I've been a journalist now since I was about 17, and it's an interesting industry to be in at the moment, because as you all know, there's a huge amount of upheaval going on in media, and most of you probably know this from the business angle, which is that the business model is pretty screwed, and as my grandfather would say, the profits have all been gobbled up by Google.
Бавим се новинарством од седамнаесте године и то је интересантна индустрија у којој данас можете да радите јер, као што знате, дешавају се велики преокрети у медијима и већина вас вероватно ово већ зна из пословног угла, а то је да је пословни модел прилично зезнут и, као што би моја бака рекла, сав "кајмак" је покупио Гугл.
So it's a really interesting time to be a journalist, but the upheaval that I'm interested in is not on the output side. It's on the input side. It's concern with how we get information and how we gather the news. And that's changed, because we've had a huge shift in the balance of power from the news organizations to the audience. And the audience for such a long time was in a position where they didn't have any way of affecting news or making any change. They couldn't really connect. And that's changed irrevocably.
Дакле, сада је интересантан тренутак да будете новинар, али преокрет који мене занима није у извештавању. Већ у прикупљању информација. Брига о томе како добијамо информације и како скупљамо вести. А то се променило јер имамо велики преокрет у равнотежи моћи између новинских организација и јавности. Јавност је тако дуго била у позицији у којој никако није могла да утиче на вести или да ишта промени. Није могла да учествује. И тo се неопозиво променило.
My first connection with the news media was in 1984, the BBC had a one-day strike. I wasn't happy. I was angry. I couldn't see my cartoons. So I wrote a letter. And it's a very effective way of ending your hate mail: "Love Markham, Aged 4." Still works. I'm not sure if I had any impact on the one-day strike, but what I do know is that it took them three weeks to get back to me. And that was the round journey. It took that long for anyone to have any impact and get some feedback. And that's changed now because, as journalists, we interact in real time. We're not in a position where the audience is reacting to news. We're reacting to the audience, and we're actually relying on them. They're helping us find the news. They're helping us figure out what is the best angle to take and what is the stuff that they want to hear. So it's a real-time thing. It's much quicker. It's happening on a constant basis, and the journalist is always playing catch up.
Мој први контакт са вестима десио се 1984. када је Би-Би-Си имао једнодневни штрајк. Нисам био срећан. Био сам љут. Нисамо могао да гледам моје цртаће. Зато сам написао писмо. Ово је врло ефектан начин да завршите ваш излив беса у писму: "С љубављу, Маркам, 4 године." Још увек пали. Нисам сигуран да сам икако утицао на једнодневни штрајк, али оно што знам је да им је требало три недеље да ми одговоре. Тако је пут заокружен. Толико је требало свакоме да било како утиче и добије повратну информацију. То се сад променило јер, као новинари, комуницирамо у реалном времену. Нисмо у позицији у којој јавност реагује на вести. Ми реагујемо на јавност и, заправо, ослањамо се на њу. Она нам помаже да нађемо вести. Помаже нам да схватимо из ког угла је најбоље да се гледа и шта је то што жели да чује. Дакле, све се одиграва у реалном времену. Брже је. Дешава се у континуитету, а новинари стално хватају корак.
To give an example of how we rely on the audience, on the 5th of September in Costa Rica, an earthquake hit. It was a 7.6 magnitude. It was fairly big. And 60 seconds is the amount of time it took for it to travel 250 kilometers to Managua. So the ground shook in Managua 60 seconds after it hit the epicenter. Thirty seconds later, the first message went onto Twitter, and this was someone saying "temblor," which means earthquake. So 60 seconds was how long it took for the physical earthquake to travel. Thirty seconds later news of that earthquake had traveled all around the world, instantly. Everyone in the world, hypothetically, had the potential to know that an earthquake was happening in Managua. And that happened because this one person had a documentary instinct, which was to post a status update, which is what we all do now, so if something happens, we put our status update, or we post a photo, we post a video, and it all goes up into the cloud in a constant stream.
