So since I was here last in '06, we discovered that global climate change is turning out to be a pretty serious issue, so we covered that fairly extensively in Skeptic magazine. We investigate all kinds of scientific and quasi-scientific controversies, but it turns out we don't have to worry about any of this because the world's going to end in 2012.
Од последниот пат кога бев овде, во 2006, до сега видовме дека глобалните климатски промени може да се претворат во прилично сериозен проблем. Поради тоа оваа тема доста опсежно ја покривме во списанието Skeptic. Ги проучувавме сите видови на научни и квази-научни контроверзии. Но, се чини дека ние и не мораме да се грижиме за било што во врска со тоа, бидејќи крајот на светот ќе се случи во 2012.
Another update: You will recall I introduced you guys to the Quadro Tracker. It's like a water dowsing device. It's just a hollow piece of plastic with an antenna that swivels around. And you walk around, and it points to things. Like if you're looking for marijuana in students' lockers, it'll point right to somebody. Oh, sorry. (Laughter) This particular one that was given to me finds golf balls, especially if you're at a golf course and you check under enough bushes. Well, under the category of "What's the harm of silly stuff like this?" this device, the ADE 651, was sold to the Iraqi government for 40,000 dollars apiece. It's just like this one, completely worthless, in which it allegedly worked by "electrostatic magnetic ion attraction," which translates to "pseudoscientific baloney" -- would be the nice word -- in which you string together a bunch of words that sound good, but it does absolutely nothing. In this case, at trespass points, allowing people to go through because your little tracker device said they were okay, actually cost lives. So there is a danger to pseudoscience, in believing in this sort of thing.
Друго потсетување: ќе се сетите дека јас ви го претставив Квадро Тракер. Тоа е нешто како рашла за барање на подземни води. Тоа е само шупливо парче пластика со една антена која се врти во круг. И додека се движите наоколу, антената се насочува кон нешто. Како кога бараме марихуана во студентските шкафчиња, таа точно ќе се насочи кон некого. Ох, извинете. (Смеа) Токму овој уред кој ми беше даден мене, пронаоѓа топчиња за голф, особено ако се наоѓате на терен за голф и проверите доволен број на грмушки. А под категоријата „Каква штета би имало од смешно нешто како ова?“ овој уред, АДЕ 651, и беше продаден на Владата во Ирак за 40 000 долари по парче. Токму нешто како ова, кое е тотално бескорисно, кое наводно работи со помош на „електростатско магнетно привлекување на јони“, што преведено значи само „псевдонаучна празна фраза“ -- тоа би биле соодветните зборови -- на која може да се додадат уште еден куп други зборови кои звучат добро, а всушност со него не може да се прави апсолутно ништо. Во ваков случај, при ваква измама, дозволувајќи им на некои луѓе да поминат бидејќи вашиот мал уред за проверка вели дека тие се во ред, може некого да го чини живот. Значи постои опасност во псевдонауката и верувањето во ваков тип на нешта.
So what I want to talk about today is belief. I want to believe, and you do too. And in fact, I think my thesis here is that belief is the natural state of things. It is the default option. We just believe. We believe all sorts of things. Belief is natural; disbelief, skepticism, science, is not natural. It's more difficult. It's uncomfortable to not believe things. So like Fox Mulder on "X-Files," who wants to believe in UFOs? Well, we all do, and the reason for that is because we have a belief engine in our brains. Essentially, we are pattern-seeking primates. We connect the dots: A is connected to B; B is connected to C. And sometimes A really is connected to B, and that's called association learning.
Затоа јас денеска сакам да зборувам за Верувањата. Јас сакам да верувам, а и вие исто така. И всушност, мислам дека мојата теза овде е дека верувањето е природна состојба на нештата. Тоа не е прашање на избор. Ние едноставно веруваме. Веруваме во секакви работи. Верувањето е природно. Неверувањето, скептицизмот, науката, не се природни. Тие се потешки. Нелагодно е да не се верува. Исто како Фокс Мулдер во "Досиеја X", кој сака да верува во НЛО? Па добро, сите го правиме тоа. А причината за тоа е дека ние имаме машина за верување во нашиот мозок. Всушност, ние сме примати кои бараат шеми. Ги поврзуваме точките: А е поврзано со Б; Б е поврзано со Ц. И понекогаш А навистина е поврзано со Б. Е тоа се вика учење по асоцијација.
