It's a simple idea about nature. I want to say a word for nature because we haven't talked that much about it the last couple days. I want to say a word for the soil and the bees and the plants and the animals, and tell you about a tool, a very simple tool that I have found. Although it's really nothing more than a literary conceit; it's not a technology. It's very powerful for, I think, changing our relationship to the natural world and to the other species on whom we depend. And that tool is very simply, as Chris suggested, looking at us and the world from the plants' or the animals' point of view. It's not my idea, other people have hit on it, but I've tried to take it to some new places.
Ово је једностана идеја о природи и желим да кажем пар речи у име природе јер о томе нисмо много причали у последњих пар дана. Желим да кажем пар речи у име земљишта и пчела и биљака и животиња. И да вам кажем о алатки, веома једноставној алатки коју сам нашао. Мада, није ништа више него литерарна таштина - није технологија - веома је моћна за, ја мислим, мењање нашег односа према природном свету и према осталим врстама од којих зависимо. А та алатка је, веома једноставно, као што је Крис предложио, гледање на нас саме и на свет са тачке гледишта биљака и животиња. То није моја идеја, и други су је помињали, али ја сам покушао да нешто са њом постигнем.
Let me tell you where I got it. Like a lot of my ideas, like a lot of the tools I use, I found it in the garden; I'm a very devoted gardener. And there was a day about seven years ago: I was planting potatoes, it was the first week of May -- this is New England, when the apple trees are just vibrating with bloom; they're just white clouds above. I was here, planting my chunks, cutting up potatoes and planting it, and the bees were working on this tree; bumblebees, just making this thing vibrate.
Дозволите да вам кажем како ми је пала на памет. Као и многе моје друге идеје, и као и многе алатке које користим, и ову идеју сам добио у башти. Ја сам посвећени баштован. И једног дана пре једно 7 година, садио сам кромпир. Била је прва недења маја. То је било у Новој Енглеској, када је јабуково дрвеће у пуном цвету. Изгледају као бели облаци. А ја сам садио моје комаде, секао и садио кромпире. А на дрвету су радиле пчеле. Све је вибрирало од бумбара.
And one of the things I really like about gardening is that it doesn't take all your concentration, you really can't get hurt -- it's not like woodworking -- and you have plenty of kind of mental space for speculation. And the question I asked myself that afternoon in the garden, working alongside that bumblebee, was: what did I and that bumblebee have in common? How was our role in this garden similar and different? And I realized we actually had quite a bit in common: both of us were disseminating the genes of one species and not another, and both of us -- probably, if I can imagine the bee's point of view -- thought we were calling the shots. I had decided what kind of potato I wanted to plant -- I had picked my Yukon Gold or Yellow Finn, or whatever it was -- and I had summoned those genes from a seed catalog across the country, brought it, and I was planting it. And that bee, no doubt, assumed that it had decided, "I'm going for that apple tree, I'm going for that blossom, I'm going to get the nectar and I'm going to leave."
А једна од ствари коју стварно волим код баштованства је што не захтева сву твоју концентрацију. Не можеш стварно да се повредиш. Није као столарство. И можеш, заправо имаш много неког менталног простора за размишљање. А питање које сам себи поставио тог поподнева у башти је - док сам радио поред бумбара - било: шта смо то заједничко имали бумбар и ја? Како су наше улоге у тој башти сличне, а како различите? И схватио сам да у ствари имамо доста заједничког. Обојица смо расејавали гене једне врсте, а не неке друге. И обојица смо, вероватно, ако могу да замислим како бумбар гледа на ствари, мислили да смо ми повлачили конце. Ја сам одлучио коју врсту кромпира желим да посадим. Изабрао сам свој жути кромпир или млади кромпир, или који год већ. А сакупио сам те гене из каталога за семење из целе земље, донео сам их и сада сам их садио. А онај бумбар је, без сумње, мислио да је он одлучио, ”Идем на оно дрво јабуке, идем баш на онај цваст, идем да узмем нектар, а онда ћу да одем.”
