је вероватно дошло, када је наш рад у питању, са доласком првог компјутера. То се десило у време када смо покушавали да осмислимо нови аеродром. Ово је терминал број четири на Хитроу, који је као и било који други терминал. Велики и тежак кров који не допушта пролаз сунчевој светлости, пуно машина, велике цеви, машинерија која зуји.
And Stansted, the green alternative, which uses natural light, is a friendly place: you know where you are, you can relate to the outside. And for a large part of its cycle, not needing electric light -- electric light, which in turn creates more heat, which creates more cooling loads and so on. And at that particular point in time, this was one of the few solitary computers. And that's a little image of the tree of Stansted. Not going back very far in time, 1990, that's our office. And if you looked very closely, you'd see that people were drawing with pencils, and they were pushing, you know, big rulers and triangles. It's not that long ago, 17 years, and here we are now. I mean, major transformation.
А Станстед је, као еколошка алтернатива где се користи природно осветљење, пријатно место -- знате где се налазите, имате везу са спољашњим простором. Такође, током релативно дугог дела радног дана не треба му електрично осветљење -- електрично осветљење, које пак повећава загревање, што захтева више енергије за хлађење, и тако даље. У том тренутку ово је био један од малобројних компјутера. Овде имамо малу слику дрвета у Станстеду. Овде се не враћамо далеко у прошлост, у 1990. Ово је наша канцеларија. Када се погледа пажљиво, види се да људи цртају оловкама и да повлаче, знате, велике лењире и троуглове. Није то било тако давно, пре свега 17 година, а погледајте нас данас. Мислим, огромна промена.
Going back in time, there was a lady called Valerie Larkin, and in 1987, she had all our information on one disk. Now, every week, we have the equivalent of 84 million disks, which record our archival information on past, current and future projects. That reaches 21 kilometers into the sky. This is the view you would get, if you looked down on that. But meanwhile, as you know, wonderful protagonists like Al Gore are noting the inexorable rise in temperature, set in the context of that, interestingly, those buildings which are celebratory and very, very relevant to this place.
Ако се вратимо у прошлост, имали смо једну даму која се звала Валери Ларкин, и 1987. године она је све наше податке имала на једном диску. Данас, сваке седмице имамо тачно 84 милиона дискова који бележе наше архивске податке о ранијим, текућим и будућим пројектима. То досеже висину од 21 километра увис, ка небу. Овакав бисте поглед имали када бисте погледали са те висине. У међувремену, као што знате, сјајни поборници попут Ала Гора указују на неумитни раст температуре у том контексту. Интересантно, такве зграде којима се слави овакво деловање и које су веома, веома значајне за ово место.
Our Reichstag project, which has a very familiar agenda, I'm sure, as a public place where we sought to, in a way, through a process of advocacy, reinterpret the relationship between society and politicians, public space. And maybe its hidden agenda, an energy manifesto -- something that would be free, completely free of fuel as we know it. So it would be totally renewable. And again, the humanistic sketch, the translation into the public space, but this very, very much a part of the ecology. But here, not having to model it for real. Obviously the wind tunnel had a place, but the ability now with the computer to explore, to plan, to see how that would work in terms of the forces of nature: natural ventilation, to be able to model the chamber below, and to look at biomass. A combination of biomass, aquifers, burning vegetable oil -- a process that, quite interestingly, was developed in Eastern Germany, at the time of its dependence on the Soviet Bloc.
Наш пројекат рајхстага, чије су карактеристике добро познате, сигуран сам, као јавно место код којег смо се потрудили да, на неки начин, кроз процес заступања интереса различитих страна, дамо ново тумачење односа између друштва и политичара, јавни простор, и можда његова његова скривена одличја, манифест енергетске ефикасности -- нешто што не би уопште користило гориво у облику који знамо. Дакле, било би потпуно обновљиво. Овде опет имамо хуманистичку скицу, пренос у јавни простор, где све ово у великој мери има везе с екологијом. Овде нисмо морали да правимо праве макете. Очигледно је ваздушни тунел имао своје место, али оно што нам сада компјутери омогућавају је да истражујемо, планирамо, видимо како би то све функционисало када су у питању природне силе. Природна вентилација, могућност моделовања те доње коморе и коришћење биомасе. Комбинација биомасе, подземног издана, сагоревање биљног уља -- процес који су, што је интересантно, развили у Источној Немачкој, у време док је још зависила од Совјетског блока.
So really, retranslating that technology and developing something which was so clean, it was virtually pollution-free. You can measure it again. You can compare how that building, in terms of its emission in tons of carbon dioxide per year -- at the time that we took that project, over 7,000 tons -- what it would have been with natural gas and finally, with the vegetable oil, 450 tons. I mean, a 94 percent reduction -- virtually clean. We can see the same processes at work in terms of the Commerce Bank -- its dependence on natural ventilation, the way that you can model those gardens, the way they spiral around. But again, very much about the lifestyle, the quality -- something that would be more enjoyable as a place to work. And again, we can measure the reduction in terms of energy consumption.
