Martin Luther King did not say, "I have a nightmare," when he inspired the civil rights movements. He said, "I have a dream." And I have a dream. I have a dream that we can stop thinking that the future will be a nightmare, and this is going to be a challenge, because, if you think of every major blockbusting film of recent times, nearly all of its visions for humanity are apocalyptic. I think this film is one of the hardest watches of modern times, "The Road." It's a beautiful piece of filmmaking, but everything is desolate, everything is dead. And just a father and son trying to survive, walking along the road. And I think the environmental movement of which I am a part of has been complicit in creating this vision of the future.
Мартин Лутер Кинг није рекао, "Имам ноћну мору" када је инспирисао покрет грађанских права. Рекао је, "Имам сан". И ја имам сан. Сањам да ћемо престати да мислимо да ће будућност бити ноћна мора, а то ће бити изазов јер ако помислите на било који велики филмски хит у последње време, скоро у свима је визија човечанства апокалиптична. Мислим да је овај филм, "The Road" најтежи филм модерних времена. То је дивно филмско дело, али је све пусто, све је мртво. Само отац и син, који покушавају да преживе, ходају путем. И мислим да је покрет заштите животне средине, чији сам и ја део, саучесник у креирању овакве визије будућности.
For too long, we have peddled a nightmarish vision of what's going to happen. We have focused on the worst-case scenario. We have focused on the problems. And we have not thought enough about the solutions. We've used fear, if you like, to grab people's attention. And any psychologist will tell you that fear in the organism is linked to flight mechanism. It's part of the fight and flight mechanism, that when an animal is frightened -- think of a deer. A deer freezes very, very still, poised to run away. And I think that's what we're doing when we're asking people to engage with our agenda around environmental degradation and climate change. People are freezing and running away because we're using fear. And I think the environmental movement has to grow up and start to think about what progress is.
Превише дуго имамо визију онога што следи која је као ноћна мора. Усредсредили смо се на најгори могући сценарио. Фокусирани смо на проблеме. И не размишљамо довољно о решењима. Користимо се страхом да задобијемо пажњу људи. И сваки психолог ће вам рећи да је страх у организму повезан са механизмом за бежање. То је део "бори се или бежи" механизма, и када је животиња уплашена - помислите на јелена. Јелен се укочи, веома је миран, спреман да побегне. Мислим да ми то радимо када тражимо од људи да се укључе у акцију око уништавања животне средине и климатских промена. Људи се блокирају и беже јер користимо страх. Мислим да еколошки покрет мора да одрасте и почне да размишља о томе шта је напредак.
What would it be like to be improving the human lot? And one of the problems that we face, I think, is that the only people that have cornered the market in terms of progress is a financial definition of what progress is, an economic definition of what progress is -- that somehow, if we get the right numbers to go up, we're going to be better off, whether that's on the stock market, whether that's with GDP and economic growth, that somehow life is going to get better. This is somehow appealing to human greed instead of fear -- that more is better. Come on. In the Western world, we have enough. Maybe some parts of the world don't, but we have enough. And we've know for a long time that this is not a good measure of the welfare of nations. In fact, the architect of our national accounting system, Simon Kuznets, in the 1930s, said that, "A nation's welfare can scarcely be inferred from their national income." But we've created a national accounting system which is firmly based on production and producing stuff. And indeed, this is probably historical, and it had its time. In the second World War, we needed to produce a lot of stuff. And indeed, we were so successful at producing certain types of stuff that we destroyed a lot of Europe, and we had to rebuild it afterwards. And so our national accounting system became fixated on what we can produce.
Како би било кад бисмо унапређивали људе? Мислим да је један од проблема с којима се суочавамо тај да једини људи који су, у смислу напретка, освојили тржиште, имају финансијску дефиницију напретка, економску дефиницију напретка - да некако, ако одређени бројеви порасту, биће нам много боље, било да су они на берзи или да је то БДП и економски раст, некако ће живот постати бољи. Ово одговара људској похлепи, уместо страху - да је више боље. Ма хајде. У западном свету имамо довољно. Можда неки делови света немају, али ми имамо. И већ дуго знамо да то није добар показатељ благостања нација. Уствари, архитекта нашег рачуноводственог система, Сајмон Кузнетс је тридесетих година рекао, "Благостање једне нације се ретко може закључити из њених прихода." Али смо створили рачуноводствени систем који се чврсто ослања на производњу и произвођење ствари. И наравно, ово је историјско и време му је прошло. У Другом светском рату је било потребно да много производимо. Заиста, били смо веома успешни у производњи неких ствари да смо уништили много у Европи и после морали да градимо поново. Тако је наш систем постао фиксиран за оно што можемо да произведемо.
