It was October 13, 2012, a day that I will never forget. I was on my bike, pushing up what seemed like a never-ending barren hill. And it wasn't just any hill: it was a 15-mile climb up to a town called Hawi on the Big Island of Hawaii. And it wasn't just any ride: it was at the Ironman World Championship. I can still feel my muscles burning. I was struggling, tired and dehydrated, as I could feel the heat emanating from the asphalt, measuring almost 98 degrees. I was near the halfway point of the bike portion of one of the most prestigious, longest, single-day endurance race events in the world.
Био је 13. октобар 2012. године, дан који никада нећу заборавити. Била сам на бициклу, возила уз брдо које је личило на бесконачно, неплодно брдо. Није то било тек било које брдо - била је то узбрдица од 24 километара ка граду који се зове Хави на Великом острву на Хавајима. Није то била тек било која трка - било је то Светско првенство у ајронмену. Још увек осећам како ми мишићи горе. Мучила сам се, била сам уморна и дехидрирана, док сам осећала врелину која је исијавала из асфалта на скоро 37 степени. Била сам надомак половине бициклистичке трке, једне од најпрестижнијих, најдужих једнодневних трка издржљивости на свету.
Every year, during my childhood, I watched this very race on TV in our family living room. I sat next to my dad on our 1970s-style orange and brown sofa, and I remember being in utter awe at how these athletes pushed themselves to their limit in this grueling race. And just so you don't get the wrong idea, my family members weren't just spectators. They were incredibly athletic, and I always participated from the sidelines, cheering on my three siblings or handing out water at local races. I remember wanting so badly to be able to compete, but I couldn't.
Сваке године током свог детињства гледала сам баш ову трку на ТВ-у у нашој дневној соби. Седела сам поред тате на наранџасто-браон каучу, који је био у моди 80-их година двадесетог века, и сећам се да сам била потпуно одушевљена тиме како је већина ових спортиста давала све од себе у овој исцрпљујућој трци. Да не бисте стекли погрешан утисак, чланови моје породице нису били само гледаоци. Били су невероватно снажни, а ја сам увек посматрала са стране и навијала за мојих троје браће и сестара или додавала воду на локалним тркама. Сећам се колико сам жарко желела да могу да се такмичим, али нисам могла.
Even though I couldn't play sports, I decided to be active in my community. I volunteered at the local hospital in high school. In college, I interned at the White House, studied abroad in Spain and backpacked through Europe all by myself with my leg braces and crutches. Upon graduating, I moved to New York City for a job in management consulting, earned an MBA, got married and now have a daughter.
Иако нисам могла да се бавим спортом, одлучила сам са будем активна у својој заједници. У средњој школи сам волонтирала у локалној болници. На факултету сам стажирала у Белој кући, студирала у Шпанији и сасвим сама отишла на бекпекинг путовање Европом користећи протезе за ноге и штаке. Након дипломирања преселила сам се у Њујорк због посла у фирми за менаџерски консалтинг, завршила мастер за бизнис, удала се и сада имам ћерку.
(Applause)
(Аплауз)
At age 28, I was introduced to the sport of hand-cycling, and then triathlon, and by luck, I met Jason Fowler, an Ironman World Champion, at a camp for athletes with disabilities. And like me, he competed in a wheelchair. And with his encouragement, at age 34, I decided to go after Kona. The Kona, or Hawaii Ironman is the oldest Iron-distance race in the sport, and if you're not familiar, it's like the Super Bowl of triathlon. And the Ironman, for a wheelchair athlete like me, consists of a 2.4-mile open-water swim in the Pacific Ocean, a 112-mile hand cycle ride in lava fields -- now, that sounds exotic, but it's not as scenic as it sounds, and it's pretty desolate -- and then you top it off with a marathon, or a 26.2-mile run in 90-degree heat using a racing wheelchair. That's right, it's a total distance of 140.6 miles using just your arms in less than 17 hours. No female wheelchair athlete had ever completed the race because of the strict, seemingly impossible cutoff times. And so there I was, putting it all out on the line. And when I finally reached the top of that 15-mile climb, I was discouraged. There was no way I was going to make that swim in my time limit of 10 and a half hours, because I was almost two hours off pace. I had to make the agonizing decision to quit. I removed my timing chip, and I handed it over to a race official. My day was done.
