What I thought I would do is I would start with a simple request. I'd like all of you to pause for a moment, you wretched weaklings, and take stock of your miserable existence. (Laughter)
Мислио сам да почнем једноставним захтевом. Волео бих да се сви ви, бедни слабићи, зауставите на тренутак и погледате своје јадно постојање. (Смех)
Now that was the advice that St. Benedict gave his rather startled followers in the fifth century. It was the advice that I decided to follow myself when I turned 40. Up until that moment, I had been that classic corporate warrior -- I was eating too much, I was drinking too much, I was working too hard and I was neglecting the family. And I decided that I would try and turn my life around. In particular, I decided I would try to address the thorny issue of work-life balance. So I stepped back from the workforce, and I spent a year at home with my wife and four young children. But all I learned about work-life balance from that year was that I found it quite easy to balance work and life when I didn't have any work. (Laughter) Not a very useful skill, especially when the money runs out.
То је био савет који је Св. Бенедикт дао својим запањеним следбеницима у петом веку. Тај сам савет и сам одлучио да послушам, када сам напунио 40 година. До тада сам био класични корпоративни ратник - превише сам јео, превише сам пио, превише напорно сам радио, запостављао сам породицу. Одлучио сам да покушам да преокренем свој живот. Посебно, одлучио сам да се позабавим трновитим проблемом равнотеже између посла и приватног живота. Повукао сам се са посла и провео годину дана код куће са женом и четворо мале деце. Али све што сам током те године научио о равнотежи посао-приватни живот, јесте да ми је прилично лако да балансирам када немам посао. (Смех) Није баш корисна вештина, посебно када понестане новца.
So I went back to work, and I've spent these seven years since struggling with, studying and writing about work-life balance. And I have four observations I'd like to share with you today. The first is: if society's to make any progress on this issue, we need an honest debate. But the trouble is so many people talk so much rubbish about work-life balance. All the discussions about flexi-time or dress-down Fridays or paternity leave only serve to mask the core issue, which is that certain job and career choices are fundamentally incompatible with being meaningfully engaged on a day-to-day basis with a young family. Now the first step in solving any problem is acknowledging the reality of the situation you're in. And the reality of the society that we're in is there are thousands and thousands of people out there leading lives of quiet, screaming desperation, where they work long, hard hours at jobs they hate to enable them to buy things they don't need to impress people they don't like. (Laughter) (Applause) It's my contention that going to work on Friday in jeans and [a] T-shirt isn't really getting to the nub of the issue.
Тако да сам се вратио на посао и последњих седам година проводим у борби, проучавању и писању о равнотежи између посла и живота. Желео бих да са вама данас поделим четири запажања. Прво је, ако друштво жели да заиста напредује на ову тему, морамо искрено да разговарамо. Али проблем је што толико људи прича глупости о равнотежи између посла и живота. Све приче о флексибилном времену или опуштеном петку или очинском одсуству само маскирају срж проблема, а то је да су неки послови и каријере у основи неспојиви са смисленом, свакодневном укљученошћу у живот једне младе породице. Први корак у решавању сваког проблема је прихватање реалности ситуације у којој се налазите. А реалност друштва у коме ми живимо је та да има на хиљаде и хиљаде људи који живе животе у тихом, болном очају, радећи дуго и напорно на пословима које мрзе, да би могли да купе ствари које им нису потребне да би одушевили људе које не воле. (Смех) (Аплауз) Тврдим да одлажење на посао петком у фармеркама и мајици уопште не продире у срж проблема.
(Laughter)
(Смех)
The second observation I'd like to make is we need to face the truth that governments and corporations aren't going to solve this issue for us. We should stop looking outside. It's up to us as individuals to take control and responsibility for the type of lives that we want to lead. If you don't design your life, someone else will design it for you, and you may just not like their idea of balance. It's particularly important -- this isn't on the World Wide Web, is it? I'm about to get fired -- it's particularly important that you never put the quality of your life in the hands of a commercial corporation. Now I'm not talking here just about the bad companies -- the "abattoirs of the human soul," as I call them. (Laughter) I'm talking about all companies. Because commercial companies are inherently designed to get as much out of you [as] they can get away with. It's in their nature; it's in their DNA; it's what they do -- even the good, well-intentioned companies. On the one hand, putting childcare facilities in the workplace is wonderful and enlightened. On the other hand, it's a nightmare -- it just means you spend more time at the bloody office. We have to be responsible for setting and enforcing the boundaries that we want in our life.