But as early as 1968, this visionary man, Robert Kennedy, at the start of his ill-fated presidential campaign, gave the most eloquent deconstruction of gross national product that ever has been. And he finished his talk with the phrase, that, "The gross national product measures everything except that which makes life worthwhile." How crazy is that? That our measure of progress, our dominant measure of progress in society, is measuring everything except that which makes life worthwhile? I believe, if Kennedy was alive today, he would be asking statisticians such as myself to go out and find out what makes life worthwhile. He'd be asking us to redesign our national accounting system to be based upon such important things as social justice, sustainability and people's well-being.
Али већ 1968., овај визионар по имену Роберт Кенеди, на почетку своје несрећне председничке кампање, најелоквентније је разложио бруто домаћи производ као нико пре њега. Свој говор је завршио фразом, "Бруто домаћи производ мери све сем онога што живот чини вредним живљења." Колико је то лудо? Да наша мера напретка, наша доминантна мера напретка у друштву, мери све сем онога што чини живот вредним живљења? Верујем да би, да је Кенеди данас жив, тражио од статистичара као што сам ја, да пронађу шта чини живот вредним живљења. Тражио би да променимо наш национални рачуноводствени систем и да га базирамо на важним стварима као што су социјална правда, одрживост, добробит људи.
And actually, social scientists have already gone out and asked these questions around the world. This is from a global survey. It's asking people, what do they want. And unsurprisingly, people all around the world say that what they want is happiness, for themselves, for their families, their children, their communities. Okay, they think money is slightly important. It's there, but it's not nearly as important as happiness, and it's not nearly as important as love. We all need to love and be loved in life. It's not nearly as important as health. We want to be healthy and live a full life. These seem to be natural human aspirations. Why are statisticians not measuring these? Why are we not thinking of the progress of nations in these terms, instead of just how much stuff we have? And really, this is what I've done with my adult life -- is think about how do we measure happiness, how do we measure well-being, how can we do that within environmental limits.
Уствари, социолози су већ ишли широм света и постављали људима ова питања. Ово је из једног глобалног истраживања. Људи су питани шта желе. И не изненађује да људи широм света говоре да желе срећу, за себе, своју породицу и децу, своју заједницу. ОК, мисле да је новац донекле битан. Присутан је, али није толико важан као срећа, и не толико важан као љубав. Свима нам је у животу потребно да волимо и будемо вољени. Није уопште важан као здравље. Желимо да будемо здрави и живимо испуњен живот. Ово су изгледа природне људске тежње. Зашто их статистичари не мере? Зашто о напретку нације не размишљамо у овим терминима, уместо само о томе колико ствари имамо? То ја радим у свом животу - размишљам о томе како меримо срећу, како меримо добростање, како да то радимо у еколошким оквирима.
And we created, at the organization that I work for, the New Economics Foundation, something we call the Happy Planet Index, because we think people should be happy and the planet should be happy. Why don't we create a measure of progress that shows that? And what we do, is we say that the ultimate outcome of a nation is how successful is it at creating happy and healthy lives for its citizens. That should be the goal of every nation on the planet. But we have to remember that there's a fundamental input to that, and that is how many of the planet's resources we use. We all have one planet. We all have to share it. It is the ultimate scarce resource, the one planet that we share. And economics is very interested in scarcity. When it has a scarce resource that it wants to turn into a desirable outcome, it thinks in terms of efficiency. It thinks in terms of how much bang do we get for our buck. And this is a measure of how much well-being we get for our planetary resource use. It is an efficiency measure. And probably the easiest way to show you that, is to show you this graph.
