So there's this thing called the law of unintended consequences. I thought it was just like a saying, but it actually exists, I guess. There's, like, academic papers about it. And I'm a designer. I don't like unintended consequences. People hire me because they have consequences that they really intend, and what they intend is for me to help them achieve those consequences. So I live in fear of unintended consequences. And so this is a story about consequences intended and unintended.
Постоји ствар која се зове закон ненамерних последица. Мислио сам да је то само прича, али изгледа да заправо постоји. Постоје и научни радови о томе. Ја сам дизајнер. Не волим ненамерне последице. Људи ме унајмљују јер имају последице које заиста намеравају да остваре, а оно што они намеравају за мене значи да им помогнем при њиховој реализацији. Дакле, живим у страху од ненамерних последица. Тако је ово прича о последицама које су намерне и ненамернe.
I got called by an organization called Robin Hood to do a favor for them. Robin Hood is based in New York, a wonderful philanthropic organization that does what it says in the name. They take from rich people, give it to poor people. In this case, what they wanted to benefit was the New York City school system, a huge enterprise that educates more than a million students at a time, and in buildings that are like this one, old buildings, big buildings, drafty buildings, sometimes buildings that are in disrepair, certainly buildings that could use a renovation. Robin Hood had this ambition to improve these buildings in some way, but what they realized was to fix the buildings would be too expensive and impractical. So instead they tried to figure out what one room they could go into in each of these buildings, in as many buildings that they could, and fix that one room so that they could improve the lives of the children inside as they were studying. And what they came up with was the school library, and they came up with this idea called the Library Initiative. All the students have to pass through the library. That's where the books are. That's where the heart and soul of the school is. So let's fix these libraries.
Позвали су ме из организације под именом „Робин Худ“ да им учиним услугу. „Робин Худ“ се налази у Њујорку и сјајна је филантропска организација која ради оно што јој име описује. Узимају од богатих, дају сиромашним људима. У овом случају су желели да се окористи њујоршки школски систем, огромни пројекат који образује више од милион ученика истовремено, а у зградама као што је ова, старим, великим зградама, зградама пуним промаје, некада оронулим, а засигурно зградама којима би добро дошло реновирање. „Робин Худ“ је имао амбицију да некако поправи ове зграде, али су схватили да би сређивање ових зграда било прескупо и непрактично. Тако су, уместо тога, покушали да схвате у коју просторију могу да уђу у свакој од ових зграда, у што је више зграда могуће, и да уреде ту једну просторију да би могли да побољшају животе деце која бораве унутар ње док уче. Одлучили су се за школску библиотеку, а дошли су на идеју под називом „Библиотекарска иницијатива“. Сви ученици морају да прођу кроз библиотеку. То је место где се налазе књиге. То је место где су смештени срце и душа школе. Па, хајде да онда средимо библиотеке.
So they did this wonderful thing where they brought in first 10, then 20, then more architects, each one of whom was assigned a library to rethink what a library was. They trained special librarians. So they started this mighty enterprise to reform public schools by improving these libraries. Then they called me up and they said, "Could you make a little contribution?" I said, "Sure, what do you want me to do?" And they said, "Well, we want you to be the graphic designer in charge of the whole thing." And so I thought, I know what that means. That means I get to design a logo. I know how to design that. I design logos. That's what people come to me for. So OK, let's design a logo for this thing. Easy to do, actually, compared with architecture and being a librarian. Just do a logo, make a contribution, and then you're out, and you feel really good about yourself. And I'm a great guy and I like to feel good about myself when I do these favors.
Тако су урадили сјајну ствар, при чему су довели прво 10, онда 20, онда више архитеката, од којих је сваком била додељена библиотека да изнова осмисли њену суштину. Обучили су посебне библиотекаре. Тако су започели овај моћни пројекат да реформишу државне школе кроз побољшање ових библиотека. Затим су ме назвали и рекли: „Да ли можеш да мало допринесеш?“ Рекох: „Наравно, шта желите да урадим?“ Рекоше: „Па, желимо да будеш графички дизајнер задужен за целу ствар.“ Помислио сам: „Знам шта то значи. То значи да треба да дизајнирам лого.“ Знам како да то дизајнирам. Ја дизајнирам логое. Због тога људи долазе код мене. Па, добро, хајде да дизајнирамо лого за ову ствар. То је лако урадити, заправо, ако се упореди са архитектуром и послом библиотекара. Само направи лого, допринеси и иди, а осећај је стварно добар. Ја сам сјајан момак и волим да се осећам добро када чиним овакве услуге.
