Every day, I listen to harrowing stories of people fleeing for their lives, across dangerous borders and unfriendly seas. But there's one story that keeps me awake at night, and it's about Doaa.
Секојдневно слушам ужасни приказни за луѓе кои бегаат за да се спасат, преку опасни граници и безмилосни мориња. Но, има една приказна која не ме остава да заспијам ноќе. Тоа е приказната за Доа.
A Syrian refugee, 19 years old, she was living a grinding existence in Egypt working day wages. Her dad was constantly thinking of his thriving business back in Syria that had been blown to pieces by a bomb. And the war that drove them there was still raging in its fourth year. And the community that once welcomed them there had become weary of them. And one day, men on motorcycles tried to kidnap her. Once an aspiring student thinking only of her future, now she was scared all the time.
19 годишна бегалка од Сирија живеела во беда работејќи за мизерна плата во Египет. Татко ѝ со мислите постојано бил во Сирија мислејќи на својот надежен бизнис кој бил уништен во бомбашки напад. Војната која ги довела во Египет, беснее веќе четири години. Заедницата која некогаш ги прифатила се уморила од нив. Еден ден, некои луѓе со мотори се обиделе да ја киднапираат. Некогашната амбициозна студентка која размислувала за својата иднина, сега, постојано била преплашена.
But she was also full of hope, because she was in love with a fellow Syrian refugee named Bassem. Bassem was also struggling in Egypt, and he said to Doaa, "Let's go to Europe; seek asylum, safety. I will work, you can study -- the promise of a new life." And he asked her father for her hand in marriage.
Но, истотака и се надевала, бидејќи била вљубена во Басем-бегалец од Сирија Басем истотака се измачувал во Египет и ѝ рекол на Доа: „Ајде да одиме во Европа, да побараме азил и безбедност. јас ќе работам, ти ќе студираш- ти ветувам нов живот.“ Ја побарал нејзината рака од татко ѝ.
But they knew to get to Europe they had to risk their lives, traveling across the Mediterranean Sea, putting their hands in smugglers', notorious for their cruelty. And Doaa was terrified of the water. She always had been. She never learned to swim.
Но, тие знаеле дека одењето во Европа значи ризикување на нивните животи. Патување преку Медитеранот, ставање на животот во рацете на криумчари познати по нивната свирепост. Доа се плашела од вода. Отсекогаш се плашела и никогаш не научила да плива.
It was August that year, and already 2,000 people had died trying to cross the Mediterranean, but Doaa knew of a friend who had made it all the way to Northern Europe, and she thought, "Maybe we can, too." So she asked her parents if they could go, and after a painful discussion, they consented, and Bassem paid his entire life savings -- 2,500 dollars each -- to the smugglers.
Беше август таа година, и веќе 2.000 луѓе беа загинале во обидот да го преминат Медитеранот. Доа имала некој пријател кој успеал да пребегне во Северна Европа, мислела: „И ние би можеле да успееме“. Побарала дозвола од своите родители да заминат и после жолчна расправа, тие се согласиле. Басем платил со својата заштеда- по 2.500 долари на секој од криумчарите.
It was a Saturday morning when the call came, and they were taken by bus to a beach, hundreds of people on the beach. They were taken then by small boats onto an old fishing boat, 500 of them crammed onto that boat, 300 below, [200] above. There were Syrians, Palestinians, Africans, Muslims and Christians, 100 children, including Sandra -- little Sandra, six years old -- and Masa, 18 months. There were families on that boat, crammed together shoulder to shoulder, feet to feet. Doaa was sitting with her legs crammed up to her chest, Bassem holding her hand.
Во сабота наутро стигнал повикот, стотици луѓе биле однесени со автобус до плажата Потоа биле префрлени со мали чамци на еден стар рибарски брод. 500 луѓе биле натоварени на бродот 300 долу и 500 горе. Имало сиријци, палестинци, африканци, муслимани и христијани. 100 деца заедно со Сандра, малечката Сандра, 6 годишна- и Маса, 18 месеци. Имало семејства на бродот, збиени рамо до рамо, стапало до стапало. Доа седела со колената потпрени на градите, Басем ја држел за рака.
