Here's a question we need to rethink together: What should be the role of money and markets in our societies?
Ево једног питања о ком морамо да промислимо заједно: каква би требало да је улога новца и тржишта у нашим друштвима?
Today, there are very few things that money can't buy. If you're sentenced to a jail term in Santa Barbara, California, you should know that if you don't like the standard accommodations, you can buy a prison cell upgrade. It's true. For how much, do you think? What would you guess? Five hundred dollars? It's not the Ritz-Carlton. It's a jail! Eighty-two dollars a night. Eighty-two dollars a night. If you go to an amusement park and don't want to stand in the long lines for the popular rides, there is now a solution. In many theme parks, you can pay extra to jump to the head of the line. They call them Fast Track or VIP tickets.
Данас скоро да нема ствари које се новцем не могу купити. Ако сте осуђени на затворску казну у Санта Барбари, у Калифорнији, треба да знате да, ако нисте задовољни стандардним смештајем, можете да доплатите за бољу ћелију. Истина. Шта мислите, колико то кошта? Отприлике? Петсто долара? То није хотел Риц-Карлтон, него затвор! Осамдесетдва долара на ноћ. Осамдесетдва долара на ноћ. Ако одете у забавни парк и не желите да чекате у дугим редовима за популарне вожње, сада постоји решење. У многим таквим парковима можете да доплатите да пређете на чело реда. То се зове Брза линија или ВИП карта.
And this isn't only happening in amusement parks. In Washington, D.C., long lines, queues sometimes form for important Congressional hearings. Now some people don't like to wait in long queues, maybe overnight, even in the rain. So now, for lobbyists and others who are very keen to attend these hearings but don't like to wait, there are companies, line-standing companies, and you can go to them. You can pay them a certain amount of money, they hire homeless people and others who need a job to stand waiting in the line for as long as it takes, and the lobbyist, just before the hearing begins, can take his or her place at the head of the line and a seat in the front of the room. Paid line standing.
И не дешава се само у забавним парковима. У Вашингтону, понекад се дуге линије и редови направе за важна саслушања у Конгресу. Неки људи не воле да чекају у дугим редовима, можда и преко ноћи, чак и на киши. Сада, за лобисте и друге којима је стало да присуствују овим саслушањима, али не воле да чекају, постоје компаније за чекање у реду којима можете да се обратите. Платите им одређену суму новца, они унајме бескућнике и друге којима је потребан посао, да чекају у реду колико год је потребно, а лобисти могу да заузму своје место на почетку реда и у сали непосредно пред почетак саслушања. Плаћено стајање у реду.
It's happening, the recourse to market mechanisms and market thinking and market solutions, in bigger arenas. Take the way we fight our wars. Did you know that, in Iraq and Afghanistan, there were more private military contractors on the ground than there were U.S. military troops? Now this isn't because we had a public debate about whether we wanted to outsource war to private companies, but this is what has happened.
Посезање за тржишним механизмима, тржишним размишљањем и решењима, дешава се и у већим размерама. Погледајте начин на који ратујемо. Да ли сте знали да је у Ираку и Афганистану било више приватне војске него државне војске САД? То се није десило зато што смо имали јавну дебату на тему да ли желимо да рат препустимо приватним компанијама, али десило се.
Over the past three decades, we have lived through a quiet revolution. We've drifted almost without realizing it from having a market economy to becoming market societies. The difference is this: A market economy is a tool, a valuable and effective tool, for organizing productive activity, but a market society is a place where almost everything is up for sale. It's a way of life, in which market thinking and market values begin to dominate every aspect of life: personal relations, family life, health, education, politics, law, civic life.
Током последње три деценије прошли смо кроз тиху револуцију. Скоро да нисмо то ни схватили, одлутали смо од поседовања тржишне економије до претварања у тржишна друштва. Разлика је у следећем: тржишна економија је средство, вредно и ефикасно средство, за организацију продуктивне активности, али тржишно друштво је место где је скоро све на продају. То је начин живота, где тржишно размишљање и тржишне вредности почињу да доминирају сваким аспектом живота: личним односима, породичним животом, здрављем, образовањем, политиком, законом, грађанским животом.