Дакле заиста, преузимање те технологије и развијање нечега тако чистог, што готово ни не ствара загађење. И ово је могуће измерити. Ово се може упоредити са количином угљен-диоксида коју је та зграда испуштала годишње у тонама, у време када смо се прихватили тог пројекта, преко 7000 тона. Колико би износила емисија са природним гасом, и, коначно, са биљним уљем, 450 тона. Ради се о умањењу од 94 одсто -- што је готово потпуно чисто. Може се видети како то исто функционише на примеру Комерцијалне банке -- зграда зависи од природне вентилације, начин на који су пројектовани вртови, њихова организација у виду спирале. Још једном, ово све се у великој мери тиче начина живота, квалитета -- радни простор у којем би се човек пријатније осећао. Опет, може се измерити смањење потрошње енергије.
There is an evolution here between the projects, and Swiss Re again develops that a little bit further -- the project in the city in London. And this sequence shows the buildup of that model. But what it shows first, which I think is quite interesting, is that here you see the circle, you see the public space around it. What are the other ways of putting the same amount of space on the site? If, for example, you seek to do a building which goes right to the edge of the pavement, it's the same amount of space. And finally, you profile this, you cut grooves into it. The grooves become the kind of green lungs which give views, which give light, ventilation, make the building fresher. And you enclose that with something that also is central to its appearance, which is a mesh of triangulated structures -- again, in a long connection evocative of some of those works of Buckminster Fuller, and the way in which triangulation can increase performance and also give that building its sense of identity.
Овде имамо еволуцију од пројекта до пројекта, а код зграде Швајцарске банке све је то отишло још корак даље. У питању је пројекат у лондонy. Овај след показује настанак модела грађевине. Оно што се прво види, а мислим да је то прилично интересантно, јесте овај круг, може се видети јавни простор око њега. Постоје ли други начини да се иста количина простора створи на тој локацији? На пример, ако бисте покушали да направите зграду која би заузимала простор до саме ивице плочника, имали бисмо исту површину. На крају се све профилише и урежу се бразде. Бразде постају нека врста зелених плућа, помоћу којих се стварају визуре, обезбеђује светлост, вентилација, грађевина добија на свежини. То затим омотате нечим што је такође кључно када је у питању изглед зграде, а то је мрежа триангулационих структура, која се, опет, може издалека довести у везу са неким од радова Бакминстера Фулера, а ту је и начин на који триангулација може да побољша перформансе зграде и допринесе њезином идентитету.
And here, if we look at a detail of the way that the building opens up and breathes into those atria, the way in which now, with a computer, we can model the forces, we can see the high pressure, the low pressure, the way in which the building behaves rather like an aircraft wing. So it also has the ability, all the time, regardless of the direction of the wind, to be able to make the building fresh and efficient. And unlike conventional buildings, the top of the building is celebratory. It's a viewing place for people, not machinery. And the base of the building is again about public space. Comparing it with a typical building, what happens if we seek to use such design strategies in terms of really large-scale thinking? And I'm just going to give two images out of a kind of company research project.
Овде се може видети детаљ који показује како се зграда отвара и дише кроз те атријуме, како сада, уз помоћ компјутера, можемо да моделујемо силе природе, види се висок притисак, низак притисак, да се зграда у великој мери понаша као крило авиона. Дакле, у стању је да све време, без обзира на правац дувања ветра, чини зграду свежом и оптималном за рад. За разлику од традиционалних зграда, врх зграде је такође чин славља. Врх зграде је видиковац, на њему нема никакве машинерије. Подножје зграде је такође јавни простор. При поређењу ове зграде са традиционалим грађевинама, шта се догађа ако покушамо да искористимо овакве стратегије у пројектовању у размишљању навелико? Показаћу вам две слике преузете из једног истраживачког пројекта наше компаније.
It's been well known that the Dead Sea is dying. The level is dropping, rather like the Aral Sea. And the Dead Sea is obviously much lower than the oceans and seas around it. So there has been a project which rescues the Dead Sea by creating a pipeline, a pipe, sometimes above the surface, sometimes buried, that will redress that, and will feed from the Gulf of Aqaba into the Dead Sea. And our translation of that, using a lot of the thinking built up over the 40 years, is to say, what if that, instead of being just a pipe, what if it is a lifeline? What if it is the equivalent, depending on where you are, of the Grand Canal, in terms of tourists, habitation, desalination, agriculture? In other words, water is the lifeblood.
Зна се да Мртво море нестаје. Његов ниво опада, нешто попут Аралског мора. Очигледно је да је Мртво море на нижој надморској висини од океана и мора који га окружују. Постоји пројекат спашавања Мртвог мора тако што би се створио цевовод, цев, који би наизменично ишао по површини земље и испод ње, чиме ће се решити проблем доводом воде из залива Акаба до Мртвог мора. Ако бисмо то преузели и превели, размишљајући на начин који негујемо преко 40 година, то би значило шта ако то није само цев, шта ако је то уже за спасавање? Опет, у зависности од тога где се налазите, шта ако би то било еквивалентно Великом каналу, у смислу туриста, становања, десалинизације, пољопривреде? Другим речима, вода је крв која живот значи.