So I thought, let's overdeliver. I'm going to give you three logos, all based on this one idea. So you have three options, pick any of the three. They're all great, I said. So the basic idea was these would be new school libraries for New York schools, and so the idea is that it's a new thing, a new idea that needs a new name. What I wanted to do was dispel the idea that these were musty old libraries, the kind of places that everyone is bored with, you know, not your grandparents' library. Don't worry about that at all. This is going to this new, exciting thing, not a boring library.
Помислих, хајде да урадим више него што треба. Даћу вам три логоа, засноване на истој идеји. Имате три опције, изаберите једну. Рекох: „Све су супер.“ Дакле, основна идеја је била да ће ово бити нове школске библиотеке за школе у Њујорку, те је идеја да је то нова ствар, нова идеја којој треба ново име. Желео сам да се изгуби идеја да су ово устајале старе библиотеке, да су места која су свима досадна, знате, да то није библиотека ваших бака и дека. Нема бриге око тога. Ово ће бити нова, узбудљива ствар, а не досадна библиотека.
So option number one: so instead of thinking of it as a library, think of it as a place where it is like: do talk, do make loud noises. Right? So no shushing, it's like a shush-free zone. We're going to call it the Reading Room.
Дакле, опција број један - уместо да се о овом месту размишља као о библиотеци, видите га као место у коме се прича, у коме се ствара бука. У реду? Дакле, без ућуткивања, зона без ућуткивања. Зваћемо је „соба за читање“.
That was option number one. OK, option number two. Option number two was, wait for it, OWL. I'll meet you at OWL. I'm getting my book from the OWL. Meet you after school down at OWL. I like that, right? Now, what does OWL stand for? Well, it could be One World Library, or it could be Open. Wonder. Learn. Or it could be -- and I figure librarians could figure out other things it could be because they know about words. So other things, right? And then look at this. It's like the eye of the owl. This is irresistible in my opinion.
То је била опција број један. Океј, опција број два. Опција број два била је, спремите се, СОВА. „Видимо се у Сови.“ „Узећу књигу у Сови.“ „Сачекај ме после школе доле, код Сове.“ Свиђа ми се то, зар не? А шта означава Сова? Па, могла би бити Јединствена светска библиотека или да означава „отвори се, питај се, учи“. Или можда... мислим да библиотекари могу да смисле друге ствари, јер знају све о речима. Па, друге ствари, зар не? Онда, погледајте ово. Личи на око сове. Мислим да је неодољиво.
But there's even another idea. Option number three. Option number three was based actually on language. It's the idea that "read" is the past tense of "read," and they're both spelled the same way. So why don't we call this place The Red Zone? I'll meet you at the Red Zone. Are you Red? Get Red. I'm well Red.
Постоји још једна идеја. Опција број три. Опција број три је заправо заснована на језику. То је идеја да се глагол „читати“, „read“ у енглеском, у садашњем и прошлом облику пише исто. Па, зашто да не назовемо ово место „Зона Ред“? „Видимо се у Зони Ред.“ „Да ли си 'ред'? Постани 'ред'.“ Да ли си добар 'редер'?
(Laughter)
(Смех)
I really loved this idea, and I somehow was not focused on the idea that librarians as a class are sort of interested in spelling and I don't know.
Стварно ми се свиђа ова идеја, а некако нисам био усредсређен на идеју да су библиотекари врста људи коју интересује правопис и... не знам.
(Laughter)
(Смех)
But sometimes cleverness is more important than spelling, and I thought this would be one of those instances. So usually when I make these presentations I say there's just one question and the question should be, "How can I thank you, Mike?" But in this case, the question was more like, "Um, are you kidding?" Because, they said, the premise of all this work was that kids were bored with old libraries, musty old libraries. They were tired of them. And instead, they said, these kids have never really seen a library. The school libraries in these schools are really so dilapidated, if they're there at all, that they haven't bored anyone. They haven't even been there to bore anyone at all. So the idea was, just forget about giving it a new name. Just call it, one last try, a library. Right? OK. So I thought, OK, give it a little oomph? Exclamation point? Then -- this is because I'm clever -- move that into the "i," make it red, and there you have it, the Library Initiative. So I thought, mission accomplished, there's your logo. So what's interesting about this logo, an unintended consequence, was that it turned out that they didn't really even need my design because you could type it any font, you could write it by hand, and when they started sending emails around, they just would use Shift and 1, they'd get their own logo just right out of the thing. And I thought, well, that's fine. Feel free to use that logo. And then I embarked on the real rollout of this thing -- working with every one of the architects to put this logo on the front door of their own library. Right?
