In 1975, I met in Florence a professor, Carlo Pedretti, my former professor of art history, and today a world-renowned scholar of Leonardo da Vinci. Well, he asked me if I could find some technological way to unfold a five-centuries-old mystery related to a lost masterpiece by Leonardo da Vinci, the "Battle of Anghiari," which is supposed to be located in the Hall of the 500 in Palazzo Vecchio, in Florence. Well, in the mid-'70s, there were not great opportunities for a bioengineer like me, especially in Italy, and so I decided, with some researchers from the United States and the University of Florence, to start probing the murals decorated by Vasari on the long walls of the Hall of the 500 searching for the lost Leonardo.
У Фиренци, 1975. године, нашао сам се са професором Карлом Педретијем, мојим бившим професором историје уметности, а данас светски познатим изучаваоцем Леонарда да Винчија. Питао ме је да ли бих могао да нађем неки технолошки начин да разрешим мистерију стару пет векова, а у вези са изгубљеним ремек-делом Леонарда да Винчија, "Битка за Ангхиари" за коју се сматра да се налази у градској већници Палацо Векио, у Фиренци, која је бројала 500 чланова. Па, средином '70-их, није било већих прилика за биоинжењера као што сам ја, нарочито у Италији, па сам одлучио да, са неким истраживачима из САД-а и са Универзитета у Фиренци, почнем са анализом мурала који је украсио Вазари на дугим зидовима градске већнице трагајући за изгубљеним Леонардовим делом.
Unfortunately, at that time we did not know that that was not exactly where we should be looking, because we had to go much deeper in, and so the research came to a halt, and it was only taken up in 2000 thanks to the interest and the enthusiasm of the Guinness family. Well, this time, we focused on trying to reconstruct the way the Hall of the 500 was before the remodeling, and the so-called Sala Grande, which was built in 1494, and to find out the original doors, windows, and in order to do that, we first created a 3D model, and then, with thermography, we went on to discover hidden windows. These are the original windows of the hall of the Sala Grande. We also found out about the height of the ceiling, and we managed to reconstruct, therefore, all the layout of this original hall the way it was before there came Vasari, and restructured the whole thing, including a staircase that was very important in order to precisely place "The Battle of Anghiari" on a specific area of one of the two walls.
Нажалост, у то време нисмо знали да то није баш право место на ком би требало да тражимо јер смо морали да идемо дубље, па је истраживање обустављено све до 2000. године када је, захваљујући интересовању и ентузијазму породице Гинис, настављено. Па, овог пута смо се посветили томе да реконструишемо како је градска већница изгледала пре преуређења и такозвана Сала Гранде која је направљена 1494. и да нађемо оригинална врата, прозоре, а да бисмо то урадили, прво смо направили 3Д модел. Затим смо, уз помоћ термографије, открили скривене прозоре. То су оригинални прозори дворане Сала Гранде. Такође смо сазнали и висину плафона и тако смо успели да реконструишемо комплетан распоред оригиналне дворане пре Вазаријевог доласка и реконструисали смо цео простор, укључујући и степениште које је било веома битно за прецизно одређивање положаја "Битке за Ангхиари" на конкретном делу једног од ова два зида.
Well, we also learned that Vasari, who was commissioned to remodel the Hall of the 500 between 1560 and 1574 by the Grand Duke Cosimo I of the Medici family, we have at least two instances when he saved masterpieces specifically by placing a brick wall in front of it and leaving a small air gap. One that we [see] here, Masaccio, the church of Santa Maria Novella in Florence, so we just said, well maybe, Visari has done something like that in the case of this great work of art by Leonardo, since he was a great admirer of Leonardo da Vinci.
Такође смо увидели да је Вазари, којег је унајмио, да преуреди градску већницу између 1560. и 1574., велики војвода Козим I из породице Медичи, оставио најмање два примера како је сачувао ремек-дела, посебно стављањем цигле у зид испред самог дела, остављајући мали ваздушни процеп. Један који ми видимо овде, Масаћо, црква Свете Марије Новеле у Фиренци. Само смо констатовали да је Визари можда урадио нешто такво и у случају Леонардовог великог уметничког дела јер је и сам био велики обожавалац Леонарда да Винчија.
And so we built some very sophisticated radio antennas just for probing both walls and searching for an air gap. And we did find many on the right panel of the east wall, an air gap, and that's where we believe "The Battle of Anghiari," or at least the part that we know has been painted, which is called "The Fight for the Standard," should be located.
