So the Awesome story: It begins about 40 years ago, when my mom and my dad came to Canada. My mom left Nairobi, Kenya. My dad left a small village outside of Amritsar, India. And they got here in the late 1960s. They settled in a shady suburb about an hour east of Toronto, and they settled into a new life. They saw their first dentist, they ate their first hamburger, and they had their first kids. My sister and I grew up here, and we had quiet, happy childhoods. We had close family, good friends, a quiet street. We grew up taking for granted a lot of the things that my parents couldn't take for granted when they grew up -- things like power always on in our houses, things like schools across the street and hospitals down the road and popsicles in the backyard. We grew up, and we grew older. I went to high school. I graduated. I moved out of the house, I got a job, I found a girl, I settled down -- and I realize it sounds like a bad sitcom or a Cat Stevens' song --
Дакле, прича о "Сјајном": почиње пре неких четрдесет година, када су се моји родитељи доселили у Канаду. Моја мајка је напустила Најроби, Кенију. Мој отац је напустио мало село у околини Амритсара, Индија. Стигли су овде касних шездесетих. Доселили су се у сумњиво предграђе, сат времена на исток од Торонта. Започели су нови живот. Видели су свог првог зубара, појели свој први хамбургер, добили своју прву децу. Моја сестра и ја смо одрасли овде, имали смо тиха, срећна детињства. Имали смо блиску породицу, добре пријатеље, тиху улицу. Многе ствари које моји родитељи нису могли да узимају здраво за готово док су одрастали, ми јесмо - као што је то да увек у кући има струје, да постоје школе прекопута и болнице низ улицу и сладоледи у свом дворишту. Одрасли смо и остарили. Ишао сам у средњу школу. Дипломирао. Одселио сам се од куће, нашао посао, пронашао девојку, скрасио се - схватам да звучи као лоша комедија или песма Жељкa Јоксимовићa.
(Laughter)
(Смех)
but life was pretty good. Life was pretty good. 2006 was a great year. Under clear blue skies in July in the wine region of Ontario, I got married, surrounded by 150 family and friends. 2007 was a great year. I graduated from school, and I went on a road trip with two of my closest friends. Here's a picture of me and my friend, Chris, on the coast of the Pacific Ocean. We actually saw seals out of our car window, and we pulled over to take a quick picture of them and then blocked them with our giant heads. (Laughter) So you can't actually see them, but it was breathtaking, believe me.
Али живот је био прилично добар. Био је добар. 2006. је била одлична година. У винским пределима Онтарија, под ведрим плавим небом у јулу сам се оженио, уз 150 пријатеља и чланова породице. 2007. је била одлична година. Дипломирао сам, и са два најбоља пријатеља ишао на путешествије. Ово је слика мене и пријатеља Криса, на обали Тихог океана. Кроз прозор кола смо видели фоке и зауставили смо се да их на брзину сликамо, а онда смо их блокирали својим огромним главама. (Смех) Не можете баш да их видите, али било је фантастично, верујте ми.
(Laughter)
(Смех)
2008 and 2009 were a little tougher. I know that they were tougher for a lot of people, not just me. First of all, the news was so heavy. It's still heavy now, and it was heavy before that, but when you flipped open a newspaper, when you turned on the TV, it was about ice caps melting, wars going on around the world, earthquakes, hurricanes and an economy that was wobbling on the brink of collapse, and then eventually did collapse, and so many of us losing our homes, or our jobs, or our retirements, or our livelihoods. 2008, 2009 were heavy years for me for another reason, too. I was going through a lot of personal problems at the time. My marriage wasn't going well, and we just were growing further and further apart. One day my wife came home from work and summoned the courage, through a lot of tears, to have a very honest conversation. And she said, "I don't love you anymore," and it was one of the most painful things I'd ever heard and certainly the most heartbreaking thing I'd ever heard, until only a month later, when I heard something even more heartbreaking.
