It's like a dream. Imagine, in the empty desert, you come upon a huge wheel ringed in skeletons, and someone invites you to come pull a series of heavy ropes at its base, so you walk to one side, where a team is waiting, and you all throw your backs into it, and you pull in turn, and eventually, the wheel roars to life, lights begin to flicker, and the audience cheers, and you've just activated Peter Hudson's "Charon," one of the world's largest zoetropes. This is the farthest thing from marketable art.
То је као сан. Замислите да, у празној пустињи, наилазите на огроман точак са прстенасто постављеним скелетима, а неко вас позива да приђете и повучете сноп тешких конопаца у његовој основи, па изађете са једне стране, где вас чека тим, баците се сви на посао и повлачите конопце наизменично и, на крају, точак оживи уз буку, светла почну да трепере и публика узвикује, а ви сте управо покренули „Керон“ Питера Хадсона, један од највећих зоетропа на свету. Ово не може бити удаљеније од тржишне уметности.
(Laughter)
(Смех)
It's huge, it's dangerous, it takes a dozen people to run, and it doesn't go with the sofa.
Огромна је, опасна, потребно је десетак људи да проради и не слаже се са софом.
(Laughter)
(Смех)
It's beautifully crafted and completely useless, and it's wonderful.
Прелепо је направљена, потпуно бескорисна и дивна је.
You're unlikely to see works like "Charon" in the art-world headlines. These days, the buying and selling of artwork often gets more attention than the works themselves. In the last year, a Jean-Michel Basquiat sold for 110 million dollars, the highest price ever achieved for the work of an American artist, and a painting by Leonardo da Vinci sold for 450 million, setting a new auction record. Still, these are big, important artists, but still, when you look at these works and you look at the headlines, you have to ask yourself, "Do I care about these because they move me, or do I care about them because they're expensive and I think they're supposed to?" In our contemporary world, it can be hard to separate those two things. But what if we tried? What if we redefined art's value -- not by its price tag, but by the emotional connection it creates between the artist and the audience, or the benefits it gives our society, or the fulfillment it gives the artists themselves?
Мале су шансе да ћете видети дела попут „Керон“ у насловима у свету уметности. Ових дана, куповина и продаја уметничких дела често привлачи више пажње него сама та дела. Прошле године, дело Жана-Мишела Баскијата је продато за 110 милиона долара, што је највиша цена икада достигнута за рад неког америчког уметника, а слика Леонарда да Винчија је продата за 450 милиона, што је поставило нови рекорд на аукцијама. Ово су велики, важни уметници, али ипак, када погледате у ова дела и наслове, морате да се запитате: „Да ли ме интересују зато што ме покрећу или ме се тичу јер су скупа и мислим да би требало да ме интересују?“ У нашем савременом свету, може бити тешко да се ове две ствари раздвоје. Али, шта ако бисмо покушали? Шта ако бисмо поново дефинисали вредност уметности - не према налепници са ценом, већ према емоционалној вези коју ствара између уметника и публике, према добробитима које пружа нашем друштву или према испуњености коју пружа самим уметницима?
This is Nevada's Black Rock Desert, about as far as you can get from the galleries of New York and London and Hong Kong. And here, for just about 30 years, at Burning Man, a movement has been forming that does exactly that. Since its early anarchist years, Burning Man has grown up. Today, it's more of an experiment in collective dreaming. It's a year-round community, and every August, for a single week, 70,000 people power down their technology and pilgrimage out into the desert to build an anti-consumerist society outside the bounds of their everyday lives. The conditions are brutal. Strangers will hug you, and every year, you will swear it was better the last, but it's still ridiculous and freeing and alive, and the art is one thing that thrives here.
Ово је пустиња Блек Рок у Невади, најдаље што можете стићи од галерија у Њујорку, Лондону и Хонгконгу. А овде, око тридесет година, на фестивалу "Burning Man" ствара се покрет који управо то ради. "Burning Man“ се развио од својих раних анархистичких година. Данас је то више експеримент колективног сањарења. Та заједница постоји током године, а сваког августа, на једну недељу, 70 000 људи искључи своју технологију и запути се на ходочашће у пустињу да би изградили антипотрошачко друштво ван оквира својих свакодневних живота. Услови су брутални. Странци ће вас загрлити, а сваке године ћете се заклети да је прошле године било боље, али је и даље смешно, ослобађајуће и живо, а уметност је нешто што овде цвета.
So this is me on the desert playa last year with my brother, obviously hard at work.
Ово сам ја прошле године у пустињској плаји са својим братом, а очигледно је да смо заокупирани послом.
(Laughter)
(Смех)
I'd been studying the art of Burning Man for several years, for an exhibition I curated at the Smithsonian's Renwick Gallery, and what fascinates me the most isn't the quality of the work here, which is actually rather high, it's why people come out here into the desert again and again to get their hands dirty and make in our increasingly digital age. Because it seems like this gets to something that's essentially human. Really, the entire encampment of Burning Man could be thought of as one giant interactive art installation driven by the participation of everyone in it.