Када сам имала 28 година, открила сам ручни бициклизам, а потом и триатлон, а сасвим случајно сам упознала Џејсона Фаулера, светског шампиона у ајронмену, у кампу за спортисте са инвалидитетом. Као и ја, такмичио се у колицима. Уз његово охрабривање, у 34. години одлучила сам да освојим Кону. Кона или хавајски ајронмен, најстарија је трка ајронмен на дуже стазе у том спорту, а ако нисте упућени, то је као Супер бол триатлона. Ајромен за спортисте у колицима као што сам ја састоји се од 3 800 метара пливања у Тихом океану, 180 километара вожње ручног бицикла у пољима лаве - видите, то звучи егзотично, али пејзаж није толико леп као што се чини, а и прилично је напуштен - а онда то зачините маратоном или трком од 42 125 километра на 32 степена у колицима за трке. Тако је укупна дужина од 226 километара користећи само руке за мање од седамнаест сати. Ниједна спортисткиња у колицима никада није завршила трку због строгих, наизглед немогућих временских ограничења за квалификацију. Тамо сам, дајем све од себе. Када сам коначно стигла на врх тог успона од 24 километра, била сам обесхрабрена. Није било шансе да ћу завршити пливање пре временског ограничења од десет и по сати јер сам била скоро два сата у заостатку. Морала сам донети мучну одлуку да одустанем. Склонила сам свој чип за мерење времена и предала га званичнику трке. Мој дан се окончао.
My best friend Shannon and my husband Shawn were waiting at the top of Hawi to drive me back to town. And on my way back to town, I began to cry. I had failed. My dream of completing the Ironman World Championship was crushed. I was embarrassed. I felt like I'd messed up. I worried about what my friends, my family and people at work would think of me. What was I going to put on Facebook?
Моја најбоља другарица Шенон и мој муж Шон чекали су ме на врху брда Хави да ме одвезу назад у град. На повратку у град сам почела да плачем. Нисам успела. Мој сан да завршим Светско првенство у ајронмену се распршио. Осећала сам се осрамоћено. Осећала сам да сам забрљала. Бринула сам шта ће моји пријатељи, моја породица и људи на послу мислити о мени. Шта ћу окачити на Фејсбук?
(Laughter)
(Смех)
How was I going to explain to everyone that things didn't go the way I had assumed or planned?
Како ћу свима објаснити да се ствари нису десиле онако како сам претпоставила или планирала?
A few weeks later I was talking to Shannon about the Kona "disaster," and she said this to me: "Minda, big dreams and goals can only be realized when you're ready to fail." I knew I had to put that failure behind me in order to move forward, and it wouldn't be the first time that I had faced insurmountable odds.
Неколико недеља касније сам причала са Шенон о „пропасти“ у Кони, а она ми је ово рекла: „Минда, велики снови и циљеви могу се остварити једино када си спремна да не успеш.“ Знала сам да сам морала ставити иза себе тај неуспех како бих кренула напред, а то није био први пут да сам се суочила са непремостивим изгледима.
I was born in Bombay, India, and just before my first birthday, I contracted polio, which left me paralyzed from the hips down. Unable to care for me, my birth mother left me at an orphanage. Fortunately, I was adopted by an American family, and I moved to Spokane, Washington just shortly after my third birthday. Over the next few years, I underwent a series of surgeries on my hips, my legs and my back that allowed me to walk with leg braces and crutches.
