Each of you possesses the most powerful, dangerous and subversive trait that natural selection has ever devised. It's a piece of neural audio technology for rewiring other people's minds. I'm talking about your language, of course, because it allows you to implant a thought from your mind directly into someone else's mind, and they can attempt to do the same to you, without either of you having to perform surgery. Instead, when you speak, you're actually using a form of telemetry not so different from the remote control device for your television. It's just that, whereas that device relies on pulses of infrared light, your language relies on pulses, discrete pulses, of sound.
Секој од вас ја поседува најмоќната, најопасната и најдеструктивна особина што природната селекција некогаш ја има создадено. Тоа е еден вид на невро-аудитивна технологија за преобразување на умовите на останатите луѓе. Зборувам за вашиот јазик, се разбира, бидејќи ви овозможува да имплантирате мисла од вашиот ум директно во нечиј друг ум, а истото можат да ви го направат и другите, без притоа да има потреба од некаква операција. Наместо операција, кога зборувате, вие всушност користите еден вид телеметрија кој не е поразличен од далечинскиот управувач за вашиот телевизор. Само тоа што, додека од една страна оваа направа се потпира на импулси на инфрацрвена светлина, од друга страна пак вашиот јазик се потпира, на дискретни импулси на звукот.
And just as you use the remote control device to alter the internal settings of your television to suit your mood, you use your language to alter the settings inside someone else's brain to suit your interests. Languages are genes talking, getting things that they want. And just imagine the sense of wonder in a baby when it first discovers that, merely by uttering a sound, it can get objects to move across a room as if by magic, and maybe even into its mouth.
Исто како што го користите далечинскиот управувач за да ги менувате подесувањата на телевизорот како би му одговарале на вашето расположение, на истиот тој начин го користите јазикот за да ги промените подесувањата внатре нечиј мозок како тие би биле во согласност со вашите интереси. Преку јазиците зборуваат гените, добивајќи ги нештата што ги сакаат. Само замислете ја зачуденоста кај бебето кога за прв пат ќе открие дека, само со користење на звук, може да ги движи предметите низ собата со леснотија, а можеби и во неговата уста.
Now language's subversive power has been recognized throughout the ages in censorship, in books you can't read, phrases you can't use and words you can't say. In fact, the Tower of Babel story in the Bible is a fable and warning about the power of language. According to that story, early humans developed the conceit that, by using their language to work together, they could build a tower that would take them all the way to heaven. Now God, angered at this attempt to usurp his power, destroyed the tower, and then to ensure that it would never be rebuilt, he scattered the people by giving them different languages -- confused them by giving them different languages. And this leads to the wonderful irony that our languages exist to prevent us from communicating. Even today, we know that there are words we cannot use, phrases we cannot say, because if we do so, we might be accosted, jailed, or even killed. And all of this from a puff of air emanating from our mouths.
Деструктивната моќ на јазикот е забележана низ вековите преку цензура, забранети книги, фрази кои не смеете да ги користите и зборови кои не смеете да ги изговарате. Всушност, Вавилонската кула приказна во Библијата е приказна и предупредување за моќта на јазикот. Според таа приказна, првите луѓе сметале дека, користејќи го јазикот за меѓусебна соработка, ќе можат да изградат кула која што ќе ги однесе сè до небото. Тогаш Господ, налутен поради обидот за одземање на неговата моќ, ја уништил кулата, и потоа за да биде сигурен дека никогаш нема да биде одново изградена, тој ги поделил луѓето со тоа што им дал различни јазици -- ги збунил давајќи им различни јазици. Ова води до прекрасната иронија дека јазиците постојат за да не спречат во комуникацијата. Дури и денес, знаеме дека има зборови кои не смееме да ги користиме, фрази кои не смееме да ги изговориме, бидејќи доколку го направиме тоа, може да биде критикувани, затворени, или дури убиени. И сето ова од малку воздух кој што доаѓа од нашите усти.