Day two on the water, they were sick with worry and sick to their stomachs from the rough sea.
Вториот ден во морето тие биле избезумени од грижи со стомачни болки од немирните води.
Day three, Doaa had a premonition. And she said to Bassem, "I fear we're not going to make it. I fear the boat is going to sink." And Bassem said to her, "Please be patient. We will make it to Sweden, we will get married and we will have a future."
На третиот ден Доа имала лошо претчувство. Му рекла на Басем:„Се плашам дека нема да успееме. Се плашам дека бродот ќе потоне. Басем ѝ рекол: „Стрпи се, те молам. Ќе стигнеме до Шведска, ќе се венчаме и ќе имаме иднина.“
Day four, the passengers were getting agitated. They asked the captain, "When will we get there?" He told them to shut up, and he insulted them. He said, "In 16 hours we will reach the shores of Italy." They were weak and weary. Soon they saw a boat approach -- a smaller boat, 10 men on board, who started shouting at them, hurling insults, throwing sticks, asking them to all disembark and get on this smaller, more unseaworthy boat. The parents were terrified for their children, and they collectively refused to disembark. So the boat sped away in anger, and a half an hour later, came back and started deliberately ramming a hole in the side of Doaa's boat, just below where she and Bassem were sitting. And she heard how they yelled, "Let the fish eat your flesh!" And they started laughing as the boat capsized and sank.
Четвртиот ден патниците станале вознемирени. Го прашале капетанот: „Кога ќе стигнеме?“ Тој им рекол да замолчат и ги навредувал. Им рекол дека за 16 часа ќе стигнат до брегот на Италија. Луѓето биле слаби и изнемоштени. По некое време забележале како им се приближува мал брод со 10-ина луѓе, кои почнале да им викаат и дофрлуваат навреди, фрлајќи со стапови и наредувајќи им да се симнат и да се качат на помалиот и понесигурен брод. Родителите биле уплашени за своите деца, и едногласно одбиле да се префрлат. Бродот бесно заминал, но, по половина час се вратиле и започнале намерно да го дупчат бродот од страната на која седеле Доа и Басем. Таа ги слушала како викаат, „Нека ве изедат рибите.“ И се смееле кога бродот се превртел и потонал.
The 300 people below deck were doomed. Doaa was holding on to the side of the boat as it sank, and watched in horror as a small child was cut to pieces by the propeller. Bassem said to her, "Please let go, or you'll be swept in and the propeller will kill you, too." And remember -- she can't swim. But she let go and she started moving her arms and her legs, thinking, "This is swimming." And miraculously, Bassem found a life ring. It was one of those child's rings that they use to play in swimming pools and on calm seas. And Doaa climbed onto the ring, her arms and her legs dangling by the side. Bassem was a good swimmer, so he held her hand and tread water. Around them there were corpses. Around 100 people survived initially, and they started coming together in groups, praying for rescue. But when a day went by and no one came, some people gave up hope, and Doaa and Bassem watched as men in the distance took their life vests off and sank into the water.
Оние 300 луѓе кои биле долу биле осудени на смрт. Доа се држела на страната на бродот додека тонел и со ужас гледала како пропелерот го сече на парчиња едно мало дете. Басем ѝ рекол:„Те молам, пушти се инаку ќе те повлече и пропелерот ќе те убие и тебе.“ Сетете се, таа не знае да плива. Но, се пуштила и почнала да мафта со рацете и нозете, и си рекла: „Ова е пливање“. За чудо, Басем нашол гума за спасување, тоа била детска гума како оние со кои си играат по базените и мирните води. Доа ја навлекла гумата, рацете и нозете ѝ виселе од страните. Басем бил добар пливач, ја држел за рака и се пробивал низ водата. Околу нив имало лешеви. На почетокот се спасиле околу 100 луѓе, и се собирале во групи молејќи се за спас. Но, кога денот изминал и никој не дошол некои изгубиле надеж. Басем и Доа гледале како луѓето ги соблекуваат елеците за спасување и тонат во водата.