Рођена сам у Бомбају у Индији, а непосредно пред трећи рођендан добила сам дечју парализу, која ме је оставила парализовану од кукова наниже. Неспособна да се брине о мени, моја биолошка мајка ме је оставила у сиротишту. На срећу, усвојила ме је америчка породица и преселила сам се у Спокан у Вашингтону убрзо након трећег рођендана. Током следећих неколико година имала сам низ операција на куковима, ногама и леђима, што ми је омогућило да ходам са протезама за ноге и штакама.
As a child, I struggled with my disability. I felt like I didn't fit in. People stared at me all the time, and I was embarrassed about wearing a back brace and leg braces, and I always hid my chicken legs under my pants. As a young girl, I thought thick, heavy braces on my legs did not look pretty or feminine. Among my generation, I am one of the very few individuals in the US who are living with paralysis by polio today. Many people who contract polio in developing countries do not have access to the same medical care, education, or opportunities like I have had in America. Many do not even live to reach adulthood. I have the humbling knowledge that, had I not been adopted, I most certainly wouldn't be in front of you today. I may not even be alive.
Док сам била дете, мучила сам се са својим инвалидитетом. Осећала сам као да се нисам уклапала. Људи су све време зурили у мене, а мене је било срамота јер сам носила протезе за леђа и ноге и увек сам сакривала своје пилеће ноге испод панталона. Када сам била девојчица, мислила сам да дебеле и тешке протезе на ногама нису биле лепе или женствене. У мојој генерацији једна сам од ретких особа у Америци која данас има дечју парализу. Многи људи који добију дечју парализу у земљама у развоју немају приступ истој медицинској нези, образовању или приликама као што сам ја имала у Америци. Многи чак ни не доживе зрело доба. По мом скромном мишљењу, да нисам усвојена, сасвим сигурно данас не бих била пред вама. Можда не бих ни била жива.
All of us, in our own lives, may face seemingly insurmountable goals. I want to share with you what I learned when I tried again.
Сви се ми у нашим животима можемо суочити са наизглед недостижним циљевима. Желим да вам испричам шта сам научила када сам поново покушала.
One year after my first attempt, on a sunny Saturday morning, my husband Shawn dumped me into the ocean at the Kona Pier and, with 2,500 of my closest friends and competitors, we started swimming as that cannon went off promptly at 7am. I focused on one stroke at a time, staying in between bodies, counting my strokes -- one, two, three, four -- and lifting my head to sight every so often just so I wouldn't get too off track. And when I finally reached the shoreline, Shawn picked me up, and he carried me out of the water. I was so stunned and thrilled when Shawn had told me I had managed a one-hour-and-43-minute swim time.
Годину дана након свог првог покушаја, једног сунчаног суботњег јутра мој муж Шон убацио ме је у океан код пристаништа Кона, а са 2 500 мојих најближих пријатеља и конкурената почели смо да пливамо када се тај топ огласио тачно у седам ујутру. Фокусирала сам се на један по један замах док сам остајала између тела и бројала замахе - један, два, три, четири - и повремено подизала главу да проверим да нисам превише залутала са стазе. Када сам коначно стигла на обалу, Шон ме је подигао и изнео из воде. Била сам запањена и одушевљена када ми је Шон рекао да сам успела да препливам за један сат и 43 минута.
On to the bike segment. I had eight hours and 45 minutes to complete the 112-mile bike course. I broke up the course in seven- to 10-mile segments in my mind just to reduce the enormity of the race. The first 40 miles, they clipped by as we benefited from a little tail wind. By 4pm, I had made it to mile 94, and I did the math and I realized I was in serious time jeopardy because I had 18 miles to go and less than 90 minutes, and that included a few sizable hill climbs. I was stressed out, and I was scared that I wasn't going to make that time cutoff again. At this point, I pushed my internal voice aside that said, "This hurts. Quit." And I told myself, "Minda, you better focus. Focus on what you can control, and that is your attitude and your effort." I resolved to be OK being uncomfortable, and I told myself, "Push harder, forget about the pain, and keep that laser focus."