We find patterns, we make those connections, whether it's Pavlov's dog here associating the sound of the bell with the food, and then he salivates to the sound of the bell, or whether it's a Skinnerian rat, in which he's having an association between his behavior and a reward for it, and therefore he repeats the behavior. In fact, what Skinner discovered is that, if you put a pigeon in a box like this, and he has to press one of these two keys, and he tries to figure out what the pattern is, and you give him a little reward in the hopper box there -- if you just randomly assign rewards such that there is no pattern, they will figure out any kind of pattern. And whatever they were doing just before they got the reward, they repeat that particular pattern. Sometimes it was even spinning around twice counterclockwise, once clockwise and peck the key twice. And that's called superstition, and that, I'm afraid, we will always have with us.
Ние пронаоѓаме шеми, ги правиме поврзувањата, без разлика дали станува збор за кучето на Павлов кое го асоцира звукот на ѕвончето со храната, а потоа лачи плунка при звукот на ѕвончето, или пак се зборува за глушецот на Скинер, кој прави асоцијација помеѓу своето однесување и наградата која ја добива за тоа, па поради тоа тој и го повторува своето однесување. Всушност, тоа што Скинер го открил е дека, ако ставите гулаб во кутија како оваа, кој треба да притисне на едно од овие две копчиња, тој ќе се обидува да ја открие шемата, ако вие за тоа му давате мала награда во садот за храна. Ако едноставно им ја задавате наградата без некој редослед, тие би можеле да измислат било каква шема. Што и да правеле пред да ја добијат наградата, тие ќе ја повторуваат токму таа шема. Понекогаш тоа дури можело да биде два пати вртење во круг спротивно од стрелките на часовникот, еднаш во насока на стрелките на часовникот и два пати клукнување на копчето. А тоа се нарекува суеверие. И, се плашам дека, тоа секогаш ќе го имаме во нас.
I call this process "patternicity" -- that is, the tendency to find meaningful patterns in both meaningful and meaningless noise. When we do this process, we make two types of errors. A Type I error, or false positive, is believing a pattern is real when it's not. Our second type of error is a false negative. A Type II error is not believing a pattern is real when it is. So let's do a thought experiment. You are a hominid three million years ago walking on the plains of Africa. Your name is Lucy, okay? And you hear a rustle in the grass. Is it a dangerous predator, or is it just the wind? Your next decision could be the most important one of your life. Well, if you think that the rustle in the grass is a dangerous predator and it turns out it's just the wind, you've made an error in cognition, made a Type I error, false positive. But no harm. You just move away. You're more cautious. You're more vigilant. On the other hand, if you believe that the rustle in the grass is just the wind, and it turns out it's a dangerous predator, you're lunch. You've just won a Darwin award. You've been taken out of the gene pool.
Јас ова го нарекувам „шемаџиство“, кое подразбира тенденција да се пронаоѓаат шеми кои имаат смисла како во редот така и во безредието. Кога го правиме ова, ние правиме два типа на грешки. Грешка број 1, или лажно позитивно, е да се верува дека шемата е реална кога таа не е. Вториот тип на грешка е лажно негативно. Грешката број 2 е да не се верува дека шемата е реална кога таа навистина е реална. Па, ајде да направиме еден мисловен експеримент. Вие сте човечко суштество кое живеело пред три милиони години, и одите низ полињата во тогашна Африка. Вашето име е Луси, во ред? И слушате шушкање во тревата. Дали тоа е опасен предатор, или тоа е само ветерот? Вашата следна одлука може да биде една од најважните животни одлуки. Добро, ако помисливте дека тоа што шушка во тревата е опасен предатор и се покаже дека всушност тоа е само ветерот, тогаш вие сте направиле грешка во когницијата, сте направиле грешка од Типот 1, лажно позитивно. Но, нема штета. Едноставно си одите од таму. Вие сте попретпазливи. Повнимателни. Од друга страна пак, ако верувавте дека шушкањето во тревата е од ветерот, а се покаже дека тоа е опасен предатор, тогаш вие сте неговиот ручек. Тогаш вие ќе ја добиете Дарвиновата награда. И ќе бидете отстранети од генетските опции.
Now the problem here is that patternicities will occur whenever the cost of making a Type I error is less than the cost of making a Type II error. This is the only equation in the talk by the way. We have a pattern detection problem that is assessing the difference between a Type I and a Type II error is highly problematic, especially in split-second, life-and-death situations. So the default position is just: Believe all patterns are real -- All rustles in the grass are dangerous predators and not just the wind. And so I think that we evolved ... there was a natural selection for the propensity for our belief engines, our pattern-seeking brain processes, to always find meaningful patterns and infuse them with these sort of predatory or intentional agencies that I'll come back to.