У организацији у којој радим, "New Economics Foundation", направили смо нешто што зовемо Индекс Срећне Планете, јер верујемо да би људи и планета требало да буду срећни. Зашто не бисмо креирали меру напретка која то показује? Ми кажемо да је крајњи резултат нације њен успех у томе да створи срећне и здраве животе својих грађана. То би требало да је циљ сваке нације на планети. Али морамо запамтити да је основни услов за то количина ресурса које користимо. Сви имамо једну планету. Морамо да је делимо. Та планета коју делимо је коначан, редак ресурс. А економију веома занима реткост. Када има редак ресурс који жели да претвори у пожељни исход, размишља у терминима ефикасности. Размишља колико добијемо за оно што платимо. Ово је мера благостања коју добијамо из ресурса које користимо. То је мера ефикасности. Вероватно је најбољи начин да то покажем преко овог графика.
Running horizontally along the graph, is "ecological footprint," which is a measure of how much resources we use and how much pressure we put on the planet. More is bad. Running vertically upwards, is a measure called "happy life years." It's about the well-being of nations. It's like a happiness adjusted life-expectancy. It's like quality and quantity of life in nations. And the yellow dot there you see, is the global average. Now, there's a huge array of nations around that global average. To the top right of the graph, are countries which are doing reasonably well and producing well-being, but they're using a lot of planet to get there. They are the U.S.A., other Western countries going across in those triangles and a few Gulf states in there actually. Conversely, at the bottom left of the graph, are countries that are not producing much well-being -- typically, sub-Saharan Africa. In Hobbesian terms, life is short and brutish there. The average life expectancy in many of these countries is only 40 years. Malaria, HIV/AIDS are killing a lot of people in these regions of the world.
На хоризонталној равни је "еколошки отисак", што је мера количине ресурса које користимо и захтева које стављамо пред планету. Више је лоше. На вертикали је мера која се зове "срећне године живота". То је добростање нација. Као очекивани животни век у зависности од среће. То је квалитет и квантитет живота нација. Жута тачка коју видите је глобални просек. Постоји читав низ нација око тог глобалног просека. На десној горњој страни графика су земље којима иде прилично добро, али користе много од планете да би тамо доспеле. То су Сједињене државе, друге западне земље у том троуглу и неколико земаља на блиском истоку. Супротно томе, на левој доњој страни су земље које не праве много добробити - типично, земље подсахарске Африке. Терминима Томаса Хобса, живот тамо је кратак и суров. Просечни животни век у многим овим земљама је само 40 година. Маларија, ХИВ и СИДА убијају много људи у овим деловима света.
But now for the good news! There are some countries up there, yellow triangles, that are doing better than global average, that are heading up towards the top left of the graph. This is an aspirational graph. We want to be top left, where good lives don't cost the earth. They're Latin American. The country on its own up at the top is a place I haven't been to. Maybe some of you have. Costa Rica. Costa Rica -- average life expectancy is 78-and-a-half years. That is longer than in the USA. They are, according to the latest Gallup world poll, the happiest nation on the planet -- than anybody; more than Switzerland and Denmark. They are the happiest place. They are doing that on a quarter of the resources that are used typically in [the] Western world -- a quarter of the resources.
Али пређимо на добре вести! Постоје неке земље, жути троуглови, којима иде боље од глобалног просека, које се крећу ка левом горњем углу графика. Ово је график жеља. Желимо да будемо у горњем левом углу, где добар живот не кошта планету. То је латинска Америка. Земља која стоји сама на врху је место где нисам био. Можда неки од вас јесу. Коста Рика. Коста Рика - просечан животни век је 78,5 година. То је дуже него у Сједињеним Државама. Они су, према последњим светским истраживањима "Галупа", најсрећнија нација на планети - од свих; више од Швајцараца и Данаца. То је најсрећније место. То им успева на четвртини ресурса који се обично користе у западном свету - на четвртини ресурса.