Тако смо исконструисали врло софистициране радио антене како бисмо истражили оба зида у потрази за ваздушним процепом. Нашли смо их много на десном паноу источног зида, ваздушни процеп, а веровали смо да је то место где би "Битка за Ангхиари", или бар део за који смо знали да је насликан, који се зове "Борба за барјак", требало да се налази.
Well, from there, unfortunately, in 2004, the project came to a halt. Many political reasons. So I decided to go back to my alma mater, and, at the University of California, San Diego, and I proposed to open up a research center for engineering sciences for cultural heritage. And in 2007, we created CISA3 as a research center for cultural heritage, specifically art, architecture and archaeology. So students started to flow in, and we started to build technologies, because that's basically what we also needed in order to move forward and go and do fieldwork.
Одатле, нажалост, 2004. године, пројекат је дошао до тачке застоја. Због бројних политичких разлога. Одлучио сам да се вратим свом матичном универзитету, Универзитету Калифорније у Сан Дијегу, и предложио сам да се отвори истраживачки центар техничких наука у служби културног наслеђа. А 2007. године, основали смо истраживачки центар ЦИНA3 за културно наслеђе, конкретно за уметност, архитектуру и археологију. Студенти су почели да долазе, почели смо да развијамо технологију јер то је у суштини оно што нам је требало како бисмо напредовали и коначно отишли да се бавимо радом на терену.
We came back in the Hall of the 500 in 2011, and this time, with a great group of students, and my colleague, Professor Falko Kuester, who is now the director at CISA3, and we came back just since we knew already where to look for to find out if there was still something left. Well, we were confined though, limited, I should rather say, for several reasons that it's not worth explaining, to endoscopy only, of the many other options we had, and with a 4mm camera attached to it, we were successful in documenting and taking some fragments of what it turns out to be a reddish color, black color, and there is some beige fragments that later on we ran a much more sophisticated exams, XRF, X-ray diffraction, and the results are very positive so far. It seems to indicate that indeed we have found some pigments, and since we know for sure that no other artist has painted on that wall before Vasari came in about 60 years later, well, those pigments are therefore firmly related to mural painting and most likely to Leonardo.
У градску већницу смо се вратили 2011. и у то време, са великом групом студената и мојим колегом, професором Фалком Кустером, који је сада директор ЦИНA3, вратили смо се јер смо већ знали где да тражимо и видимо да ли је још нешто преостало. Морам да кажем да нисмо имали потпуну слободу, боље речено, ограничили су нас из више разлога који нису вредни помена, само на ендоскопију од много других опција које смо имали, и са прикаченом 4-милиметарском камером успели смо да документујемо и узмемо неке фрагменте за које се испоставило да су црвенкасте боје, црне боје, а било је и нешто фрагмената беж боје које смо касније детаљније испитали путем флуоресцентне спектроскопије, рендгенске дифракције и резултати су до сада били врло задовољавајући. Показало се да смо заиста нашли неке пигменте, а како засигурно знамо да ниједан други уметник није сликао на том зиду пре него што је Вазари дошао 60 година касније, стога су ти пигменти били у тесној вези са муралом, највероватније Леонардовим.
Well, we are searching for the highest and highly praised work of art ever achieved by mankind. As a matter of fact, this is by far the most important commission that Leonardo has ever had, and for doing this great masterpiece, he was named the number one artist influence at the time.
У потрази смо за највећим и најцењенијим уметничким делом које је човечанство изродило. Заправо, ово је најважнија наруџбина коју је Леонардо икада имао, а за израду овог ремек-дела, именован је за најутицајнијег уметника оног времена.
I had also had the privilege since the last 37 years to work on several masterpieces as you can see behind me, but basically to do what? Well, to assess, for example, the state of conservation. See here the face of the Madonna of the Chair that when just shining a UV light on it you suddenly see another, different lady, aged lady, I should rather say. There is a lot of varnish still sitting there, several retouches, and some over cleaning. It becomes very visible.
У последњих 37 година, имао сам ту привилегију да радим на неколико ремек-дела, као што можете да видите иза мене, али да радим - шта? Па, на пример, да проценим ниво очуваности. Овде видите лице Мадоне дела Седие испод ког се, кад пређете УВ зрацима преко њега, одједном види друго лице које припада другој дами, старијој дами, рекао бих. Види се да још увек има доста глазуре, нешто ретуширања и места на којима је слика претерано очишћена. Постаје очигледно.