Проучавам уметност "Burning Man-a“ неколико година, због изложбе коју сам водила у cмитсонијанској галерији Ренвик, а највише ме фасцинира не квалитет рада овде, који је заправо прилично висок, већ разлог због којег се људи изнова враћају овде, у пустињу, да испрљају руке и стварају у наше све израженије дигитално доба. Јер делује да се ово дотиче нечега што је у бити људско. Заиста, целокупни камп "Burning Man-a" може се посматрати као огромна поставка интерактивне уметности коју покреће учешће свакога у њој.
One thing that sets this work aside from the commercial art world is that anyone who makes work can show it. These days, around 300 art installations and countless artistic gestures go to the playa. None of them are sold there. At the end of the week, if the works aren't burned, artists have to cart them back out and store them. It's a tremendous labor of love.
Оно што одваја ове радове од света комерцијалне уметности је да свако ко ствара дело може и да га прикаже. Ових дана, око 300 уметничких поставки и безбројни уметнички изрази одлазе у плају. Ниједан од њих се не прода тамо. На крају недеље, ако се радови не спале, уметници морају да их пребаце натраг и ускладиште. То је огроман рад из љубави.
Though there is certainly a Burning Man aesthetic, pioneered by artists like Kate Raudenbush and Michael Christian, much of the distinctive character of the work here comes from the desert itself. For a work to succeed, it has to be portable enough to make the journey, rugged enough to withstand the wind and weather and participants, stimulating in daylight and darkness, and engaging without interpretation. Encounters with monumental and intimate works here feel surreal. Scale has a tendency to fool the eyes. What looked enormous in an artist's studio could get lost on the playa, but there are virtually no spatial limits, so artists can dream as big as they can build. Some pieces bowl you over by their grace and others by the sheer audacity it took to bring them here.
Иако је сигурно да постоји естетика "Burning Man-a" коју су покренули уметници попут Кејт Рауденбуш и Мајкла Кристијана, велики део специфичног карактера радова одавде потиче од саме пустиње. Да би дело успело, мора бити довољно преносиво да издржи путовање, довољно робустно да издржи ветар, време и учеснике, да стимулише по дану и у тами и да привлачи пажњу без интерпретације. Сусрети са огромним и интимним радовима овде делују надреално. Величина често може да превари очи. Оно што је деловало огромно у атељеу може се изгубити у плаји, али буквално не постоје просторне границе, па уметници могу да маштају онолико бујно колико могу и да изграде. Нека дела вас оборе с ногу својом љупкошћу, а друга пуком смелошћу која је била потребна да стигну овде.
Burning Man's irreverent humor comes out in pieces like Rebekah Waites' "Church Trap," a tiny country chapel set precariously on a wooden beam, like a mousetrap, that lured participants in to find religion -- it was built and burned in 2013 ... while other works, like Christopher Schardt's "Firmament," aim for the sublime. Here, under a canopy of dancing lights set to classical music, participants could escape the thumping rave beats and chaos all around.
Дрски хумор "Burning Man-a" произилази из дела као што је „Црквена замка“ Ребеке Вејтс, сеоска црквица која је несигурно постављена на дрвену греду, као мишоловка, која је мамила учеснике да пронађу религију - направљена је и запаљена 2013. године... док друга дела, као што је „Небески свод“ Кристофера Шардса, теже ка узвишености. Овде, под надстрешницом разиграних светала која прати класична музика, учесници су могли да побегну од гласних битова рејва и околног хаоса.
At night, the city swarms with mutant vehicles, the only cars allowed to roam the playa. And if necessity is the mother of invention, here, absurdity is its father.
Ноћу је град препун возила-мутаната, јединих аутомобила којима је дозвољено да лутају плајом. А ако је нужда мајка проналазака, овде је апсурдност њихов отац.
(Laughter)
(Смех)
They zigzag from artwork to artwork like some bizarre, random public transportation system, pulsing with light and sound. When artists stop worrying about critics and collectors and start making work for themselves, these are the kinds of marvelous toys they create.
Они шеврдају од дела до дела као некакви бизарни, насумични систем јавног превоза, пулсирајући од светала и звукова. Када уметници престану да брину о критичарима и колекционарима и почну да стварају за себе, праве овакве чудесне играчке.
And what's amazing is that, by and large, when people first come to Burning Man, they don't know how to make this stuff. It's the active collaborative maker community there that makes this possible. Collectives like Five Ton Crane come together to share skills and take on complex projects a single artist would never even attempt, from a Gothic rocket ship that appears ready to take off at any moment to a fairytale home inside a giant boot complete with shelves full of artist-made books, a blackbird pie in the oven and a climbable beanstalk.
