What I thought I would do is I would start with a simple request. I'd like all of you to pause for a moment, you wretched weaklings, and take stock of your miserable existence. (Laughter)
Она што мислев да го направам е да започнам со просто барање до вас. Би сакал сите вие да застанете за момент, вие бедни слабаци, и да размислите за вашето мизерно постоење. (Смеење)
Now that was the advice that St. Benedict gave his rather startled followers in the fifth century. It was the advice that I decided to follow myself when I turned 40. Up until that moment, I had been that classic corporate warrior -- I was eating too much, I was drinking too much, I was working too hard and I was neglecting the family. And I decided that I would try and turn my life around. In particular, I decided I would try to address the thorny issue of work-life balance. So I stepped back from the workforce, and I spent a year at home with my wife and four young children. But all I learned about work-life balance from that year was that I found it quite easy to balance work and life when I didn't have any work. (Laughter) Not a very useful skill, especially when the money runs out.
Тоа беше советот што Св. Бенедикт им го даде на своите запрепастени следбеници во петиот век. Тоа беше советот што решив да го следам и самиот кога наполнив 40 години. Сè до тој момент, јас бев класичен корпорациски војник - јадев премногу, пиев премногу, работев премногу напорно, и го запоставував своето семејство. И тогаш, решив дека ќе се обидам да го променам својот живот. Особено, решив дека ќе се обидам да го решам трнливото прашање за воспоставување на рамнотежа помеѓу работата и животот. Па, се повлеков од работата, и, поминав една година дома со мојата сопруга и четирите мали деца. Но, сè што научив за балансот меѓу работата и животот во текот на таа година беше што увидов дека е навистина лесно да балансирам меѓу работата и приватниот живот кога немав никаква работа. (Смеење) Не е многу корисна вештина, особено кога парите ќе се истрошат.
So I went back to work, and I've spent these seven years since struggling with, studying and writing about work-life balance. And I have four observations I'd like to share with you today. The first is: if society's to make any progress on this issue, we need an honest debate. But the trouble is so many people talk so much rubbish about work-life balance. All the discussions about flexi-time or dress-down Fridays or paternity leave only serve to mask the core issue, which is that certain job and career choices are fundamentally incompatible with being meaningfully engaged on a day-to-day basis with a young family. Now the first step in solving any problem is acknowledging the reality of the situation you're in. And the reality of the society that we're in is there are thousands and thousands of people out there leading lives of quiet, screaming desperation, where they work long, hard hours at jobs they hate to enable them to buy things they don't need to impress people they don't like. (Laughter) (Applause) It's my contention that going to work on Friday in jeans and [a] T-shirt isn't really getting to the nub of the issue.
Затоа, се вратив на работа, и ги поминав тие седум години од тогаш борејќи се, учејќи и пишувајќи за рамнотежата меѓу работата и животот. И, имам четири согледувања кои би сакал да ги споделам со вас денеска. Првото е, ако општеството треба да напредува во однос на ова прашање, потребна ни е искрена дебата. Но, проблемот е што многу луѓе зборуваат глупости за рамнотежата помеѓу работата и животот. Сите тие дискусии за флексибилно работно време, неформални петоци или породилно отсуство за татковците само служат за да се замаскира клучното прашање, кое всушност е дека одредена работа или изборите на кариера се фундаментално некомпатибилни со тоа да се биде значајно посветен секојдневно на семејството. Сега, првиот чекор во решавање на секој проблем е сфаќањето на реалноста на ситуацијата во која се наоѓате. А, реалноста на општеството во кое живееме се илјадници и илјадници луѓе насекаде кои водат животи на тивок, а сепак врескачки очај, кога напорно работат долги часови на работни места што ги мразат. за да си овозможат да ги купат нештата кои им се потребни за да ги импресионираат луѓето кои им се допаѓаат. (Смеење) (Ракоплескање) Мислам оти одењето на работа во фармерки и маичка во петок не е навистина навлегување во решението на проблемот.
(Laughter)
(Смеење)
The second observation I'd like to make is we need to face the truth that governments and corporations aren't going to solve this issue for us. We should stop looking outside. It's up to us as individuals to take control and responsibility for the type of lives that we want to lead. If you don't design your life, someone else will design it for you, and you may just not like their idea of balance. It's particularly important -- this isn't on the World Wide Web, is it? I'm about to get fired -- it's particularly important that you never put the quality of your life in the hands of a commercial corporation. Now I'm not talking here just about the bad companies -- the "abattoirs of the human soul," as I call them. (Laughter) I'm talking about all companies. Because commercial companies are inherently designed to get as much out of you [as] they can get away with. It's in their nature; it's in their DNA; it's what they do -- even the good, well-intentioned companies. On the one hand, putting childcare facilities in the workplace is wonderful and enlightened. On the other hand, it's a nightmare -- it just means you spend more time at the bloody office. We have to be responsible for setting and enforcing the boundaries that we want in our life.