2008. и 2009. су биле мало теже. Знам да су такве биле за многе, не само за мене. Прво, вести су биле тако тешке. Још увек су тешке, биле су и пре, али када бисте отворили новине или укључили ТВ, писало је о топљењу полова, ратови су беснили у свету, земљотреси, урагани, а економија се клацкала на ивици пропасти, а онда је коначно пропала и многи од нас су изгубили домове, или послове или пензије или средства за живот. Те две године су ми биле тешке из још једног разлога. Пролазио сам кроз много личних проблема. Мој брак није функционисао, све смо се више удаљавали. Једног дана је жена дошла са посла, и скупила храброст, кроз много суза, да веома искрено разговара. И рекла је: "Не волим те више." То је једна од најболнијих ствари које сам чуо и сигурно једна од ствари која ми је највише сломила срце до само месец дана касније, када сам сазнао нешто што ми је још више сломило срце.
My friend Chris, who I just showed you a picture of, had been battling mental illness for some time. And for those of you whose lives have been touched by mental illness, you know how challenging it can be. I spoke to him on the phone at 10:30 p.m. on a Sunday night. We talked about the TV show we watched that evening. And Monday morning, I found out that he disappeared. Very sadly, he took his own life. And it was a really heavy time.
Мој пријатељ Крис, чију сам вам слику управо показао, неко време се борио са менталном болешћу. Они од вас који имају искуства са менталним болестима знају колико то изазовно може бити. Разговарао сам с њим телефоном у 22.30 једне недељне вечери. Причали смо о ТВ програму који смо те вечери гледали. У понедељак ујутру сам сазнао да је нестао. Одузео је себи живот, што је јако тужно. То је било јако тешко време.
And as these dark clouds were circling me, and I was finding it really, really difficult to think of anything good, I said to myself that I really needed a way to focus on the positive somehow. So I came home from work one night, and I logged onto the computer, and I started up a tiny website called 1000awesomethings.com. I was trying to remind myself of the simple, universal, little pleasures that we all love, but we just don't talk about enough -- things like waiters and waitresses who bring you free refills without asking, being the first table to get called up to the dinner buffet at a wedding, wearing warm underwear from just out of the dryer, or when cashiers open up a new check-out lane at the grocery store and you get to be first in line -- even if you were last at the other line, swoop right in there.
И док су ти тамни облаци кружили нада мном било ми је веома, веома тешко да мислим на нешто добро, рекао сам себи да ми је потребно да се некако фокусирам на позитивне ствари. Тако сам једне вечери дошао с посла, укључио компјутер и покренуо мали веб сајт који сам назвао 1000awesomethings.com. Покушавао сам да се подсетим једноставних, универзалних, малих задовољстава која волимо али о њима не причамо довољно - као кад вам конобари и конобарице бесплатно доспу кафу без питања, када седите за столом који први добија храну на венчању, када обучете топао веш, тек осушен на радијатору, или кад касирка у продавници отвори нови ред и ви сте први у њему - чак иако сте били последњи у другом реду, одмах улазите.
(Laughter)
(Смех)
And slowly over time, I started putting myself in a better mood. I mean, 50,000 blogs are started a day, and so my blog was just one of those 50,000. And nobody read it except for my mom. Although I should say that my traffic did skyrocket and go up by 100 percent when she forwarded it to my dad. (Laughter) And then I got excited when it started getting tens of hits, and then I started getting excited when it started getting dozens and then hundreds and then thousands and then millions. It started getting bigger and bigger and bigger. And then I got a phone call, and the voice at the other end of the line said, "You've just won the Best Blog In the World award." I was like, that sounds totally fake. (Laughter) (Applause) Which African country do you want me to wire all my money to? (Laughter) But it turns out, I jumped on a plane, and I ended up walking a red carpet between Sarah Silverman and Jimmy Fallon and Martha Stewart. And I went onstage to accept a Webby award for Best Blog. And the surprise and just the amazement of that was only overshadowed by my return to Toronto, when, in my inbox, 10 literary agents were waiting for me to talk about putting this into a book. Flash-forward to the next year and "The Book of Awesome" has now been number one on the bestseller list for 20 straight weeks.
