I want to talk today about -- I've been asked to take the long view, and I'm going to tell you what I think are the three biggest problems for humanity from this long point of view. Some of these have already been touched upon by other speakers, which is encouraging. It seems that there's not just one person who thinks that these problems are important.
Денес сакам да зборувам за -- Ме замолија да дадам долгорочна анализа и јас ќе ви кажам кои мислам дека се трите најголеми проблеми на човештвото од ваква долгорочна гледна точка. Некои од другите говорници веќе се осврнаа на некои од нив што е охрабрувачки. Се чини дека не сум само јас што мисли дека овие проблеми се важни.
The first is -- death is a big problem. If you look at the statistics, the odds are not very favorable to us. So far, most people who have lived have also died. Roughly 90 percent of everybody who has been alive has died by now. So the annual death rate adds up to 150,000 -- sorry, the daily death rate -- 150,000 people per day, which is a huge number by any standard. The annual death rate, then, becomes 56 million. If we just look at the single, biggest cause of death -- aging -- it accounts for roughly two-thirds of all human people who die. That adds up to an annual death toll of greater than the population of Canada. Sometimes, we don't see a problem because either it's too familiar or it's too big. Can't see it because it's too big. I think death might be both too familiar and too big for most people to see it as a problem.
Првиот е -- смртта е голем проблем. Доколку ја погледнете статистиката, нашите изгледи не се многу добри. Досега, најголемиот број луѓе што живееле, исто така и умреле. Околу 90 проценти од сите што било кога живееле досега, исто така и умреле. Така што годишната стапка на смртност е околу 150.000 -- се извинувам, дневната стапка на смртност -- 150.000 луѓе дневно, што е огромен број,според било кој стандард. Според тоа, годишната стапка на смртност е 56 милиони. Доколку се осврнеме на најголемата причина за смртта -- стареењето -- тоа е одговорно за околу две третини од сите луѓе што умираат. Сето заедно е еднакво на годишен жртвен биланс поголем од населението на Канада. Понекогаш, проблемот не го гледаме или затоа што е премногу познат, или затоа што е премногу голем. Не можеме да го видиме бидејќи е преголем. Мислам дека смртта можеби е воедно премногу позната и премногу голема за повеќето луѓе да ја видат како проблем.
Once you think about it, you see this is not statistical points; these are -- let's see, how far have I talked? I've talked for three minutes. So that would be, roughly, 324 people have died since I've begun speaking. People like -- it's roughly the population in this room has just died. Now, the human cost of that is obvious, once you start to think about it -- the suffering, the loss -- it's also, economically, enormously wasteful. I just look at the information, and knowledge, and experience that is lost due to natural causes of death in general, and aging, in particular.
Откако ќе започнеме да размислуваме за неа, можеме да видиме дека не станува збор за статистички поенти. Да видиме, колку долго веќе зборувам? Зборувам околу три минути. Значи, грубо земено, околу 324 луѓе имаат умрено откако почнав да зборувам. Тоа е отприлика како да умреле сите во оваа просторија. Човечката цена за ова е очигледна. Ако почнеме да размислуваме за ова -- за страдањето, загубата -- тоа е, исто така, економски, огромна штета. Многу информации, знаење и искуство се губи како резултат од природната смрт, воопшто, и стареењето, конкретно.
Suppose we approximated one person with one book? Now, of course, this is an underestimation. A person's lifetime of learning and experience is a lot more than you could put into a single book. But let's suppose we did this. 52 million people die of natural causes each year corresponds, then, to 52 million volumes destroyed. Library of Congress holds 18 million volumes. We are upset about the burning of the Library of Alexandria. It's one of the great cultural tragedies that we remember, even today. But this is the equivalent of three Libraries of Congress -- burnt down, forever lost -- each year.
Да речеме дека еден човек е приближно како една книга. Се разбира, ова е потценување. Искуството и знаењето што човек го собира во текот на животот е многу повеќе од она што може да се собере во една книга. Но, да претпоставиме дека сме го сториле ова. 52 милиони луѓе умираат од природна смрт секоја година, што одговара на уништување на 52 милиони книги. Конгресната библиотека има 18 милиони книги. Ние сме вознемирени заради пожарот во Александриската библиотека. Тоа е една од големите културни трагедии кои што ги памтиме и ден денес. Но ова е еквивалент на три Конгресни библиотеки -- што горат, засекогаш изгубени -- секоја година.
