In 1997, a French woman named Jeanne Calment passed away after 122 years and 164 days on this Earth, making her the oldest known person in history. Her age was so astounding that a millionaire pledged $1 million to anyone who could break her record. But in reality, living to this age or beyond is a feat that very few, maybe even no humans, are likely to accomplish. Human bodies just aren't built for extreme aging. Our capacity is set at about 90 years. But what does aging really mean and how does it counteract the body's efforts to stay alive? We know intuitively what it means to age. For some, it means growing up, while for others, it's growing old. Yet finding a strict scientific definition of aging is a challenge. What we can say is that aging occurs when intrinsic processes and interactions with the environment, like sunlight, and toxins in the air, water, and our diets, cause changes in the structure and function of the body's molecules and cells. Those changes in turn drive their decline, and subsequently, the failure of the whole organism. The exact mechanisms of aging are poorly understood. But recently, scientists have identified nine physiological traits, ranging from genetic changes to alterations in a cell's regenerative ability that play a central role. Firstly, as the years pass, our bodies accumulate genetic damage in the form of DNA lesions. These occur naturally when the body's DNA replicates, but also in non-dividing cells. Organelles called mitochondria are especially prone to this damage. Mitochondria produce adenosine triphosphate, or ATP, the main energy source for all cellular processes, plus mitochondria regulate many different cell activities and play an important role in programmed cell death. If mitochondrial function declines, then cells and, later on, whole organs, deteriorate, too. Other changes are known to occur in the expression patterns of genes, also known as epigenetic alterations, that affect the body's tissues and cells. Genes silenced or expressed only at low levels in newborns become prominent in older people, leading to the development of degenerative diseases, like Alzheimer's, which accelerate aging. Even if we could avoid all these harmful genetic alterations, not even our own cells could save us. The fact remains that cellular regeneration, the very stuff of life, declines as we age. The DNA in our cells is packaged within chromosomes, each of which has two protective regions at the extremities called telomeres. Those shorten every time cells replicate. When telomeres become too short, cells stop replicating and die, slowing the body's ability to renew itself. With age, cells increasingly grow senescent, too, a process that halts the cell cycle in times of risk, like when cancer cells are proliferating. But the response also kicks in more as we age, halting cell growth and cutting short their ability to replicate. Aging also involves stem cells that reside in many tissues and have the property of dividing without limits to replenish other cells. As we get older, stem cells decrease in number and tend to lose their regenerative potential, affecting tissue renewal and maintenance of our organs original functions. Other changes revolve around cells' ability to function properly. As they age, they stop being able to do quality control on proteins, causing the accumulation of damaged and potentially toxic nutrients, leading to excessive metabolic activity that could be fatal for them. Intercellular communication also slows, ultimately undermining the body's functional ability. There's a lot we don't yet understand about aging. Ultimately, does longer life as we know it come down to diet, exercise, medicine, or something else? Will future technologies, like cell-repairing nanobots, or gene therapy, artificially extend our years? And do we want to live longer than we already do? Starting with 122 years as inspiration, there's no telling where our curiosity might take us.
Године 1997, Францускиња под именом Жан Калмон преминула је након 122 година и 164 дана на овом свету, што је чини најстаријом познатом особом у историји. Њене године су биле толико незамисливе да је један милионер обећао милион долара сваком ко би успео да обори њен рекорд. Међутим, у стварности, живот до ових година или изнад је одлика коју ће тек неколико, можда чак и ниједно људско биће вероватно достићи. Људска тела једноставно нису створена за веома дубоку старост. Наш капацитет је одређен на око 90 година. Међутим, шта старење заиста значи и како се супротставља напорима организма да остане жив? Интуитивно знамо шта значи старити. За неке то значи одрастање, док за друге то значи постати стар. Ипак, проналажење строге научне дефиниције старости је проблем. Можемо рећи да се старење догађа када унутрашњи процеси и интеракција са животном средином, као што је сунчева светлост, као и токсини у ваздуху, води и у нашој исхрани узрокују промене у структури и функцији молекула и ћелија у телу. Ове промене заузрат покрећу њихово пропадање, а затим и отказивање целокупног организма. Слабо разумемо тачне механизме старења. Ипак, скоро су научници идентификовали девет физиолошких особина, које варирају од генетских промена до измена у регенеративној способности ћелије које имају централну улогу. Као прво, како године пролазе, наша тела акумулирају генетска оштећења у облику ДНК лезија. Оне се природно јављају при реплицирању ДНК, али и код ћелија које не врше деобу. Органеле под именом митохондрије су посебно подложне овом оштећењу. Митохондрије производе аденозин-трифосфат или АТП, главни извор енергије за све ћелијске процесе, а поред тога, митохондрије регулишу многе различите активности ћелија и играју важну улогу у програмираном изумирању ћелије. Ако функција митохондрија опада, онда ћелије, а касније и цели органи такође пропадају. Зна се да друге промене настају код изражајних образаца гена, који су познати и као епигенетске промене које погађају телесна ткива и ћелије. Гени који су пригушени или слабо изражени код новорођенчади постају упадљиви код старијих људи, што води ка развоју дегенеративних болести, као што је Алцхајмерова болест, која убрзава старење. Чак и ако бисмо могли да избегнемо све ове штетне генетичке промене, ни сопствене ћелије нас не би могле спасити. Остаје чињеница да ћелијска регенерација, сама животна материја, пропада док старимо. ДНК у нашим ћелијама је спакована унутар хромозома, од којих сваки има два заштитна подручја на крајевима, под именом теломере. Оне се смањују сваки пут када се ћелија подели. Када теломере постану прекратке, ћелије престану да се множе и изумиру, успоравајући способност тела да се обнови. Са годинама и ћелије старе, што је процес који зауставља ћелијски циклус у ризичним периодима, рецимо, када се ћелије рака размножавају. Међутим, реакција је уочљивија са нашим старењем, јер зауставља раст ћелија и смањује њихову способност деобе. Старење укључује и матичне ћелије које се налазе у многим ткивима и које имају особину да могу да се неограничено деле како би допуниле број других ћелија. Како старимо, број матичних ћелија се смањује и оне губе свој потенцијал регенерације, што утиче на обнову ткива и одржавање изворних функција органа. Друге промене се тичу способности ћелија да функционишу на прави начин. Док старе, престаје њихова способност да врше контролу квалитета протеина, што узрокује нагомилавање оштећених и потенцијално отровних хранљивих материја и води ка претераној метаболичкој активности која може бити фатална по њих. Међућелијска комуникација се такође успорава, што на крају потпуно смањује функционалну способност тела. Постоји много ствари о старењу које још увек не разумемо. Напослетку, да ли се дужи живот какав познајемо своди на начин исхране, вежбање, медицину или нешто друго? Да ли ће будуће технологије, као што су наноботи за обнављање ћелија или генетска терапија вештачки продужити наше године? И да ли желимо да живимо дуже него што већ живимо? Ако кренемо од 122 године као од инспирације, не можемо тачно рећи где би нас радозналост могла одвести.