My travels to Afghanistan began many, many years ago on the eastern border of my country, my homeland, Poland. I was walking through the forests of my grandmother's tales. A land where every field hides a grave, where millions of people have been deported or killed in the 20th century.
Сайёхати ман ба Афгонистон чанд сол пеш аз сархади шаркии давлати ман, ватани ман, Полша огоз ёфт. Ман дар чангалхои аз хикояхои бибиям сайру гашт мекардам. Дар замине, ки дар хар як сахро кабр пинхон карда шудааст, чое, ки миллион одамон ё депортатсия шуда буданд, ё дар асри XX кушта шуда буданд.
Behind the destruction, I found a soul of places. I met humble people. I heard their prayer and ate their bread. Then I have been walking East for 20 years -- from Eastern Europe to Central Asia -- through the Caucasus Mountains, Middle East, North Africa, Russia. And I ever met more humble people. And I shared their bread and their prayer. This is why I went to Afghanistan.
Аз паси харобихо ман чои рухро ёфтам. Ман бо одамони одди шинос шудам. Ман дуои онхоро шунидам ва нони онхоро хурдам. Баъд ман 20 сол ба шарк рафтам — аз Аврупои Шарки то Осиёи Маркази — бо куххои Кавказ, Шарки Наздик, Африкаи шимоли, Руссия. Ва ман хеч гох одамони аз инхо оддитар надида будам. Ва ман дуо ва нони онхоро таксим кардам. Ана барои чи ман ба Афгонистон рафтам.
One day, I crossed the bridge over the Oxus River. I was alone on foot. And the Afghan soldier was so surprised to see me that he forgot to stamp my passport. But he gave me a cup of tea. And I understood that his surprise was my protection.
Як бор ман купруки аз болои дарёи Ёксуро гузаштам. Ман танхо будам ва пиёда мерафтам. Ва аскари афгон чунон дар таачуб монда буд, ки хатто мондани мухрро дар шиносномаи ман фаромуш кард. Вале вай ба ман чой рехт. Ва ман фахмидам, ки таачуби вай барои ман мухофизати ман шуд.
So I have been walking and traveling, by horses, by yak, by truck, by hitchhiking, from Iran's border to the bottom, to the edge of the Wakhan Corridor. And in this way I could find noor, the hidden light of Afghanistan. My only weapon was my notebook and my Leica. I heard prayers of the Sufi -- humble Muslims, hated by the Taliban. Hidden river, interconnected with the mysticism from Gibraltar to India. The mosque where the respectful foreigner is showered with blessings and with tears, and welcomed as a gift.
Инак, ман бо асп, кутосхо, автомобилхои боркаш, автостоп, аз сархади Эрон то поён, то охири Дахлези Ваханск рафтам ва сайёхат кардам. Ва бо чунин тарз ман нур - равшании нонамоёни Афгонистонро ёфтам. Яроки ягонаи ман дафтари ёддошт ва Leica-и ман буданд. Ман дуои суфиён — мусулмонхои одди, бадбинони Толибонро, шунидам. Дарёи нонамоёне, ки бо тасаввуф пайвасткунанда аз Гиброалтар то Хиндустон. Масчидхое, ки дар онхо хоричиёнии боиззат дуои хайрро пош дода, бо чашмони ашколуд онхоро мисли тухфа кабул мекарданд.
What do we know about the country and the people that we pretend to protect, about the villages where the only one medicine to kill the pain and to stop the hunger is opium? These are opium-addicted people on the roofs of Kabul 10 years after the beginning of our war. These are the nomad girls who became prostitutes for Afghan businessmen.
Мо дар бораи давлат ва одмоне, ки чуръати мухофизат мекунем, дехахое, ки дар онхо доруи ягона аз дард ва гуруснаги ин афюн мебошад, чи медонем? Ин одамони мутеи нашъа дар бомхои Кобул 10 сол пеш, баъди саршавии чанги мо. Ин духтарони кучманчие, ки барои сохибкорони афгон фохиша шудаанд.
What do we know about the women 10 years after the war? Clothed in this nylon bag, made in China, with the name of burqa. I saw one day, the largest school in Afghanistan, a girls' school. 13,000 girls studying here in the rooms underground, full of scorpions. And their love [for studying] was so big that I cried.
Мо дар бораи занхои баъд аз гузаштани дах соли баъди чанг чи медонем? Бо чунин халтаи нейлонии дар Хитой тайёр кардашуда, бо номи фаранчин пушонида шуда. Ман як бор мактаби калонтарин дар Афгонистон, мактаб барои духтаронро дидам. 13 000 духтарон дар ин чо дар таги замин, пур аз каждум мехонанд. Ишки онхо ба хондан чунон калон буд, ки ман гиристам.
What do we know about the death threats by the Taliban nailed on the doors of the people who dare to send their daughters to school as in Balkh? The region is not secure, but full of the Taliban, and they did it.
Мо дар бораи тахдидхои марг аз Толибоне, ки ба назди дархо омада, ба одамоне, ки чуръат карда духтарони худро ба мактаб мефиристанд мурочиат мекунанд, ба мисли дар Балх? Минтака бехавф нест, вай аз толибон пур аст, вале барои онхо фарк надорад.
My aim is to give a voice to the silent people, to show the hidden lights behind the curtain of the great game, the small worlds ignored by the media and the prophets of a global conflict.
Ман кушиш мекунам ба одамони хомуш овоз дихам, то ки рушноии нонамоёни аз паси пардаи бозии калон, дунёхои майдае, ки Воситахои Ахбори Омма ва «пайгамбарони» ихтилофи глобали ахамият намедиханд нишон дихам.
Thanks.
Ташакур.
(Applause)
(Карсак)