So that's the first big problem. And I wish Godspeed to Aubrey de Grey, and other people like him, to try to do something about this as soon as possible. Existential risk -- the second big problem. Existential risk is a threat to human survival, or to the long-term potential of our species. Now, why do I say that this is a big problem? Well, let's first look at the probability -- and this is very, very difficult to estimate -- but there have been only four studies on this in recent years, which is surprising. You would think that it would be of some interest to try to find out more about this given that the stakes are so big, but it's a very neglected area.
Значи, тоа е големиот проблем. Јас му посакувам многу среќа на Обри де Греј, и нему сличните, да се обидат да сторат нешто во врска со ова што е можно побрзо. Егзистенцијалниот ризик е вториот голем проблем. Егзисенцијалниот ризик е закана по преживувањето на луѓето, односно долгорочниот потенцијал на нашиот вид. Зошто велам дека ова е голем проблем? Да погледнеме првин на веројатноста -- а ова е тешко за проценување -- но во изминативе години направени се четири истражувања, што е изненадувачки. Кој би помислил дека би било од интерес да се обидеме да откриеме повеќе за ова, имајќи предвид за што станува збор но тоа е запоставена област.
But there have been four studies -- one by John Lesley, wrote a book on this. He estimated a probability that we will fail to survive the current century: 50 percent. Similarly, the Astronomer Royal, whom we heard speak yesterday, also has a 50 percent probability estimate. Another author doesn't give any numerical estimate, but says the probability is significant that it will fail. I wrote a long paper on this. I said assigning a less than 20 percent probability would be a mistake in light of the current evidence we have. Now, the exact figures here, we should take with a big grain of salt, but there seems to be a consensus that the risk is substantial. Everybody who has looked at this and studied it agrees.
Но, изготвени се четири истражувања -- едно од Џон Лесли, кој напиша книга за ова. Тој оценува дека веројатноста дека нема да успееме да го преживееме овој век е 50 проценти. Слично, Кралскиот астроном, кого го слушнавме вчера, исто така ја оценува веројатноста на 50 проценти. Еден друг автор не дава конкретни проценки, но вели дека постои значителна веројатност дека нема да успееме. Јас напишав долга статија за ова. Јас сметам дека било која проценка под 20 проценти веројатност би била грешка имајќи ги предвид тековните докази што ги имаме. Сега, точните бројки овде, би требале да ги земеме со резерва, но се чини дека консензусот е дека постои значителен ризик. Сите што го имаат проучувано ова се согласуваат.
Now, if we think about what just reducing the probability of human extinction by just one percentage point -- not very much -- so that's equivalent to 60 million lives saved, if we just count the currently living people, the current generation. Now one percent of six billion people is equivalent to 60 million. So that's a large number. If we were to take into account future generations that will never come into existence if we blow ourselves up, then the figure becomes astronomical. If we could eventually colonize a chunk of the universe -- the Virgo supercluster -- maybe it will take us 100 million years to get there, but if we go extinct we never will. Then, even a one percentage point reduction in the extinction risk could be equivalent to this astronomical number -- 10 to the power of 32.
Сега, доколку размислиме за намалувањето на веројатноста за истребување на човештвото за само еден процент -- што не е многу -- тоа би било еквивалент на спасени 60 милиони животи, доколку ги броиме само луѓето што живеат во моментов, тековната генерација. Еден процент од шест милијарди е еднакво на 60 милиони. Тоа е голем број. Доколку ги земем предвид идните генерации кои што никогаш нема да се родат доколку се уништиме, тогаш бројот станува астрономски. Доколку би можеле да колонизираме еден дел од универзумот -- суперсоѕвездието Девица -- можеби ќе ни требаат 100 милиони години да стигнеме таму, но доколку се уништиме, до тоа нема да дојде. Тогаш, намалувањето од само еден процент во ризикот за уништување, тоа би било еквивалент на овој астрономски број -- 10 на 32 степен.
So if you take into account future generations as much as our own, every other moral imperative of philanthropic cost just becomes irrelevant. The only thing you should focus on would be to reduce existential risk because even the tiniest decrease in existential risk would just overwhelm any other benefit you could hope to achieve. And even if you just look at the current people, and ignore the potential that would be lost if we went extinct, it should still have a high priority. Now, let me spend the rest of my time on the third big problem, because it's more subtle and perhaps difficult to grasp. Think about some time in your life -- some people might never have experienced it -- but some people, there are just those moments that you have experienced where life was fantastic.