И полако сам током времена успео да се орасположим. Мислим, дневно се отвара 50.000 блогова. Мој је био један од тих 50.000. Нико осим моје маме није читао. Мада морам признати да ми је промет скочио за 100 посто када га је послала мом тати. (Смех) Онда сам се обрадовао када сам добијао десетине посета. А потом сам се радовао јер сам имао још више, па стотине, па хиљаде посета, а онда и милионе. Постајао је све већи и већи и већи. А онда ми је зазвонио телефон и глас са друге стране жице је рекао: "Управо сте освојили награду за најбољи блог". Помислио сам, звучи тотално лажно. (Смех) (Аплауз) У коју афричку земљу желите да пошаљем сав свој новац? (Смех) Али испоставило се да сам сео на авион и на крају сам шетао црвеним тепихом између Саре Силверман, Џимија Фалона и Марте Стјуарт. И попео сам се на бину да примим "Webby" награду за најбољи блог. И изненађење и запрепашћеност услед тога је пало у сенку када сам, по повратку у Торонто у инбоксу видео да 10 издавачких агената чека на разговор о претварању овога у књигу. Прескок у следећу годину и "The Book of Awesome" је на првом месту листе најбоље продаваних, већ 20 недеља.
(Applause)
(Аплауз)
But look, I said I wanted to do three things with you today. I said I wanted to tell you the Awesome story, I wanted to share with you the three As of Awesome, and I wanted to leave you with a closing thought. So let's talk about those three As. Over the last few years, I haven't had that much time to really think. But lately I have had the opportunity to take a step back and ask myself: "What is it over the last few years that helped me grow my website, but also grow myself?" And I've summarized those things, for me personally, as three As. They are Attitude, Awareness and Authenticity. I'd love to just talk about each one briefly.
Али видите, рекао сам да желим данас да урадим три ствари. Рекао сам да желим да испричам причу о књизи, да поделим са вама 3 С од "Сјајно" (Awesome) и желим да вам оставим завршну мисао. Причајмо о та три С. Током протеклих неколико година нисам имао много времена да заиста размишљам. Али у последње време сам имао прилику да се зауставим и упитам: шта ми је то протеклих неколико година помогло да развијем сајт али да се и ја развијем? Лично, те ствари сам сажео у "3 С". То су став, свесност и својственост. Волео бих о свакој понешто да кажем.
So Attitude: Look, we're all going to get lumps, and we're all going to get bumps. None of us can predict the future, but we do know one thing about it and that's that it ain't gonna go according to plan. We will all have high highs and big days and proud moments of smiles on graduation stages, father-daughter dances at weddings and healthy babies screeching in the delivery room, but between those high highs, we may also have some lumps and some bumps too. It's sad, and it's not pleasant to talk about, but your husband might leave you, your girlfriend could cheat, your headaches might be more serious than you thought, or your dog could get hit by a car on the street. It's not a happy thought, but your kids could get mixed up in gangs or bad scenes. Your mom could get cancer, your dad could get mean. And there are times in life when you will be tossed in the well, too, with twists in your stomach and with holes in your heart, and when that bad news washes over you, and when that pain sponges and soaks in, I just really hope you feel like you've always got two choices. One, you can swirl and twirl and gloom and doom forever, or two, you can grieve and then face the future with newly sober eyes. Having a great attitude is about choosing option number two, and choosing, no matter how difficult it is, no matter what pain hits you, choosing to move forward and move on and take baby steps into the future.