Да бих вам дао пример о томе како се ослањамо на јавност, поменућу земљотрес који се десио 5. септембра у Костарики. Магнитуде 7,6 Рихтерове скале. Био је прилично снажан. Требало му је 60 секунди да пређе 250км до Манагве. Дакле, земља се тресла у Манагви 60 секунди након што је кренуо из епицентра. Тридесет секунди касније, прва порука је објављена на Твитеру, неко је написао "temblor", што значи "земљотрес". Дакле, било је потребно 60 секунди да земљотрес пређе свој пут. Тридесет секунди касније, вести о земљотресу обишле су цео свет, моментално. Сви на свету, хипотетички, могли су да сазнају да је земљотрес погодио Манагву. А то се десило јер је једна особа имала нагон да документује, односно да ажурира статус, што данас сви радимо, па ако се нешто деси, ми ажурирамо статус или пошаљемо фотографију, пошаљемо видео и све то иде у етар, у непрекидном току.
And what that means is just constant, huge volumes of data going up. It's actually staggering. When you look at the numbers, every minute there are 72 more hours of video on YouTube. So that's, every second, more than an hour of video gets uploaded. And in photos, Instagram, 58 photos are uploaded to Instagram a second. More than three and a half thousand photos go up onto Facebook. So by the time I'm finished talking here, there'll be 864 more hours of video on Youtube than there were when I started, and two and a half million more photos on Facebook and Instagram than when I started.
А то значи да један константан, огроман ток информација иде горе. То је заправо запањујуће. Када погледате бројке, сваког минута дода се још 72 сата видео снимака на Јутјуб. То значи да се сваке секунде отпреми више од сат времена видео материјала. А што се фотографија тиче, 58 фотографија у секунди се пошаље на Инстаграм. Више од 3500 фотографија се појави на Фејсбуку. Када будем завршио са говором, биће додато још 864 сата видео материјала на Јутјуб од када сам почео да причам и за 2,5 милиона више фотографија на Фејсбуку и Инстаграму.
So it's an interesting position to be in as a journalist, because we should have access to everything. Any event that happens anywhere in the world, I should be able to know about it pretty much instantaneously, as it happens, for free. And that goes for every single person in this room.
Врло је интересантно бити на позицији новинара јер ми бисмо требали да имамо приступ свему. Ја би требало да знам о било ком догађају у свету готово истог тренутка када се и деси - и то бесплатно. А то важи и за све присутне.
The only problem is, when you have that much information, you have to find the good stuff, and that can be incredibly difficult when you're dealing with those volumes. And nowhere was this brought home more than during Hurricane Sandy. So what you had in Hurricane Sandy was a superstorm, the likes of which we hadn't seen for a long time, hitting the iPhone capital of the universe -- (Laughter) -- and you got volumes of media like we'd never seen before. And that meant that journalists had to deal with fakes, so we had to deal with old photos that were being reposted. We had to deal with composite images that were merging photos from previous storms. We had to deal with images from films like "The Day After Tomorrow." (Laughter) And we had to deal with images that were so realistic it was nearly difficult to tell if they were real at all. (Laughter)
Једини проблем је у томе што, кад имате толико информација, морате да нађете праву ствар, а то може да буде невероватно тешко јер располажете са толико информација. Ово никад нисмо боље разумели него током урагана "Сенди". Оно што се дешавало током урагана "Сенди" била је супер-олуја, какву дуго нисмо видели и која је погодила главни град Ајфон универзума - (Смех) - са гомилом информација као никад пре. То значи да су новинари морали да раде са лажњацима, морали смо да радимо са старим, изнова послатим фотографијама. Морали смо да радимо са сложеним сликама које су спајане са онима из претходних олуја. Чак смо радили са сликама из филмова као што је "Дан после сутра". (Смех) Радили смо са сликама које су биле тако стварне да је било тешко разлучити да ли су заиста стварне. (Смех)
But joking aside, there were images like this one from Instagram which was subjected to a grilling by journalists. They weren't really sure. It was filtered in Instagram. The lighting was questioned. Everything was questioned about it. And it turned out to be true. It was from Avenue C in downtown Manhattan, which was flooded. And the reason that they could tell that it was real was because they could get to the source, and in this case, these guys were New York food bloggers. They were well respected. They were known. So this one wasn't a debunk, it was actually something that they could prove. And that was the job of the journalist. It was filtering all this stuff. And you were, instead of going and finding the information and bringing it back to the reader, you were holding back the stuff that was potentially damaging.