But also, technology has helped to write new pages of our history, or at least to update pages of our histories. For example, the "Lady with the Unicorn," another painting by Rafael, well, you see the unicorn. A lot has been said and written about the unicorn, but if you take an X-ray of the unicorn, it becomes a puppy dog. And — (Laughter) — no problem, but, unfortunately, continuing with the scientific examination of this painting came out that Rafael did not paint the unicorn, did not paint the puppy dog, actually left the painting unfinished, so all this writing about the exotic symbol of the unicorn — (Laughter) — unfortunately, is not very reliable. (Laughter)
Исто тако, технологија нам је помогла да испишемо нове странице наше историје или да их бар ажурирамо. На пример, "Дама са једнорогом", још једна Рафаелова слика, па видите једнорога. Много је речено и написано о једнорогу али, ако урадите рендгенски снимак једнорога, он постаје кученце. И - (Смех) - нема проблема, али, нажалост, у наставку научног испитивања ове слике, испоставило се да Рафаело није насликао једнорога, није насликао кученце, заправо је оставио слику недовршеном, па сви текстови о егзотичном симболу једнорога - (Смех) - нажалост, нису баш поуздани. (Смех)
Well, also, authenticity. Just think for a moment if science really could move in the field of authenticity of works of art. There would be a cultural revolution to say the least, but also, I would say, a market revolution, let me add. Take this example: Otto Marseus, nice painting, which is "Still Life" at the Pitti Gallery, and just have an infrared camera peering through, and luckily for art historians, it just was confirmed that there is a signature of Otto Marseus. It even says when it was made and also the location. So that was a good result. Sometimes, it's not that good, and so, again, authenticity and science could go together and change the way, not attributions being made, but at least lay the ground for a more objective, or, I should rather say, less subjective attribution, as it is done today.
Такође, аутентичност. Замислите на тренутак да наука заиста може да продре у поље аутентичности уметничких дела. У најмању руку, дошло би до културолошке револуције, али исто тако, рекао бих, и до тржишне револуције, дозволите да додам. Узмимо овај пример: Ото Марсеус, лепа слика, зове се "Мртва природа" и налази се у галерији Пити, погледајте слику кроз инфрацрвену камеру, на срећу историчара уметности, потврђено је да тамо стоји потпис Отоа Марсеуса. Чак каже када и где је направљена. Дакле, то је био добар резултат. Понекад резултат није тако добар и опет, аутентичност и наука би могле да се удруже и промене начин, не у приписивању, већ бар у постављању темеља једном објективнијем или боље речено, мање субјективном приписивању као што се то данас ради.
But I would say the discovery that really caught my imagination, my admiration, is the incredibly vivid drawing under this layer, brown layer, of "The Adoration of the Magi." Here you see a handmade setting XYZ scanner with an infrared camera put on it, and just peering through this brown layer of this masterpiece to reveal what could have been underneath. Well, this happens to be the most important painting we have in Italy by Leonardo da Vinci, and look at the wonderful images of faces that nobody has seen for five centuries. Look at these portraits. They're magnificent. You see Leonardo at work. You see the geniality of his creation, right directly on the ground layer of the panel, and see this cool thing, finding, I should rather say, an elephant. (Laughter) Because of this elephant, over 70 new images came out, never seen for centuries. This was an epiphany. We came to understand and to prove that the brown coating that we see today was not done by Leonardo da Vinci, which left us only the other drawing that for five centuries we were not able to see, so thanks only to technology.
Ипак, рекао бих да је откриће које је заиста заголицало моју машту, моје дивљење, заправо невероватно јасан цртеж испод овог слоја, смеђег слоја на слици "Обожавање магије". Овде видите ручно подешен 3Д скенер са инфрацрвеном камером на њему, а само провиривањем кроз овај смеђи слој овог ремек-дела, откривате ша би могло да буде испод. Па, изгледа да је ово најважнија слика Леонарда да Винчија коју имамо у Италији и погледајте предивне слике лица која нико није видео протеклих пет векова. Погледајте ове портрете. Величанствени су. Видите Леонарда на делу. Видите генијалност његовог стваралаштва, право на основном слоју паноа и видите ову супер ствар, проналазак боље речено, слона. (Смех) Због овог слона, испливало је још 70 нових слика које вековима нису виђене. Ово је било откровење. Закључили смо и доказали да смеђи премаз који данас видимо није нанео Леонардо да Винчи, што нам оставља само онај други цртеж који нисмо могли да видимо пет векова, а сада јесмо једино захваљујући технологији.