Now all this fuss about a single one of our traits tells us there's something worth explaining. And that is how and why did this remarkable trait evolve, and why did it evolve only in our species? Now it's a little bit of a surprise that to get an answer to that question, we have to go to tool use in the chimpanzees. Now these chimpanzees are using tools, and we take that as a sign of their intelligence. But if they really were intelligent, why would they use a stick to extract termites from the ground rather than a shovel? And if they really were intelligent, why would they crack open nuts with a rock? Why wouldn't they just go to a shop and buy a bag of nuts that somebody else had already cracked open for them? Why not? I mean, that's what we do.
Сета оваа мешаница за само една од нашите особини ни кажува дека има нешто важно што треба да се објасни. А, тоа е како и зошто оваа значајна особина еволуирала, и зошто еволуирала само кај нашиот вид? Претставува мало изненадување дека за да добиеме одговор на ова прашање, мораме да се осврнеме на користењето алатки кај шимпанзата. Овие шимпанза користат алатки, а тоа ние го земаме како знак за нивната интелигнција. Но, ако тие навистина се интелигентни, тогаш зошто користат стап за да извадат мравки од земјата наместо лопата? И ако навистина се интелигентни, тогаш зошто кршат и отвараат ореви со камен? Зошто едноставно не отидат во продавница и не купат ќеса ореви кои што веќе некој друг ги искршил и подготвил за нив? Зошто да не? Mислам, ние го правиме тоа.
Now the reason the chimpanzees don't do that is that they lack what psychologists and anthropologists call social learning. They seem to lack the ability to learn from others by copying or imitating or simply watching. As a result, they can't improve on others' ideas or learn from others' mistakes -- benefit from others' wisdom. And so they just do the same thing over and over and over again. In fact, we could go away for a million years and come back and these chimpanzees would be doing the same thing with the same sticks for the termites and the same rocks to crack open the nuts.
Причината поради која шимпанзата не го прават тоа е недостатокот на она што психолозите и антрополозите го викаат социјално учење. Им недостасува способноста да учат од другите преку копирање или имитација или едноставно гледање. Како резултат на тоа, не можат да ги користат предностите од туѓите идеи или да учат од грешките на другите -- да имаат корист од мудроста на другите. Затоа прават едно и исто нешто одново и одново. Всушност, можеме да заминеме на милион години и да се вратиме а, овие шимпанза ќе ја прават истата работа со истите стапови за мравки и со истите камења за кршење на ореви.
Now this may sound arrogant, or even full of hubris. How do we know this? Because this is exactly what our ancestors, the Homo erectus, did. These upright apes evolved on the African savanna about two million years ago, and they made these splendid hand axes that fit wonderfully into your hands. But if we look at the fossil record, we see that they made the same hand axe over and over and over again for one million years. You can follow it through the fossil record. Now if we make some guesses about how long Homo erectus lived, what their generation time was, that's about 40,000 generations of parents to offspring, and other individuals watching, in which that hand axe didn't change. It's not even clear that our very close genetic relatives, the Neanderthals, had social learning. Sure enough, their tools were more complicated than those of Homo erectus, but they too showed very little change over the 300,000 years or so that those species, the Neanderthals, lived in Eurasia.
Ова можеби звучи арогантно, или дури надмено. Како го знаеме ова? Бидејќи ова токму она што го правеле нашите предци, поточно Хомо еректус. Овие исправени примати еволуирале во Африканската савана пред околу две милиони години, и ги направиле овие неверојатни рачни секири кои што одлично се прилагодуваат на вашите раце. Меѓутоа доколку погледнеме во фосилските записи, ќе видиме дека тие правеле иста рачна секира одново и одново во период од еден милион години. Тоа се гледа преку фосилските записи. Доколку претпоставиме колку долго живеел Хомо еректус, колкаво е времето на овој вид, ќе кажеме дека тоа се околу 40,000 генерации на родители, деца, и други индивидуи, во чие постоење оваа рачна секира не се променила. Дури не е јасно дали нашите многу блиски генетски роднини, Неандерталците, имале социјално учење. Со сигурност, нивните алатки биле посложени од оние на Хомо еректус, но и тие бележат многу мала промена во периодот од 300 000 години во кој што тие, Неандерталците живееле во Евроазија.