Now, why worry? Why worry about our becoming market societies? For two reasons, I think. One of them has to do with inequality. The more things money can buy, the more affluence, or the lack of it, matters. If the only thing that money determined was access to yachts or fancy vacations or BMWs, then inequality wouldn't matter very much. But when money comes increasingly to govern access to the essentials of the good life -- decent health care, access to the best education, political voice and influence in campaigns -- when money comes to govern all of those things, inequality matters a great deal. And so the marketization of everything sharpens the sting of inequality and its social and civic consequence. That's one reason to worry.
Али, зашто бринути? Зашто бринути што постајемо тржишна друштва? Према мом мишљењу, из два разлога. Један се односи на неједнакост. Што више ствари новац може да купи, то је богатство, или сиромаштво, важније. Да новац обезбеђује само приступ јахтама или раскошним одморима, аутомобилима, онда неједнакост не би била веома важна. Али када новац све више одређује приступ основним средствима за добар живот - одговарајућој здравственој заштити, приступ најбољем образовању, политичком гласу и утицају у кампањама - када новац почиње да влада свим тим стварима, неједнакост је веома важна. И тако претварање свега у тржиште заоштрава жаоку неједнакости и њене друштвене и грађанске последице. То је један разлог за бригу.
There's a second reason apart from the worry about inequality, and it's this: with some social goods and practices, when market thinking and market values enter, they may change the meaning of those practices and crowd out attitudes and norms worth caring about.
Постоји и други, поред бриге о неједнакости, а то је следеће: постоје нека друштвена добра и поступци које тржишно размишљање и вредности могу да промене и изгурају ставове и норме који су вредни пажње.
I'd like to take an example of a controversial use of a market mechanism, a cash incentive, and see what you think about it. Many schools struggle with the challenge of motivating kids, especially kids from disadvantaged backgrounds, to study hard, to do well in school, to apply themselves. Some economists have proposed a market solution: Offer cash incentives to kids for getting good grades or high test scores or for reading books. They've tried this, actually. They've done some experiments in some major American cities. In New York, in Chicago, in Washington, D.C., they've tried this, offering 50 dollars for an A, 35 dollars for a B. In Dallas, Texas, they have a program that offers eight-year-olds two dollars for each book they read.
Узећу за пример контраверзну примену једног тржишног механизма, мотивисања новцем, да видим шта ви мислите о томе. Многе школе сусрећу се са изазовом да мотивишу децу, посебно ону из сиромашних прилика, да вредно уче, да напредују. Неки економисти су предложили једно тржишно решење: понудите новчану награду за добре оцене или високе резултате на тестовима или за читање књига. То су и пробали. Спровели су експерименте у неким већим америчким градовима. У Њујорку, Чикагу, Вашингтону, пробали су да дају 50 долара за петицу, 35 долара за четворку. У Даласу, у Тексасу, постоји програм који даје осмогодишњацима 2 долара за сваку прочитану књигу.
So let's see what -- Some people are in favor, some people are opposed to this cash incentive to motivate achievement. Let's see what people here think about it. Imagine that you are the head of a major school system, and someone comes to you with this proposal. And let's say it's a foundation. They will provide the funds. You don't have to take it out of your budget. How many would be in favor and how many would be opposed to giving it a try? Let's see by a show of hands.
Да видимо - неки подржавају, неки се противе овом новчаном подстицају као мотиватору постигнућа. Да видимо шта људи овде мисле о томе. Замислите да сте директор великог школског система и неко вам долази са овим предлогом. Рецимо, нека фондација. Они ће дати новац. Не морате да одвајате из свог буџета. Колико вас би било за, а колико вас против тога да ово проба? Подигните руке.
First, how many think it might at least be worth a try to see if it would work? Raise your hand.
Прво, ко мисли да би макар било вредно пробати и видети да ли има учинка? Подигните руке.
And how many would be opposed? How many would --
А колико би било против?
So the majority here are opposed, but a sizable minority are in favor. Let's have a discussion. Let's start with those of you who object, who would rule it out even before trying. What would be your reason? Who will get our discussion started? Yes?
Већина је против, али приметна мањина је за. Хајде да продискутујемо. Почећемо од оних који су против, који би одбили и пре него што пробају. Шта би био ваш разлог? Ко ће започети дискусију? Да?
Heike Moses: Hello everyone, I'm Heike, and I think it just kills the intrinsic motivation, so in the respect that children, if they would like to read, you just take this incentive away in just paying them, so it just changes behavior. Michael Sandel: Takes the intrinsic incentive away.