We have a grammar that suggests that's who we are; that we are sovereign subjects in nature, the bee as well as me. I plant the potatoes, I weed the garden, I domesticate the species. But that day, it occurred to me: what if that grammar is nothing more than a self-serving conceit? Because, of course, the bee thinks he's in charge or she's in charge, but we know better. We know that what's going on between the bee and that flower is that bee has been cleverly manipulated by that flower. And when I say manipulated, I'm talking about in a Darwinian sense, right? I mean it has evolved a very specific set of traits -- color, scent, flavor, pattern -- that has lured that bee in. And the bee has been cleverly fooled into taking the nectar, and also picking up some powder on its leg, and going off to the next blossom. The bee is not calling the shots. And I realized then, I wasn't either.
Наша граматика показује да смо ми такви, да смо независне јединке у природи, пчеле, исто као и ја. Посадим кромпире, почупам коров и припитомим врсте. Али тог дана, пало ми је на памет шта ако је та граматика ништа више него самозадовољавајућа таштина? Јер наравно, пчела мисли да она, или он одлучује. Али ми знамо много боље. Знамо да је оно што се дешава између пчеле и тог цвета у ствари да паметан цвет манипулише пчелом. А када кажем ”манипулише”, мислим на Дарвинов појам. Мислим на то да је цвет развио веома специфичан скуп особина - боју, мирис, укус, шару - који су примамили ту пчелу. А пчела је паметно насела на то да покупи нектар, и да такође покупи мало пудера на своју ногу и онда иде на следећи цвет. Пчела не одлучује. И онда сам схватио, да у ствари нисам ни ја.
I had been seduced by that potato and not another into planting its -- into spreading its genes, giving it a little bit more habitat. And that's when I got the idea, which was, "Well, what would happen if we kind of looked at us from this point of view of these other species who are working on us?" And agriculture suddenly appeared to me not as an invention, not as a human technology, but as a co-evolutionary development in which a group of very clever species, mostly edible grasses, had exploited us, figured out how to get us to basically deforest the world. The competition of grasses, right? And suddenly everything looked different. And suddenly mowing the lawn that day was a completely different experience.
Мене је завео баш тај кропмпир, а не неки други, да га посадим - да распространим његове гене, обезбедивши му мало више станишта. А онда сам дошао на идеју о томе шта би било - шта би се десило када бисмо себе сагледали са тачке гледишта тих других врста које на нама раде? И одједном ми се пољопривреда учинила не као проналазак, не као људска технологија, већ као коеволутивни развој у коме нас је израбљивала група веома паметних врста, углавном јестиве траве, и отркила како да нас натера да у ствари свет раскрчимо од шума. Такмичење трава, зар не? И изненада, све је изгледало другачије. И одједном, кошење траве тог дана је било потпуно другачије искуство.
I had thought always -- and in fact, had written this in my first book; this was a book about gardening -- that lawns were nature under culture's boot, that they were totalitarian landscapes, and that when we mowed them we were cruelly suppressing the species and never letting it set seed or die or have sex. And that's what the lawn was. But then I realized, "No, this is exactly what the grasses want us to do. I'm a dupe. I'm a dupe of the lawns, whose goal in life is to outcompete the trees, who they compete with for sunlight." And so by getting us to mow the lawn, we keep the trees from coming back, which in New England happens very, very quickly.
Одувек сам мислио, а то сам и написао у својој првој књизи - у књизи о баштованству - да су травњаци у ствари природа згажена чизмом културе. Да су били пејзажи тоталитаризма. И да када смо их косили да смо окрутно сузбијали врсте, никада их не пуштајући да пусте семе, да умру или да имају секс. Ето то је травњак. Али онда сам схватио: ”Не, ово је управо оно што трава од нас хоће. Ја сам насамарен. Ја сам пион травњака чији је циљ у животу да победи дрвеће, са којим се такмичи - са којим се такмичи за светлост.” Тако да, пошто нас натерају да косимо, ми у ствари спречавамо дрвеће да се врати, што се у Новој Енглеској дешава веома, веома брзо.