One man approached them with a small baby perched on his shoulder, nine months old -- Malek. He was holding onto a gas canister to stay afloat, and he said to them, "I fear I am not going to survive. I'm too weak. I don't have the courage anymore." And he handed little Malek over to Bassem and to Doaa, and they perched her onto the life ring. So now they were three, Doaa, Bassem and little Malek.
Еден човек им се приближил со бебе на рамото, девет месечната Малек. Се потпирал на плинска боца за да се одржи на површина и им рекол: „Се плашам дека нема да преживеам. Премногу сум слаб, немам храброст веќе. “ Потоа им ја предал Малек на Басем и Доа, а тие ја сместиле на гумата. Сега биле тројца, Доа, Басем и малата Малек.
And let me take a pause in this story right here and ask the question: why do refugees like Doaa take these kinds of risks? Millions of refugees are living in exile, in limbo. They're living in countries [fleeing] from a war that has been raging for four years. Even if they wanted to return, they can't. Their homes, their businesses, their towns and their cities have been completely destroyed. This is a UNESCO World Heritage City, Homs, in Syria. So people continue to flee into neighboring countries, and we build refugee camps for them in the desert. Hundreds of thousands of people live in camps like these, and thousands and thousands more, millions, live in towns and cities. And the communities, the neighboring countries that once welcomed them with open arms and hearts are overwhelmed. There are simply not enough schools, water systems, sanitation. Even rich European countries could never handle such an influx without massive investment. The Syria war has driven almost four million people over the borders, but over seven million people are on the run inside the country. That means that over half the Syrian population has been forced to flee. Back to those neighboring countries hosting so many. They feel that the richer world has done too little to support them. And days have turned into months, months into years. A refugee's stay is supposed to be temporary.
Дозволете ми да застанам овде и да прашам: Зошто бегалци како Доа преземаат ваков ризик? Милиони бегалци живеат прогонети, заборавени. Живеат во земји бегајќи од војната која беснее веќе четири години. Дури и да сакаат да се вратат, не можат. Нивните домови, нивната работа, нивните градови и села се целосно уништени. Ова е град под заштита на УНЕСКО. Хомс, во Сирија. Луѓето продолжуваат да бегаат во соседните земји и се градат бегалски кампови за нив во пустините. Стотици, илјадници луѓе живеат во кампови како овие, и стотици илјадници живеат по градовите, селата. А заедниците, соседните земји кои некогаш ги прифатија со отворени раце и срца, се пренатрупани. Едноставно нема доволно училишта, водоводни мрежи и санитација. Дури и богатите европски држави не можат да се справат со толкав прилив доколку не вложат огромни средства. Војната во Сирија протера речиси 4 милиони луѓе преку граници но, околу 7 милиони се во бегство во самата држава. Тоа значи дека повеќе од половина жители на Сирија биле приморани да ја напуштат земјата. Да се вратиме на соседните држави кои прифатиле голем број на бегалци. Тие сметаат дека богатиот свет не направил доволно за да им помогне. Деновите се претворија во месеци, а месеците во години. Но, престојот на бегалците треба да биде само привремен.
Back to Doaa and Bassem in the water. It was their second day, and Bassem was getting very weak. And now it was Doaa's turn to say to Bassem, "My love, please hold on to hope, to our future. We will make it." And he said to her, "I'm sorry, my love, that I put you in this situation. I have never loved anyone as much as I love you." And he released himself into the water, and Doaa watched as the love of her life drowned before her eyes.
Да се вратиме на Басем и Доа во морето. Вториот ден Басем се чувствуваше исцрпен. Сега Доа му се обратила на Басем: „Љубов моја, те молам издржи во надежта за нашата иднина. Ќе успееме.“ А тој ѝ одговорил: “ Прости ми, љубов моја, што те доведов до оваа состојба. Никогаш не сум сакал некого колку тебе што те сакам.“ И се препуштил во длабочините на водата. Доа гледала како љубовта на нејзиниот живот се дави пред нејзините очи.