Дакле, став. Видите, сви ћемо наилазити на разно препреке и незгоде. нико не може да предвиди будућност, али знамо једну ствар, а то је да неће ићи по плану. Сви ћемо имати велике успехе и важне дане и тренутке поноса, осмехе када дипломирамо, плес оца и ћерке на венчању, здраве бебе које вриште у порођајним салама, али између тих великих успеха, имаћемо и неке препреке и незгоде. Тужно је и није угодно о томе причати, али муж ће вас можда оставити, девојка би могла да вас превари, главобоље су можда озбиљније него што сте мислили, вашег пса може ударити ауто на улици. Није пријатна мисао, али ваша деца би могла да се придруже бандама, или ураде нешто лоше. Ваша мајка би могла оболети од рака, ваш отац постати зао. А има и тренутака када ћете и сами бити убачени у вртлог и стомак ће вам се превртати и срце ће вам бити празно. И када вас прегазе лоше вести и бол исиса све из вас, надам се да ћете мислити да увек имате два избора. Један, можете се вртети и очајавати и кукати заувек, или други, можете жалити а онда се суочити са будућношћу са новим, свежим погледом. Имати добар став значи одабрати другу опцију, и изабрати, колико год тешко, колико год да вас бол притиска, изабрати да идете напред и малим корацима идете у будућност.
The second "A" is Awareness. I love hanging out with three year-olds. I love the way that they see the world, because they're seeing the world for the first time. I love the way that they can stare at a bug crossing the sidewalk. I love the way that they'll stare slack-jawed at their first baseball game with wide eyes and a mitt on their hand, soaking in the crack of the bat and the crunch of the peanuts and the smell of the hotdogs. I love the way that they'll spend hours picking dandelions in the backyard and putting them into a nice centerpiece for Thanksgiving dinner. I love the way that they see the world, because they're seeing the world for the first time. Having a sense of awareness is just about embracing your inner three year-old. Because you all used to be three years old. That three-year-old boy is still part of you. That three-year-old girl is still part of you. They're in there. And being aware is just about remembering that you saw everything you've seen for the first time once, too. So there was a time when it was your first time ever hitting a string of green lights on the way home from work. There was the first time you walked by the open door of a bakery and smelt the bakery air, or the first time you pulled a 20-dollar bill out of your old jacket pocket and said, "Found money."
Друго С је свесност. Обожавам да проводим време са трогодишњацима. Волим начин на који они гледају на свет, јер га посматрају по први пут. Волим како они могу да посматрају бубу која прелази улицу. Волим како отворених уста гледају своју прву бејзбол утакмицу широм отворених очију и са рукавицом на руци, упијају звук палице и крцкања кикирикија и мирис хот-догова. Волим како сатима беру маслачке у дворишту и праве леп букетић за сто за вечеру за Дан захвалности. Волим начин на који виде свет, јер гледају свет по први пут. Бити свестан значи прихватити свог унутрашњег трогодишњака. Јер сте сви некад били трогодишњаци. Тај трогодишњи дечак је и даље део вас. Та трогодишња девојчица је и даље део вас. Они су ту унутра. Бити свестан значи запамтити да све што видите, некада сте такође видели по први пут. Некада сте и ви по први пут ухватили зелени талас на путу кући после посла. И ви сте по први пут прошли поред отворених врата пекаре и удахнули мирис тог ваздуха, и кад сте први пут извукли 500 динара из џепа старе јакне и рекли: "Нашао паре!"
The last "A" is Authenticity. And for this one, I want to tell you a quick story. Let's go all the way back to 1932 when, on a peanut farm in Georgia, a little baby boy named Roosevelt Grier was born. Roosevelt Grier, or Rosey Grier, as people used to call him, grew up and grew into a 300-pound, six-foot-five linebacker in the NFL. He's number 76 in the picture. Here he is pictured with the "fearsome foursome." These were four guys on the L.A. Rams in the 1960s you did not want to go up against. They were tough football players doing what they love, which was crushing skulls and separating shoulders on the football field. But Rosey Grier also had another passion. In his deeply authentic self, he also loved needlepoint. (Laughter) He loved knitting. He said that it calmed him down, it relaxed him, it took away his fear of flying and helped him meet chicks. That's what he said. I mean, he loved it so much that, after he retired from the NFL, he started joining clubs. And he even put out a book called "Rosey Grier's Needlepoint for Men." (Laughter) (Applause) It's a great cover. If you notice, he's actually needlepointing his own face.