Сега, проблемот овде е во тоа што шемаџиството ќе се појави секогаш кога правењето на грешка од Тип 1 ќе ве чини помалку отколку правењето на грешка од Типот 2. Патем, ова е единствената равенка во овој говор. Ние имаме проблем со детектирање на шемите, поради што утврдувањето на разликата помеѓу грешките од тип 1 и од тип 2 станува многу проблематично, особено во ситуации опасни по живот. Значи стандардната позиција е едноставно „верувај дека сите шеми се реални“. „Сите шушкања во тревата се од опасни предатори, а не од ветерот“. И затоа мислам дека сме еволуирале... се случила природна селекција на нашите машини за верување, нашите мозочни процесори за барање на шеми, така што секогаш се наоѓаат шеми кои имаат значење и им се дава опасно предаторско значење или некои слични значења кои вклучуваат злонамерни битија.
So for example, what do you see here? It's a horse head, that's right. It looks like a horse. It must be a horse. That's a pattern. And is it really a horse? Or is it more like a frog? See, our pattern detection device, which appears to be located in the anterior cingulate cortex -- it's our little detection device there -- can be easily fooled, and this is the problem. For example, what do you see here? Yes, of course, it's a cow. Once I prime the brain -- it's called cognitive priming -- once I prime the brain to see it, it pops back out again even without the pattern that I've imposed on it. And what do you see here? Some people see a Dalmatian dog. Yes, there it is. And there's the prime. So when I go back without the prime, your brain already has the model so you can see it again. What do you see here? Planet Saturn. Yes, that's good. How about here? Just shout out anything you see. That's a good audience, Chris. Because there's nothing in this. Well, allegedly there's nothing.
Па, на пример, што гледате овде? Тоа е глава на коњ, точно. Личи на коњ. Тоа мора да е коњ. Е тоа е шема. А дали навистина е коњ? Или повеќе личи на жаба? Гледате, нашиот уред за детектирање на шеми, кој е лоциран некаде во предниот цингуларен кортекс – таму се наоѓа нашиот мал уред за детектирање – може лесно да биде измамен, а во тоа е и проблемот. На пример, што гледате овде? Да, секако. Тоа е крава. Еднаш штом го подготвам мозокот – тоа се нарекува когнитивно подготвување – еднаш штом го подготвам мозокот да ја види кравата, таа веднаш ќе се појави кога повторно ќе ја погледнам сликата дури и без линијата која ја додадов. А што гледате овде? Некои луѓе гледаат куче Далматинец. Да, еве го. А ете го и подготвувањето. Но кога ќе се вратам на сликата без обележувањето, вашиот мозок веќе го има моделот, па затоа и можете да го видите повторно. Што гледате овде? Планетата Сатурн. Да, тоа е во ред. А овде? Едноставно кажете било што, што и да гледате. Тоа е добра публика, Крис. Бидејќи нема ништо овде. Па добро, наводно нема ништо.
This is an experiment done by Jennifer Whitson at U.T. Austin on corporate environments and whether feelings of uncertainty and out of control makes people see illusory patterns. That is, almost everybody sees the planet Saturn. People that are put in a condition of feeling out of control are more likely to see something in this, which is allegedly patternless. In other words, the propensity to find these patterns goes up when there's a lack of control. For example, baseball players are notoriously superstitious when they're batting, but not so much when they're fielding. Because fielders are successful 90 to 95 percent of the time. The best batters fail seven out of 10 times. So their superstitions, their patternicities, are all associated with feelings of lack of control and so forth.
Ова е експеримент направен од страна на Џенифер Витсон во У.Т. Остин, за корпоративното опкружување и тоа дали чувството на несигурност и губење на контрола може да направи луѓето да гледаат нереални шеми. Како што, речиси секој ја гледаше планетата Сатурн. Луѓето кои се ставени во услови поради кои имаат чувство како да ја губат контролата, многу е веројатно дека ќе видат нешто во ова, кое е наводно безлично. Со други зборови, тенденцијата да се најде некаква шема се зголемува кога е намалена можноста за контрола. На пример, безбол играчите се непоправливо суеверни кога удираат со палката, но не толку многу кога ја фаќаат топката. Бидејќи, играчите во полето се успешни во 90 до 95 % од случаите. Најдобрите играчи кои удираат со палката неуспеваат во 7 од 10 обиди. Па нивните суеверија, нивното шемаџиство, сето тоа е поврзано најмногу со чувството на недостаток на контрола, и така натаму.