And if you just go back to the previous image, and you look at this area of volatility and hostility, that a unifying design idea as a humanitarian gesture could have the affect of bringing all those warring factions together in a united cause, in terms of something that would be genuinely green and productive in the widest sense. Infrastructure at that large scale is also inseparable from communication. And whether that communication is the virtual world or it is the physical world, then it's absolutely central to society. And how do we make more legible in this growing world, especially in some of the places that I'm talking about -- China, for example, which in the next ten years will create 400 new airports. Now what form do they take? How do you make them more friendly at that scale?
Ако се вратимо претходној слици, ако се погледа ова област коју карактеришу нестабилност и непријатељства, уједињујућа замисао из домена пројектовања, као хуманитарни гест, могла би да резултује помирењем свих зараћених страна ради заједничког циља, нечега што би било заиста еколошко и продуктивно у најширем смислу. Инфраструктура у тако великим размерама је такође неодвојива од комуникације. Било да је та комуникација виртуални свет или физички свет, она је дефинитивно од највеће важности за људско друштво. Како да у овом свету који расте учинимо јаснијим, нарочито на неким местима о којима говорим -- у Кини, на пример, која ће у наредних десет година изградити 400 нових аеродрома -- како би они требало да изгледају? Како се могу, у тој размери, учинити примеренијим?
Hong Kong I refer to as a kind of analog experience in a digital age, because you always have a point of reference. So what happens when we take that and you expand that further into the Chinese society? And what is interesting is that that produces in a way perhaps the ultimate mega-building. It is physically the largest project on the planet at the moment. 250 -- excuse me, 50,000 people working 24 hours, seven days. Larger by 17 percent than every terminal put together at Heathrow -- built -- plus the new, un-built Terminal Five. And the challenge here is a building that will be green, that is compact despite its size and is about the human experience of travel, is about friendly, is coming back to that starting point, is very, very much about the lifestyle. And perhaps these, in the end, as celebratory spaces.
Помињем Хонг Конг као неку врсту аналогног искуства у дигиталној ери јер увек постоји неки оријентир. Шта се, дакле, дешава када то узмемо и пренесемо на кинеско друштво у ширем обиму, на ширем плану? Интересантно је да се тиме, на неки начин, ствара можда мегаграђевина највишег типа. У овом тренутку, то је у физичком смислу највећи пројекат на нашој планети. 250 -- извињавам се, 50.000 људи ради непрекидно 24 сата, седам дана у недељи. Седамнаест одсто је већи од свих постојећих терминала на Хитроу заједно, укључјујући нови, још увек неизграђени терминал број пет. Овде имамо као изазов грађевину која ће бити еколошка, компактна, упркос својој величини, и која се тиче људског искуства путовања, која је за људе, која нас враћа на полазиште, јер се у великој мери тиче начина живота. И, на крају, можда ови простори величања.
As Hubert was talking over lunch, as we sort of engaged in conversation, talked about this, talked about cities. Hubert was saying, absolutely correctly, "These are the new cathedrals." And in a way, one aspect of this conversation was triggered on New Year's Eve, when I was talking about the Olympic agenda in China in terms of its green ambitions and aspirations. And I was voicing the thought that -- it just crossed my mind that New Year's Eve, a sort of symbolic turning point as we move from 2006 to 2007 -- that maybe, you know, the future was the most powerful, innovative sort of nation. The way in which somebody like Kennedy inspirationally could say, "We put a man on the moon."
Као што је Хуберт говорио током ручка, током разговора који се развио између нас, говорио је о овоме, говорио о градовима. Хуберт рече, и ту је апсолутно у праву, да су ово нове катедрале. На известан начин, један аспект овог разговора покренут је на новогодишње вече, када сам говорио о олимпијском програму у Кини у вези са његовим амбицијама и настојањима по питању екологије. Тада сам изрекао мисао -- те новогодишње вечери ми је прошло кроз главу -- како смо из 2006. ишли у 2007, попут неке симболичне прекретнице, да је можда, знате, будућност најмоћнија, најиновативнија нација. Како би неко, попут Кенедија некада, могао инспиративно да каже: „Послали смо човека на месец”.
You know, who is going to say that we cracked this thing of the dependence on fossil fuels, with all that being held to ransom by rogue regimes, and so on. And that's a concerted platform. It's more than one device, you know, it's renewable. And I voiced the thought that maybe at the turn of the year, I thought that the inspiration was more likely to come from those other, larger countries out there -- the Chinas, the Indias, the Asian-Pacific tigers. Thank you very much.
Знате, ко ће рећи ми смо решили овај проблем зависности од фосилних горива, зависности од нестабилних, непријатељских режима, и тако даље. То би била јединствена платформа. Ради се о више ствари, знате, обновљиво је. И изнео сам мисао да би на преласку из једне у другу годину, помислио сам како ће та инспирација вероватно доћи из оних других, већих земаља -- Кина, Индија, азијско-пацифичких тигрова. Хвала вам пуно.
(Applause)
(Аплауз)