What's going on there? What's happening in Costa Rica? We can look at some of the data. 99 percent of their electricity comes from renewable resources. Their government is one of the first to commit to be carbon neutral by 2021. They abolished the army in 1949 -- 1949. And they invested in social programs -- health and education. They have one of the highest literacy rates in Latin America and in the world. And they have that Latin vibe, don't they. They have the social connectedness. (Laughter) The challenge is, that possibly -- and the thing we might have to think about -- is that the future might not be North American, might not be Western European. It might be Latin American. And the challenge, really, is to pull the global average up here. That's what we need to do. And if we're going to do that, we need to pull countries from the bottom, and we need to pull countries from the right of the graph. And then we're starting to create a happy planet. That's one way of looking at it.
Шта се тамо збива? Шта се дешава у Коста Рики? Можемо погледати неке од података. 99% њихове струје потиче из обновљивих извора. Њихова влада је једна од првих која се обавезала да ће одстранити угљеник до 2021. Укинули су војску 1949. - 1949. И уложили су у социјалне програме - здравље и образовање. Имају једну од највиших стопа писмености у латинској Америци и у свету. И имају тај Латино вајб, зар не. Имају друштвену повезаност. (смех) Изазов је у томе - то је нешто о чему би требало да размишљамо - да можда будућност не припада Северној Америци, можда не припада Западној Европи, него припада Латинској Америци. А прави изазов је, заиста, да се глобални просек подигне довде. То је оно што треба да урадимо. И ако ћемо то да урадимо, морамо да повучемо земље са дна и земље са десне стране графика. И тада почињемо да стварамо срећну планету. То је један начин гледања на ствари.
Another way of looking at it is looking at time trends. We don't have good data going back for every country in the world, but for some of the richest countries, the OECD group, we do. And this is the trend in well-being over that time, a small increase, but this is the trend in ecological footprint. And so in strict happy-planet methodology, we've become less efficient at turning our ultimate scarce resource into the outcome we want to. And the point really is, is that I think, probably everybody in this room would like society to get to 2050 without an apocalyptic something happening. It's actually not very long away. It's half a human lifetime away. A child entering school today will be my age in 2050. This is not the very distant future. This is what the U.K. government target on carbon and greenhouse emissions looks like. And I put it to you, that is not business as usual. That is changing our business. That is changing the way we create our organizations, we do our government policy and we live our lives. And the point is, we need to carry on increasing well-being. No one can go to the polls and say that quality of life is going to reduce. None of us, I think, want human progress to stop. I think we want it to carry on. I think we want the lot of humanity to keep on increasing. And I think this is where climate change skeptics and deniers come in. I think this is what they want. They want quality of life to keep increasing. They want to hold on to what they've got. And if we're going to engage them, I think that's what we've got to do. And that means we have to really increase efficiency even more.
Други начин је посматрање временских трендова. Немамо добре податке за прошлост сваке земље на свету, али за неке од најбогатијих, из групе за развој и економску сарадњу, имамо. Ово је тренд благостања за то време, мало повећање, али ово је тренд еколошког отиска. Према строгој методологији срећне планете, постали смо мање ефикасни у претварању нашег ретког ресурса у исход какав желимо. А заправо, поента је, по мом мишљењу, у томе да вероватно сви овде желе да виде да друштво стигне до 2050., а да се успут не деси нешто апокалиптично. Уствари до тога и није далек пут. Удаљено је пола једног људског живота. Дете које данас полази у школу ће 2050. бити мојих година. То није тако далека будућност. Овако изгледа циљ британске владе за емисију угљен-диоксида и гасова стаклене баште. Представљам вам да ово није уобичајени посао. Ово мења наше пословање. Мења начин на који стварамо организације, водимо политику и живимо своје животе. Поента је да морамо да наставимо са побољшањем благостања. Нико не може изаћи на изборе и каже да ће квалитет живота опасти. Мислим да нико од нас не жели да људски напредак стане. Мислим да желимо да се он настави. Мислим да желимо да се човечанство у целини и даље повећава. И мислим да овде ступају они који поричу и сумњају у климатске промене. Мислим да они ово желе. Желе да се квалитет живота побољша. Желе да задрже оно што имају. И ако желимо да их укључимо, мислим да је то оно што морамо да урадимо. То заправо значи да морамо да још више повећамо ефикасност.