Второто согледување што сакам да го дадам е дека ние мораме да се соочиме со вистината дека владите и компаниите нема да го решат овој проблем за нас. Ние треба да престанеме да гледаме надвор; останува на нас, поединците, да ги превземеме контролата и одговорноста за видот на живот којшто сакаме да го водиме. Ако вие не го креирате сопствениот живот, некој друг ќе го направи тоа за вас, а вам можеби и нема да ви се допадне нивната идеја за балансот за кој зборуваме. Особено е значајно - ова не е на Интернет, нели, ќе ме отпуштат - особено е значајно никогаш да не го ставите квалитетот на својот живот во рацете на комерцијална корпорација. Не зборувам овде само за лошите компании - кланиците на човечката душа како што јас ги нарекувам. (Смеење) Зборувам за сите компании. Бидејќи, на сите комерцијални компании им е својствено, и така се дизајнирани да извлечат од вас најмногу што можат. Тоа е во нивната природа, тоа е во нивната ДНК, тоа е тоа што тие го прават - дури и добрите, добронамерни компании. Од една страна, отворањето на градинки во компанијата е прекрасно и восхитувачки. Но, од друга страна, тоа е кошмар; тоа само значи дека вие поминувате повеќе време во одвратната канцеларија. Ние мораме да бидеме одговорни за поставување и јакнење на границите кои ги сакаме во нашите животи.
The third observation is we have to be careful with the time frame that we choose upon which to judge our balance. Before I went back to work after my year at home, I sat down and I wrote out a detailed, step-by-step description of the ideal balanced day that I aspired to. And it went like this: wake up well rested after a good night's sleep. Have sex. Walk the dog. Have breakfast with my wife and children. Have sex again. (Laughter) Drive the kids to school on the way to the office. Do three hours' work. Play a sport with a friend at lunchtime. Do another three hours' work. Meet some mates in the pub for an early evening drink. Drive home for dinner with my wife and kids. Meditate for half an hour. Have sex. Walk the dog. Have sex again. Go to bed. (Applause) How often do you think I have that day? (Laughter) We need to be realistic. You can't do it all in one day. We need to elongate the time frame upon which we judge the balance in our life, but we need to elongate it without falling into the trap of the "I'll have a life when I retire, when my kids have left home, when my wife has divorced me, my health is failing, I've got no mates or interests left." (Laughter) A day is too short; "after I retire" is too long. There's got to be a middle way.
Третото мое согледување е дека мораме да бидеме внимателни со временските рамки кои ги избираме и според кои го цениме нашиот баланс. Пред да се вратам на работа после онаа година дома, седнав и напишав детален, чекор-по-чекор опис на идеално балансираниот ден кој се стремев да го имам И тоа изгледаше вака: Да се разбудам добро одморен по добро спиење. Да имам секс. Да го прошетам кучето. Да појадувам со сопругата и децата. Пак да имам секс. (Смеење) Да ги одвезам децата до училиште по пат кон канцеларијата. Да работам три часа. Да спортувам со пријател за време на паузата за ручек. Да работам уште три часа. Да се сретнам со некои пријатели во пабот на пијалок. Да се одвезам дома за вечера со сопругата и децата. Да медитирам половина час. Да имам секс. Да го прошетам кучето. Пак да имам секс. Да одам на спиење. (Ракоплескање) Колку често мислите дека имам таков ден? (Смеење) Мораме да бидеме реални. Сè тоа не можете да го направите во текот на еден ден. Потребна ни е продолжена временска рамка според која го цениме балансот во нашиот живот, но треба да ја продолжиме без да паднеме во стапицата на фразата „ќе имам живот кога ќе се пензионирам, кога децата ќе пораснат и ќе го напуштат домот, кога сопругата ќе се разведе од мене, моето здравје ќе се влоши, ќе немам повеќе ни пријатели ни интереси.“ (Смеење) Денот е прекраток, а „откако ќе се пензионирам“ е предолго. Мора да постои некаква средина.
A fourth observation: We need to approach balance in a balanced way. A friend came to see me last year -- and she doesn't mind me telling this story -- a friend came to see me last year and said, "Nigel, I've read your book. And I realize that my life is completely out of balance. It's totally dominated by work. I work 10 hours a day; I commute two hours a day. All of my relationships have failed. There's nothing in my life apart from my work. So I've decided to get a grip and sort it out. So I joined a gym." (Laughter) Now I don't mean to mock, but being a fit 10-hour-a-day office rat isn't more balanced; it's more fit. (Laughter) Lovely though physical exercise may be, there are other parts to life -- there's the intellectual side; there's the emotional side; there's the spiritual side. And to be balanced, I believe we have to attend to all of those areas -- not just do 50 stomach crunches.