Некада је виспреност важнија од правилног писања речи и мислио сам да ће ово бити један од тих случајева. Обично, када имам овакве презентације, кажем да постоји само једно питање, а то би требало да буде: „Како да ти се захвалим, Мајк?“ Међутим, у овом случају је питање више било налик на: „Ух, да ли се шалиш?“ Јер, рекоше, основа целокупног овог рада била је да су деци досадиле устајале, старе библиотеке. Била су уморна од њих. Уместо тога, рекоше, деца никада нису видела библиотеку. Школске библиотеке у овим школама биле су толико трошне, ако их је уопште било, да никоме нису досадиле. Они чак никада нису били тамо да би им дојадиле. Тако је идеја била да се заборави давање новог имена. Само је звати библиотека, као последњи покушај. Зар не? Добро. Тако сам помислио: „Океј, да додамо мало узбуђења?“ Знак узвика? Затим, а ово је зато што сам паметан, променити то у „и“, обојити га црвеном бојом и ето „Библиотекарске иницијативе“. Помислио сам: „Мисија успешно обављена, ево вашег логоа.“ Интересантна ствар везана за овај лого, ненамерна последица, била је да им уопште није било потребно моје дизајнирање јер сте га могли искуцати у сваком фонту, могли сте га написати руком, а када су почели да шаљу мејлове, само би користили Shift и 1 и одмах би добили свој лого. Помислио сам: „Па, то је у реду. Слободно користите лого.“ Затим сам се упустио у план за реализацију, радећи са сваким архитектом појединачно да поставе овај лого на предња врата библиотеке.
So here's the big rollout. Basically I'd work with different architects. First Robin Hood was my client. Now these architects were my client. I'd say, "Here's your logo. Put it on the door." "Here's your logo. Put it on both doors." "Here's your logo. Put it off to the side." "Here's your logo repeated all over to the top." So everything was going swimmingly. I just was saying, "Here's your logo. Here's your logo."
Ево великог плана за реализацију. У суштини, радио сам са различитим архитектама. Прво ми је „Робин Худ“ био клијент, а сада архитекте. Рекао бих: „Ево вашег логоа. Ставите га на врата.“ „Ево вашег логоа. Ставите га на двоја врата.“ „Ево вашег логоа. Померите га у страну.“ „Ево вашег логоа који се понавља све до врха.“ Дакле, све је ишло глатко. Само сам говорио: „Ево вашег логоа.“
Then I got a call from one of the architects, a guy named Richard Lewis, and he says, "I've got a problem. You're the graphics guy. Can you solve it?" And I said, OK, sure." And he said, "The problem is that there's a space between the shelf and the ceiling." So that sounds like an architectural issue to me, not a graphic design issue, so I'm, "Go on." And Richard says, "Well, the top shelf has to be low enough for the kid to reach it, but I'm in a big old building, and the ceilings are really high, so actually I've got all this space up there and I need something like a mural." And I'm like, "Whoa, you know, I'm a logo designer. I'm not Diego Rivera or something. I'm not a muralist." And so he said, "But can't you think of anything?" So I said, "OK, what if we just took pictures of the kids in the school and just put them around the top of the thing, and maybe that could work." And my wife is a photographer, and I said, "Dorothy, there's no budget, can you come to this school in east New York, take these pictures?" And she did, and if you go in Richard's library, which is one of the first that opened, it has this glorious frieze of, like, the heroes of the school, oversized, looking down into the little dollhouse of the real library, right? And the kids were great, hand-selected by the principals and the librarian. It just kind of created this heroic atmosphere in this library, this very dignified setting below and the joy of the children above.
Онда је ме позвао један од архитеката, момак по имену Ричард Луис, и рекао: „Имам проблем. Ти си графички дизајнер. Да ли можеш да га решиш?“ Рекох: „Океј, наравно.“ Он рече: „Проблем је да постоји простор између полице и плафона.“ То ми звучи као архитектонски проблем, не проблем графичког дизајна, па рекох: „Настави.“ А Ричард каже: „Па, горња полица мора да буде довољно ниска да је деца дохвате, али ја сам у великој, старој згради, а плафон је стварно висок, па ми је остао сав овај простор и треба ми нешто налик муралу.“ А ја сам у фазону: „Стани, знаш, ја дизајнирам логое. Нисам Дијего Ривера или слично. Не сликам мурале.“ А он рече: „Али, да ли можеш да смислиш нешто?“ Тако рекох: „Добро, шта ако направимо слике деце из школе и поставимо их на врху, па би то можда решило проблем?“ Моја жена је фотограф, те рекох: „Дороти, нема предвиђеног буџета, али да ли можеш да дођеш у школу у источном Њујорку и сликаш?“ А она је то учинила, па ако одете у Ричардову библиотеку, која се међу првима отворила, она има величанствени фриз са главним ликовима из школе, увећаних димензија, како гледају наниже у умањену верзију праве библиотеке. Ова деца су сјајна, а лично су их изабрали директори и библиотекар. То је створило атмосферу хероја у овој библиотеци, ова веома достојанствена поставка испод и дечја радост изнад.