Последње С је својственост. За ово желим да вам испричам кратку причу. Отиђимо назад у 1932. када се, на једној фарми кикирикија у Џорџији родио дечак по имену Рузвелт Грир. Рузвелт Грир, или Роузи Грир, како су га звали, одрастао је и постао одбрамбени играч у NFL-у, тежак преко 130кг и висок преко 180цм. Он је са бројем 76 на слици. Овде је сликан са "страшном четвороком". Ово су момци из тима "Rams" из Лос Анђелеса, 1960-их којима нисте хтели да се супротстављате. То су били чврсти играчи који су радили оно што воле, а то је да спљескају лобање и ишчаше рамена на фудбалском терену. Али Рози Грир је имао још једну страст. У дубини свога бића, он је волео гобленe. (Смех) Волео је да везе. Говорио је да га то смирује, опушта, отклања страх од летења и помаже да упозна рибе. Тако је рекао. Мислим, толико је то волео, да је, кад се пензионисао почео да се учлањује у клубове. Чак је издао и књигу под именом "Гоблен за мушкарце, Розија Грира". (Смех) (Аплауз) Одлична насловна страна. Ако примећујете, он везе своје лице.
(Laughter)
(Смех)
And so what I love about this story is that Rosey Grier is just such an authentic person, and that's what authenticity is all about. It's just about being you and being cool with that. And I think when you're authentic, you end up following your heart, and you put yourself in places and situations and in conversations that you love and that you enjoy. You meet people that you like talking to. You go places you've dreamt about. And you end you end up following your heart and feeling very fulfilled. So those are the three A's.
Оно што волим у овој причи је то да је Рози Грир тако аутентична особа. То је поента својствености. Да будете своји и да будете океј са тим. Мислим да, када сте аутентични, онда пратите своје срце и постављате се на места и у ситуације и у разговоре које волите и у којима уживате. Упознајете људе с којима волите да разговарате. Идете на места о којима сањате. И на крају пратите своје срце и осећате се веома испуњено. То су та три С.
For the closing thought, I want to take you all the way back to my parents coming to Canada. I don't know what it would feel like coming to a new country when you're in your mid-20s. I don't know, because I never did it, but I would imagine that it would take a great attitude. I would imagine that you'd have to be pretty aware of your surroundings and appreciating the small wonders that you're starting to see in your new world. And I think you'd have to be really authentic, you'd have to be really true to yourself in order to get through what you're being exposed to.
За крај, желим да вас одведем у време када су моји родитељи долазили у Канаду. Не знам какав би био осећај ићи у нову земљу у својим двадесетим годинама. Не знам, јер то никад нисам урадио. Али претпостављам да би захтевало сјајан став. Претпостављам да би требало да будете прилично свесни своје околинe и да цените мала чуда које почињете да виђате у свом новом свету. И мислим да бисте морали да будете стварно аутентични и заиста доследни себи да бисте прошли кроз оно пред чим се налазите.
I'd like to pause my TEDTalk for about 10 seconds right now, because you don't get many opportunities in life to do something like this, and my parents are sitting in the front row. So I wanted to ask them to, if they don't mind, stand up. And I just wanted to say thank you to you guys.
Желео бих да се зауставим на десетак секунди сада, јер нема у животу много прилика да се уради овако нешто, а моји родитељи седе у првом реду. Желим да их замолим, ако би хтели, да устану. Желим да вам захвалим.