Значи, доколку ги земеме предвид сите идни генерации, а не само нашата, секој друг морален императив на филантропската цена станува ирелевантен. Единственото нешто на што треба да се насочиме би било намалувањето на егзистенцијалниот ризик бидејќи дури и најмалото намалување на егзистенцијалниот ризик е многу поголемо од било која друга корист што би сакале да ја оствариме. Дури и доколку ги погледнеме сегашните луѓе, и го игнорираме потенцијалот што би бил изгубен при нашето уништување, ова сеуште би бил приоритет. Сега, би сакал да го посветам остатокот од времето на третиот голем проблем, бидејќи е посуптилен и можеби потежок за разбирање. Сетете се кога во вашиот живот -- некои луѓе можеби никогаш не го искусиле ова -- но некои луѓе, постојат моменти кога сте искусиле дека живот ви бил фантастичен.
It might have been at the moment of some great, creative inspiration you might have had when you just entered this flow stage. Or when you understood something you had never done before. Or perhaps in the ecstasy of romantic love. Or an aesthetic experience -- a sunset or a great piece of art. Every once in a while we have these moments, and we realize just how good life can be when it's at its best. And you wonder, why can't it be like that all the time? You just want to cling onto this. And then, of course, it drifts back into ordinary life and the memory fades. And it's really difficult to recall, in a normal frame of mind, just how good life can be at its best. Or how bad it can be at its worst.
Можеби тоа бил момент на некоја голема, креативна инспирација можеби така било кога сте влегле во фаза на „течение“, или пак кога сте разбрале нешто за прв пат. Или пак во екстазата на романтична љубов. Или пак естетско искуство -- зајдисонце или уметничко дело. Од време на време во животот ги имаме овие моменти, и увидуваме колку може да биде добар животот кога е на својот врв. И се прашуваме зошто не може да биде вака постојано? Би сакале да го задржите ова постојано. А потоа, се разбира, се враќате во обичниот живот и сеќавањето бледее. И навистина е тешко да се сетиме, при обична состојба на умот, колку може животот да биде добар кога е најдобар. Или колку може да биде лош кога е најлош.
The third big problem is that life isn't usually as wonderful as it could be. I think that's a big, big problem. It's easy to say what we don't want. Here are a number of things that we don't want -- illness, involuntary death, unnecessary suffering, cruelty, stunted growth, memory loss, ignorance, absence of creativity. Suppose we fixed these things -- we did something about all of these. We were very successful. We got rid of all of these things. We might end up with something like this, which is -- I mean, it's a heck of a lot better than that. But is this really the best we can dream of? Is this the best we can do?
Третиот голем проблем е дека животот обично не е онолку прекрасен колку што би можел да биде. Мислам дека тоа е голем, голем проблем. Лесно е да кажеме што не сакаме. Еве неколку работи што не ги сакаме -- болест, несакана смрт, непотребно страдање, суровост, ограничен раст, губење на помнењето, незнаење, отсуство на креативност. Да претпоставиме дека сме ги решиле овие работи -- дека сме сториле нешто за секоја од нив. Сме биле мошне успешни. Сме се отарасиле од овие работи. Може да завршиме со нешто вакво. Што е -- мислам, што е многу подобро од тоа. Мислам, дали е ова навистина најдоброто што можеме да го замислиме? Дали е ова најдоброто што можеме да го постигнеме?
Or is it possible to find something a little bit more inspiring to work towards? And if we think about this, I think it's very clear that there are ways in which we could change things, not just by eliminating negatives, but adding positives. On my wish list, at least, would be: much longer, healthier lives, greater subjective well-being, enhanced cognitive capacities, more knowledge and understanding, unlimited opportunity for personal growth beyond our current biological limits, better relationships, an unbounded potential for spiritual, moral and intellectual development.
Или дали е можно да најдеме нешто поинспиративно кон што можеме да се стремиме? И ако размислиме за ова, мислам дека е мошне јасно дека постојат начини на кои што можеме да ги смениме нештата, не само преку елиминирање на негативните, туку и со додавање позитивни нешта. На мојот список на желби, се наоѓаат -- многу подолги, поздрави животи, подобра субјективна благосостојба, подобрени когнитивни способности, повеќе знаење и разбирање, неограничени можности за личен раст подалеку од тековните биолошки ограничувања, подобри врски, и неограничен потенцијал за духовен, морален и интелектуален развој.