А невероватно је да, у већини случајева, када људи први пут дођу на "Burning Man", не знају како да направе овако нешто. Активна, стваралачка заједница која сарађује омогућава ово. Колективи као што је „Кран од пет тона“ удружују се да би поделили вештине и започели сложене пројекте у којима се појединачни уметник не би никада ни опробао, од готичке ракете која делује као да је спремна да полети сваког тренутка до бајковитог дома у огромној чизми, препуног полица пуних књига које су уметници направили, пите са црном птицом у рерни и стаблом пасуља на које се можете попети.
Skilled or unskilled, all are welcome. In fact, part of the charm and the innovation of the work here is that so many makers aren't artists at all, but scientists or engineers or welders or garbage collectors, and their works cross disciplinary boundaries, from a grove of origami mushrooms that developed out of the design for a yurt to a tree that responds to the voices and biorhythms of all those around it through 175,000 LEDs embedded in its leaves.
Вешти или невешти, сви су добродошли. Заправо, део шарма и иновације рада овде је у томе што многи ствараоци нису уопште уметници већ научници или инжењери, заваривачи или скупљачи смећа, а њихови радови укрштају границе дисциплина, од шумарка оригами печурака који се развио из дизајнирања јурте до дрвета које реагује на гласове и биоритмове оних који су око њега кроз 175 000 ЛЕД сијалица уграђених у његово лишће.
In museums, a typical visitor spends less than 30 seconds with a work of art, and I often watch people wander from label to label, searching for information, as though the entire story of a work of art could be contained in that one 80-word text. But in the desert, there are no gatekeepers and no placards explaining the art, just natural curiosity. You see a work on the horizon, and you ride towards it. When you arrive, you walk all around it, you touch it, you test it. Is it sturdy enough to climb on? Will I be impaled by it?
У музеју типични посетилац проведе мање од 30 секунди са уметничким делом, а често посматрам људе док лутају од ознаке до ознаке, тражећи информације, као да се читава прича о уметничком делу може наћи у том тексту од осамдесет речи. У пустињи, међутим, не постоје стражари ни плакате које објашњавају уметност, већ само природна радозналост. Угледате дело како се помаља и кренете ка њему. Када стигнете, прошетате свуда око њега, додирујете га, испитујете. Да ли је довољно чврсто да се попнете? Да ли ћу се набости на њега?
(Laughter)
(Смех)
Art becomes a place for extended interaction, and although the display might be short-lived, the experience stays with you.
Уметност постаје место проширене интеракције, а иако ће изложбени предмет можда бити кратког века, остаје вам доживљај.
Nowhere is that truer at Burning Man than at the Temple. In 2000, David Best and Jack Haye built the first Temple, and after a member of their team was killed tragically in an accident shortly before the event, the building became a makeshift memorial. By itself, it's a magnificent piece of architecture, but the structure is only a shell until it disappears under a thick blanket of messages. "I miss you." "Please forgive me." "Even a broken crayon still colors." Intimate testaments to the most universal of human experiences, the experience of loss. The collective emotion in this place is overpowering and indescribable, before it's set afire on the last night of the event.
Не постоји место које боље осликава "Burning Man“ од Храма. Године 2000. су Дејвид Бест и Џек Хеј изградили први Храм, а након погибије члана њиховог тима због несрећног случаја мало пре почетка догађаја, зграда је постала импровизовани споменик. Сам по себи је величанствено архитектонско дело, али структура је само љуштура која нестаје под густим плаштом порука. „Недостајеш ми.“ „Молим те, опрости ми.“ „Чак и сломљена бојица и даље боји.“ Интимна сведочења о најуниверзалнијем људском доживљају, о губитку. Колективни осећај на овом месту вас савладава и неописив је, пре него што нестане у ватри последње вечери догађаја.
Every year, something compels people from all different walks of life, from all over the world, to go out into the desert and make art when there is no money in it. The work's not always refined, it's not always viable, it's not even always good, but it's authentic and optimistic in a way we rarely see anywhere else. In these cynical times, it's comforting to know that we're still capable of great feats of imagination, and that when we search for connection, we come together and build cathedrals in the dust.
Сваке године нешто тера људе из свих могућих професија, из свих делова света, да оду у пустињу и стварају уметност, а да притом од тога не зараде. Радови нису увек префињени, нису увек одрживи, па чак нису ни увек добри, али су аутентични и оптимистични на начин који ретко где видимо. У овим циничним временима, утешно је знати да смо и даље способни да стварамо велика дела маште и да, када трагамо за повезивањем, уједињујемо се и стварамо катедрале у прашини.
Forget the price tags. Forget the big names. What is art for in our contemporary world if not this?
Заборавите на налепнице са ценама. Заборавите на велика имена. Због чега уметност постоји у савременом свету, ако не због овога?
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)