Later that day, a mother came up to Doaa with her small 18-month-old daughter, Masa. This was the little girl I showed you in the picture earlier, with the life vests. Her older sister Sandra had just drowned, and her mother knew she had to do everything in her power to save her daughter. And she said to Doaa, "Please take this child. Let her be part of you. I will not survive." And then she went away and drowned.
Истиот ден, подоцна, една мајка ѝ пришла на Доа со нејзината 18-месечна ќерка, Маса. Тоа е девојчето што претходно го видовте на сликата со елекот за спасување. Сестра ѝ Сандра штотуку се удавила. Мајката знаела дека мора да стори сé што може за да ја спаси ќеркичката, и се обратила на Доа: „Те молам, земи го ова дете. Нека биде дел од тебе, јас нема да преживеам.“ Потоа заминала и се удавила.
So Doaa, the 19-year-old refugee who was terrified of the water, who couldn't swim, found herself in charge of two little baby kids. And they were thirsty and they were hungry and they were agitated, and she tried her best to amuse them, to sing to them, to say words to them from the Quran. Around them, the bodies were bloating and turning black. The sun was blazing during the day. At night, there was a cold moon and fog. It was very frightening. On the fourth day in the water, this is how Doaa probably looked on the ring with her two children.
Така, Доа, 19 годишна бегалка, престрашена од водата, која не умеела да плива, се затекнала да се грижи за две мали деца гладни, жедни и вознемирени. Таа се трудела да ги развесели, им пеела и им кажувала зборови од Куранот. Околу нив телата станувале подуени и темни. Сонцето печело преку ден, а ноќе светела студената месечина и имало магла. Било многу страшно. Четвртиот ден во морето, веројатно вака изгледала Доа во гумата со двете деца.
A woman came on the fourth day and approached her and asked her to take another child -- a little boy, just four years old. When Doaa took the little boy and the mother drowned, she said to the sobbing child, "She just went away to find you water and food." But his heart soon stopped, and Doaa had to release the little boy into the water.
Четвртот ден една жена ѝ се приближила и ја замолила да земе уште едно дете- мало момче од четири години. Кога Доа го зела момчето и мајката се удавила, таа му рекла на расплаканото дете: „Таа отиде да најде вода и храна за тебе.“ Но, неговото срце не издржа и Доа морала да го пушти детето во водата.
Later that day, she looked up into the sky with hope, because she saw two planes crossing in the sky. And she waved her arms, hoping they would see her, but the planes were soon gone.
Истиот ден, подоцна, погледнала кон небото со надеж, бидејќи забележала два авиони како се движат. Мафтала со рацете надевајќи се дека ќе ја забележат, но, авионите заминале.
But that afternoon, as the sun was going down, she saw a boat, a merchant vessel. And she said, "Please, God, let them rescue me." She waved her arms and she felt like she shouted for about two hours. And it had become dark, but finally the searchlights found her and they extended a rope, astonished to see a woman clutching onto two babies.
Но, попладнето, на зајдисонце таа здогледала еден трговски брод. Си рекла:„Те молам, Господе, нека ме спасат.“ Почнала да мафта со рацете и ѝ се чинело дека вика цели два часа. Се смрачило кога конечно ја најдоа со помош на рефлектори и ѝ подадоа јаже, и зачудени видоа жена која стиска две бебиња.
They pulled them onto the boat, they got oxygen and blankets, and a Greek helicopter came to pick them up and take them to the island of Crete.
Ги извлекоа на бродот и им дадоа кислород и ќебиња. Еден грчки хеликоптер ги зеде и ги одведе на островот Крит.
But Doaa looked down and asked, "What of Malek?" And they told her the little baby did not survive -- she drew her last breath in the boat's clinic. But Doaa was sure that as they had been pulled up onto the rescue boat, that little baby girl had been smiling.