Okay, so what this tells us is that, contrary to the old adage, "monkey see, monkey do," the surprise really is that all of the other animals really cannot do that -- at least not very much. And even this picture has the suspicious taint of being rigged about it -- something from a Barnum & Bailey circus.
Во ред, она што ни кажува ова е дека, спротивно на старата изрека, "мајмунот гледа, мајмунот прави," изненадувањето е дека сите други животни навистина не можат да го прават тоа -- барем не многу. Дури и оваа фотографија изгледа како да е монтирана -- нешто од Барнум и Бејли циркусот.
But by comparison, we can learn. We can learn by watching other people and copying or imitating what they can do. We can then choose, from among a range of options, the best one. We can benefit from others' ideas. We can build on their wisdom. And as a result, our ideas do accumulate, and our technology progresses. And this cumulative cultural adaptation, as anthropologists call this accumulation of ideas, is responsible for everything around you in your bustling and teeming everyday lives. I mean the world has changed out of all proportion to what we would recognize even 1,000 or 2,000 years ago. And all of this because of cumulative cultural adaptation. The chairs you're sitting in, the lights in this auditorium, my microphone, the iPads and iPods that you carry around with you -- all are a result of cumulative cultural adaptation.
Но за споредба, ние можеме да учиме. Ние можеме да учиме гледајќи ги другите луѓе и копирајќи или имитирајќи го она што го прават. Потоа можеме да бираме, од повеќе опции, најдобрата. Можеме да имаме корист од идеите на другите. Можеме да ја надградуваме нивната мудрост. И како последица, нашите идеи се акумулираат, и нашата технологија напредува. Оваа кумулативна културална адаптација, како што антрополозите ја нарекуваат оваа акумулација на идеи, е одговорна за сè околу вас во вашите секојдневни забрзани животи. Светот значително е променет во однос на тоа како изгледал пред 1.000 или 2.000 години. И сето тоа поради кумулативната културална адаптација. Столовите на кои што седите, светлата на бината, мојот микрофон, Ај Падовите и Ај Подовите кои што ги носите со вас се сите резултат на кумулативната културална адаптација.
Now to many commentators, cumulative cultural adaptation, or social learning, is job done, end of story. Our species can make stuff, therefore we prospered in a way that no other species has. In fact, we can even make the "stuff of life" -- as I just said, all the stuff around us. But in fact, it turns out that some time around 200,000 years ago, when our species first arose and acquired social learning, that this was really the beginning of our story, not the end of our story. Because our acquisition of social learning would create a social and evolutionary dilemma, the resolution of which, it's fair to say, would determine not only the future course of our psychology, but the future course of the entire world. And most importantly for this, it'll tell us why we have language.
Според многу луѓе, кумулативната културална адаптација, или друштвено учење, е завршена работа, крај на приказната. Нашиот вид може да прави нешта, поради тоа ние напреднавме толку многу како ниту еден друг вид. Всушност, ние дури можеме да правиме "работи за живеење" -- како што кажав, сите работи околу нас. Всушност, се чини дека некаде пред околу 200,000 години, кога нашиот вид прв пат се појавил и се стекнал со друштвено учење, тоа било почетокот на нашата приказна, а не крајот на нашата приказна. Бидејќи стекнувањето со социјално учење ќе создаде социјална и еволуциска дилема, чиешто разрешување, можеме да кажеме, ќе го одреди не само идниот тек на нашата психологија, туку иднината на целиот свет. И што е најважно, ќе ни каже зошто имаме јазик.