Следио је део вожње бицикла. Имала сам осам сати и 45 минута да одвозам стазу од 180 километара. У глави сам раздвојила стазу на делове у дужини од 11 до 16 километара само да бих умањила грозотну дужину трке. Првих 64 километара је прозујало јер нам је помагао мали ветар који нам је дувао у леђа. До четири после подне стигла сам до 151. километра, израчунала сам и схватила да сам у озбиљној опасности са временом јер ми је преостало још 29 километара и мање од 90 минута, што је укључивало неколико поприлично великих успона. Била сам узнемирена и уплашена да опет нећу постићи квалификационо време. У овом тренутку сам одгурнула у страну мој унутрашњи глас који је говорио: „Ово боли. Одустани.“ Рекла сам себи: „Минда, боље би ти било да се фокусираш. Фокусирај се на оно што можеш да контролишеш, а то су твој став и труд.“ Одлучила сам да се помирим са тим што ми је било неугодно и рекла сам себи: „Окрећи јаче, заборави на бол и задржи ту ласерску концентрацију.“
For the next 90 minutes, I cranked as though my life depended on it. And when I rolled into town, I heard on the loudspeaker, "Minda Dentler is one of the last competitors to make the bike cutoff." I did it!
Следећих 90 минута сам окретала педале као да ми живот зависи од тога. Када сам стигла у град, чула сам на разгласу: „Минда Дентлер је једна од последњих такмичара који су на време завршили вожњу бицикла.“ Успела сам!
(Applause)
(Аплауз)
By only three minutes.
За само три минута.
(Laughter)
(Смех)
It was 5:27pm, and I had been racing for 10-and-a-half hours. The first 10 miles of the run went pretty quickly, as I was so excited to finally pass people with my three wheels to their two feet. The sun quickly went down, and I found myself pulling up to the bottom of Palani hill, looking straight into a half-mile hill that looked like Mt. Everest at mile 124 of the race. My friends and family were ready at their stations to talk me up that hill. I was struggling, tired, desperately gripping those rims just so I wouldn't tip backwards. When I finally reached the top of that hill, I turned left onto a very lonely 15-mile stretch onto the Queen K Highway, totally exhausted. I pressed on, focusing on one push at a time. By 9:30pm, I made that final right-hand turn onto Ali'i Drive. I heard the crowd's roar, and I was overcome with emotion.
Било је 17:27, а тркала сам се десет и по сати. Првих 16 километара трке прошло је прилично брзо јер сам била веома узбуђена што на своја три точка коначно претичем људе на две ноге. Сунце је брзо зашло, а ја сам ишла ка подножју брда Палани и гледала право у брдо од 800 метара које је изгледало као Монт Еверест на 193. километру ове трке. Моји пријатељи и породица били су спремни на својим местима да ме бодре на том брду. Мучила сам се, била уморна, очајнички сам хватала оквире точкова само да се не бих преврнула уназад. Када сам коначно стигла на врх тог брда, скренула сам лево на веома напуштен аутопут Краљица Кеј дужине 24 километара, а била сам потпуно изнурена. Одлучно сам наставила, фокусирала сам се на један по један замах. Пре 21:30 скренула сам десно на последњој кривини и стигла у улицу Али. Чула сам узвике масе и емоције су ме обузеле.
I crossed that finish line.
Прошла сам кроз циљ.
(Applause)
(Аплауз)
(Applause ends)
(Аплауз се завршава)
And my final time was 14 hours and 39 minutes. For the first time in the 35-year history, a female wheelchair athlete completed the Ironman World Championship.
Постигла сам време од 14 сати и 39 минута. По први пут у 35-годишњој историји спортисткиња у колицима завршила је Светско првенство у ајронмену.
(Applause)
(Аплауз)
(Applause ends)
(Аплауз се завршава)
And it wasn't just any female athlete. It was me.
А то није била тек било која спортисткиња. Била сам то ја.