So naturally all the other librarians in the other schools see this and they said, well, we want murals too. And I'm like, OK. So then I think, well, it can't be the same mural every time, so Dorothy did another one, and then she did another one, but then we needed more help, so I called an illustrator I knew named Lynn Pauley, and Lynn did these beautiful paintings of the kids. Then I called a guy named Charles Wilkin at a place called Automatic Design. He did these amazing collages. We had Rafael Esquer do these great silhouettes. He would work with the kids, asking for words, and then based on those prompts, come up with this little, delirious kind of constellation of silhouettes of things that are in books. Peter Arkle interviewed the kids and had them talk about their favorite books and he put their testimony as a frieze up there. Stefan Sagmeister worked with Yuko Shimizu and they did this amazing manga-style statement, "Everyone who is honest is interesting," that goes all the way around. Christoph Niemann, brilliant illustrator, did a whole series of things where he embedded books into the faces and characters and images and places that you find in the books. And then even Maira Kalman did this amazing cryptic installation of objects and words that kind of go all around and will fascinate students for as long as it's up there.
Наравно, сви други библиотекари у другим школама видели су ово и рекли: „И ми желимо мурале.“ Рекох: „Добро.“ Онда сам помислио: „Не можемо сваки пут искористити исти мурал“, па је Дороти урадила још један, а онда још један, али нам је онда затребала додатна помоћ, па сам позвао илустраторку коју знам по имену Лин Поли, а Лин је урадила ове прелепе слике деце. Онда сам позвао момка по имену Чарлс Вилкин из места „Аутоматски дизајн“. Он је урадио све ове невероватне колаже. Рафаел Есквер је урадио ове сјајне силуете. Радио је са заједно са децом, питао их за речи, а онда би, на основу тих речи, направио ове мале, забавне скупове силуета и ствари које се налазе у књигама. Питер Аркл је разговарао са децом о њиховим омиљеним књигама, а онда је њихове изјаве поставио као фриз на врху зида. Стефан Сегмајстер је радио са Јуко Шимизу и направили су исказ као из јапанских стрипова „свако ко је искрен је интересантан“ која се протеже целом дужином просторије. Кристоф Нимен, сјајни илустратор, направио је цео низ ствари, при чему је уградио књиге у лица и ликове, као и слике и места која се налазе у књигама. Чак је и Мајра Колмен урадила криптичну инсталацију предмета и речи које се протежу целом дужином и фасцинирају ученике докле год су тамо.
So this was really satisfying, and basically my role here was reading a series of dimensions to these artists, and I would say, "Three feet by 15 feet, whatever you want. Let me know if you have any problem with that." And they would go and install these. It just was the greatest thing.
Тако је ово донело пуно задовољства, а моја улога је, у суштини, била ишчитавање низа димензија за ове уметнике, а рекао бих: „Метар са 4,5 метра, шта год желите. Јавите ми ако имате проблема са тим.“ Они су ишли и постављали ово. Била је то, једноставно, супер ствар.
But the greatest thing, actually, was -- Every once in a while, I'd get, like, an invitation in the mail made of construction paper, and it would say, "You are invited to the opening of our new library." So you'd go to the library, say, you'd go to PS10, and you'd go inside. There'd be balloons, there'd be a student ambassador, there'd be speeches that were read, poetry that was written specifically for the opening, dignitaries would present people with certificates, and the whole thing was just a delirious, fun party. So I loved going to these things. I would stand there dressed like this, obviously not belonging, and someone would say, "What are you doing here, mister?" And I'd say, "Well, I'm part of the team that designed this place." And they'd said, "You do these shelves?" And I said, "No." "You took the pictures up above." "No." "Well, what did you do?" "You know when you came in? The sign over the door?" "The sign that says library?"