If we want to achieve this, what, in the world, would have to change? And this is the answer -- we would have to change. Not just the world around us, but we, ourselves. Not just the way we think about the world, but the way we are -- our very biology. Human nature would have to change. Now, when we think about changing human nature, the first thing that comes to mind are these human modification technologies -- growth hormone therapy, cosmetic surgery, stimulants like Ritalin, Adderall, anti-depressants, anabolic steroids, artificial hearts. It's a pretty pathetic list. They do great things for a few people who suffer from some specific condition, but for most people, they don't really transform what it is to be human. And they also all seem a little bit -- most people have this instinct that, well, sure, there needs to be anti-depressants for the really depressed people. But there's a kind of queasiness that these are unnatural in some way.
Доколку сакаме да го постигнеме ова, што е она што треба да го смениме? Одговорот е дека ние треба да се смениме. Не само светот околу нас, туку ние, самите. Не само начнот на кој што размислуваме за светот, туку и начинот на кој што сме -- нашата биологија. Човечката природа ќе треба да се смени. Сега, кога зборуваме за менување на човечката природа, првото што паѓа на ум се технологиите за човечка модификација терапија со хормони за растеж, козметичка хирургија, стимуланти како Риталин, Адерал, анти-депресанти, анаболички стероиди, вештачки срца. Тоа е прилично патетичен список. Тие се одлични за малкумина што страдаат од конкретни проблеми . Но за најмногу луѓе, тие навистина не предизвикуваат трансформација на тоа што значи да си човек. Исто така, тие изгледаат малку -- повеќето луѓе го имаат инстинктот дека, добро, сигурно, за оние што се навистина во депресија потребни се анти-депресанти Но постои одредена одбивност дека тие се неприродни на некој начин.
It's worth recalling that there are a lot of other modification technologies and enhancement technologies that we use. We have skin enhancements, clothing. As far as I can see, all of you are users of this enhancement technology in this room, so that's a great thing. Mood modifiers have been used from time immemorial -- caffeine, alcohol, nicotine, immune system enhancement, vision enhancement, anesthetics -- we take that very much for granted, but just think about how great progress that is -- like, having an operation before anesthetics was not fun. Contraceptives, cosmetics and brain reprogramming techniques -- that sounds ominous,
Треба да се присетиме дека постојат и многу други технологии за модификација и подобрување што ги користиме. Имаме подобрување на кожата, облека. Колку што можем да видам, сите вие сте корисници на оваа технологија за подобрување, што е одлично. Модификаторите на расположението се имаат користено од памтивек -- кофеинот, алкохолот, никотинот, засилувачите на имуниот систем, подобрувачи на видот, анастетици. Многу нешта ги земаме здраво за готово, но помислете само колку голем напредок е постигнат -- на пример, операциите без анастезија не се забавни. Контрацептиви, козметика и техники за мозочно репрограмирање -- тоа звучи злокобно.
but the distinction between what is a technology -- a gadget would be the archetype -- and other ways of changing and rewriting human nature is quite subtle. So if you think about what it means to learn arithmetic or to learn to read, you're actually, literally rewriting your own brain. You're changing the microstructure of your brain as you go along. So in a broad sense, we don't need to think about technology as only little gadgets, like these things here, but even institutions and techniques, psychological methods and so forth. Forms of organization can have a profound impact on human nature.
Но разликата меѓу технологијата -- електронските направи се класичен пример -- и другите начини за менување и презапишување на човечката природа е доста суптилна. Така што доколку мислите за тоа што значи да се научи аритметика или да се научи да се чита, вие всушност, буквално го преспојувате својот мозок. Ја менувате микро-структурата на мозокот во одење. Така што, во поширок смисол, не треба под технологија да подразбираме само мали направи, како овие овде. Туку дури и институциите и техниките, психолошките методи и така натаму. Облиците на организирање можат да имаат длабоко влијание на човечката природа.
Looking ahead, there is a range of technologies that are almost certain to be developed sooner or later. We are very ignorant about what the time scale for these things are, but they all are consistent with everything we know about physical laws, laws of chemistry, etc. It's possible to assume, setting aside a possibility of catastrophe, that sooner or later we will develop all of these. And even just a couple of these would be enough to transform the human condition.
Гледајќи во иднината, постојат бројни технологии кои што скоро сигурно ќе се развијат порано или подоцна. Ние не знаеме кога тие точно ќе се случат, но тие се во склад со се што знаеме за законите на физиката, законите на хемијата, итн. Би можеле да претпоставиме, доколку ја оставиме на страна можноста за катастрофа, дека порано или подоцна ќе ги развиеме сите од нив. Дури и неколку од нив би биле доволни за трансформација на човечката состојба.