Шалу на страну, било је слика као што је ова са Инстаграма коју су новинари проверавали уздуж и попреко. Нису били сасвим сигурни. Прошла је кроз филтер у Инстаграму. Осветљење је доведено у питање. Све у вези са њом било је доведено у питање. Испоставило се да је истинита. Ово је фотографија са Авеније Ц у центру Менхетна, који је био поплављен. Разлог због ког су могли да закључе да је стварна је тај што су могли да дођу до извора информације и, у овом случају, то су били њујоршки гастрономски блогери. Били су врло цењени. Били су познати. Дакле, ово није била нека измишљотина већ нешто што су могли да докажу. А то је био посао новинара. Филтрирање свих ових ствари. И уместо да идете и тражите информације како бисте их пренели читаоцу, ви сте чували ствари које су потенцијално биле штетне.
And finding the source becomes more and more important -- finding the good source -- and Twitter is where most journalists now go. It's like the de facto real-time newswire, if you know how to use it, because there is so much on Twitter.
Налажење извора постаје све важније - налажење доброг извора - а Твитер је место које већина новинара данас посећује. То је заправо мрежа вести у реалном времену, ако знате како да је користите, јер на Твитеру има толико тога.
And a good example of how useful it can be but also how difficult was the Egyptian revolution in 2011. As a non-Arabic speaker, as someone who was looking from the outside, from Dublin, Twitter lists, and lists of good sources, people we could establish were credible, were really important. And how do you build a list like that from scratch? Well, it can be quite difficult, but you have to know what to look for. This visualization was done by an Italian academic. He's called André Pannison, and he basically took the Twitter conversation in Tahrir Square on the day that Hosni Mubarak would eventually resign, and the dots you can see are retweets, so when someone retweets a message, a connection is made between two dots, and the more times that message is retweeted by other people, the more you get to see these nodes, these connections being made. And it's an amazing way of visualizing the conversation, but what you get is hints at who is more interesting and who is worth investigating. And as the conversation grew and grew, it became more and more lively, and eventually you were left with this huge, big, rhythmic pointer of this conversation. You could find the nodes, though, and then you went, and you go, "Right, I've got to investigate these people. These are the ones that are obviously making sense. Let's see who they are."
Добар пример за то колико он може да буде користан, али и колико је била тешка египатска револуција из 2011. Као неко ко не прича арапски, као неко ко је све то посматрао са стране, из Даблина, Твитерове листе и листе добрих извора, људи које смо имали, били су од поверења и врло важни. А како да направите такву листу почевши од нуле? Па, то може да буде прилично тешко, али морате да знате шта тражите. Ову визуализацију је направио један италијански академик. Он се зове Андре Панисон и у суштини, он је са Твитера преузео разговор на Тргу Тахрир дана када је Хосни Мубарак напослетку дао оставку, а тачке које видите су ре-твитови, па кад неко ре-твитује поруку, ствара се веза између две тачке и што људи више ре-твитују ту поруку видећете како се прави све више ових чворића, односно ових веза. Ово je фантастичан начин да визуализујете разговор, али оно што добијате јесу наговештаји ко је интересантнији и ко је вредан провере. Како се разговор све више развијао, постајао је све живљи и напослетку, остали сте са овим огромним, ритмичким индикатором разговора. Додуше, могли сте да нађете чвориће, а затим кажете себи: "Добро, морам да испитам ове људе. Ово су људи који говоре смислено. Да видимо ко су."
Now in the deluge of information, this is where the real-time web gets really interesting for a journalist like myself, because we have more tools than ever to do that kind of investigation. And when you start digging into the sources, you can go further and further than you ever could before.
Е сад, у поплави информација, ово је био тренутак када мрежа у реалном времену постаје заиста интересантна новинару као што сам ја јер сада имамо више средстава него икада пре да извршимо такву проверу. А када зароните у изворе, можете да идете све даље и даље, више него икада пре.
Sometimes you come across a piece of content that is so compelling, you want to use it, you're dying to use it, but you're not 100 percent sure if you can because you don't know if the source is credible. You don't know if it's a scrape. You don't know if it's a re-upload. And you have to do that investigative work. And this video, which I'm going to let run through, was one we discovered a couple of weeks ago.