(Laughter)
(Смех)
A paralyzed orphan from India. Against all odds, I achieved my dream, and through this very personal commitment to myself, I slowly realized that completing the Ironman was about more than conquering Kona. It was about conquering polio and other disabling but preventable diseases, not only for myself, but for the millions of children who have been and still will be afflicted by vaccine-preventable diseases. Today, we are closer than ever to eliminating one of those diseases everywhere in the world.
Парализовано сироче из Индије. Упркос свим потешкоћама, остварила сам свој сан, а кроз ову веома личну преданост самој себи полако сам схватила да је завршавање трке ајронмен било нешто више од освајање Коне. Било је то питање поражавања дечје парализе и осталих болести које изазивају инвалидитет, а могу се спречити, не само за мене, већ за милионе деце на чије животе утичу и још увек ће утицати болести које се могу спречити вакцинама. Данас смо ближе него икада томе да искоренимо једну од ових болести свугде у свету.
In the mid-1980s, polio once paralyzed more than 350,000 children a year in more than 125 countries. That amounted to a staggering 40 cases an hour. By contrast, so far this year, the last endemic countries have reported a total of only 12 cases. Since 1988, more than 2.5 billion children have been immunized against polio, and an estimated 16 million children, who otherwise would have been paralyzed like me, are walking. Despite this incredible progress, we know that until it's eradicated, polio remains a very real threat, especially to children in the poorest communities of the world. It can reemerge in some of the most remote and dangerous places, and from there, it can spread.
Средином 80-их година двадесетог века, више од 350 000 деце би добило дечју парализу сваке године у више од 125 земаља. То је као запањујућих 40 оболелих на сат. У поређењу са тим, у овој години до сада последње земље у којима се и даље јавља ова болест забележиле су само 12 оболелих. Од 1988. више од две и по милијарде деце вакцинисано је против дечје парализе, а процењује се да 16 милиона деце, која би иначе била парализована као што сам ја, хода. Упркос овом невероватном напретку, знамо да, док се не искорени, дечја парализа остаје веома стварна претња нарочито за децу у најсиромашнијим заједницама света. Може се поново појавити у неким од најудаљенијих и најопаснијих места, а одатле се може раширити.
And so this is my new Ironman: to end polio. And I am reminded every day, when I look at my two-and-a-half-year-old daughter Maya. She is able to climb a ladder in the park, push her scooter or kick a ball across the grass. Almost everything that I see her do at her age reminds me of what I could not do at that age. And when she was two months old, I took her to get her first polio vaccine. And when the doctor came in the room to prepare the shot, I asked him if I could take a picture to document the moment. When we left the room, I could feel my eyes welling up with tears. I cried the entire way home. It was in that moment that I realized that my daughter's life would be very different from mine. She will never be faced with the crippling disability of polio, because a vaccine was available, and I chose to get her immunized. She can do anything she wants, as can each of you.
Тако је ово мој нови ајронмен - искоренити дечју парализу. На то се подсећам сваки дан када погледам своју двоипогодишњу ћерку, Мају. Може да се попне на мердевине у парку, вози скутер или шутира лопту на трави. Скоро све што видим да она ради у свом узрасту подсећа ме на оно што ја нисам могла да радим у том узрасту. Када је имала два месеца, одвела сам је да прими прву вакцину против дечје парализе. Када је доктор ушао у ординацију да припреми вакцину, питала сам га да ли могу да овековечим тај тренутак. Када смо изашли из ординације, осетила сам како ми се очи пуне сузама. Плакала сам током целог пута ка кући. Тог тренутка сам схватила да ће живот моје ћерке бити веома другачији од мог. Никада се неће суочити са парализујућим инвалидитетом дечје парализе јер је вакцина била доступна, а ја сам одлучила да је вакцинишем. Може да ради шта год пожели, баш као и сви ви.
(Laughter)
(Смех)
Now I'd like to leave you all with one question: what is your Ironman?
Желела бих да вам поставим једно питање на крају: шта је ваш ајронмен?
Thank you.
Хвала.
(Applause)
(Аплауз)