Друго запажање које желим да поделим, је да морамо да се суочимо са истином да нам владе и корпорације неће решити овај проблем. Требало би да престанемо да гледамо напоље; на нама као индивидуама је да преузмемо контролу и одговорност за врсту живота какав желимо да водимо. Ако не креирате свој живот, неко други ће га креирати уместо вас и можда вам се неће допасти њихова идеја равнотеже. Нарочито је важно - ово се не емитује на интернету, зар не, отпустиће ме - изузетно је важно да квалитет свог живота никада не ставите у руке комерцијалних корпорација. Не говорим овде само о лошим компанијама - кланицама људских душа, како их називам. (Смех) Говорим о свим компанијама. Јер су комерцијалне компаније у основи направљене тако да вам узму што више и да се извуку с тим. То им је у природи, у њиховом ДНК, то им је посао - чак и добре компаније са добрим намерама. С једне стране, увођење просторија за децу у канцеларије је дивно и просветљено. С друге стране, то је ноћна мора; то само значи да проводите више времена у проклетој канцеларији. Морамо да будемо одговорни за постављање и одржавање граница које желимо у својим животима.
The third observation is we have to be careful with the time frame that we choose upon which to judge our balance. Before I went back to work after my year at home, I sat down and I wrote out a detailed, step-by-step description of the ideal balanced day that I aspired to. And it went like this: wake up well rested after a good night's sleep. Have sex. Walk the dog. Have breakfast with my wife and children. Have sex again. (Laughter) Drive the kids to school on the way to the office. Do three hours' work. Play a sport with a friend at lunchtime. Do another three hours' work. Meet some mates in the pub for an early evening drink. Drive home for dinner with my wife and kids. Meditate for half an hour. Have sex. Walk the dog. Have sex again. Go to bed. (Applause) How often do you think I have that day? (Laughter) We need to be realistic. You can't do it all in one day. We need to elongate the time frame upon which we judge the balance in our life, but we need to elongate it without falling into the trap of the "I'll have a life when I retire, when my kids have left home, when my wife has divorced me, my health is failing, I've got no mates or interests left." (Laughter) A day is too short; "after I retire" is too long. There's got to be a middle way.
Треће запажање, морамо бити опрезни када бирамо временски оквир на основу ког процењујемо равнотежу. Пре него што сам се вратио на посао, после године проведене код куће, сео сам и исписао, корак по корак, детаљан опис савршено избалансираног дана каквом сам тежио. Изгледао је овако: пробудим се одморан, после добро проспаване ноћи. Имам секс. Прошетам пса. Доручкујем са женом и децом. Опет имам секс. (Смех) Одвезем децу у школу на путу до посла. Радим три сата. У паузи за ручак бавим се спортом са пријатељем. Радим још три сата. Сретнем се с неким другарима у бару на вечерњем пићу. Одвезем се кући на вечеру са женом и децом. Медитирам пола сата. Имам секс. Прошетам пса. Опет имам секс. Идем на спавање. (Аплауз) Шта мислите, колико често имам такав дан? (Смех) Морамо бити реални. Не можете све постићи у једном дану. Морамо да продужимо временски оквир на основу ког процењујемо равнотежу у животу али то морамо да урадимо на такав начин да не упаднемо у замку онога "Живећу кад се пензионишем, кад деца оду од куће, кад се разведем, здравље ми је све горе, немам више пријатеља нити ме ишта занима." (Смех) Дан је превише кратак, кад се пензионишем превише дуг. Мора постојати средњи пут.
A fourth observation: We need to approach balance in a balanced way. A friend came to see me last year -- and she doesn't mind me telling this story -- a friend came to see me last year and said, "Nigel, I've read your book. And I realize that my life is completely out of balance. It's totally dominated by work. I work 10 hours a day; I commute two hours a day. All of my relationships have failed. There's nothing in my life apart from my work. So I've decided to get a grip and sort it out. So I joined a gym." (Laughter) Now I don't mean to mock, but being a fit 10-hour-a-day office rat isn't more balanced; it's more fit. (Laughter) Lovely though physical exercise may be, there are other parts to life -- there's the intellectual side; there's the emotional side; there's the spiritual side. And to be balanced, I believe we have to attend to all of those areas -- not just do 50 stomach crunches.