Хајка Мозес: Здраво свима, ја сам Хајка, мислим да то убија интринзичну мотивацију, под претпоставком да деца воле да читају, ви им одузимате ту жељу давањем новца, па то мења понашање. Мајкл Сандел: Одузима интринзичну мотивацију.
What is, or should be, the intrinsic motivation?
Шта је, или шта би била, та интринзична мотивација?
HM: Well, the intrinsic motivation should be to learn.
ХМ: Па, интринзична мотивација би било учење.
MS: To learn. HM: To get to know the world. And then, if you stop paying them, what happens then? Then they stop reading?
МС: Учење. ХМ: Упознавање света. И кад престанете да им плаћате, шта се дешава? Престају ли да читају?
MS: Now, let's see if there's someone who favors, who thinks it's worth trying this.
МС: Да видимо има ли некога ко је за, ко мисли да је ово вредно пробати.
Elizabeth Loftus: I'm Elizabeth Loftus, and you said worth a try, so why not try it and do the experiment and measure things? MS: And measure. And what would you measure? You'd measure how many -- EL: How many books they read and how many books they continued to read after you stopped paying them.
Елизабет Лофтус: Ја сам Елизабет Лофтус, рекли сте да се проба, па зашто се не би пробало и експериметисало се и измерило? МС: Измерило. А шта бисте мерили? Мерили бисте колико - ЕЛ: Колико књига прочитају и колико књига настављају да читају након што сте престали да им плаћате.
MS: Oh, after you stopped paying. All right, what about that?
МС: О, након што сте престали. У реду, шта мислите о томе?
HM: To be frank, I just think this is, not to offend anyone, a very American way.
ХМ: Да будем искрена, а да не увредим никога, мислим да је то врло амерички.
(Laughter) (Applause)
(Смех) (Аплауз)
MS: All right. What's emerged from this discussion is the following question: Will the cash incentive drive out or corrupt or crowd out the higher motivation, the intrinsic lesson that we hope to convey, which is to learn to love to learn and to read for their own sakes? And people disagree about what the effect will be, but that seems to be the question, that somehow a market mechanism or a cash incentive teaches the wrong lesson, and if it does, what will become of these children later?
МС: У реду. Из ове дискусије је изашло следеће питање: да ли ће новчани подстицај подстаћи или покварити, променити вишу мотивацију, интринзичну лекцију коју желимо да пренесемо, а то је научити да се воли учење и читање због самог учења и читања. Људи се не слажу око тога какви би ефекти били, али то је и питање, да некако тржишни механизам, новчани подстицај даје погрешан пример, и ако даје, шта ће постати од наше деце?
I should tell you what's happened with these experiments. The cash for good grades has had very mixed results, for the most part has not resulted in higher grades. The two dollars for each book did lead those kids to read more books. It also led them to read shorter books.
Рећи ћу вам шта је било са овим експериментима. Новац за добре оцене довео је до различитих резултата, али већином није довео до бољих оцена. Два долара за сваку књигу јесу довела до тога да та деца више читају. Довело их је и до тога да читају краће књиге.
(Laughter)
(Смех)
But the real question is, what will become of these kids later? Will they have learned that reading is a chore, a form of piecework to be done for pay, that's the worry, or may it lead them to read maybe for the wrong reason initially but then lead them to fall in love with reading for its own sake?
Али право питање је, шта ће после бити са том децом? Да ли ће научити да је читање задужење, облик посла који се ради за плату, то је брига, или ће их навести да читају из погрешних разлога у почетку, али да се касније заљубе у читање ради читања?
Now, what this, even this brief debate, brings out is something that many economists overlook. Economists often assume that markets are inert, that they do not touch or taint the goods they exchange. Market exchange, they assume, doesn't change the meaning or value of the goods being exchanged. This may be true enough if we're talking about material goods. If you sell me a flat screen television or give me one as a gift, it will be the same good. It will work the same either way. But the same may not be true if we're talking about nonmaterial goods and social practices such as teaching and learning or engaging together in civic life. In those domains, bringing market mechanisms and cash incentives may undermine or crowd out nonmarket values and attitudes worth caring about. Once we see that markets and commerce, when extended beyond the material domain, can change the character of the goods themselves, can change the meaning of the social practices, as in the example of teaching and learning, we have to ask where markets belong and where they don't, where they may actually undermine values and attitudes worth caring about. But to have this debate, we have to do something we're not very good at, and that is to reason together in public about the value and the meaning of the social practices we prize, from our bodies to family life to personal relations to health to teaching and learning to civic life.