What do you see in this particular one here, in this field? Anybody see an object there? There actually is something here, but it's degraded. While you're thinking about that, this was an experiment done by Susan Blackmore, a psychologist in England, who showed subjects this degraded image and then ran a correlation between their scores on an ESP test: How much did they believe in the paranormal, supernatural, angels and so forth. And those who scored high on the ESP scale, tended to not only see more patterns in the degraded images but incorrect patterns. Here is what you show subjects. The fish is degraded 20 percent, 50 percent and then the one I showed you, 70 percent.
Што гледате на оваа слика, во ова поле? Дали некој виде некаков предмет овде? Овде всушност има нешто, ама е замаглено. Додека вие размислувате за тоа, ова беше експеримент направен од страна на Сузан Блекмур, психолог од Англија, која на испитаниците им ја покажала оваа замаглена слика а потоа барала корелација помеѓу нивните резултати добиени од ЕСП тестот за проценка на тоа колку тие веруваат во паранормални, натприродни нешта, ангели и така натаму. Оние кои имале висок скор на ЕСП тестот, се стремеле, не само да гледаат повеќе шеми во замаглената слика, туку и нивните шеми биле погрешни. Еве што им било покажано на испитаниците. Рибата е замаглена за 20%, 50% а потоа онаа која ви ја покажав, 70%.
A similar experiment was done by another [Swiss] psychologist named Peter Brugger, who found significantly more meaningful patterns were perceived on the right hemisphere, via the left visual field, than the left hemisphere. So if you present subjects the images such that it's going to end up on the right hemisphere instead of the left, then they're more likely to see patterns than if you put it on the left hemisphere. Our right hemisphere appears to be where a lot of this patternicity occurs. So what we're trying to do is bore into the brain to see where all this happens.
Сличен експеримент бил направен од страна на друг (Швајцарски) психолог по име Петер Бругер, кој нашол значајно повеќе шеми со смисла кои биле воочени во десната хемисвера, преку левото визуелно поле, во споредба со левата хемисвера. Значи, ако им презентирате на испитаниците такви слики кои ќе завршат во десната хемисвера наместо во левата, тогаш тие поверојатно е дека ќе гледаат шеми отколку ако сликите завршат во левата хемисвера. Нашата десна хемисвера се чини дека се наоѓа таму каде што се појавуваат многу од шемите. Значи, тоа што се обидуваме да го направиме е да влеземе во мозокот за да видими каде сето ова се случува.
Brugger and his colleague, Christine Mohr, gave subjects L-DOPA. L-DOPA's a drug, as you know, given for treating Parkinson's disease, which is related to a decrease in dopamine. L-DOPA increases dopamine. An increase of dopamine caused subjects to see more patterns than those that did not receive the dopamine. So dopamine appears to be the drug associated with patternicity. In fact, neuroleptic drugs that are used to eliminate psychotic behavior, things like paranoia, delusions and hallucinations, these are patternicities. They're incorrect patterns. They're false positives. They're Type I errors. And if you give them drugs that are dopamine antagonists, they go away. That is, you decrease the amount of dopamine, and their tendency to see patterns like that decreases. On the other hand, amphetamines like cocaine are dopamine agonists. They increase the amount of dopamine. So you're more likely to feel in a euphoric state, creativity, find more patterns.
Бругер и неговата колешка, Кристин Мор, им давале на субјектите L-DOPA. L-DOPA e лек кој, како што знаете, се дава за третирање на Паркинсоновата болест, која е поврзана со намаленото ниво на допамин. L-DOPA го зголемува допаминот. А зголемувањето на допаминот кај субјектите предизвикува гледање на повеќе шеми во споредба со оние кои не примиле допамин. Па, се чини дека допаминот е материја поврзана со правењето на шеми. Всушност, невролептиците кои се користат за елиминирање на психотичното однесување, како паранојата, делузиите и халуцинациите, сите овие се состојби на правење повеќе шеми. Тоа се неточни шеми. Тие се лажно позитивни. Тие се грешки од Тип 1. Но, ако ако им дадете лекови кои се антагонисти на допаминот, шемите ќе ги снема. Тоа е бидејќи го намалувате количеството на допамин а со тоа и тенденцијата за правење на шеми. Од друга страна пак, амфетамините како кокаинот, се агонисти на допаминот. Тие го зголемуваат количеството на допамин. Па поверојатно е да се најдете во една еуфорична состојба, со креативност, и наоѓање повеќе шеми.
