I'm a garbage man. And you might find it interesting that I became a garbage man, because I absolutely hate waste. I hope, within the next 10 minutes, to change the way you think about a lot of the stuff in your life. And I'd like to start at the very beginning. Think back when you were just a kid. How did look at the stuff in your life? Perhaps it was like these toddler rules: It's my stuff if I saw it first. The entire pile is my stuff if I'm building something. The more stuff that's mine, the better. And of course, it's your stuff if it's broken.
Ја сам ђубретарац. Можда ће вам бити занимљиво то што сам постао ђубретарац, јер у потпуности мрзим отпад. Надам се да ћу у наредних 10 минута моћи да променим начин на који мислите о многим стварима у свом животу. Желео бих да почнем на самом почетку. Сетитите се кад сте били дете. Како сте гледали на ствари у животу? Можда сте имали дечија правила: то је моје, први сам га видео. Цела ова гомила је моја, ја нешто градим. Што је више ствари моје, то боље. Наравно, ваше је и ако је сломљено.
(Laughter)
(Смех)
Well after spending about 20 years in the recycling industry, it's become pretty clear to me that we don't necessarily leave these toddler rules behind as we develop into adults. And let me tell you why I have that perspective. Because each and every day at our recycling plants around the world we handle about one million pounds of people's discarded stuff. Now a million pounds a day sounds like a lot of stuff, but it's a tiny drop of the durable goods that are disposed each and every year around the world -- well less than one percent. In fact, the United Nations estimates that there's about 85 billion pounds a year of electronics waste that gets discarded around the world each and every year -- and that's one of the most rapidly growing parts of our waste stream. And if you throw in other durable goods like automobiles and so forth, that number well more than doubles. And of course, the more developed the country, the bigger these mountains.
Па, након проведених 20 година у индустрији рециклаже, постало ми је прилично јасно да не морамо да напустимо ова дечја правила када одрастемо. И дозволите да вам кажем зашто тако мислим. Зато што саког дана у нашим фабрикама рециклаже широм света рукујемо са око пола тоне ствари које људи баце. Е сад, пола тоне дневно звучи као много ствари, али то је мали део дуготрајних производа које су бачене сваке године широм света - то је мање од 1 одсто. У ствари, Уједињене нације сматрају да постоји око 40 милиона тона годишње електронског отпада који је бачен широм света сваке године, а то је један од најбрже растућих сектора отпада. Ако баците остале дуготрајне производе, као што су аутомобили, тај број се више него удвостручује. Наравно, што је земља развијенија, то су ова брда већа.
Now when you see these mountains, most people think of garbage. We see above-ground mines. And the reason we see mines is because there's a lot of valuable raw materials that went into making all of this stuff in the first place. And it's becoming increasingly important that we figure out how to extract these raw materials from these extremely complicated waste streams. Because as we've heard all week at TED, the world's getting to be a smaller place with more people in it who want more and more stuff. And of course, they want the toys and the tools that many of us take for granted.
Када види ова брда, већина људи помисли на ђубре. Ми видимо рудник изнад земље. Разлог томе су ове вредне сировине које су искоришћене за првобитну производњу ових ствари. Све је важније да откријемо како да извучемо ове сировине из тих јако компликованих система отпада. Сви смо ове недеље на TED-у чули да ће свет бити мање место са више људи који желе све више и више ствари. Наравно, они желе играчке и алатке које многи од нас узимају здраво за готово.
And what goes into making those toys and tools that we use every single day? It's mostly many types of plastics and many types of metals. And the metals, we typically get from ore that we mine in ever widening mines and ever deepening mines around the world. And the plastics, we get from oil, which we go to more remote locations and drill ever deeper wells to extract. And these practices have significant economic and environmental implications that we're already starting to see today.
А, шта је потребно за израду тих играчака и алатки које свако дневно користимо? То су углавном разне врсте пластике, као и многих метала. А, метале обично добијамо из руда које ископавамо у све већим и дубљим рудницима широм света. Пластику добијамо из уља које добијамо из све удаљенијих места зарад кога копамо све дубље и дубље бунаре. Ови обичаји имају значајне економске и еколошке импликације које можемо и данас да видимо.
The good news is we are starting to recover materials from our end-of-life stuff and starting to recycle our end-of-life stuff, particularly in regions of the world like here in Europe that have recycling policies in place that require that this stuff be recycled in a responsible manner. Most of what's extracted from our end-of-life stuff, if it makes it to a recycler, are the metals. To put that in perspective -- and I'm using steel as a proxy here for metals, because it's the most common metal -- if your stuff makes it to a recycler, probably over 90 percent of the metals are going to be recovered and reused for another purpose. Plastics are a whole other story: well less than 10 percent are recovered. In fact, it's more like five percent. Most of it's incinerated or landfilled.