So I started looking at things this way and wrote a whole book about it called "The Botany of Desire." And I realized that in the same way you can look at a flower and deduce all sorts of interesting things about the taste and the desires of bees -- that they like sweetness, that they like this color and not that color, that they like symmetry -- what could we find out about ourselves by doing the same thing? That a certain kind of potato, a certain kind of drug, a sativa-indica Cannabis cross has something to say about us. And that, wouldn't this be kind of an interesting way to look at the world?
Тако да сам почео да гледам на ствари на тај начин, и написао сам читаву књигу под називом ”Ботаника жеље.” И схватио сам да на исти начин можете да гледате на цвет и закључите разне интересантне ствари о укусу и жељама пчела, да воле слатко и да воле ту боју, а не ону, да воле симетрију. Шта бисмо могли да сазнамо о нама самима када бисмо то исто урадили? Да одређена врста кромпира, одређена врста лека, да хибрид ”sativa-indica-cannabis” (марихуана) говори нешто о нама. А то - зар то не би био интересантан начин да се гледа на свет?
Now, the test of any idea -- I said it was a literary conceit -- is what does it get us? And when you're talking about nature, which is really my subject as a writer, how does it meet the Aldo Leopold test? Which is, does it make us better citizens of the biotic community? Get us to do things that leads to the support and perpetuation of the biota, rather than its destruction? And I would submit that this idea does this. So, let me go through what you gain when you look at the world this way, besides some entertaining insights about human desire.
Тест за сваку идеју - већ сам рекао да је то литерарна таштина - јесте шта нам нуди? А када разговарате о природи, која је реално, мени као писцу, тема, како - да ли испуњава тест Алда Леополда? А тест питање је - да ли нас чини бољим грађанима биотичке заједнице? Да ли нас тера да радимо ствари како бисмо подржали и одржали живи свет, а не његово уништење? А ја бих се сложио да ова идеја то ради. Дозволите ми да вам кажем шта добијате када гледате на свет на овај начин, осим занимљивог увида у људску жељу.
As an intellectual matter, looking at the world from other species' points of view helps us deal with this weird anomaly, which is -- and this is in the realm of intellectual history -- which is that we have this Darwinian revolution 150 years ago ... Ugh. Mini-Me. (Laughter) We have this intellectual, this Darwinian revolution in which, thanks to Darwin, we figured out we are just one species among many; evolution is working on us the same way it's working on all the others; we are acted upon as well as acting; we are really in the fiber, the fabric of life. But the weird thing is, we have not absorbed this lesson 150 years later; none of us really believes this. We are still Cartesians -- the children of Descartes -- who believe that subjectivity, consciousness, sets us apart; that the world is divided into subjects and objects; that there is nature on one side, culture on another. As soon as you start seeing things from the plant's point of view or the animal's point of view, you realize that the real literary conceit is that -- is the idea that nature is opposed to culture, the idea that consciousness is everything -- and that's another very important thing it does.
Као интелектуална ствар, гледање на свет са тачке гледишта других врста нам помаже да се суочимо са овом чудном неправилношћу, а то је - ово је домен интелектуалне историје - а то је да имамо Дарвинову револуцију пре 150 година - Ух. Колико сам мали - имамо ту интелектуалну, Дарвинову револуцију у којој смо, захваљујући Дарвину, открили да смо само једна од многих врста. Еволуција делује на нас на исти начин на који делује на све друге. Ми утичемо и на нас утичу. Ми смо стварно у влакнима, у материјалу живота. Али чудна ствар је да ту лекцију нисмо научили ни након 150 година. Нико од нас заправо у то не верује. Сви смо Картезијанци - Декартова деца - која мисле да субјективност и свест, да нас они издвајају. Да је свет подељен на субјекте и објекте. Да са једне стране постоји природа, а са друге култура. Чим почнете да видите ствари са тачке гледишта биљака или животиња, схватите да је то, у ствари, права литерарна таштина. Та идеја да је природа супротстављена култури. Идеја да је свест све. А то је још једна битна ствар која се дешава.