Некада ћете наићи на делић садржаја који је толико неодољив, хоћете да га користите, умирете од жеље да га употребите, али нисте сто посто сигурни да можете јер не знате да ли је извор поуздан. Не знате да ли је ћорак. Не знате да ли је изнова постављен. И морате да обавите истраживачки задатак. А овај видео који ћу да пустим открили смо пре неколико недеља.
Video: Getting real windy in just a second.
Видео: Снажно појачање ветра у само једној секунди.
(Rain and wind sounds)
(Звуци кише и ветра)
(Explosion) Oh, shit!
(Експлозија) У јеботе!
Markham Nolan: Okay, so now if you're a news producer, this is something you'd love to run with, because obviously, this is gold. You know? This is a fantastic reaction from someone, very genuine video that they've shot in their back garden. But how do you find if this person, if it's true, if it's faked, or if it's something that's old and that's been reposted?
Маркам Нолан: Добро, сад, ако сте продуцент вести, ово је нешто што бисте желели да објавите јер је ово очигледно рудник злата. Разумете? Имате нечију фантастичну реакцију, снимак искрене реакције људи ког су направили у свом дворишту. Али, како да знате да ли је снимак прави или не или да ли је стари и само поново постављен?
So we set about going to work on this video, and the only thing that we had to go on was the username on the YouTube account. There was only one video posted to that account, and the username was Rita Krill. And we didn't know if Rita existed or if it was a fake name. But we started looking, and we used free Internet tools to do so. The first one was called Spokeo, which allowed us to look for Rita Krills. So we looked all over the U.S. We found them in New York, we found them in Pennsylvania, Nevada and Florida. So we went and we looked for a second free Internet tool called Wolfram Alpha, and we checked the weather reports for the day in which this video had been uploaded, and when we went through all those various cities, we found that in Florida, there were thunderstorms and rain on the day. So we went to the white pages, and we found, we looked through the Rita Krills in the phonebook, and we looked through a couple of different addresses, and that took us to Google Maps, where we found a house. And we found a house with a swimming pool that looked remarkably like Rita's. So we went back to the video, and we had to look for clues that we could cross-reference. So if you look in the video, there's the big umbrella, there's a white lilo in the pool, there are some unusually rounded edges in the swimming pool, and there's two trees in the background. And we went back to Google Maps, and we looked a little bit closer, and sure enough, there's the white lilo, there are the two trees, there's the umbrella. It's actually folded in this photo. Little bit of trickery. And there are the rounded edges on the swimming pool. So we were able to call Rita, clear the video, make sure that it had been shot, and then our clients were delighted because they were able to run it without being worried.
Почели смо да радимо на овом снимку и једина ствар коју смо имали јесте корисничко име на Јутјуб налогу. Само један видео се налазио на том налогу, а корисничко име је било Рита Крил. А ми нисмо знали да ли Рита постоји или је то било лажно име. Ипак, почели смо да претражујемо користећи бесплатне интернет алате. Први је био "Спокио" који нам је омогућио да потражимо особе са именом Рита Крил. Претражили смо читаве Сједињене Државе. Нашли смо их у Њујорку, нашли смо их у Пенсилванији, Невади и на Флориди. Затим смо прешли на следећу бесплатну интернет алатку која се зове "Волфрам Алфа" и проверили смо временске извештаје дана када је видео отпремљен и када смо прочешљали све те градове, нашли смо да је тог дана на Флориди било грмљавине и кише. Затим смо прешли на беле стране, потражили смо под именом Рита Крил у телефонском именику, погледали пар различитих адреса и то нас је одвело на Гугл мапе где смо пронашли једну кућу. Нашли смо кућу са базеном која је невероватно личила на Ритину. Затим смо се вратили видео снимку да потражимо сличности као бисмо их упоредили. Ако погледате видео, имамо један велики сунцобран, душек на надувавање у базену, необично заобљене ивице на ободу базена и два дрвета у позадини. Затим смо поново отишли на Гугл мапе и ближе погледали, било је готово сигурно да се тамо налазио бели душек на надувавање ту су два дрвета, ево и сунцобрана. Додуше, на овој фотографији је затворен. Мало трикова. Ево и заобљених ивица на базену. Могли смо да позовемо Риту, потврдимо видео, уверимо се да је заиста снимљен, а наши клијенти су били одушевљени јер су могли да га без бриге пусте.