And the reason that dilemma arose is, it turns out, that social learning is visual theft. If I can learn by watching you, I can steal your best ideas, and I can benefit from your efforts, without having to put in the time and energy that you did into developing them. If I can watch which lure you use to catch a fish, or I can watch how you flake your hand axe to make it better, or if I follow you secretly to your mushroom patch, I can benefit from your knowledge and wisdom and skills, and maybe even catch that fish before you do. Social learning really is visual theft. And in any species that acquired it, it would behoove you to hide your best ideas, lest somebody steal them from you.
Причината поради која дилемата настана е поради тоа што изгледа друштвеното учење е визуелна кражба. Ако можам да научам гледајќи те, можам да ги украдам твоите најдобри идеи, и можам да имам корист од твојот напор, без да морам да трошам времето и енергија како тебе за да дојдам до нив. Доколку можам да видам каков мамец користиш за да фатиш риба, или ако можам да видам како ја обработуваш својата секира за да ја подобриш, или доколку тајно те пратам до твоето складиште со печурки, можам да имам корист од твоето знаење и мудрост и вештини, и можеби дури ќе ја фатам рибата пред тебе. Друштвеното учење е навистина визуелна кражба. Доколку некој вид го има усвоено, тоа вас ќе ве натера да ги криете вашите најдобри идеи, бидејќи некој може да ви ги украде.
And so some time around 200,000 years ago, our species confronted this crisis. And we really had only two options for dealing with the conflicts that visual theft would bring. One of those options was that we could have retreated into small family groups. Because then the benefits of our ideas and knowledge would flow just to our relatives. Had we chosen this option, sometime around 200,000 years ago, we would probably still be living like the Neanderthals were when we first entered Europe 40,000 years ago. And this is because in small groups there are fewer ideas, there are fewer innovations. And small groups are more prone to accidents and bad luck. So if we'd chosen that path, our evolutionary path would have led into the forest -- and been a short one indeed.
Некаде пред околу 200,000 години, нашиот вид се соочил со оваа криза. Имаме само две опции за да се справиме со конфликтите кои што ги носи визуелната кражба. Една од овие опции била да се повлечеме во мали семејни групи. Бидејќи тогаш користа од нашите идеи и знаење ќе им припадне само на нашите роднини. Доколку сме ја избрале оваа опција, некаде пред околу 200,000 години, веројатно сè уште ќе сме живееле како Неандарталците кога за прв пат сме влегле во Европа пред 40,000 години. Затоа што во малите групи има помалку идеи, има помалку откритија. И малите групи сè повеќе подложни на несреќи. Доколку сме го избрале тој пат, нашиот еволуциски пат ќе водеше во шумата -- и притоа ќе беше краток.
The other option we could choose was to develop the systems of communication that would allow us to share ideas and to cooperate amongst others. Choosing this option would mean that a vastly greater fund of accumulated knowledge and wisdom would become available to any one individual than would ever arise from within an individual family or an individual person on their own. Well, we chose the second option, and language is the result.
Другата опција била да развиеме системи на комуникација кои што ќе ни овозможат да споделуваме идеи и да соработуваме со другите. Изборот на оваа опција ќе значи дека многу поголем фонд на собрано знаење и мудрост ќе стане достапно на секоја индивидуа знаење што не би можело да настане внатре едно семејство или кај една единствена индивидуа. Ние сме ја избрале втората опција, и јазикот е резултат на тоа.
Language evolved to solve the crisis of visual theft. Language is a piece of social technology for enhancing the benefits of cooperation -- for reaching agreements, for striking deals and for coordinating our activities. And you can see that, in a developing society that was beginning to acquire language, not having language would be a like a bird without wings. Just as wings open up this sphere of air for birds to exploit, language opened up the sphere of cooperation for humans to exploit. And we take this utterly for granted, because we're a species that is so at home with language,
Јазикот еволуирал за да го реши проблемот на визуелна кражба. Јазикот претставува социјална технологија за зголемување на корисноста од соработката -- за постигнување на согласувања и договори и за координација на нашите активности. Во општество кое што се развива и кое што почнало да го присвојува јазикот, да немате јазик би било исто како птица без крилја. Исто како што крилата им овозможуваат на птиците да го користат воздушниот простор, исто така јазикот им овозможува на луѓето да ја користат сферата на соработката. Ние ова го земаме здраво за готово, бидејќи ние како вид сме потполно одомаќинети со јазикот.
