Last summer, I got a call from a woman named Ellie. And she had heard about the family separations at the southern border and wanted to know what she could do to help. She told me the story of her grandfather and his father. When they were kids in Poland, their father, fearing for his son's safety, gave them a little bit of money and told them to walk west, to just keep walking west across Europe. And they did. They walked all the way west across Europe, and they got on a boat and they got to America. Ellie said that when she heard the stories of the teens walking up across Mexico, all she could think about was her grandfather and his brother. She said that for her, the stories were exactly the same.
Прошлог лета, назвала ме је жена под називом Ели. Чула је за раздвајање породица на јужној граници и хтела је да зна како може да помогне. Испричала ми је причу о свом деди и прадеди. Када су били деца у Пољској, њихов отац, страхујући за безбедност свога сина, дао им је мало новца и рекао им да иду на запад, само да иду западно преко Европе. Тако су и учинили. Отишли су на сам запад Европе, укрцали се на брод и дошли у Америку. Ели је рекла да кад је чула приче о тинејџерима који прелазе преко Мексика, размишљала је само о свом деди и његовом брату. Рекла је да су за њу те приче идентичне.
Those brothers were the Hassenfeld Brothers -- the "Has" "bros" -- the Hasbro toy company, which, of course, brought us Mr. Potato Head.
Та браћа била су браћа Хасенфелд, ''Хас'' ''броус'', Хасбро компанија за играчке, која нам је, наравно, донела Г. Кромпироглавог.
But that is not actually why I'm telling you this story. I'm telling you this story because it made me think about whether I would have the faith, the courage, to send my teens -- and I have three of them -- on a journey like that. Knowing that they wouldn't be safe where we were, would I be able to watch them go?
Али не причам вам ову причу због тога. Причам вам ову причу јер ме је навела на размишљање о томе да ли бих ја имала веру и храброст да пошаљем своје тинејџере, а имам их троје, на такво путовање. Знајући да они не би били сигурни ту где смо, да ли бих могла да их гледам како одлазе?
I started my career decades ago at the southern US border, working with Central American asylum seekers. And in the last 16 years, I've been at HIAS, the Jewish organization that fights for refugee rights around the world, as a lawyer and an advocate. And one thing I've learned is that, sometimes, the things that we're told make us safer and stronger actually don't. And, in fact, some of these policies have the opposite of the intended results and in the meantime, cause tremendous and unnecessary suffering.
Каријеру сам започела пре пар деценија на јужној граници САД-а, радећи са централноамеричким тражиоцима азила. А последњих 16 година радим у ХИАС-у, јеврејској организацији која се бори за права избеглица широм света, као адвокатица и заговорница. Једна ствар коју сам научила јесте да, понекад, ствари за које нам је речено да нас штите и јачају заправо то не раде. Фактички, неке од ових политика имају супротан исход од жељеног и у међувремену, изазивају страшну и беспотребну патњу.
So why are people showing up at our southern border? Most of the immigrants and refugees that are coming to our southern border are fleeing three countries: Guatemala, Honduras and El Salvador. These countries are consistently ranked among the most violent countries in the world. It's very difficult to be safe in these countries, let alone build a future for yourself and your family. And violence against women and girls is pervasive. People have been fleeing Central America for generations. Generations of refugees have been coming to our shores, fleeing the civil wars of the 1980s, in which the United States was deeply involved. This is nothing new. What's new is that recently, there's been a spike in families, children and families, showing up at checkpoints and presenting themselves to seek asylum.
Зашто се људи појављују на нашој јужној граници? Већина имиграната и избеглица које долазе до наше јужне границе беже из трију држава: Гватемале, Хондураса и Ел Салвадора. Ове државе се константно убрајају међу најнасилније државе на свету. Веома је тешко бити безбедан у овим државама, да не причамо о стварању будућности за себе и своју породицу. А насиље над женама и девојкама је свеприсутно. Људи беже из Средње Америке већ генерацијама. Генерације избеглица су долазиле до наших обала, бежећи од грађанских ратова 1980-их, у којима су САД биле дубоко умешане. Ово није ништа ново. Оно што је ново јесте недавни пораст у броју породица, деце и породица које се појављују на контролним пунктовима и представљају се, тражећи азил.