In fact, I saw Robin Williams recently talk about how he thought he was much funnier when he was doing cocaine, when he had that issue, than now. So perhaps more dopamine is related to more creativity. Dopamine, I think, changes our signal-to-noise ratio. That is, how accurate we are in finding patterns. If it's too low, you're more likely to make too many Type II errors. You miss the real patterns. You don't want to be too skeptical. If you're too skeptical, you'll miss the really interesting good ideas. Just right, you're creative, and yet you don't fall for too much baloney. Too high and maybe you see patterns everywhere. Every time somebody looks at you, you think people are staring at you. You think people are talking about you. And if you go too far on that, that's just simply labeled as madness. It's a distinction perhaps we might make between two Nobel laureates, Richard Feynman and John Nash. One sees maybe just the right number of patterns to win a Nobel Prize. The other one also, but maybe too many patterns. And we then call that schizophrenia.
Всушност, јас неодамна го видов Робин Вилијамс кога зборуваше за тоа како мислел дека е многу позабавен кога земал кокаин, кога го имал тој проблем, отколку сега. Па, веројатно поголемото количество допамин е поврзано со поголемата креативност. Допаминот, мислам дека го менува нашиот однос сигнал-шум. Тоа значи, колку сме ние прецизни во барањето на шеми. Ако нивото на допамин е премногу мало, веројатно ќе правите премногу грешки од Типот 2. Ги пропуштате и шемите што се вистинити. Но, вие не сакате да бидете премногу скептични. Ако сте премногу скептични, ќе пропуштите многу добри и интересни идеи. Токму така, вие сте креативни, но сепак, тоа не значи дека лесно паѓате на глупости. Но, ако е превисоко, гледате шеми насекаде. Секогаш кога некој ќе ве погледне, вие помислувате дека луѓето зјапаат во вас. Мислите дека тие зборуваат за вас. Но, ако отидете предалеку со тоа, едноставно тоа се нарекува лудило. Тоа е разликата која веројатно би можеле да ја направиме помеѓу двајцата Нобеловци Ричард Фејнман и Џон Неш. Едниот можеби гледа доволен број на шеми токму за да ја добие Нобеловата награда. Другиот, исто така гледа шеми, но, веројатно премногу. И тоа го нарекуваме шизофренија.
So the signal-to-noise ratio then presents us with a pattern-detection problem. And of course you all know exactly what this is, right? And what pattern do you see here? Again, I'm putting your anterior cingulate cortex to the test here, causing you conflicting pattern detections. You know, of course, this is Via Uno shoes. These are sandals. Pretty sexy feet, I must say. Maybe a little Photoshopped. And of course, the ambiguous figures that seem to flip-flop back and forth. It turns out what you're thinking about a lot influences what you tend to see. And you see the lamp here, I know. Because the lights on here. Of course, thanks to the environmentalist movement we're all sensitive to the plight of marine mammals. So what you see in this particular ambiguous figure is, of course, the dolphins, right? You see a dolphin here, and there's a dolphin, and there's a dolphin. That's a dolphin tail there, guys.
Значи односот сигнал-шум тогаш ни прикажува проблем со детектирањето на шеми. А секако дека сите знаеме што значи тоа, нели. А каква шема гледате овде? Повторно, го ставам на тест вашиот преден цингуларен кортекс(ПЦК), предизвикувајќи конфликтни детекции на шеми. Знаете, секако, дека ова се Via Uno чевли. Ова се сандали. Убави секси стопала, морам да речам. Можеби малку корегирани со фотошоп. И секако, двосмислените фигури кои наизменично доаѓаат до израз. Се чини дека она за кое многу размислувате влијае на она што се стремите да го видите. А овде ја гледате лампата, знам. Бидејќи светлото е вклучено овде. Се разбира, благодарение на движењето за заштита на природата сите сме чувствителни за страдањата на морските цицачи. Па она што го гледате токму на оваа двосмислена фигура се, се разбира, делфини, нели. Гледате еден делфин овде. И овде има делфин. И овде има делфин. Тоа е опашката на делфинот, луѓе.
(Laughter)
(смеење)
If we can give you conflicting data, again, your ACC is going to be going into hyperdrive. If you look down here, it's fine. If you look up here, then you get conflicting data. And then we have to flip the image for you to see that it's a set up. The impossible crate illusion. It's easy to fool the brain in 2D. So you say, "Aw, come on Shermer, anybody can do that in a Psych 101 text with an illusion like that." Well here's the late, great Jerry Andrus' "impossible crate" illusion in 3D, in which Jerry is standing inside the impossible crate. And he was kind enough to post this and give us the reveal. Of course, camera angle is everything. The photographer is over there, and this board appears to overlap with this one, and this one with that one, and so on. But even when I take it away, the illusion is so powerful because of how are brains are wired to find those certain kinds of patterns.