(Applause)
(Аплауз) (Крај аплауза)
When I was growing up, my dad used to love telling the story of his first day in Canada. And it's a great story, because what happened was he got off the plane at the Toronto airport, and he was welcomed by a non-profit group, which I'm sure someone in this room runs. (Laughter) And this non-profit group had a big welcoming lunch for all the new immigrants to Canada. And my dad says he got off the plane and he went to this lunch and there was this huge spread. There was bread, there was those little, mini dill pickles, there was olives, those little white onions. There was rolled up turkey cold cuts, rolled up ham cold cuts, rolled up roast beef cold cuts and little cubes of cheese. There was tuna salad sandwiches and egg salad sandwiches and salmon salad sandwiches. There was lasagna, there was casseroles, there was brownies, there was butter tarts, and there was pies, lots and lots of pies. And when my dad tells the story, he says, "The craziest thing was, I'd never seen any of that before, except bread. (Laughter) I didn't know what was meat, what was vegetarian. I was eating olives with pie. (Laughter) I just couldn't believe how many things you can get here."
Док сам одрастао, мој отац је волео да прича о свом првом дану у Канади. То је сјајна прича, јер он је сишао са авиона у Торонту где га је дочекала група из невладине организације за коју сам сигуран да је води неко из ове просторије. (Смех) Та група је правила велики ручак добродошлице за све нове усељенике у Канаду. Мој тата каже да је са авиона отишао на тај ручак, а тамо је био огроман сто. Било је хлеба, било је тих малених краставаца, маслина, свежег младог лука. Био је ролованог ћурећег меса, роловане шунке, бифтека, малих коцки сира. Били су сендвичи са салатом од туњевине и од јаја и салатом од лососа. Било је лазање, ђувеча, било је чоколадних колача, куглофа, било је пита, много, много пита. И када тата прича причу, каже: "Најлуђе је што никад нисам видео ништа од тога, осим хлеба". (Смех) "Нисам знао шта је месно, а шта вегетаријанско. Јео сам маслине са питом." (Смех) "Нисам веровао колико овде има ствари."
(Laughter)
(Смех)
When I was five years old, my dad used to take me grocery shopping, and he would stare in wonder at the little stickers that are on the fruits and vegetables. He would say, "Look, can you believe they have a mango here from Mexico? They've got an apple here from South Africa. Can you believe they've got a date from Morocco?" He's like, "Do you know where Morocco even is?" And I'd say, "I'm five. I don't even know where I am. Is this A&P?" And he'd say, "I don't know where Morocco is either, but let's find out." And so we'd buy the date, and we'd go home. And we'd actually take an atlas off the shelf, and we'd flip through until we found this mysterious country. And when we did, my dad would say, "Can you believe someone climbed a tree over there, picked this thing off it, put it in a truck, drove it all the way to the docks and then sailed it all the way across the Atlantic Ocean and then put it in another truck and drove that all the way to a tiny grocery store just outside our house, so they could sell it to us for 25 cents?" And I'd say, "I don't believe that." And he's like, "I don't believe it either. Things are amazing. There's just so many things to be happy about."
Када сам имао пет година, тата ме је водио у куповину. У чуду би гледао у мале налепнице на воћу и поврћу. Рекао би: "Види, је л' можеш да верујеш да имају манго из Мексика? Имају јабуке из Јужне Африке. Да ли верујеш да имају урме из Марока?" Рекао би: "Знаш ли уопште где је Мароко?" А ја бих рекао: "Ја имам пет година. Не знам ни где сам ја. Је л' ово "Темпо"?" Он би рекао: "Ни ја не знам где је Мароко, хајде да сазнамо". Купили бисмо урме и отишли кући. Узели бисмо атлас са полице и листали док не пронађемо ту мистериозну земљу. А кад бисмо је нашли, тата би рекао: "Можеш ли да верујеш да се тамо неко попео на дрво, убрао ово с њега, ставио у камион, одвезао га скроз на док, а онда пловио скроз преко Атлантика и ставио га у други камион, довезао га у ову малу пиљарницу поред наше куће, да би могло да се продаје за 25 центи?" Рекао бих: "Не верујем у то." А он: "Ни ја не верујем. Свари су невероватне. Има толико ствари због којих треба бити срећан".