Now, this has been in the news lately, so I want you to remember a few things as you see those images. One, this is not a historically high level of interceptions at the southern border, and, in fact, people are presenting themselves at checkpoints. Two, people are showing up with the clothes on their backs; some of them are literally in flip-flops. And three, we're the most powerful country in the world. It's not a time to panic. It's easy from the safety of the destination country to think in terms of absolutes: Is it legal, or is it illegal? But the people who are wrestling with these questions and making these decisions about their families are thinking about very different questions: How do I keep my daughter safe? How do I protect my son? And if you want absolutes, it's absolutely legal to seek asylum. It is a fundamental right in our own laws and in international law. And, in fact --
Сад, ово је било скоро на вестима, па желим да запамтите пар ствари док гледате те слике. Прво, ово није историјски висок ниво пресретања на јужној граници и, заправо, људи се представљају на контрлоним пунктовима. Друго, људи се појављују са одећом на леђима, неки од њих су буквално у јапанкама. И треће, ми смо најмоћнија држава на свету. Није време за панику. Лако је из сигурности одредишне државе размишљати у апсолутном смислу: да ли је легално или не? Али људи који се баве овим питањима и доносе ове одлуке за своје породице размишљају о скроз другим питањима: Како да заштитим своју ћерку? Како да заштитим свог сина? И ако хоћете апсолутно, апсолутно је легално тражити азил. То је основно право у нашим законима и у међународном закону. И, у ствари -
(Applause)
(Аплауз)
it stems from the 1951 Refugee Convention, which was the world's response to the Holocaust and a way for countries to say never again would we return people to countries where they would harmed or killed.
Потиче од Конвенције о избеглицама из 1951. што је заправо светски одговор на Холокауст и начин за државе да кажу да никад више неће враћати људе у државе у којима би били повређени или убијени.
There are several ways refugees come to this country. One is through the US Refugee Admissions Program. Through that program, the US identifies and selects refugees abroad and brings them to the United States. Last year, the US resettled fewer refugees than at any time since the program began in 1980. And this year, it'll probably be less. And this is at a time when we have more refugees in the world than at any other time in recorded history, even since World War II.
Постоји неколико начина на које избеглице долазе овде. Један је кроз САД-ов Програм за пријем избеглица. Кроз тај програм, САД идентификују и бирају избеглице у иностранству и доводе их у Сједињене Државе. Прошле године, САД су преселиле најмањи број избеглица још од почетка програма 1980. године. Ове године ће вероватно бити још мање. Ово је време када на свету имамо више избеглица него икада у забележеној историји, чак и од Другог светског рата.
Another way that refugees come to this country is by seeking asylum. Asylum seekers are people who present themselves at a border and say that they'll be persecuted if they're sent back home. An asylum seeker is simply somebody who's going through the process in the United States to prove that they meet the refugee definition. And it's never been more difficult to seek asylum. Border guards are telling people when they show up at our borders that our country's full, that they simply can't apply. This is unprecedented and illegal. Under a new program, with the kind of Orwellian title "Migrant Protection Protocols," refugees are told they have to wait in Mexico while their cases make their way through the courts in the United States, and this can take months or years. Meanwhile, they're not safe, and they have no access to lawyers.
Други начин на који избеглице долазе у ову државу је тражењем азила. Тражиоци азила су људи који се представе на граници и кажу да ће бити гоњени уколико буду послати назад кући. Тражилац азила је једноставно неко ко пролази кроз процес у Сједињеним Државама да би доказао да се поклапа са дефиницијом избеглице. Никад није било теже тражити азил. Гранични чувари говоре људима када се појаве на нашим границама да је наша држава пуна и да не могу да се пријаве. Ово је без преседана и незаконито. Под новим програмом, са орвелијским насловом као што је "Протоколи за заштиту миграната," избеглицама је речено да морају чекати у Мексику док се њихови случајеви провуку кроз судове у Сједињеним Државама, а то може трајати месецима или годинама. У међувремену, нису безбедни, немају приступ адвокатима.
Our country, our government, has detained over 3,000 children, separating them from their parents' arms, as a deterrent from seeking asylum. Many were toddlers, and at least one was a six-year-old blind girl. And this is still going on. We spend billions to detain people in what are virtually prisons who have committed no crime. And family separation has become the hallmark of our immigration system. That's a far cry from a shining city on a hill or a beacon of hope or all of the other ways we like to talk about ourselves and our values.
Наша држава, наша влада је задржала преко 3000 деце, раздвајајући их од руку родитеља, како би људе одвратили од тражења азила. Многи су били малишани, и барем једно је била шестогодишња слепа девојчица. И ово се још увек дешава. Трошимо милијарде за задржавање људи, малтене у затворима, који нису починили злочин. Раздвајање од породице је постало ознака нашег система за имиграцију. Далеко је то од блиставог града на брду или светионика наде или осталих начина на које волимо да причамо о себи и својим вредностима.
Migration has always been with us, and it always will be. The reasons why people flee -- persecution, war, violence, climate change and the ability now to see on your phone what life is like in other places -- those pressures are only growing. But there are ways that we can have policies that reflect our values and actually make sense, given the reality in the world.
Миграција је увек била са нама и увек ће бити. Разлози због којих људи беже: прогон, рат, насиље, климатске промене и могућност да на телефону видите какав је живот на другим местима. Ти притисци само расту. Али постоје начини на које можемо имати законе који приказују наше вредности и заправо имају смисла, узмајући у обзир реалност у свету.
The first thing we need to do is dial back the toxic rhetoric that has been the basis of our national debate on this issue for too long.