Чак и овако кратка дебата износи нешто што многи економисти превиђају. Економисти често мисле да су тржишта инертна, да не додирују и не мењају добра која размењују. Они мисле да тржишна размена не мења значење или вредност робе која се размењује. Ово је можда тачно ако говоримо о материјалним добрима. Ако ми продате плазма телевизор или ми га поклоните, то ће бити исти производ. Исто ће радити у оба случаја. Али исто можда не важи ако говоримо о нематеријалним добрима и друштвеним поступцима као што су подучавање и учење или заједнички живот. У тим областима, тржишни механизми и новчани подстицаји могу да смање или пониште не-тржишне вредности и ставове који су вредни. Када видимо како тржишта и трговина, када се прошире изван области материјалног, могу да промене карактер самих добара, значење друштвених деловања, као у примеру подучавања и учења, морамо да питамо где тржишта припадају, а где не припадају, где заправо могу да умање вредности и ставове до којих нам је стало. Али да бисмо о томе расправљали, морамо да урадимо нешто у чему нисмо баш добри, а то је да заједно у јавности размишљамо о вредности и значењу друштвених пракси које су нам важне, од наших тела до породичног живота, личних односа и здравља, подучавања, учења и грађанског живота.
Now these are controversial questions, and so we tend to shrink from them. In fact, during the past three decades, when market reasoning and market thinking have gathered force and gained prestige, our public discourse during this time has become hollowed out, empty of larger moral meaning. For fear of disagreement, we shrink from these questions. But once we see that markets change the character of goods, we have to debate among ourselves these bigger questions about how to value goods.
Ово су контроверзна питања и имамо тенденцију да их избегавамо. Заправо, током последње три деценије, када је тржишно размишљање добијало на снази и стицало углед, наш јавни дијалог током тог времена је постао празан, недостаје му виши морални смисао. Избегавамо ова питања због страха од несугласица. Али када видимо да тржишта мењају карактер робе, морамо међу собом да расправљамо о овим значајним питањима о томе како да вреднујемо добра.
One of the most corrosive effects of putting a price on everything is on commonality, the sense that we are all in it together. Against the background of rising inequality, marketizing every aspect of life leads to a condition where those who are affluent and those who are of modest means increasingly live separate lives. We live and work and shop and play in different places. Our children go to different schools.
Један од најшкодљивијих ефеката стављања цене на све, одражава се на заједницу, на осећај да смо заједно у томе. У ситуацији растуће неједнакости, стављање сваког аспекта живота на тржиште води до стања где они који су богати и они који су скромнијих прилика све више живе одвојене животе. Живимо, радимо, купујемо и играмо се на различитим местима. Наша деца иду у различите школе.
This isn't good for democracy, nor is it a satisfying way to live, even for those of us who can afford to buy our way to the head of the line. Here's why. Democracy does not require perfect equality, but what it does require is that citizens share in a common life. What matters is that people of different social backgrounds and different walks of life encounter one another, bump up against one another in the ordinary course of life, because this is what teaches us to negotiate and to abide our differences. And this is how we come to care for the common good.
Ово није добро за демократију, нити је задовољавајући начин живота, чак и за оне који могу да приуште да купе место на почетку реда. Ево зашто. Демократија не захтева савршену једнакост, али оно што захтева је да грађани деле заједнички живот. Оно што је важно је да људи различитих друштвених прилика и различитих професија срећу једни друге, наилазе једни на друге у свакодневном животу, јер то нас учи да процењујемо и прихватамо наше разлике. И тако нам заједничко добро постаје важно.
And so, in the end, the question of markets is not mainly an economic question. It's really a question of how we want to live together. Do we want a society where everything is up for sale, or are there certain moral and civic goods that markets do not honor and money cannot buy?
И на крају, питање тржишта није углавном економско питање. То је питање тога како желимо заједно да живимо. Да ли желимо друштво у коме је све на продају, или постоје одређена морална и грађанска добра која тржишта не цене и новац не може да купи?
Thank you very much.
Много вам хвала.
(Applause)
(Аплауз)