Looking at the world from other species' points of view is a cure for the disease of human self-importance. You suddenly realize that consciousness -- which we value and we consider the crowning achievement of nature, human consciousness -- is really just another set of tools for getting along in the world. And it's kind of natural that we would think it was the best tool. But, you know, there's a comedian who said, "Well, who's telling me that consciousness is so good and so important? Well, consciousness." So when you look at the plants, you realize that there are other tools and they're just as interesting.
Гледање на свет са тачке гледишта осталих врста је лек за болест људске самоважности. Одједном схватите да свест, коју ценимо и сматрамо да је, знате, круна, да је врхунски успех природе, људска свест је, у ствари, само још један скуп алатки за сналажење у свету. И некако је природно да мислимо да је то најбоља алатка. Али, знате, један комичар је рекао: ”Добро, ко ми каже да је свест толико добра и толико важна? Па, свест.” Тако да када гледате биљке, схватите да су оне другачије алатке које су исто толико интересантне.
I'll give you two examples, also from the garden: lima beans. You know what a lima bean does when it's attacked by spider mites? It releases this volatile chemical that goes out into the world and summons another species of mite that comes in and attacks the spider mite, defending the lima bean. So what plants have -- while we have consciousness, tool making, language, they have biochemistry. And they have perfected that to a degree far beyond what we can imagine. Their complexity, their sophistication, is something to really marvel at, and I think it's really the scandal of the Human Genome Project. You know, we went into it thinking, 40,000 or 50,000 human genes and we came out with only 23,000. Just to give you grounds for comparison, rice: 35,000 genes. So who's the more sophisticated species? Well, we're all equally sophisticated. We've been evolving just as long, just along different paths. So, cure for self-importance, way to sort of make us feel the Darwinian idea. And that's really what I do as a writer, as a storyteller, is try to make people feel what we know and tell stories that actually help us think ecologically.
Даћу вам два примера, исто из баште. Лима пасуљ. Да ли знате шта лима пасуљ ради када га нападну пауколике гриње? Испусти једну реактивну хемикалију која изађе напоље и окупи друге врсте гриња које дођу и нападну пауколике гриње, бранећи на тај начин лима пасуљ. Док ми имамо свест, правимо алатке, језик, биљке имају биохемију. И то су усавршиле до степена који не можемо ни да замислимо. И њихова комплексност, њихова префињеност, је нешто чему се треба дивити. И мислим да је то стваро скандал пројекта ”Људски Геном”. Знате, почели смо мислећи, 40 или 50,000 људских гена. А завршили смо са само 23,000. Само да вам дам основу за поређење, пиринач има 35,000 гена. Дакле, ко је префињенија врста? Па, сви смо подједнако префињени. Прошли смо кроз еволуцију - еволуирали смо подједнако дуго, само другим путевима. Дакле, лек за самоважност је начин да некако осетимо Дарвинову идеју. И то је оно што ја радим као писац, као приповедач, покушавам да учиним да људи осете оно што знамо и да испричам приче које нас заправо чине - помажу нам да мислимо еколошки.
Now, the other use of this is practical. And I'm going to take you to a farm right now, because I used this idea to develop my understanding of the food system and what I learned, in fact, is that we are all, now, being manipulated by corn. And the talk you heard about ethanol earlier today, to me, is the final triumph of corn over good sense. (Laughter) (Applause) It is part of corn's scheme for world domination. (Laughter) And you will see, the amount of corn planted this year will be up dramatically from last year and there will be that much more habitat because we've decided ethanol is going to help us.