but you have to realize that even the simplest acts of exchange that we engage in are utterly dependent upon language. And to see why, consider two scenarios from early in our evolution. Let's imagine that you are really good at making arrowheads, but you're hopeless at making the wooden shafts with the flight feathers attached. Two other people you know are very good at making the wooden shafts, but they're hopeless at making the arrowheads. So what you do is -- one of those people has not really acquired language yet. And let's pretend the other one is good at language skills.
Меѓутоа мора да сфатите дека и наједноставните форми на размена во кои што влегуваме се целосно зависни од јазикот. За да видиме зошто, земете во предвид две сценарија од почетоците на нашата еволуција. Да речеме дека сте многу добри во правење на глави за стрела, меѓутоа сте безнадежни во изработката на дрвените делови за кои што се прикачени перја. Двајца други луѓе кои што ги познавате се многу добри во изработка на дрвените делови, меѓутоа тие се безнадежни во изработката на главата од стрелата. Она што правите -- еден од овие луѓе сè уште го нема совладано јазикот. Да претпоставиме дека другиот има добри јазични вештини.
So what you do one day is you take a pile of arrowheads, and you walk up to the one that can't speak very well, and you put the arrowheads down in front of him, hoping that he'll get the idea that you want to trade your arrowheads for finished arrows. But he looks at the pile of arrowheads, thinks they're a gift, picks them up, smiles and walks off. Now you pursue this guy, gesticulating. A scuffle ensues and you get stabbed with one of your own arrowheads. Okay, now replay this scene now, and you're approaching the one who has language. You put down your arrowheads and say, "I'd like to trade these arrowheads for finished arrows. I'll split you 50/50." The other one says, "Fine. Looks good to me. We'll do that." Now the job is done.
Она што правите е земате еден куп на глави за стрела, и одите кај оној кој што не зборува многу добро, и ги ставате главите за стрела на земја пред него, надевајќи се дека ќе сфати дека сакате главите за стрела да ги замените за завршени стрели. Меѓутоа тој погледнува кон купот со глави за стрели, мисли дека се поклон ги подига, се насмевнува и си заминува. Потоа почнувате да му објаснувате со гестикулација. Настанува кавга и вие сте прободени со една од вашите стрели. Добро, сега премотајте ја оваа сцена, се приближувате до оној кој што има јазик. Ги ставате главите за стрела на земја и велите, "Сакам да ги заменам овие глави за готови стрели. Ќе делиме 50/50." Другиот ви вика, "Добро. Ми одговара на мене. Да направиме така." Овој пат работата е завршена.
Once we have language, we can put our ideas together and cooperate to have a prosperity that we couldn't have before we acquired it. And this is why our species has prospered around the world while the rest of the animals sit behind bars in zoos, languishing. That's why we build space shuttles and cathedrals while the rest of the world sticks sticks into the ground to extract termites. All right, if this view of language and its value in solving the crisis of visual theft is true, any species that acquires it should show an explosion of creativity and prosperity. And this is exactly what the archeological record shows.
Кога имаме јазик, можеме да ги составиме нашите идеи и да соработуваме за да имаме корист која што ја немало пред да се стекнеме со јазикот. Поради ова нашиот вид имаше успех секаде околу светот додека останатите животни седат позади решетки во зоолошките, копнеејќи. Поради тоа ние градиме вселенски бродови и катедрали додека останатиот дел од светот гледа во земјата и бара мравки. Во ред, доколку ова гледиште за јазикот и неговата вредност за решавањето на проблемот со визуелната кражба е точно, тогаш секој вид кој што го има усвоено треба да покаже огромен развој на креативноста и просперитетот. И токму ова го покажуваат археолошките записи.