Добра вест је то што почињемо да узимамо назад материјале из тих ствари и почињемо да их рециклирамо, посебно у областима света као овде, у Европи где постоји рециклажна полиција која захтева да се ове ствари рециклирају на одговоран начин. Већина онога што се извади из бачених ствари, односно оних који стигну до рециклажног центра, су метали. Како бих то објаснио, користим челик као пример метала, јер је то најчешће употребљен метал. Ако ваше ствари стигну до рециклаже, вероватно преко 90 одсто ових метала ће бити извађено и поново употребљено у неке друге сврхе. Пластика је потпуно друга прича: мање од 10 одсто је повраћено. У ствари, тачније 5 одсто. Већина се пали или баца на отпаде.
Now most people think that's because plastics are a throw-away material, have very little value. But actually, plastics are several times more valuable than steel. And there's more plastics produced and consumed around the world on a volume basis every year than steel. So why is such a plentiful and valuable material not recovered at anywhere near the rate of the less valuable material? Well it's predominantly because metals are very easy to recycle from other materials and from one another. They have very different densities. They have different electrical and magnetic properties. And they even have different colors. So it's very easy for either humans or machines to separate these metals from one another and from other materials. Plastics have overlapping densities over a very narrow range. They have either identical or very similar electrical and magnetic properties. And any plastic can be any color, as you probably well know. So the traditional ways of separating materials just simply don't work for plastics.
То је зато што већина људи сматра да је пластика материјал за бацање и да има јако малу вредност. Али, у ствари, пластика је неколико пута вредније од челика. А, по запремини, више пластике се произведе и употреби, него челика, широм света, сваке године. Па, зашто се тако обилан и вредан материјал не рециклира ни близу рециклираној количини мање вредних материјала? Углавном зато што је метале лакше рециклирати из осталих матријала, као и раздвојити их један од другог. Имају веома различите густине. Имају различите електричне и магнетне особине. Имају чак и другачије боје. Дакле, веома је лако и за људе и машине да међусобно раздвоје ове метале, као и метале од других материјала. Пластике имају подударне густине на веома уској скали. Имају или подједнаке или веома сличне електричне и магнетне особине. Пластика може бити било које боје, као што већ вероватно знате. Дакле, традиционалан начин одвајања материјала је једноставно неприменљив на пластику.
Another consequence of metals being so easy to recycle by humans is that a lot of our stuff from the developed world -- and sadly to say, particularly from the United States, where we don't have any recycling policies in place like here in Europe -- finds its way to developing countries for low-cost recycling. People, for as little as a dollar a day, pick through our stuff. They extract what they can, which is mostly the metals -- circuit boards and so forth -- and they leave behind mostly what they can't recover, which is, again, mostly the plastics. Or they burn the plastics to get to the metals in burn houses like you see here. And they extract the metals by hand. Now while this may be the low-economic-cost solution, this is certainly not the low-environmental or human health-and-safety solution. I call this environmental arbitrage. And it's not fair, it's not safe and it's not sustainable.
Додатна последица лаке рециклаже метала је да мноштво ствари из нашег, развијеног света, нажалост, нарочито из САД-а, где немамо регулације за рециклажу попут оних у Европи, стигне до земаља у развоју где подлеже јефтиној рециклажи. Људи пробирују кроз наше ствари за мање од долара на дан. Ваде оно што могу, углавном метале - струјна кола итд. - и остављају углавном оно што не могу да изваде, што је, понављам, углавном пластика. Или пале пластику како би дошли до тих метала у кућама за паљење попут ове. А, метале ваде рукама. Е сада, ово може бити јефтино решење, али ово дефинитивно није еколошко, нити здравствено погодно решење. Ја ово називам еколошком арбитражом. А, то није фер и није безбедно и није одрживо.
Now because the plastics are so plentiful -- and by the way, those other methods don't lead to the recovery of plastics, obviously -- but people do try to recover the plastics. This is just one example. This is a photo I took standing on the rooftops of one of the largest slums in the world in Mumbai, India. They store the plastics on the roofs. They bring them below those roofs into small workshops like these, and people try very hard to separate the plastics, by color, by shape, by feel, by any technique they can. And sometimes they'll resort to what's known as the "burn and sniff" technique where they'll burn the plastic and smell the fumes to try to determine the type of plastic. None of these techniques result in any amount of recycling in any significant way. And by the way, please don't try this technique at home.