Друга корист овога је практична. И причаћу - сада ћу вас повести на фарму. Ову сам идеју искористио да развијем моје разумевање прехрамбеног система и то што сам научио је, у ствари, да тренутно свима нама манипулише кукуруз. А говор који сте данас раније чули о етанолу, је по мом мишљењу коначно тријумф кукуруза над добрим разумом. (Смех) То је део - (аплауз) - кукурузовог плана да доминира светом. (Смех) И видећете да ће количина посађеног кукуруза ове године бити драматично већа од оне прошле године, и биће онолико станишта више, зато што смо одлучили да ће етанол да нам помогне.
So it helped me understand industrial agriculture, which of course is a Cartesian system. It's based on this idea that we bend other species to our will and that we are in charge, and that we create these factories and we have these technological inputs and we get the food out of it or the fuel or whatever we want. Let me take you to a very different kind of farm.
Дакле, то ми је помогло да разумем индустријску пољопривреду, која је, наравно, картезијански систем. Заснива се на идеји да мењамо друге врсте према нашој жељи, и да смо ми надлежни и да ми стварамо те фабрике, и имамо те технолошке ресурсе и из њих добијамо храну, или гориво, или оно што желимо. Дозволите ми да вас поведем на веома другачију фарму.
This is a farm in the Shenandoah Valley of Virginia. I went looking for a farm where these ideas about looking at things from the species' point of view are actually implemented, and I found it in a man. The farmer's name is Joel Salatin. And I spent a week as an apprentice on his farm, and I took away from this some of the most hopeful news about our relationship to nature that I've ever come across in 25 years of writing about nature. And that is this: the farm is called Polyface, which means ... the idea is he's got six different species of animals, as well as some plants, growing in this very elaborate symbiotic arrangement.
То је фарма у долини Шенадоа, у Вирџинији. Тражио сам фарму на којој се ове идеје о гледању на ствари са тачке гледишта других врста, заправо примењују. И нашао сам је у човеку који се зове Џоел Салатин, са којим сам провео недељу дана као шегрт на његовој фарми. И из овог искуства сам понео неке од најпозитивнијих ствари о нашем односу са природом које никада раније нисам чуо током 25-годишњег искуства у писању о природи. А ово је једно. Име фарме је ”Полифејс”. А то значи - идеја је да има 6 различитих врста животиња и неких биљака, које расту у једном веома разрађеном симбиотичком уређењу.
It's permaculture, those of you who know a little bit about this, such that the cows and the pigs and the sheep and the turkeys and the ... what else does he have? All the six different species -- rabbits, actually -- are all performing ecological services for one another, such that the manure of one is the lunch for the other and they take care of pests for one another. It's a very elaborate and beautiful dance, but I'm going to just give you a close-up on one piece of it, and that is the relationship between his cattle and his chickens, his laying hens. And I'll show you, if you take this approach, what you get, OK? And this is a lot more than growing food, as you'll see; this is a different way to think about nature and a way to get away from the zero-sum notion, the Cartesian idea that either nature's winning or we're winning, and that for us to get what we want, nature is diminished.
То је самоодржива, еколошка агрикултура, за оне од вас који знају понешто о овоме, таква да краве и свиње и овце и ћурке и и шта још, шта још имамо? Свих шест различитих врста - и зечеви - сви врше еколошке услуге један другоме, тако да је измет једног ручак за другог и један другога чувају од штеточина. И не могу - то је веома уређен и леп плес али ћу вам изблиза показати само један део тога. А то је однос између стоке и Салатинових пилића, његових кока носиља. И показаћу вам шта добијате, ако примените овај начин, у реду? А ово је много више него узгој хране, као што ћете видети. Ово је другачији начин размишљања о природи, и начин да се побегне од појма фиксне суме - Картезијанска идеја да, или побеђује природа или побеђујемо ми и да, да бисмо ми добили оно што хоћемо, природа мора бити умањена.
