My travels to Afghanistan began many, many years ago on the eastern border of my country, my homeland, Poland. I was walking through the forests of my grandmother's tales. A land where every field hides a grave, where millions of people have been deported or killed in the 20th century.
Моја путовања у Авганистан су почела пре много година, на источној граници моје земље, мог завичаја, Пољске. Крочила сам кроз шуме из бајки моје баке. Земља где свако поље крије гроб, где су милиони људи били депортовани или убијени у двадесетом веку.
Behind the destruction, I found a soul of places. I met humble people. I heard their prayer and ate their bread. Then I have been walking East for 20 years -- from Eastern Europe to Central Asia -- through the Caucasus Mountains, Middle East, North Africa, Russia. And I ever met more humble people. And I shared their bread and their prayer. This is why I went to Afghanistan.
Иза разарања, нашла сам душу места. Упознала сам скромне људе. Чула сам њихову молитву и јела њихов хлеб. Онда сам шетала источно двадесет година -- од Источне Европе до Централне Азије -- кроз Кавказ, Блиски исток, северну Африку, Русију. И свуда сам упознала још скромних људи. И делила њихов хлеб и њихову молитву. Зато сам и отишла у Авганистан.
One day, I crossed the bridge over the Oxus River. I was alone on foot. And the Afghan soldier was so surprised to see me that he forgot to stamp my passport. But he gave me a cup of tea. And I understood that his surprise was my protection.
Једног дана, прешла сам мост преко Аму Дарја реке. Сама сам пешачила. И авганистански војник је био толико изненађен да ме види да је заборавио да стави печат на мој пасош. Али ми је дао шољу чаја. И разумела сам да је његова изненађеност била моја заштита.
So I have been walking and traveling, by horses, by yak, by truck, by hitchhiking, from Iran's border to the bottom, to the edge of the Wakhan Corridor. And in this way I could find noor, the hidden light of Afghanistan. My only weapon was my notebook and my Leica. I heard prayers of the Sufi -- humble Muslims, hated by the Taliban. Hidden river, interconnected with the mysticism from Gibraltar to India. The mosque where the respectful foreigner is showered with blessings and with tears, and welcomed as a gift.
Тако да сам ходала и путовала, коњима, јаковима, камионима, стопирањем, преко иранске границе до дна, ивице коридора Вахан. И тако сам успела да нађем нур, скривено светло Авганистана. Моје једино оружје су били моја свеска и моја "Леика". Чула сам молитве Суфија -- скромних муслимана, омражених од стране Талибана. Скривена река, међусобно повезана са мистицизмом од Гибралтара до Индије. Џамија где је уљудан странац обасут благословима и сузама, и дочекан као дар.
What do we know about the country and the people that we pretend to protect, about the villages where the only one medicine to kill the pain and to stop the hunger is opium? These are opium-addicted people on the roofs of Kabul 10 years after the beginning of our war. These are the nomad girls who became prostitutes for Afghan businessmen.
Шта то ми знамо о тој земљи и људима које се правимо да штитимо, о селима где је једини лек да се уклони бол и отклони глад опијум? Ово су људи зависни од опијума на крововима Кабула десет година после почетка нашег рата. Ово су номадске девојчице које су постале проститутке авганистанских бизнисмена.
What do we know about the women 10 years after the war? Clothed in this nylon bag, made in China, with the name of burqa. I saw one day, the largest school in Afghanistan, a girls' school. 13,000 girls studying here in the rooms underground, full of scorpions. And their love [for studying] was so big that I cried.
Шта ми знамо о овим женама десет година после рата? Обучене су у најлонске вреће, направљене у Кини, које носе име бурка. Једног дана сам видела највећу школу у Авганистану, женску школу. 13 000 девојчица учи тамо у подрумским собама, пуним шкорпиона. И њихова љубав према учењу је била толико велика да сам плакала.
What do we know about the death threats by the Taliban nailed on the doors of the people who dare to send their daughters to school as in Balkh? The region is not secure, but full of the Taliban, and they did it.
Шта ми знамо о смртним претњама Талибана закуцаним на вратима људи који се усуде да пошаљу своје ћерке у школе као она у Балху? Подручје није безбедно, већ пуно Талибана, и они су то ипак урадили.
My aim is to give a voice to the silent people, to show the hidden lights behind the curtain of the great game, the small worlds ignored by the media and the prophets of a global conflict.
Мој циљ је да дам глас нечујним људима, да покажем скривена светла иза завесе велике игре, мале светове игнорисане од стране медија и пророка светског конфликта.
Thanks.
Хвала.
(Applause)
(Аплауз)