Е, пошто је пластика толико обилна, а да не заборавим, те друге методе очигледно не воде ка рециклажи пластике, ипак људи покушавају да је рециклирају. Ово је само један пример. Ову фотографију сам сликао са кровова једне од најсиромашнијих четврти на свету, у Мумбаију, у Индији. Они складиште пластику на крововима. Доносе их испод кровова у мале радионице, попут ове и људи се јако труде да раздвоје пластику, по боји, облику и додиру, свим могућим техникама. Некада прибегавају и такозваној техници ”запали па помириши” где запале пластику па миришу дим како би одредили врсту пластике. Ниједна од ових техинка не утиче значајно на количину рециклиране пластике. А, да не заборавим, не покушавајте ово код куће.
So what are we to do about this space-age material, at least what we used to call a space-aged material, these plastics? Well I certainly believe that it's far too valuable and far too abundant to keep putting back in the ground or certainly send up in smoke. So about 20 years ago, I literally started in my garage tinkering around, trying to figure out how to separate these very similar materials from each other, and eventually enlisted a lot of my friends, in the mining world actually, and in the plastics world, and we started going around to mining laboratories around the world. Because after all, we're doing above-ground mining. And we eventually broke the code. This is the last frontier of recycling. It's the last major material to be recovered in any significant amount on the Earth. And we finally figured out how to do it. And in the process, we started recreating how the plastics industry makes plastics.
Дакле, шта можемо да урадимо поводом овог материјала, ове пластике коју смо називали истрајним материјалом? Ја сигурно верујем да је превише вредна и преобилна да бисмо је враћали у земљу или палили. Пре око 20 година, буквално сам почео да петљам у својој гаражи, покушавајући да отркијем како да одвојим ове веома сличне материјале један од другог, а онда сам контактирао доста пријатеља баш из рударске индустрије, као и из индустрије пластике, па смо почели да обилазимо рударске лабораторије широм света. Јер, после свега, ми се бавимо површинским рударством. Након неког времена смо отркили код. Ово је најновије у рециклажи. То је последњи материјал који ће се са Земље сакупити у значајној количини. Коначно смо открили како то да урадимо. Током тог поступка почели смо поново да стварамо начине на које идустрија пластике прави пластику.
The traditional way to make plastics is with oil or petrochemicals. You breakdown the molecules, you recombine them in very specific ways, to make all the wonderful plastics that we enjoy each and every day. We said, there's got to be a more sustainable way to make plastics. And not just sustainable from an environmental standpoint, sustainable from an economic standpoint as well. Well a good place to start is with waste. It certainly doesn't cost as much as oil, and it's plentiful, as I hope that you've been able to see from the photographs. And because we're not breaking down the plastic into molecules and recombining them, we're using a mining approach to extract the materials.
Традиционалан начин прављења пластике је са уљем или петрохемијом. Разложите молекуле и поново их сложите на веома специфичне начине како бисте направили ову предивну пластику у којој свакодневно уживамо. Рекли смо, мора постојати одрживији начин да се направи још пластике. И не само одржив са гледишта природне средине, већ одрживог и из економког погледа. Добро је почети са отпадом. Сигурно не кошта колико уље, а и има га у изобиљу, што сте, надам се, могли да видите са фотографија. Ми не растављамо пластику на молекуле, па је затим поново спајамо, већ користимо рударски приступ вађења материјала.
We have significantly lower capital costs in our plant equipment. We have enormous energy savings. I don't know how many other projects on the planet right now can save 80 to 90 percent of the energy compared to making something the traditional way. And instead of plopping down several hundred million dollars to build a chemical plant that will only make one type of plastic for its entire life, our plants can make any type of plastic we feed them. And we make a drop-in replacement for that plastic that's made from petrochemicals. Our customers get to enjoy huge CO2 savings. They get to close the loop with their products. And they get to make more sustainable products.
Значајно смо умањили капиталне трошкове у постројењу са опремом. Имамо огромне уштеде енергије. Не знам колико других пројеката на планети тренутно могу да уштеде 80 до 90 одсто енергије у поређењу са нечим што се производи на традиционалан начин. Уместо да пљунемо неколико стотина милиона долара како бисмо изградили фабрику хемије која ће током целог века правити само једну врсту пластике, наше фабрике ће моћи да направе било коју пластику коју убацимо као материјал. Правимо и замену за пластику која је направљена од петрохемије. Наше муштерије добијају огромне уштеде угљен диоксида. Могу да затворе круг својих производа. Заузврат обијају одрживије производе.