Ако можеме да ви дадеме збунувачки податоци, повторно, вашиот ПЦК ќе функционира многу побрзо. Ако погледнете овде долу, е во ред. Ако погледнете овде горе, тогаш добивате збунувачки податок. И тогаш ќе мораме да ја свртиме сликата за да видите дека е замка. Илузија со невозможната кутија. Лесно е да се измами мозокот со 2D. Па ќе речете, „Ама ајде Шермер, секој може да го прави тоа насетувајќи го 101 текстот со илузија како оваа.“ Па еве ја големата „невозможна кутија“ на Џери Андрус во 3D, во која Џери стои внатре во невозможната кутија. И тој беше доволно љубезен да го објави ова и да ни го разоткрие. Секако, аголот на камерата е се. Фотографот е онаму. А оваа страна се чини како да се поклопува со оваа, а оваа со оваа, и така натаму. Но, дури и кога ќе ја тргнам настрана, илузијата е толку моќна поради начинот на кој мозокот се стреми да ги најде оние одредени видови на шеми.
This is a fairly new one that throws us off because of the conflicting patterns of comparing this angle with that angle. In fact, it's the exact same picture side by side. So what you're doing is comparing that angle instead of with this one, but with that one. And so your brain is fooled. Yet again, your pattern detection devices are fooled.
Ова е прилично нова, која има збунувачки шеми при споредувањето на овој агол со оној агол. Всушност, тоа истата слика ставена една до друга. Тоа што го правите е, го споредувате тој агол наместо со овој. Па вашиот мозок е измамен. Сепак, и вашите уреди за детекција на шеми се измамени.
Faces are easy to see because we have an additional evolved facial recognition software in our temporal lobes. Here's some faces on the side of a rock. I'm actually not even sure if this is -- this might be Photoshopped. But anyway, the point is still made. Now which one of these looks odd to you? In a quick reaction, which one looks odd? The one on the left. Okay. So I'll rotate it so it'll be the one on the right. And you are correct. A fairly famous illusion -- it was first done with Margaret Thatcher. Now, they trade up the politicians every time. Well, why is this happening? Well, we know exactly where it happens, in the temporal lobe, right across, sort of above your ear there, in a little structure called the fusiform gyrus. And there's two types of cells that do this, that record facial features either globally, or specifically these large, rapid-firing cells, first look at the general face. So you recognize Obama immediately. And then you notice something quite a little bit odd about the eyes and the mouth. Especially when they're upside down, you're engaging that general facial recognition software there.
Лицата е лесно да се видат бидејќи имаме дополнително развиен софтвер за препознавање на лице во темпоралниот дел на мозокот. Еве некои лица на карпата. Не сум сигурен дали ова е – ова можеби е изработено со Фотошоп. Но сепак, целта е јасна. Сега, која од овие ви изгледа необично? Брзо погледнете, која се чини малку чудна? Оваа од лево. Во ред. Јас ќе ја завртам, па тогаш таа ќе биде од десно. И во право сте. Прилично популарна илузија – прв пат направена со Маргарет Тачер. Сега, постојано ги злоупотребуваат политичарите. Но, зошто ова се случува? Па, знаеме точно каде се случува, во темпоралниот дел, токму попреку, некако над вашето уво, овде. Во една мала структура наречена фузиформен гирус. А постојат два типа на клетки кои го прават ова, кои ги помнат изразите на лицето било глобално или специфично, овие големи брзо-активирачки клетки прво го гледаат лицето во глобала. Значи го препознавате Обама веднаш. А потоа забележувате нешто малку необично кај очите и устата. Особено кога се завртени наопаку. Вие го ангажирате софтверот за генерално фацијално препознавање.
Now I said back in our little thought experiment, you're a hominid walking on the plains of Africa. Is it just the wind or a dangerous predator? What's the difference between those? Well, the wind is inanimate; the dangerous predator is an intentional agent. And I call this process agenticity. That is the tendency to infuse patterns with meaning, intention and agency, often invisible beings from the top down. This is an idea that we got from a fellow TEDster here, Dan Dennett, who talked about taking the intentional stance.
Сега да се вратиме на нашиот мал мисловен експеримент, кога вие сте хоминид кој шета по полињата во некогашна Африка. Дали е тоа само ветерот или некој опасен предатор? Која е разликата помеѓу нив? Па, ветерот не е жив; а опасниот предатор е суштество со намера. А јас овој процес го нарекувам „оживување“. Тоа е тенденција да се вдахне живот, значење, намера и цел во шемите кои ги детектираме, често невидливи суштества од горе надолу. Ова е идеја која ја добивме од еден ТЕД – пријател, Ден Денет кој зборуваше за завземање на став со намера.