So, one day, cattle in a pen. The only technology involved here is this cheap electric fencing: relatively new, hooked to a car battery; even I could carry a quarter-acre paddock, set it up in 15 minutes. Cows graze one day. They move, OK? They graze everything down, intensive grazing. He waits three days, and then we towed in something called the Eggmobile. The Eggmobile is a very rickety contraption -- it looks like a prairie schooner made out of boards -- but it houses 350 chickens. He tows this into the paddock three days later and opens the gangplank, turns them down, and 350 hens come streaming down the gangplank -- clucking, gossiping as chickens will -- and they make a beeline for the cow patties.
Тако, једнан дан, стока је у ливадском тору. Једина употребљена технологија овде је ова јевтина електрична ограда, релативно нова, која је прикључена на акумулатор аутомобила. Чак бих и ја могао да носим ограду за пашњак величине 1000 квадратних метара и да га поставим за 15 минута. Краве пасу један дан. Крећу се, разумете? Све попасу - то је интензивна паша. Салатин чека три дана. А онда смо унели нешто под називом ”јаје-мобил”. ”Јаје-мобил” је веома климава направа. Личи на ливадски једрењак који је направљен од дасака, али може скућити 350 пилића. Он ово уноси на ливаду три дана касније, а онда отвори степенице, окрене их надоле и 350 кокошака трчећи сиђе низ њих - кокодачући, оговарајући, као што пилићи иначе раде. А онда направе пречицу до кравље балеге.
And what they're doing is very interesting: they're digging through the cow patties for the maggots, the grubs, the larvae of flies. And the reason he's waited three days is because he knows that on the fourth day or the fifth day, those larvae will hatch and he'll have a huge fly problem. But he waits that long to grow them as big and juicy and tasty as he can because they are the chickens' favorite form of protein.
А оно што раде је овеома занимљиво. Копају кроз крављу балегу тражећи црве, бубе и ларве мушица. А разлог због кога је Салатин чекао три дана је зато што зна да се четвртог или петог дана те ларве излегу, и онда ће имати огроман проблем са мушицама. Али он чека толико да би оне порасле и постале сочне и укусне јер оне су омиљен облик протеина за пилиће.
So the chickens do their kind of little breakdance and they're pushing around the manure to get at the grubs, and in the process they're spreading the manure out. Very useful second ecosystem service. And third, while they're in this paddock they are, of course, defecating madly and their very nitrogenous manure is fertilizing this field. They then move out to the next one, and in the course of just a few weeks, the grass just enters this blaze of growth. And within four or five weeks, he can do it again. He can graze again, he can cut, he can bring in another species, like the lambs, or he can make hay for the winter.
И тако, пилићи играју свој мали брејкденс, и гурају се око измета да би стигли до црва, а током тог процеса, они тај измет шире. Веома корисно. Друга услуга екосистему. А трећа, док су они у овом ограђеном ливадском тору, они, наравно лудачки избацују свој измет и тај азотом богат измет ђубри ту ливаду. А онда се преселе на друго поље, и за само неколико недеља раст траве плане. А за 4 или 5 недеља, Салатин то може да понови. Може да пусти на испашу, може да коси, може да уведе нову врсту, као што су јагњад, или може да коси сено за зиму.
Now, I want you to just look really close up onto what's happened there. So, it's a very productive system. And what I need to tell you is that on 100 acres he gets 40,000 pounds of beef; 30,000 pounds of pork; 25,000 dozen eggs; 20,000 broilers; 1,000 turkeys; 1,000 rabbits -- an immense amount of food.
Сада желим да само погледате изблиза шта се овде догађа. То је веома продуктиван систем. А оно што морам да вам кажем је да он на 40 хектара добија око 18 тона говедине, 13.5 тона свињетине, 250,000 јаја, 20,000 пилића, 1000 ћурки, 1000 зечева - огромну количину хране.
You know, you hear, "Can organic feed the world?" Well, look how much food you can produce on 100 acres if you do this kind of ... again, give each species what it wants, let it realize its desires, its physiological distinctiveness. Put that in play.
Знате, некада чујете: ”Да ли оганска храна може да нахрани свет?” Па, погледајте колико хране може да се произведе на 40 хектара ако радите овако - понављам, дајте свакој врсти оно што хоће. Дозволите јој да оствари своје жеље, своје физиолошке посебности. Укључите све то.