In the short time period I have, I want to show you a little bit of a sense about how we do this. It starts with metal recyclers who shred our stuff into very small bits. They recover the metals and leave behind what's called shredder residue -- it's their waste -- a very complex mixture of materials, but predominantly plastics. We take out the things that aren't plastics, such as the metals they missed, carpeting, foam, rubber, wood, glass, paper, you name it. Even an occasional dead animal, unfortunately. And it goes in the first part of our process here, which is more like traditional recycling. We're sieving the material, we're using magnets, we're using air classification. It looks like the Willy Wonka factory at this point.
За кратко време које имам, желим да вам мало покажем како то радимо. Почиње са металним рецилажним постројењима које сецкају ствари на мале делове. Поврате метале, а за собом оставе тзв. остатак сецкања - то је њихов отпад - веома сложену мешавину материјала, али углавном пластику. Ми извадимо оно што није пластика, као што су метали које су машине промашиле, подове, стиропор, гуму, дрво, стакло, папир, шта год хоћете. Понекад, нажалост, чак и мртву животињу. То одлази у први део процеса, који наличи на традиционалну рециклажу. Просејавамо материјал, користимо магнете, као и ваздушну класификацију. Излгеда као фабрика Вилија Вонке у овом тренутку.
At the end of this process, we have a mixed plastic composite: many different types of plastics and many different grades of plastics. This goes into the more sophisticated part of our process, and the really hard work, multi-step separation process begins. We grind the plastic down to about the size of your small fingernail. We use a very highly automated process to sort those plastics, not only by type, but by grade. And out the end of that part of the process come little flakes of plastic: one type, one grade. We then use optical sorting to color sort this material. We blend it in 50,000-lb. blending silos. We push that material to extruders where we melt it, push it through small die holes, make spaghetti-like plastic strands. And we chop those strands into what are called pellets. And this becomes the currency of the plastics industry. This is the same material that you would get from oil. And today, we're producing it from your old stuff, and it's going right back into your new stuff.
На крају овог процеса имамо помешану легуру пластике: много различитих врста пластике, као и много различитих квалитета пластике. Ово иде у префињенији део нашег поступка, а ту почиње веома тежак посао одвајања. Мељемо пластику до величине нокта на малом прсту. Корстимо веома аутоматизован поступак како бисмо ту пластику сортирали, не само по типу, већ и квалитету. На крају тог дела поступка излазе мале пахуље пластике: исте врсте, истог квалитета. Затим користимо оптичко сортирање по боји. Помешамо их у силосе капацитета од 22 тоне. Убацимо те материјале у машине за топљење, гурнемо их кроз мале, коцкасте рупе и направимо шпагете од пластике. Онда их исецкамо у оно што називамо гранулама. Ово постаје валута индустрије пластике. Ово је исти материјал који бисте добили из уља. А, данас, ми га производимо из ваших старих ствари и стављамо у нове ствари.
(Applause)
(Аплауз)
So now, instead of your stuff ending up on a hillside in a developing country or literally going up in smoke, you can find your old stuff back on top of your desk in new products, in your office, or back at work in your home. And these are just a few examples of companies that are buying our plastic, replacing virgin plastic, to make their new products.
Дакле сада, уместо да ваше ствари завршавају на неком брду, у земљи у развоју, или да буквално сагоревају, можете своје старе ствари наћи поново у новим производима на својим столовима, у канцеларији, или код куће. А, ово је само неколико примера компанија које купују пластику, замењују оригиналну пластику како би направили своје производе.
So I hope I've changed the way you look at at least some of the stuff in your life. We took our clues from mother nature. Mother nature wastes very little, reuses practically everything. And I hope that you stop looking at yourself as a consumer -- that's a label I've always hated my entire life -- and think of yourself as just using resources in one form, until they can be transformed to another form for another use later in time. And finally, I hope you agree with me to change that last toddler rule just a little bit to: "If it's broken, it's my stuff."
Надам се да сам променио начин на који гледате на барем неке ствари у свом животу. Ми смо узели идеје од мајке природе. Мајка природа расипа јако мало, а спашава скоро све. Надам се да ћете престати да гледате на себе као на потрошача - то је ознака коју сам мрзео целог живота - и да ћете о себи мислити као о некоме ко сировине користи у једном облику, све док не могу да се претворе у неки други, за каснију употребу. И коначно, надам се да се слажете са мном да бисмо могли да променмо то дечије правило у: ”То је поломљено, то је моје.”
Thank you for your time.
Хвала вам на посвећеном времену.
(Applause)
(Аплауз)