So it's a type of that expanded to explain, I think, a lot of different things: souls, spirits, ghosts, gods, demons, angels, aliens, intelligent designers, government conspiracists and all manner of invisible agents with power and intention, are believed to haunt our world and control our lives. I think it's the basis of animism and polytheism and monotheism. It's the belief that aliens are somehow more advanced than us, more moral than us, and the narratives always are that they're coming here to save us and rescue us from on high. The intelligent designer's always portrayed as this super intelligent, moral being that comes down to design life. Even the idea that government can rescue us -- that's no longer the wave of the future, but that is, I think, a type of agenticity: projecting somebody up there, big and powerful, will come rescue us.
Значи тоа е тип на идеја која се разиваше за да објасни многу различни нешта - души, духови, богови, демони, ангели, вонземјани, интелигентни дизајнери, владини завереници и сите видови на невидливи суштества (агенти) со моќ и намера, за кои се верува дека го посетуваат нашиот свет и ги контролираат нашите животи. Мислам дека тоа е основата на анимизмот и политеизмот и монотеизмот. Тоа е верување дека вонземјаните на некој начин се понапредни од нас, поморални од нас, а секогаш според раскажувачите, тие доаѓаат овде за да не спасат и да не избават од бездната. Интелигентните креатори секогаш ги претставуваат како суперинтелигентни, морални суштества кои доаѓаат овде да креираат живот. Дури и идејата дека Владата може да не спаси, е нешто што не можеме да го очекуваме. Но тоа е, мислам, еден вид на „оживување“, проектирајќи некого таму горе, некој голем и моќен кој ќе дојде и ќе не спаси.
And this is also, I think, the basis of conspiracy theories. There's somebody hiding behind there pulling the strings, whether it's the Illuminati or the Bilderbergers. But this is a pattern detection problem, isn't it? Some patterns are real and some are not. Was JFK assassinated by a conspiracy or by a lone assassin? Well, if you go there -- there's people there on any given day -- like when I went there, here -- showing me where the different shooters were. My favorite one was he was in the manhole. And he popped out at the last second, took that shot. But of course, Lincoln was assassinated by a conspiracy. So we can't just uniformly dismiss all patterns like that. Because, let's face it, some patterns are real. Some conspiracies really are true. Explains a lot, maybe.
А ова мислам дека е исто така, основата на теориите на заговор. Постои некој таму кој е прикриен и ги влече конците, без разлика дали тоа се Илуминатите или Билдербергерови. Но, ова е проблем на детекција на шеми, нели. Некои шеми се реални а некои не се. Дали атентатот врз Кенеди беше заговор или дело на осамен убиец? Па, ако отидете таму – таму секојдневно има луѓе – како и јас кога бев таму – кои ми покажуваа каде биле поставени различни стрелци. Мојот фаворит беше стрелецот од шахтата, кој во последна секунда излегол и пукал. Но, се разбира, атентатот на Линколн беше заговор. Значи, не можеме едноставно да ги отфрлиме сите вакви шеми. Бидејќи, навистина, некои шеми се реални. Некои заговори реално се вистински. Ова објаснува многу, можеби.
And 9/11 has a conspiracy theory. It is a conspiracy. We did a whole issue on it. Nineteen members of Al Queda plotting to fly planes into buildings constitutes a conspiracy. But that's not what the "9/11 truthers" think. They think it was an inside job by the Bush administration. Well, that's a whole other lecture. You know how we know that 9/11 was not orchestrated by the Bush administration? Because it worked.
И 9/11 е теорија на заговор. Тоа е заговор. Ние посветивме многу на тоа. Кога 19 челнови на Ал Каеда смислуваат да летаат со авиони во зградите, тоа е заговор. Но, тоа тоа не го мислат и „9/11 верниците“. Тие мислат дека тоа е внатрешна работа на администрацијата на Буш. Но, тоа е сосема друга тема. А знаете ли како знаеме дека 9/11 не било диригирано од администрацијата на Буш? Бидејќи беше успешно.
(Laughter)
(смеење)
(Applause)
(аплауз)
So we are natural-born dualists. Our agenticity process comes from the fact that we can enjoy movies like these. Because we can imagine, in essence, continuing on. We know that if you stimulate the temporal lobe, you can produce a feeling of out-of-body experiences, near-death experiences, which you can do by just touching an electrode to the temporal lobe there. Or you can do it through loss of consciousness, by accelerating in a centrifuge. You get a hypoxia, or a lower oxygen. And the brain then senses that there's an out-of-body experience. You can use -- which I did, went out and did -- Michael Persinger's God Helmet, that bombards your temporal lobes with electromagnetic waves. And you get a sense of out-of-body experience.