Најбоља ствар, међутим, била је - С времена на време, добио бих позивницу поштом направљену од папира у боји на којој би писало: „Позвани сте на отварање нове библиотеке.“ Отишао бих у библиотеку, рецимо ПС10, и ушао бих унутра. Тамо би вас дочекали балони, ученички амбасадор, читали би се говори, писала се поезија посебно за отварање, важне личности би делиле сертификате људима и цела ствар би била забавна интересантна журка. Волео сам да идем на ове ствари. Стајао бих тамо овако обучен, очигледно не припадајући тамо, а неко би рекао: „Шта радите овде, господине?“ Рекао бих: „Па, део сам тима који је дизајнирао ово место.“ А они би рекли: „Ви правите ове полице?“ Рекао бих: „Не.“ „Ви сте усликали слике на врху.“ „Не.“ „Па, шта се урадили?“ „Знате када сте ушли? Знак изнад врата?“ „Знак који каже 'библиотека'?“
(Laughter)
(Смех)
"Yeah, I did that!" And then they'd sort of go, "OK. Nice work if you can get it." So it was so satisfying going to these little openings despite the fact that I was kind of largely ignored or humiliated, but it was actually fun going to the openings, so I decided that I wanted to get the people in my office who had worked on these projects, get the illustrators and photographers, and I said, why don't we rent a van and drive around the five boroughs of New York and see how many we could hit at one time. And eventually there were going to be 60 of these libraries, so we probably got to see maybe half a dozen in one long day. And the best thing of all was meeting these librarians who kind of were running these, took possession of these places like their private stage upon which they were invited to mesmerize their students and bring the books to life, and it was just this really exciting experience for all of us to actually see these things in action. So we spent a long day doing this and we were in the very last library. It was still winter, because it got dark early, and the librarian says, "I'm about to close down. So really nice having you here. Hey, wait a second, do you want to see how I turn off the lights?" I'm like, "OK." And she said, "I have this special way that I do it." And then she showed me. What she did was she turned out every light one by one by one by one, and the last light she left on was the light that illuminated the kids' faces, and she said, "That's the last light I turn off every night, because I like to remind myself why I come to work."
„Да, ја сам то направио!“ Онда би ми рекли нешто као: „Добро. Леп посао ако можеш да га добијеш.“ Тако су одласци на ова мала отварања били препуни задовољства упркос чињеници да су ме пуно игнорисали и понижавали, али су одласци на отварања били заправо забавни, те сам одлучио да желим да доведем људе из своје канцеларије који су радили на овим пројектима, илустраторе и фотографе, те рекох: „Зашто не бисмо изнајмили комби и возикамо се кроз пет делова Њујорка и видимо на колико места можемо да стигнемо?“ На крају ће бити 60 ових библиотека, а ми смо вероватно видели шест током једног дугачког дана. Најбоља ствар била је упознавање библиотекара који су на неки начин водили, преузели ова места као своју приватну позорницу на коју су позивани да хипнотишу ученике и оживе књиге, а било је врло узбудљиво искуство за све нас да заправо видимо ове ствари у акцији. Дакле, провели смо дугачак дан радећи ово и налазили смо се у последњој библиотеци. Још увек је била зима јер је рано пао мрак, а библиотекарка рече: „Треба да затворим. Лепо је што сте дошли. Хеј, сачекајте, да ли желите да видите како искључујем светла?“ Ја сам у фазону: „Добро.“ А она рече: „Имам посебан начин на који то радим.“ Затим ми је то показала. Искључила је једно по једно светло, а последње које је оставила да светли било је светло које је осветљавало лица деце, а онда рече: „То је светло које последње искључим сваке ноћи јер волим да се подсетим зашто долазим на посао.“
So when I started this whole thing, remember, it was just about designing that logo and being clever, come up with a new name? The unintended consequence here, which I would like to take credit for and like to think I can think through the experience to that extent, but I can't. I was just focused on a foot ahead of me, as far as I could reach with my own hands. Instead, way off in the distance was a librarian who was going to find the chain of consequences that we had set in motion, a source of inspiration so that she in this case could do her work really well. 40,000 kids a year are affected by these libraries. They've been happening for more than 10 years now, so those librarians have kind of turned on a generation of children to books and so it's been a thrill to find out that sometimes unintended consequences are the best consequences.
Па, када сам започео целу ствар, сећате се, радило се само о дизајнирању логоа и да се буде паметан, смисли ново име? Ненамерна последица овде, за коју бих желео да преузмем заслуге и волео да могу да промислим искуство до те мере, али не могу. Био сам усредсређен само на корак испред себе, на оно што ми је било надохват руке. Уместо тога, на великој удаљености испред била је библиотекарка која ће пронаћи ланац последица које смо покренули, извор инспирације, да би у овом случају могла добро да обавља свој посао. Годишње ове библиотеке утичу на 40 000 деце. Оне су актуелне сада већ више од 10 година, те су ови библиотекари окренули генерацију деце ка књигама, а било је узбудљиво открити да су некада ненамерне последице најбоље последице.
Thank you very much.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)