Well, the tablet. Well, we thought, well, if we all have this pleasure, this privilege to see all this, to find all these discoveries, what about for everybody else? So we thought of an augmented reality application using a tablet. Let me show you just simulating what we could be doing, any of us could be doing, in a museum environment. So let's say that we go to a museum with a tablet, okay? And we just aim the camera of the tablet to the painting that we are interested to see, like this. Okay? And I will just click on it, we pause, and now let me turn to you so the moment the image, or, I should say, the camera, has locked in the painting, then the images you just saw up there in the drawing are being loaded. And so, see. We can, as we said, we can zoom in. Then we can scroll. Okay? Let's go and find the elephant. So all we need is one finger. Just wipe off and we see the elephant. (Applause) (Applause) Okay? And then if we want, we can continue the scroll to find out, for example, on the staircase, the whole iconography is going to be changed. There are a lot of laymen reconstructing from the ruins of an old temple a new temple, and there are a lot of figures showing up. See?
Па, таблет. Помислили смо, ако сви имамо ово задовољство, ову привилегију да видимо све ово, да дођемо до оваквих открића, шта је са свима осталима? Досетили смо се једне апликације проширене стварности за употребу на таблету. Дозволите ми да вам покажем шта бисмо могли да радимо, шта би свако од нас могао да ради у музејском окружењу. Претпоставимо да идемо у музеј са таблетом, у реду? Усмеримо камеру таблета ка слици која нас интересује, овако. Видите? Сад само кликнемо, паузирамо, а сад се враћам вама, дакле у тренутку када је слика, или, боље речено камера, замрзла слику, тада се слика коју сте управо видели тамо на цртежу учитава. И тако, видите. Можемо, као што сам рекао, да зумирамо. Затим да померамо. У реду? Хајде да нађемо слона. Све што нам треба је један прст. Само обришите и видимо слона. (Аплауз) (Аплауз) У реду? А сада, ако хоћемо можемо да наставимо да померамо слику да нађемо, на пример, на степеништу, цела иконографија ће да се промени. Видимо много радника како реконструишу стари храм и праве од њега нови, појављује се много нових ликова. Видите?
This is not just a curiosity, because it changes not just the iconography as you see it, but the iconology, the meaning of the painting, and we believe this is a cool way, easy way, that everybody could have access to, to become more the protagonist of your own discovery, and not just be so passive about it, as we are when we walk through endless rooms of museums. (Applause)
Ово није само радозналост јер се мења не само иконографија коју видимо већ и иконологија, значење слике, а ми верујемо да је ово супер начин, лак начин, где свако може да приступи, да постане протагониста сопственог открића, а не само пасивни посматрач, што јесмо када обилазимо бескрајне просторије музеја. (Аплауз)
Another concept is the digital clinical chart, which sounds very obvious if we were to talk about real patients, but when we talk about works of art, unfortunately, it's never been tapped as an idea. Well, we believe, again, that this should be the beginning, the very first step, to do real conservation, and allowing us to really explore and to understand everything related to the state of our conservation, the technique, materials, and also if, when, and why we should restore, or, rather, to intervene on the environment surrounding the painting.
Још један концепт је дигитални клинички графикон, што звучи врло очигледно ако причамо о правим пацијентима, али када говоримо о уметничким делима, нажалост, никоме таква идеја није пала на памет. Па, ми опет верујемо да би ово требало да буде почетак, први корак ка правој конзервацији, дозвољавајући нам да заиста истражимо и разумемо све у вези са ситуацијом у којој је наша конзервација, техника, материјали и такође, да ли, када и зашто би требало да обновимо или још боље, да интервенишемо у средини која окружује слику.
Well, our vision is to rediscover the spirit of the Renaissance, create a new discipline where engineering for cultural heritage is actually a symbol of blending art and science together. We definitely need a new breed of engineers that will go out and do this kind of work and rediscover for us these values, these cultural values that we badly need, especially today.
Па, наша визија је да поново откријемо ренесансни дух, да створимо нову дисциплину у којој ће инжењеринг за културно наслеђе бити симбол уједињења науке и уметности. Засигурно нам треба нова врста инжењера који су вољни да раде овај посао и да нам поново открију ове вредности, ове културолошке вредности које су нам тако потребне, нарочито данас.
And if you want to summarize in one just single word, well, this is what we're trying to do. We're trying to give a future to our past in order to have a future. As long as we live a life of curiosity and passion, there is a bit of Leonardo in all of us. Thank you. (Applause) (Applause)
А ако желите, да сумирамо све у једној јединој речи, шта је то што ми покушавамо да урадимо. Ми покушавамо да нашој прошлости пружимо будућност како бисмо имали будућност. Докле год смо радознали и страствени, Леонардо ће бити у сваком од нас. Хвала вам. (Аплауз) (Аплауз)