So let's look at some of the dimensions of human nature that seem to leave room for improvement. Health span is a big and urgent thing, because if you're not alive, then all the other things will be to little avail. Intellectual capacity -- let's take that box, which falls into a lot of different sub-categories: memory, concentration, mental energy, intelligence, empathy. These are really great things. Part of the reason why we value these traits is that they make us better at competing with other people -- they're positional goods. But part of the reason -- and that's the reason why we have ethical ground for pursuing these -- is that they're also intrinsically valuable. It's just better to be able to understand more of the world around you and the people that you are communicating with, and to remember what you have learned. Modalities and special faculties. Now, the human mind is not a single unitary information processor, but it has a lot of different, special, evolved modules that do specific things for us. If you think about what we normally take as giving life a lot of its meaning -- music, humor, eroticism, spirituality, aesthetics, nurturing and caring, gossip, chatting with people --
Да ги погледенеме некои од димензиите на човечката природа кои што би можеле да се подобрат. Животниот век е голема и итна работа, бидејќи доколку не си жив, тогаш мала е користа од другите работи. Интелектуален капацитет -- да го погледнеме ова, што спаѓа во повеќе различни поткатегории -- меморија, концентрација, ментална енергија, интелигенција, емпатија. Ова се навистина извонредни работи. Дел од причината заради што ги цениме овие одлики е дека не прават поконкурентни во однос на другите луѓе -- тие се позициски добра. Но дел од причината -- и тоа е причината заради која што имаме етичка основа да се стремиме кон нив -- е дека тие се исто така вредни сами по себе. Едноставно, подобро е да можете да го разберете светот околу вас и луѓето со кои што комуницирате, и да запомните што сте научиле. Модалитети и специјални способности. Човечкиот ум не е единствен унитарен процесор на информации, туку има голем број различни, специјални, еволвирани модули што вршат различни функции за нас. Доколку размислите за нештата што сметаме дека му даваат смисол на животот -- музика, хумор, еротика, духовност, естетика, негување и грижа, оговарање, муабети со луѓето.
all of these, very likely, are enabled by a special circuitry that we humans have, but that you could have another intelligent life form that lacks these. We're just lucky that we have the requisite neural machinery to process music and to appreciate it and enjoy it. All of these would enable, in principle -- be amenable to enhancement. Some people have a better musical ability and ability to appreciate music than others have. It's also interesting to think about what other things are -- so if these all enabled great values, why should we think that evolution has happened to provide us with all the modalities we would need to engage with other values that there might be?
Сите овие, веројатно, се овозможени од специјални кола што ние луѓето ги имаме, но би можел да постои друг интелегентен облик на живот што ги нема истите. Ние сме само среќни што ја имаме потребната неуронска машинерија за разбирање на музика, нејзино ценење и уживање. Сите овие би можеле, во принцип -- да се подобрат. Некои луѓе имаат подобра музичка способност и способност да ја ценат музиката од другите луѓе. Исто така е интересно да размислуваме за тоа што се другите нешта -- така што доколку овие сите ни биле од голема корист, зошто да сметаме дека еволуцијата ни ги има дадено сите модалитети што ни се потребни за да ги искусиме сите други нешта што можеби постојат?
Imagine a species that just didn't have this neural machinery for processing music. And they would just stare at us with bafflement when we spend time listening to a beautiful performance, like the one we just heard -- because of people making stupid movements, and they would be really irritated and wouldn't see what we were up to. But maybe they have another faculty, something else that would seem equally irrational to us, but they actually tap into some great possible value there. But we are just literally deaf to that kind of value. So we could think of adding on different, new sensory capacities and mental faculties. Bodily functionality and morphology and affective self-control. Greater subjective well-being. Be able to switch between relaxation and activity -- being able to go slow when you need to do that, and to speed up. Able to switch back and forth more easily would be a neat thing to be able to do -- easier to achieve the flow state, when you're totally immersed in something you are doing. Conscientiousness and sympathy. The ability to -- it's another interesting application that would have large social ramification, perhaps. If you could actually choose to preserve your romantic attachments to one person, undiminished through time, so that wouldn't have to -- love would never have to fade if you didn't want it to. That's probably not all that difficult. It might just be a simple hormone or something that could do this.