Четврта напомена: морамо равнотежи да приступимо на уравнотежен начин. Прошле године ме је посетила једна пријатељица - не смета јој што ово причам - посетила ме је пријатељица и рекла, "Најџел, прочитала сам твоју књигу. Схватила сам да ми је живот потпуно неуравнотежен. Посао потпуно доминира. Радим 10 сати дневно, путујем на посао 2 сата дневно. Све моје везе су пропале. У мом животу не постоји ништа друго осим посла. Одлучила сам да се саберем и решим то. Уписала сам се у теретану." (Смех) Не желим да се ругам, али бити утрениран канцеларијски пацов 10 сати није већи баланс, него утренираност. (Смех) Колико год су физичке вежбе добре, постоје и други делови живота. Ту је интелектуална страна, емотивна страна, спиритуална страна. И мислим да, да бисмо били уравнотежени, морамо водити рачуна о свим тим пољима - не само о 50 трбушњака. То може бити обесхрабрујуће.
Now that can be daunting. Because people say, "Bloody hell mate, I haven't got time to get fit. You want me to go to church and call my mother." And I understand. I truly understand how that can be daunting. But an incident that happened a couple of years ago gave me a new perspective. My wife, who is somewhere in the audience today, called me up at the office and said, "Nigel, you need to pick our youngest son" -- Harry -- "up from school." Because she had to be somewhere else with the other three children for that evening. So I left work an hour early that afternoon and picked Harry up at the school gates. We walked down to the local park, messed around on the swings, played some silly games. I then walked him up the hill to the local cafe, and we shared a pizza for two, then walked down the hill to our home, and I gave him his bath and put him in his Batman pajamas. I then read him a chapter of Roald Dahl's "James and the Giant Peach." I then put him to bed, tucked him in, gave him a kiss on his forehead and said, "Goodnight, mate," and walked out of his bedroom. As I was walking out of his bedroom, he said, "Dad?" I went, "Yes, mate?" He went, "Dad, this has been the best day of my life, ever." I hadn't done anything, hadn't taken him to Disney World or bought him a Playstation.
Јер, људи кажу, "Дођавола друже, немам времена за тренирање; 'оћеш да идем у цркву и да зовем маму." И разумем их. Потпуно разумем колико је то обесхрабрујуће. Али један догађај од пре неколико година је променио моје гледиште. Моја жена, која је данас ту негде у публици, ме је позвала на посао и рекла: "Најџел, мораш да покупиш најмлађег сина, Харија, из школе." Јер она је морала те вечери да буде на другом месту са остало троје деце. Отишао сам са посла сат времена раније тог дана и покупио Харија на капији школе. Одшетали смо до локалног парка, забављали се на љуљашкама, играли неке блесаве игре. Потом смо прошетали узбрдо до кафеа, поделили пицу и чај, онда се спустили до куће, окупао сам га и обукао му његову Бетмен пиџаму. Потом сам му прочитао једно поглавље из књиге "Јames and the Giant Peach", од Роалда Дала. Онда сам га ставио у кревет, ушушкао га, пољубио га на чело и рекао: "Лаку ноћ, другар", и изашао из собе. Док сам излазио из његове собе, рекао је: "Тата?" Рекох: "Да, друже?" Рекао је: "Тата, ово је био најбољи дан у целом мом животу." Нисам ништа урадио, нисам га водио у Дизниленд или му купио "Playstation".
Now my point is the small things matter. Being more balanced doesn't mean dramatic upheaval in your life. With the smallest investment in the right places, you can radically transform the quality of your relationships and the quality of your life. Moreover, I think, it can transform society. Because if enough people do it, we can change society's definition of success away from the moronically simplistic notion that the person with the most money when he dies wins, to a more thoughtful and balanced definition of what a life well lived looks like. And that, I think, is an idea worth spreading.
Суштина ове приче је да су мале ствари битне. Бити уравнотеженији не значи доживети драматичан преокрет у животу. Најмањим инвестицијама на правим местима, можете радикално променити квалитет својих веза и квалитет свог живота. Штавише, мислим да то може променити друштво. Јер ако би више људи то радило, променили бисмо друштвену дефиницију успеха, од моронски једноставне идеје да онај са највише новца побеђује кад умре, до промишљеније и избалансираније дефиниције тога како изгледа добар живот. По мом мишљењу, то је идеја вредна ширења.
(Applause)
(Аплауз)