Sometimes the search for truth, though, is a little bit less flippant, and it has much greater consequences. Syria has been really interesting for us, because obviously a lot of the time you're trying to debunk stuff that can be potentially war crime evidence, so this is where YouTube actually becomes the most important repository of information about what's going on in the world.
Међутим, некада је потрага за истином мало мање неозбиљна и има веће последице. Сирија нам је била посебно занимљива јер се очигледно често дешава да покушавате да раскринкате ствари које би могле да буду потенцијални доказ о ратном злочину, a ту Јутјуб заправо постаје најважнији магацин информација у вези са тим шта се дешава у свету.
So this video, I'm not going to show you the whole thing, because it's quite gruesome, but you'll hear some of the sounds. This is from Hama. Video: (Shouting) And what this video shows, when you watch the whole thing through, is bloody bodies being taken out of a pickup truck and thrown off a bridge. The allegations were that these guys were Muslim Brotherhood and they were throwing Syrian Army officers' bodies off the bridge, and they were cursing and using blasphemous language, and there were lots of counterclaims about who they were, and whether or not they were what the video said it was.
Овај видео, нећу га приказати целог јер је прилично језив, али чућете неке звуке. Ово је из Хаме. Видео: (Повици) Оно што овај видео приказује, када га гледате целог, јесу крвава тела која износе из камионета, а затим бацају са моста. Наводно су у питању мушкарци из Муслиманског братства који са моста бацају тела полицајаца Сиријске армије, псовали су, богохулили, било је доста противртврдњи о томе ко су они и да ли су или нису оно што је видео показивао.
So we talked to some sources in Hama who we had been back and forth with on Twitter, and we asked them about this, and the bridge was interesting to us because it was something we could identify. Three different sources said three different things about the bridge. They said, one, the bridge doesn't exist. Another one said the bridge does exist, but it's not in Hama. It's somewhere else. And the third one said, "I think the bridge does exist, but the dam upstream of the bridge was closed, so the river should actually have been dry, so this doesn't make sense." So that was the only one that gave us a clue. We looked through the video for other clues. We saw the distinctive railings, which we could use. We looked at the curbs. The curbs were throwing shadows south, so we could tell the bridge was running east-west across the river. It had black-and-white curbs. As we looked at the river itself, you could see there's a concrete stone on the west side. There's a cloud of blood. That's blood in the river. So the river is flowing south to north. That's what that tells me. And also, as you look away from the bridge, there's a divot on the left-hand side of the bank, and the river narrows.
Контактирали смо неке изворе из Хама који су о томе нашироко и надугачко писали на Твитеру и питали смо их у вези са овим, а мост нам је био интересантан јер смо могли да га идентификујемо. Три различита извора рекла су три различите ствари о мосту. Рекли су, први, да мост не постоји. Други, да постоји али да није у Хаму. Да је негде другде. А трећи је рекао: "Мислим да мост постоји, али да је брана узводно од моста била затворена тако да би требало да је река пресушила, те ово нема никаквог смисла." Овај извор био је једини који нам је дао траг. Погледали смо видео због осталих трагова. Видели смо специфичне ограде, а то смо могли да употребимо. Гледали смо у ивичњаке. Ивичњаци су бацали сенку на југ па смо увидели да је мост стајао у правцу исток-запад преко реке. Имао је црно-беле ивичњаке. Погледом на саму реку, могли сте да видите да је један камени блок на западној страни. И мрље од крви. То је крв у реци. Дакле, река тече од југа ка северу. То је оно што ја видим. Такође, кад погледате даље од моста, имамо бусен на левој обали, а река се сужава.
So onto Google Maps we go, and we start looking through literally every single bridge. We go to the dam that we talked about, we start just literally going through every time that road crosses the river, crossing off the bridges that don't match. We're looking for one that crosses east-west. And we get to Hama. We get all the way from the dam to Hama and there's no bridge. So we go a bit further. We switch to the satellite view, and we find another bridge, and everything starts to line up. The bridge looks like it's crossing the river east to west. So this could be our bridge. And we zoom right in. We start to see that it's got a median, so it's a two-lane bridge. And it's got the black-and-white curbs that we saw in the video, and as we click through it, you can see someone's uploaded photos to go with the map, which is very handy, so we click into the photos. And the photos start showing us more detail that we can cross-reference with the video. The first thing that we see is we see black-and-white curbing, which is handy because we've seen that before. We see the distinctive railing that we saw the guys throwing the bodies over. And we keep going through it until we're certain that this is our bridge.