Замислете некои битија кои што едноставно ја немаат неуронската машинерија за музика. Тие само би се ѕуреле зачудено во нас кога ние слушаме некоја прекрасна изведба, како онаа што само што ја чувме -- бидејќи луѓето прават глупави движења. И тие би биле навистина иритирани и не би можеле да ја сфатат поентата. Но можеби тие имаат некоја друга способност, нешто поинакво што нам би ни се чинело подеднакво ирационално, но тие всушност допираат до некоја огромна можна корист. Но ние сме само буквално глуви за таквата корист. Така што би можеле да додадеме различни, нови сетилни капацитети и ментални способности. Телесна функционалност и морфологија и афективна само-контрола. Поголема субјективна благосостојба. Способност за префрлање меѓу опуштеност и активност -- способност за забавување и забрзување по потреба. Способноста за полесно префрлање од една во друга состојба би била навистина одлична -- полесно влегување во состојбата на „течење“, кога сте целосно вклучени во она што го правите. Совесност и сочувство. Способност да -- ова е една друга интересна примена што би имала големи општествени последици. Доколку би сакале да ја зачувате романтичната врска со едно лице, таа да не се намали во текот на времето, така што таа не би -- љубовта никогаш не би си заминала доколку не и дозволите. Ова веројатно не е толку тешко. Можеби би бил доволен еден едноставен хормон или нешто слично што би го постигнало ова.
It's been done in voles. You can engineer a prairie vole to become monogamous when it's naturally polygamous. It's just a single gene. Might be more complicated in humans, but perhaps not that much. This is the last picture that I want to -- now we've got to use the laser pointer. A possible mode of being here would be a way of life -- a way of being, experiencing, thinking, seeing, interacting with the world. Down here in this little corner, here, we have the little sub-space of this larger space that is accessible to human beings -- beings with our biological capacities. It's a part of the space that's accessible to animals; since we are animals, we are a subset of that.
Ова е постигнато кај одредени глодачи. Прериските глодачи може да се дизајнираат да бидат моногамни иако природно се полигамни. Тоа е еден единствен ген. Кај луѓето работите се можеби покомплицирани, но можеби не многу. Ова е последната слика што сакам да -- сега ќе го користиме ласерскиот зрак. Еден можен начин на постоење овде би бил начин на живот -- начин на постоење, искусување, размислување, гледање, интеракција со светот. Овде долу, во овој агол, овде, имаме мал под-простор од овој поголем простор што им е пристапен на луѓето -- битија со нашите биолошки капацитети. Тоа е дел од просторот што им е пристапен на животните -- бидејќи ние сме животни, ние сме подмножество од тоа.
And then you can imagine some enhancements of human capacities. There would be different modes of being you could experience if you were able to stay alive for, say, 200 years. Then you could live sorts of lives and accumulate wisdoms that are just not possible for humans as we currently are. So then, you move off to this larger sphere of "human +," and you could continue that process and eventually explore a lot of this larger space of possible modes of being.
Потоа, може да замислите некакви подобрувања на човечките капацитети. Би можеле да постојат различни модалитети на постоење што ќе можете да ги искусите доколку можете да останете живи, да речеме, 200 години. Тогаш би можеле да живеет видови живот и да прибирате мудрости кои едноставно не се можни за нас луѓето какви што сме сега. Зато, се префрлате во поголемата сфера на човек плус, и ќе можете да продолжите со тој процес и конечно да истражите голем дел од поголемиот простор на можни битија.
Now, why is that a good thing to do? Well, we know already that in this little human circle there, there are these enormously wonderful and worthwhile modes of being -- human life at its best is wonderful. We have no reason to believe that within this much, much larger space there would not also be extremely worthwhile modes of being, perhaps ones that would be way beyond our wildest ability even to imagine or dream about. And so, to fix this third problem, I think we need -- slowly, carefully, with ethical wisdom and constraint -- develop the means that enable us to go out in this larger space and explore it and find the great values that might hide there. Thanks.
Зошто е ова добро да се стори? Веќе знаеме дека во овој мал човечки круг онде, постојат извонредно прекрасни и вредни начини на постоење -- човечкиот живот во своето најдобро издание е прекрасен. Немаме причина да веруваме дека во овој многу поголем простор нема да постојат исклучително вредни начини на постоење. Можеби некои кои што се надвор од нашата најлуда можност, дури и да ги замислиме или сонуваме. Затоа, за да го решиме овој трет проблем, Мислам дека треба -- бавно, внимателно, со етичка мудрост и воздржаност -- да ги развиеме средствата што ќе ни овозможат да влеземе во овој поголем простор и да го истражиме. Како и да ги најдеме големите користи што можеби се кријат таму. Ви благодарам