Now that's all very easy to draw graphs and things like that, but the point is we need to turn those curves. And this is where I think we can take a leaf out of systems theory, systems engineers, where they create feedback loops, put the right information at the right point of time. Human beings are very motivated by the "now." You put a smart meter in your home, and you see how much electricity you're using right now, how much it's costing you, your kids go around and turn the lights off pretty quickly. What would that look like for society? Why is it, on the radio news every evening, I hear the FTSE 100, the Dow Jones, the dollar pound ratio -- I don't even know which way the dollar pound ratio should go to be good news. And why do I hear that? Why don't I hear how much energy Britain used yesterday, or American used yesterday? Did we meet our three percent annual target on reducing carbon emissions? That's how you create a collective goal. You put it out there into the media and start thinking about it. And we need positive feedback loops for increasing well-being At a government level, they might create national accounts of well-being. At a business level, you might look at the well-being of your employees, which we know is really linked to creativity, which is linked to innovation, and we're going to need a lot of innovation to deal with those environmental issues. At a personal level, we need these nudges too. Maybe we don't quite need the data, but we need reminders. In the U.K., we have a strong public health message on five fruit and vegetables a day and how much exercise we should do -- never my best thing. What are these for happiness? What are the five things that you should do every day to be happier?
Веома је лако цртати графике и сличне ствари, али требало би да преокренемо те кривуље. Мислим да овде можемо да окренемо нови лист из теорије система, од инжењера система, где креирају кола повратних информација, да ставимо праве информације у прави тренутак у времену. Људи се веома мотивишу садашњим тренутком. Ако поставите мерач у свој дом, ако видите колико струје тренутно користите, колико вас то кошта, ваша деца ће убрзо ићи около и гасити светла. Како би то изгледало у заједници? Зашто сваке вечери на радију чујем извештаје са берзе, однос долара и фунте - чак ни не знам како би тај однос требало да изгледа да би било ок. И зашто то слушам? Зашто не слушам колико енергије је Британија јуче потрошила, или колико је Америка јуче потрошила? Да ли смо достигли годишњи циљ од 3% смањења емисије угљен-диоксида? Тако се формира заједнички циљ. Пустите га у медије и почнете о њему да размишљате. Потребне су нам повратне информације како бисмо повећали благостање. На нивоу влада, могли би се креирати национални рачуни добробити. На пословном нивоу, можете пратити добробит својих запослених, а знамо да је она повезана са креативношћу, која је повезана са иновацијама, а потребно нам је много иновација да бисмо изашли на крај са еколошким изазовима. И на личном нивоу нам је то неопходно. Можда нам баш не требају подаци, али су нам потребни подсетници. У Великој Британији постоји снажна здравствена порука да се воће и поврће једе 5 пута дневно и колико би требало да се вежба - што мени није јача страна. Како је ово у вези са срећом? Којих 5 ствари би требало да урадите дневно, да бисте били срећнији?
We did a project for the Government Office of Science a couple of years ago, a big program called the Foresight program -- lots and lots of people -- involved lots of experts -- everything evidence based -- a huge tome. But a piece of work we did was on: what five positive actions can you do to improve well-being in your life? And the point of these is they are, not quite, the secrets of happiness, but they are things that I think happiness will flow out the side from.
Пре неколико година смо радили пројекат за владину канцеларију за науку, велики програм који се звао "Foresight" (предвиђање) - много, много људи - укључивао је много стручњака - све је било базирано на доказима - огромна књига. Али део на ком смо ми радили био је: којих пет позитивних акција можете урадити да побољшате благостање свог живота? А поента је да то нису баш тајне среће, него ствари из којих ће посредно произаћи срећа.