Идемо на Гугл мапе, почели смо да тражимо све могуће мостове. Идемо на брану о којој смо причали, почињемо да претражујемо сваки мост преко реке, прецртавајући мостове који не одговарају опису. Тражимо онај који је у правцу исток-запад. Стижемо до Хама. Стигли смо чак од бране до Хама, а моста нема. Идемо мало даље. Прелазимо на сателитски поглед и налазимо још један мост и све почиње да долази на своје место. Мост изгледа као да прелази реку од истока ка западу. Ово би могао да буде наш мост. Зумирамо. Сада видимо да на средини има линију и да је у питању мост са две траке. И има ове црно-беле ивичњаке које смо видели на снимку и док кликћемо по њему можете да видите да је неко поставио фотографије које иду уз мапу, што је врло корисно, и кликнемо на фотографије и оне нам приказују више детаља које можемо да упоредимо са снимком. Прво што видимо је овај црно-бели ивичњак, што је корисно јер смо га видели и пре. Видимо карактеристичну ограду са које су они мушкарци бацали тела. Претраживали смо и даље док нисмо били уверени да је ово наш мост.
So what does that tell me? I've got to go back now to my three sources and look at what they told me: the one who said the bridge didn't exist, the one who said the bridge wasn't in Hama, and the one guy who said, "Yes, the bridge does exist, but I'm not sure about the water levels." Number three is looking like the most truthful all of a sudden, and we've been able to find that out using some free Internet tools sitting in a cubicle in an office in Dublin in the space of 20 minutes. And that's part of the joy of this. Although the web is running like a torrent, there's so much information there that it's incredibly hard to sift and getting harder every day, if you use them intelligently, you can find out incredible information. Given a couple of clues, I could probably find out a lot of things about most of you in the audience that you might not like me finding out.
И шта ми то говори? Сад морам да се вратим на моја три извора и погледам шта су ми рекли: онај који је рекао да мост не постоји, онај који је рекао да мост није у Хаму и онај који је рекао: "Да, мост постоји, али нисам сигуран у вези са водостајем." Број три одједном изгледа као најверодостојнији, а ми смо могли то да откријемо користећи бесплатне интернет алате седећи у канцеларијском боксу у Даблину, у распону од 20 минута. У томе је део лепоте свега овога. Иако је интернет као бујица, на њему има толико информација да је невероватно тешко прегледати их све, а сваког дана то постаје све теже. Ако их паметно користите, можете доћи до невероватних информација. Са само пар трагова, вероватно бих могао да откријем доста ствари о већини вас у публици што не бисте волели да откријем.
But what it tells me is that, at a time when there's more -- there's a greater abundance of information than there ever has been, it's harder to filter, we have greater tools. We have free Internet tools that allow us, help us do this kind of investigation. We have algorithms that are smarter than ever before, and computers that are quicker than ever before.
Али то значи, у времену кад имамо више - имамо обиље информација у односу на пре, теже је филтрирати, имамо боље алате. Имамо бесплатне интернет алате који нам омогућавају, који нам помажу да спроведемо овакве истраге. Имамо алгоритме који су паметнији сада него икада и компјутере брже него икада пре.
But here's the thing. Algorithms are rules. They're binary. They're yes or no, they're black or white. Truth is never binary. Truth is a value. Truth is emotional, it's fluid, and above all, it's human. No matter how quick we get with computers, no matter how much information we have, you'll never be able to remove the human from the truth-seeking exercise, because in the end, it is a uniquely human trait. Thanks very much. (Applause)
Међутим, има једна ствар. Алгоритми су правила. Бинарни су. Они су "да" или "не", они су или црни или бели. Истина никада није бинарна. Истина је вредност. Истина је емоција, она је флуид, а пре свега, она је људска. Без обзира колико брзо компјутери напредују, без обзира колико информација имамо, никада нећете моћи да уклоните људски фактор из потраге за истином јер, на крају, то је особина својствена само људима. Хвала најлепше. (Aплауз)