When I stop to think about it, he's absolutely right. There are so many things to be happy about. We are the only species on the only life-giving rock in the entire universe that we've ever seen, capable of experiencing so many of these things. I mean, we're the only ones with architecture and agriculture. We're the only ones with jewelry and democracy. We've got airplanes, highway lanes, interior design and horoscope signs. We've got fashion magazines, house party scenes. You can watch a horror movie with monsters. You can go to a concert and hear guitars jamming. We've got books, buffets and radio waves, wedding brides and rollercoaster rides. You can sleep in clean sheets. You can go to the movies and get good seats. You can smell bakery air, walk around with rain hair, pop bubble wrap or take an illegal nap.
Када застанем и размислим, он је потпуно у праву; има толико ствари због којих треба бити срећан. Ми смо једина врста на јединој живој стени у целом универзуму који познајемо, која је способна да доживи толико ових ствари. Мислим, једини имамо архитектуру и пољопривреду. Једини имамо накит и демократију. Имамо авионе, путеве за камионе, дизајн ентеријера и хороскопске знаке. Часописе о свету моде, забаве које се у кући воде. Можете гледати хорор филм са аждајама. Можете на концерту слушати гитаре како свирају. Имамо књиге, шведски сто и радио, невесте и сватове и забавне паркове. Можете спавати у чистој постељи. У биоскопу седети у удобној фотељи. Можете осетити како пециво мирише, ходати с косом мокром од кише, од папира правити конфете или дремнути кад не смете.
We've got all that, but we've only got 100 years to enjoy it. And that's the sad part. The cashiers at your grocery store, the foreman at your plant, the guy tailgating you home on the highway, the telemarketer calling you during dinner, every teacher you've ever had, everyone that's ever woken up beside you, every politician in every country, every actor in every movie, every single person in your family, everyone you love, everyone in this room and you will be dead in a hundred years. Life is so great that we only get such a short time to experience and enjoy all those tiny little moments that make it so sweet. And that moment is right now, and those moments are counting down, and those moments are always, always, always fleeting.
Имамо све то, али само 100 година да у томе уживамо. То је тужни део. Продавачице у пиљарници, настојник у фабрици, момак који вас шлепа на ауто путу, продавац који вас зове током вечере, сваки ваш наставник, свако ко се некад пробудио поред вас, сваки политичар у свакој земљи, сваки глумац у сваком филму, свака особа у вашој породици, сви које волите, сви у овој просторији и ви кроз сто година неће бити живи. Живот је тако диван да имамо само тако мало времена да доживимо и уживамо у свим тим ситним тренуцима који га чине дивним. Тај тренутак је управо сада, ти тренуци се смањују, они увек, увек, увек беже.
You will never be as young as you are right now. And that's why I believe that if you live your life with a great attitude, choosing to move forward and move on whenever life deals you a blow, living with a sense of awareness of the world around you, embracing your inner three year-old and seeing the tiny joys that make life so sweet and being authentic to yourself, being you and being cool with that, letting your heart lead you and putting yourself in experiences that satisfy you, then I think you'll live a life that is rich and is satisfying, and I think you'll live a life that is truly awesome.
Никада нећете бити млади као сада. И зато верујем да, ако живите живот са добрим ставом, бирате да идете напред и напред кад год вас живот ошамари, живите свесни света око себе и прихватате унутарњег трогодишњака и видите ситне радости које чине живот тако слатким и доследни сте себи, прихватате себе онаквим какви сте, пуштате да вас срце води и упуштате се у оно што вас задовољава, мислим да ћете живети живот који је богат и испуњавајућ и живећете заиста сјајан живот.
Thank you.
Хвала вам.