Доа погледнала надолу и запрашала: „Што е со Малек?“ Ѝ рекле дека бебето не преживеа- издивна во бродската амбуланта. Но, Доа била убедена дека, кога ги извлекуваа од водата, малото девојче се смееше.
Only 11 people survived that wreck, of the 500. There was never an international investigation into what happened. There were some media reports about mass murder at sea, a terrible tragedy, but that was only for one day. And then the news cycle moved on.
Само 11 луѓе од 500 ја преживеаја несреќата. Никогаш немаше меѓународна истрага за тоа што се случи. Имаше само некои медиумски вести за масовно убиство во морето. Ужасна трагедија, но, тоа траеше само еден ден, и потоа, нови вести дојдоа.
Meanwhile, in a pediatric hospital on Crete, little Masa was on the edge of death. She was really dehydrated. Her kidneys were failing. Her glucose levels were dangerously low. The doctors did everything in their medical power to save them, and the Greek nurses never left her side, holding her, hugging her, singing her words. My colleagues also visited and said pretty words to her in Arabic. Amazingly, little Masa survived.
Во меѓувреме, на детското одделение на Крит, малечката Маса беше на работ на смртта. Беше дехидрирана, бубрезите ѝ откажуваа и глукозата опасно намалена. Лекарите сторија сè што беше во нивна моќ да ги спасат и грчките медицински сестри никогаш не ја напуштија нејзината постела. Ја гушкаа и ѝ пееја. И еден мој колега ја посети и ѝ прозборе на арапски. За чудо, малата Маса преживеа.
And soon the Greek press started reporting about the miracle baby, who had survived four days in the water without food or anything to drink, and offers to adopt her came from all over the country.
Наскоро грчките медиуми почнаа да известуваат за детето-чудо кое преживеа 4 дена во водата без храна и вода. Почнаа да пристигнуваат понуди за посвојување од цела држава.
And meanwhile, Doaa was in another hospital on Crete, thin, dehydrated. An Egyptian family took her into their home as soon as she was released. And soon word went around about Doaa's survival, and a phone number was published on Facebook. Messages started coming in.
За тоа време Доа беше во друга болница на Крит, слаба, дехидрирана. Кога ја испуштија, едно египетско семејство се погрижи за неа. Наскоро насекаде се дозна за случајот на Доа, Се објави и еден телефонски број на Фејсбук. Почнаа пораки да пристигнуваат.
"Doaa, do you know what happened to my brother? My sister? My parents? My friends? Do you know if they survived?"
„Доа, дали знаеш што се случи со брат ми? Сестра ми? Родителите? Пријателите? Знаеш дали се живи?“
One of those messages said, "I believe you saved my little niece, Masa." And it had this photo. This was from Masa's uncle, a Syrian refugee who had made it to Sweden with his family and also Masa's older sister. Soon, we hope, Masa will be reunited with him in Sweden, and until then, she's being cared for in a beautiful orphanage in Athens.
Во една порака пишуваше: „ Верувам дека ти ја спаси мојата внука Маса.“ Оваа слика беше со пораката. Ова беше од вујкото на Маса, сириски бегалец кој успеа да пребегне со семејството во Шведска и постарата сестра на Маса. Наскоро, се надеваме дека Маса ќе се сретне со нив во Шведска. Дотогаш, таа е згрижена во едно убаво сиропиталиште во Атина.
And Doaa? Well, word went around about her survival, too. And the media wrote about this slight woman, and couldn't imagine how she could survive all this time under such conditions in that sea, and still save another life. The Academy of Athens, one of Greece's most prestigious institutions, gave her an award of bravery, and she deserves all that praise, and she deserves a second chance. But she wants to still go to Sweden. She wants to reunite with her family there. She wants to bring her mother and her father and her younger siblings away from Egypt there as well, and I believe she will succeed. She wants to become a lawyer or a politician or something that can help fight injustice. She is an extraordinary survivor.