Така, ние сме дуалисти по природа. Нашиот процес на „оживување“ доаѓа од фактот дека можеме да уживаме во филмови како овие. Бидејќи можеме да ги замислиме, во суштина, непрекинато. Знаеме дека ако го стимулирате темпоралниот дел, можете да предизвикате чувство на вонтелесно искуство, или предсмртно искуство, и тоа со само едно допирање со електродата врз темпоралниот дел овде. Или, тоа можете да го направите со губење на свеста, брзо вртејќи се во центрифуга. Добивате хипоксија, или намалено количество на кислород. А тогаш мозокот чувствува како да доживува вонтелесно искуство. Можете да го користите – а тоа јас го пробав, отидов таму и го пробав – Божјиот шлем на Мајкл Персингер, кој ќе го бомбардира вашиот темпорален дел од мозокот со електромагнетни бранови. И тогаш ќе имате чувство на вонтелесно искуство.
So I'm going to end here with a short video clip that sort of brings all this together. It's just a minute and a half. It ties together all this into the power of expectation and the power of belief. Go ahead and roll it.
Јас би завршил овде со еден видео клип кој на некој начин го сумира сето ова. Трае само минута и половина. Сето ова го сумира во моќ на очекувањето и моќ на верувањето. Може да почне.
Narrator: This is the venue they chose for their fake auditions for an advert for lip balm.
Раскажувач: Ова е местото кое го избраа за нивната лажна аудиција за балзам за усни.
Woman: We're hoping we can use part of this in a national commercial, right? And this is test on some lip balms that we have over here. And these are our models who are going to help us, Roger and Matt. And we have our own lip balm, and we have a leading brand. Would you have any problem kissing our models to test it?
Жената: Се надеваме дека дел од ова ќе можеме да го искористиме за националната реклама, нели. А ова е тест за некои балзами за усни кои ги имаме овде. А ова се нашите модели кои ќе ни помогнат, Роџер и Мет. Ние го имаме нашиот сопствен балзам за усни, а го имаме и водечкиот бренд. Дали би имала проблем да ги бакнеш нашите модели за да го тестираш балзамот.
Girl: No.
Девојката: Не.
Woman: You wouldn't? (Girl: No.) Woman: You'd think that was fine.
Жената: Нема?(Девојката:Не.) Жената: Мислиш дека тоа е во ред.
Girl: That would be fine. (Woman: Okay.)
Девојката: Тоа би било во ред.(Жената: Во ред.)
So this is a blind test. I'm going to ask you to go ahead and put a blindfold on. Kay, now can you see anything? (Girl: No.) Pull it so you can't even see down. (Girl: Okay.)
Значи ова е тест на слепо. Ќе те замолам да ги врзеш очите. Во ред, сега дали можеш да видиш нешто? (Девојката: Не.) Затегни го за да неможеш да гледаш ниту надолу. (Девојката: Во ред.)
Woman: It's completely blind now, right?
Жената: Сега воопшто не гледаш, нели?
Girl: Yes. (Woman: Okay.)
Девојката: Да. (Жената: Во ред.)
Now, what I'm going to be looking for in this test is how it protects your lips, the texture, right, and maybe if you can discern any flavor or not.
Значи, тоа што ќе го барам од овој тест е да се види како балзамот ги заштитува твоите усни, текстурата, и можеби ако можеш да направиш разлика помеѓу вкусовите.
Girl: Okay. (Woman: Have you ever done a kissing test before?)
Девојката: Во ред. (Жената: Дали претходно си правела тест со бакнување?)
Girl: No.
Девојката: Не.
Woman: Take a step here. Okay, now I'm going to ask you to pucker up. Pucker up big and lean in just a little bit, okay?
Жената: Направи чекор наваму. Во ред, сега треба да ги собереш усните. Собери ги повеќе и навали се малку, добро?
(Music)
♫♪♫
(Laughter)
(смеење)
(Laughter)
(смеење)
Woman: Okay. And, Jennifer, how did that feel?
Во ред. И, Џенифер, какво е чувството?
Jennifer: Good.
Џенифер: Добро.
(Laughter)
(смеење)
Girl: Oh my God!
Девојката: О Боже!
(Laughter)
(смеење)
Michael Shermer: Thank you very much. Thank you. Thanks.
Мајкл Шермер:Ви благодарам многу. Благодарам.