Прва ствар коју морамо да урадимо јесте да смањимо отровно беседништво које је основа наше националне дебате на ову тему превише дуго.
(Applause)
(Аплауз)
I am not an immigrant or a refugee myself, but I take these attacks personally, because my grandparents were. My great-grandmother Rose didn't see her kids for seven years, as she tried to bring them from Poland to New York. She left my grandfather when he was seven and didn't see him again until he was 14. On the other side of my family, my grandmother Aliza left Poland in the 1930s and left for what was then the British Mandate of Palestine, and she never saw her family and friends again. Global cooperation as a response to global migration and displacement would go a long way towards making migration something that isn't a crisis but something that just is, and that we deal with as a global community. Humanitarian aid is also critical. The amount of support we provide to countries in Central America that are sending refugees and migrants is a tiny fraction of the amount we spend on enforcement and detention. And we can absolutely have an asylum system that works. For a tiny fraction of the cost of a wall, we could hire more judges, make sure asylum seekers have lawyers and commit to a humane asylum system.
Ја нисам имигрант или избеглица, али моја бака и дека су били и зато ове нападе схватам лично. Моја прабаба Роуз није видела своју децу седам година док је покушавала да их доведе из Пољске у Њујорк. Напустила је мог деду кад је имао седам година и није га видела до његове четрнаесте. Са друге стране моје породице, моја бака Ализа напустила је Пољску 1930-их и отишла у ондашњи Британски мандат над Палестином, и више није видела своју породицу и пријатеље. Глобална сарадња, као одговор на глобалну миграцију и премештање, далеко би догурала када миграцију не би сматрала кризом, него једноставно чињеницом, којом се бавимо као глобална заједница. Хуманитарна помоћ је такође важна. Количина подршке коју пружамо државама Средње Америке које шаљу избеглице и мигранте је мали део количине коју трошимо на спровођење и задржавање. А можемо сигурно имати систем азила који функционише. За мали део цене зида, можемо унајмити више судија, осигурати да тражиоци азила имају адвокате и посветити се човечном систему азила.
(Applause)
(Аплауз)
And we could resettle more refugees. To give you a sense of the decline in the refugee program: three years ago, the US resettled 15,000 Syrian refugees in response to the largest refugee crisis on earth. A year later, that number was 3,000. And last year, that number was 62 people. 62 people.
Могли бисмо преселити више избеглица. Да вам приближим пад у програму за избеглице: пре три године, САД су преселиле 15 000 сиријских избеглица као одговор на највећу избегличку кризу на свету. Годину дана касније, тај број је био 3000. Прошле године, тај број је био 62. 62 људи.
Despite the harsh rhetoric and efforts to block immigration, keep refugees out of the country, support for refugees and immigrants in this country, according to polls, has never been higher. Organizations like HIAS, where I work, and other humanitarian and faith-based organizations, make it easy for you to take a stand when there's a law that's worth opposing or a law that's worth supporting or a policy that needs oversight. If you have a phone, you can do something, and if you want to do more, you can. I will tell you that if you see one of these detention centers along the border with children in them -- they're jails -- you will never be the same.
Упркос грубом беседништву и покушајима да се спречи имиграција, да се избеглицама забрани улаз у државу, подршка избеглицама и имигрантима у овој држави, према подацима, никад није била већа. Организације попут ХИАС-а, где ја радим, и других хуманитарних и верско базираних организација олакшавају вам да заузмете став кад постоји закон којем се вреди супротставити или закон који вреди подржати или политика којој треба надзор. Ако имате телефон, можете нешто да урадите, а ако желите да урадите још, можете. Рећи ћу вам да ако видите један од ових центара за задржавање уз границу са децом унутра - то су притвори - нећете више бити исти.
What I loved so much about my call with Ellie was that she knew in her core that the stories of her grandparents were no different than today's stories, and she wanted to do something about it.
Оно што ми се много свидело у вези са разговором са Ели јесте да је она у својој сржи знала да су приче о њеној баки и деки исте као и данашње приче и хтела је нешто да предузме поводом тога.
If I leave you with one thing, beyond the backstory for Mr. Potato Head, which is, of course, a good story to leave with, it's that a country shows strength through compassion and pragmatism, not through force and through fear.
Ако вас оставим са једном ствари, и причом о пореклу Г. Кромпироглавог, што је, наравно, добра прича за растанак, то је да држава показује снагу кроз саосећање и прагматизам, не кроз силу и кроз страх.
(Applause)
(Аплауз)
These stories of the Hassenfelds and my relatives and your relatives are still happening today; they're all the same. A country is strong when it says to the refugee, not, "Go away," but, "It's OK, we've got you, you're safe."
Ове приче о Хасенфилдима и мојим рођацима и вашим рођацима још увек се дешавају данас; све су исте. Држава је јака када избеглици каже, не: "Одлази", него: "У реду је, имамо те, безбедан си."
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)
Thanks.
Хвала.
(Applause)
(Аплауз)