Четвртото согледување: Мораме да ѝ пристапиме на рамнотежата на урамнотежен начин. Една пријателка ме посети минатата година - и не ѝ пречи да ја раскажам приказнава - една пријателка ме посети лани и рече, „Најџел, ја прочитав твојата книга. И сфатив дека мојот живот е целосно неурамнотежен. Животот ми е комплетно преовладан од работата. Работам 10 часа дневно, правам нешто различно два часа дневно. Сите мои врски беа неуспешни. Не постои ништо друго во мојот живот освен мојата работа. Затоа решив да се соземам и да го решам проблемот. Се зачленив во фитнес клуб.“ (Смеење) Немам намера да се потсмевам, но да се биде добар канцелариски глушец 10 часа дневно не значи поурамнотежен, туку поподобен. (Смеење) Колку и да е физичката вежба корисна, сепак има и други значајни делови во животот. Постои интелектуалната страна, емоционалната страна, духовната страна. И, за да се воспостави рамнотежата, верувам оти треба да ги запазиме сите тие области - не само да направиме 50 стомачни вежби.
Now that can be daunting. Because people say, "Bloody hell mate, I haven't got time to get fit. You want me to go to church and call my mother." And I understand. I truly understand how that can be daunting. But an incident that happened a couple of years ago gave me a new perspective. My wife, who is somewhere in the audience today, called me up at the office and said, "Nigel, you need to pick our youngest son" -- Harry -- "up from school." Because she had to be somewhere else with the other three children for that evening. So I left work an hour early that afternoon and picked Harry up at the school gates. We walked down to the local park, messed around on the swings, played some silly games. I then walked him up the hill to the local cafe, and we shared a pizza for two, then walked down the hill to our home, and I gave him his bath and put him in his Batman pajamas. I then read him a chapter of Roald Dahl's "James and the Giant Peach." I then put him to bed, tucked him in, gave him a kiss on his forehead and said, "Goodnight, mate," and walked out of his bedroom. As I was walking out of his bedroom, he said, "Dad?" I went, "Yes, mate?" He went, "Dad, this has been the best day of my life, ever." I hadn't done anything, hadn't taken him to Disney World or bought him a Playstation.
Секако, тоа може да звучи застрашувачки. Затоа што луѓето велат, „Нема шанси другар, јас немам време за вежбање; а ти сакаш да одам в црква и да ѝ се јавувам на мама.“ И јас тоа го разбирам. Навистина разбирам дека ова може да биде застрашувачко. Но, еден инцидент што се случи пред неколку години ми подари нова перспектива. Мојата сопруга, која е некаде во публиката и денеска, ми се јави во канцеларијата и рече, „Најџел, треба да го земеш нашиот најмлад син, Хери, од училиште.“ Затоа што таа требало да биде негде на друго место со останатите три деца истата вечер. Заради тоа, јас излегов од канцеларија еден час порано тоа попладне и го земав Хери од пред училиштето. Се шетавме во паркот, се забавуваме на нишалките, игравме некои смешни игри... Потоа се искачивме до блискиот ресторан земавме пица и чај, па се шетавме до дома, го искапив и го облеков во „Бетмен“ пиџамките. Потоа му прочитав една приказна од Даловата „Џејмс и џиновската праска“. Го ставив во креветчето, го покрив, го бакнав на главчето и реков, „Добра ноќ, другарче“ и излегов од неговата соба. Кога излегував од неговата соба, тој рече, „Тато?“, јас прашав „Кажи, другар?“ Тој рече, „Тато, ова беше наубавиот ден во мојот живот!“ А јас, ништо не направив, не го однесов во Дизни паркот, не му купив Плејстејшн...
Now my point is the small things matter. Being more balanced doesn't mean dramatic upheaval in your life. With the smallest investment in the right places, you can radically transform the quality of your relationships and the quality of your life. Moreover, I think, it can transform society. Because if enough people do it, we can change society's definition of success away from the moronically simplistic notion that the person with the most money when he dies wins, to a more thoughtful and balanced definition of what a life well lived looks like. And that, I think, is an idea worth spreading.
Мојата поента е: малите работи се тие што значат многу. Да бидете поурамнотежени не бара драматичен пресврт во вашиот живот. Со најмало вложување на вистинските места, можете радикално да го промените квалитетот на вашите врски и квалитетот на вашиот живот. Уште повеќе, мислам оти тоа може да го промени општеството. Затоа што, ако доволно луѓе го направат тоа, можеме да ја промениме општествената дефиниција за успехот поразлично од моронското просто сфаќање дека оној со најмногу пари кога ќе умре е победник, во поосмислената и урамнотежена дефиниција за тоа како добро живеан живот изгледа. И тоа е она, што јас мислам дека е идеја која вреди да се рашири меѓу луѓето.
(Applause)
(Ракоплескање)