But look at it from the point of view of the grass, now. What happens to the grass when you do this? When a ruminant grazes grass, the grass is cut from this height to this height, and it immediately does something very interesting. Any one of you who gardens knows that there is something called the root-shoot ratio, and plants need to keep the root mass in some rough balance with the leaf mass to be happy. So when they lose a lot of leaf mass, they shed roots; they kind of cauterize them and the roots die. And the species in the soil go to work basically chewing through those roots, decomposing them -- the earthworms, the fungi, the bacteria -- and the result is new soil. This is how soil is created. It's created from the bottom up. This is how the prairies were built, the relationship between bison and grasses.
Али гледајте сада на то са тачке гледишта траве. Шта се дешава трави када ово урадите? Када преживари пасу траву, они је скраћују са ове висине на ову. А она одмах ради нешто веома интересантно. Свако од вас ко има башту зна да постоји нешто што се зове размера корена и стабљике. Да би биле срећне, биљке морају да одржавају масу корена у приближној равнотежи са масом лишћа. Тако да када изгубе доста масе лишћа, оне одбацују корен. Као да их каутеризују и корење умре. А различити организми у земљишту крећу на посао, жваћући ово корење и растварајући га - глисте, гљиве, бактерије - а резултат је ново земљиште. Овако се прави земљиште. Прави се одоздо навише. Овако се праве прерије, односом између бизона и траве.
And what I realized when I understood this -- and if you ask Joel Salatin what he is, he'll tell you he's not a chicken farmer, he's not a sheep farmer, he's not a cattle rancher; he's a grass farmer, because grass is really the keystone species of such a system -- is that, if you think about it, this completely contradicts the tragic idea of nature we hold in our heads, which is that for us to get what we want, nature is diminished. More for us, less for nature. Here, all this food comes off this farm, and at the end of the season there is actually more soil, more fertility and more biodiversity.
А када сам ово разумео схватио сам да ако питате Џоела Салатина шта је он, рећи ће вам да није узгајивач пилића, ни оваца, ни сточар, већ да је узгајивач траве, јер трава је у ствари основна врста таквог система - ако размишљате о томе, то потпуно противречи трагичној идеји природе коју имамо унутар наших глава, а то је да, да бисмо добили оно што ми желимо, природа мора бити умањена. Што више за нас, то мање за природу. Овде сва ова храна долази са ове фарме, а на крају сезоне, заправо има више земљишта, више плодности и више биолошке разноврсности.
It's a remarkably hopeful thing to do. There are a lot of farmers doing this today. This is well beyond organic agriculture, which is still a Cartesian system, more or less. And what it tells you is that if you begin to take account of other species, take account of the soil, that even with nothing more than this perspectival idea -- because there is no technology involved here except for those fences, which are so cheap they could be all over Africa in no time -- that we can take the food we need from the Earth and actually heal the Earth in the process.
То је ствар са изузетно много наде. Доста пољопривредника данас то ради. Ово је изнад органске пољопривреде, која је, мање више, још увек картезијански систем. А оно што вам говори је да ако почнете да узимате у обзир друге врсте, да узимате у обзир земљиште, да чак и са само том идејом - јер овде нема никакве технологије осим оних електричних ограда, које би могле да буду, знате, оне су толико јефтине да би могле да буду широм Америке зачас - могли бисмо да добијемо потребну храну из Земље, и да, заправо, у том процесу излечимо Земљу.
This is a way to reanimate the world, and that's what's so exciting about this perspective. When we really begin to feel Darwin's insights in our bones, the things we can do with nothing more than these ideas are something to be very hopeful about.
Ово је начин да реанимирамо свет. То је оно што је толико узбудљиво о овом погледу. Када заиста у нашим костима почнемо да осећамо Дарвинове погледе, ствари које можемо да урадимо само са тим идејама су нешто чему се треба надати.
Thank you very much.
Хвала много.