А Доа? Се дозна и за нејзиното преживување. Медиумите зборуваа за оваа кревка жена, и не можеа да веруваат како успеала да преживее во такви околности во водата и да спаси друг живот. Грчката Академија во Атина, една од најпрестижните установи, ѝ додели награда за храброст, а таа ги заслужи сите пофалби, и заслужува втора шанса. Tаа сè уште сака да замине во Шведска, Сака да биде таму заедно со нејзините блиски. Сака да ги одведе родителите и помладите браќа и сестри далеку од Египет, а јас верувам дека ќе успее. Таа сака да стане адвокат или политичар или нешто што ќе ѝ овозможи да ја победи неправдата. Таа е исклучителен борец.
But I have to ask: what if she didn't have to take that risk? Why did she have to go through all that? Why wasn't there a legal way for her to study in Europe? Why couldn't Masa have taken an airplane to Sweden? Why couldn't Bassem have found work? Why is there no massive resettlement program for Syrian refugees, the victims of the worst war of our times? The world did this for the Vietnamese in the 1970s. Why not now? Why is there so little investment in the neighboring countries hosting so many refugees? And why, the root question, is so little being done to stop the wars, the persecution and the poverty that is driving so many people to the shores of Europe? Until these issues are resolved, people will continue to take to the seas and to seek safety and asylum.
Но, јас морам да прашам: Што ако не мораше да го преземе тој ризик? Зошто мораше да помине низ сето тоа? Зошто не постои легален начин таа да студира во Европа? Зошто не можеше Маса да замине со авион за Шведска? Зошто да не можеше Басем да најде работа? Зошто не постои поширока програма за населување на сириските бегалци, кои се жртви на најужасната војна во поново време? Светот го направи тоа за виетнамците во 70-те. Зошто не и сега? Зошто има толку мали инвестиции во соседните земји кои прифатија толку многу бегалци? И суштинското прашање-Зошто толку малку е направено да се запрат војните, прогонувањата и сиромаштијата што фрла толку многу луѓе на бреговите на Европа? Додека не се решат овие проблеми луѓето ќе продолжат да одат кон морињата и да бараат сигурност и азил.
And what happens next? Well, that is largely Europe's choice. And I understand the public fears. People are worried about their security, their economies, the changes of culture. But is that more important than saving human lives? Because there is something fundamental here that I think overrides the rest, and it is about our common humanity. No person fleeing war or persecution should have to die crossing a sea to reach safety.
И што ќе се случи следно? Во најголема мера тоа ќе биде одлука на Европа. Го разбирам стравот на јавноста. Луѓето се загрижени за својата безбедност, економија и култура. Но, дали тоа е поважно од спасување човечки животи? Бидејќи има нешто суштествено овде што сметам дека надминува сé друго, а тоа е дека сите сме дел од човештвото. Ниту еден човек, кој бега од војна и прогонување не треба да умре преминувајќи преку море за да најде сигурност.
(Applause)
(аплауз)
One thing is for sure, that no refugee would be on those dangerous boats if they could thrive where they are. And no migrant would take that dangerous journey if they had enough food for themselves and their children. And no one would put their life savings in the hands of those notorious smugglers if there was a legal way to migrate.
Едно нешто е сигурно, ниту еден бегалец не би бил на тие опасни бродови ако може да успее таму каде што живее. И ниту еден имигрант не би одел на такво опасно патување ако има доволно храна за себе и за своите деца. И никој не би ја дал својата заштеда на озлогласени криумчари ако постои легален начин за емигрирање.
So on behalf of little Masa and on behalf of Doaa and of Bassem and of those 500 people who drowned with them, can we make sure that they did not die in vain? Could we be inspired by what happened, and take a stand for a world in which every life matters?
Во името на малечката Маса и во името на Доа и на Басем и на сите 500 души кои се удавија со нив, ќе може ли да се потрудиме да не биде залудна нивната смрт ? Може ли барем да извлечеме поука од тоа што се случи и да се бориме за свет во кој сечиј живот ќе вреди?
Thank you.
Ви благодарам!
(Applause)
(аплауз)