And the first of these is to connect, is that your social relationships are the most important cornerstones of your life. Do you invest the time with your loved ones that you could do, and energy? Keep building them. The second one is be active. The fastest way out of a bad mood: step outside, go for a walk, turn the radio on and dance. Being active is great for our positive mood. The third one is take notice. How aware are you of things going on around the world, the seasons changing, people around you? Do you notice what's bubbling up for you and trying to emerge? Based on a lot of evidence for mindfulness, cognitive behavioral therapy, [very] strong for our well being. The fourth is keep learning and keep is important -- learning throughout the whole life course. Older people who keep learning and are curious, they have much better health outcomes than those who start to close down. But it doesn't have to be formal learning; it's not knowledge based. It's more curiosity. It can be learning to cook a new dish, picking up an instrument you forgot as a child. Keep learning. And the final one is that most anti-economic of activities, but give. Our generosity, our altruism, our compassion, are all hardwired to the reward mechanism in our brain. We feel good if we give. You can do an experiment where you give two groups of people a hundred dollars in the morning. You tell one of them to spend it on themselves and one on other people. You measure their happiness at the end of the day, those that have gone and spent on other people are much happier that those that spent it on themselves.
Прва од њих је да се повежете, ваше друштвене везе су најважнији темељи у вашем животу. Да ли улажете своје време и енергију у људе које волите? Наставите да градите те односе. Друга је да будете активни. Најбржи пут из лошег расположења: изађите напоље, шетајте, укључите радио и плешите. Активност је одлична за позитивно расположење. Трећа је да примећујете ствари. Колико сте свесни ствари које се дешавају у свету, промена годишњих доба, људи око себе? Да ли примећујете шта се у вама "кува" и жели да изађе? Заснована на много доказа о свесности, на когнитивно бихејвиоралној терапији веома је јака за наше благостање. Четврта је, наставите да учите важно је наставити - учење током целог живота. Старији људи који уче и који су радознали имају много боље здравље од оних који се затворе. Али то не мора бити формално учење; не засновано на знању. Више се ради о радозналости. Може бити учење кувања новог јела, свирање инструмента који сте заборавили као дете. Наставите да учите. И последња је најмање економска од свих, а то је давање. Наша великодушност, алтруизам, саосећање, они су повезани са механизмом награђивања у нашем мозгу. Осећамо се добро ако дајемо. Можете урадити експеримент у ком двема групама људи дате ујутру 100 долара. Једној групи кажете да их потроши на себе, а другој на друге људе. На крају дана мерите њихову срећу, они који су их потрошили на друге су много срећнији од оних који су их потрошили на себе.
And these five ways, which we put onto these handy postcards, I would say, don't have to cost the earth. They don't have any carbon content. They don't need a lot of material goods to be satisfied. And so I think it's really quite feasible that happiness does not cost the earth. Now, Martin Luther King, on the eve of his death, gave an incredible speech. He said, "I know there are challenges ahead, there may be trouble ahead, but I fear no one. I don't care. I have been to the mountain top, and I have seen the Promised Land." Now, he was a preacher, but I believe the environmental movement and, in fact, the business community, government, needs to go to the top of the mountain top, and it needs to look out, and it needs to see the Promised Land, or the land of promise, and it needs to have a vision of a world that we all want. And not only that, we need to create a Great Transition to get there, and we need to pave that great transition with good things.
Рекао бих да ових пет начина, које штампамо на овим згодним разгледницама, не морају да коштају планету. Не садрже нимало угљеника. Није им потребно много материјалних добара да би се задовољиле. Тако да, ја мислим да је изводљиво да срећа не кошта планету. Мартин Лутер Кинг је пред саму своју смрт одржао невероватан говор. Рекао је, "Знам да су пред нама изазови, можда има и невоља, али никога се не бојим. Не марим. Био сам на врху планине, видео сам Обећану Земљу." Сад, он је био проповедник, али верујем да би еколошки покрет и уствари, пословна заједница, влада, требало да се попне на врх планине, да погледа около и да види Обећану Земљу или земљу обећања, и требало би да има визију света који сви желимо. И не само то, потребно је да створимо Велику Транзицију како бисмо стигли тамо, и да је поплочамо добрим стварима.
Human beings want to be happy. Pave them with the five ways. And we need to have signposts gathering people together and pointing them -- something like the Happy Planet Index. And then I believe that we can all create a world we all want, where happiness does not cost the earth.
Људска бића желе да буду срећна. Поплочајмо их са пет начина. Требало би да имамо знаке, који окупљају и усмеравају људе - нешто као Индекс Срећне Планете. И онда верујем да можемо да створимо свет какав желимо, у ком срећа не кошта планету.
(Applause)
(аплауз)