If you look at our ancestors, the Neanderthals and the Homo erectus, our immediate ancestors, they're confined to small regions of the world. But when our species arose about 200,000 years ago, sometime after that we quickly walked out of Africa and spread around the entire world, occupying nearly every habitat on Earth. Now whereas other species are confined to places that their genes adapt them to, with social learning and language, we could transform the environment to suit our needs. And so we prospered in a way that no other animal has. Language really is the most potent trait that has ever evolved. It is the most valuable trait we have for converting new lands and resources into more people and their genes that natural selection has ever devised.
Доколку ги погледнеме нашите предци, Неандарталците и Хомо еректус, нашите директни предци, ќе видиме дека тие се ограничени во мали региони од светот. Но кога нашиот вид се појавил пред околу 200,000 години, набргу после тоа сме ја напуштиле Африка и сме се населиле низ целиот свет, завземајќи го речиси секое место за живеење на Земјата. Додека другите видови се ограничени на места за кои што генетски се прилагодени, со помош на социјално учење и јазикот, ние можеме да ја промениме средината за да ни одговара на нас. Ние напредувавме на начин на кој што не му успеа на ниту едно друго животно Јазикот навистина е најмоќната особина што некогаш еволуирала. Тоа е највредната особина што ја имаме за претворање на новите земји и ресурси во уште повеќе луѓе и следствено нивни гени, некогаш била создадена од природната селекција.
Language really is the voice of our genes. Now having evolved language, though, we did something peculiar, even bizarre. As we spread out around the world, we developed thousands of different languages. Currently, there are about seven or 8,000 different languages spoken on Earth. Now you might say, well, this is just natural. As we diverge, our languages are naturally going to diverge. But the real puzzle and irony is that the greatest density of different languages on Earth is found where people are most tightly packed together.
Јазикот навистина е гласот на нашите гени. И покрај тоа што еволуирал јазикот, ние сме направиле нешто необично, дури бизарно. Како што сме се ширелеле низ светот, сме развиле илјадници различни јазици. Моментално, постојат околу седум или 8,000 различни јазици кои што се зборуваат на Земјата. Сега можете да кажете, ова е природно. Како што сме се распрснале, природно е нашите јазици да се разликуваат. Меѓутоа вистинската мистерија и иронија е тоа што најголемо присуство на различни јазици на Земјата се наоѓа онаму каде што луѓето се збиени на едно место.
If we go to the island of Papua New Guinea, we can find about 800 to 1,000 distinct human languages, different human languages, spoken on that island alone. There are places on that island where you can encounter a new language every two or three miles. Now, incredible as this sounds, I once met a Papuan man, and I asked him if this could possibly be true. And he said to me, "Oh no. They're far closer together than that." And it's true; there are places on that island where you can encounter a new language in under a mile. And this is also true of some remote oceanic islands.
Ако отидеме на островот Папуа Нова Гвинеа, ќе затекнеме околу 800 до 1000 поинакви човечки јазици, различни човечки јазици кои што се зборуваат само на тој остров. Има места на тој остров каде што ќе наидете на нов јазик на секои три или пет километри. Колку и да звучи неверојатно ова, еднаш сретнав човек од Папуа, и го прашав дали е можно ова. Тој ми рече, "А Не. Многу поблиску од тоа." Ова е вистина; има места на тој остров каде што ќе наидете на нов јазик во простор помал од два километри. Ова исто така важи за некои далечни океански острови.
And so it seems that we use our language, not just to cooperate, but to draw rings around our cooperative groups and to establish identities, and perhaps to protect our knowledge and wisdom and skills from eavesdropping from outside. And we know this because when we study different language groups and associate them with their cultures, we see that different languages slow the flow of ideas between groups. They slow the flow of technologies. And they even slow the flow of genes. Now I can't speak for you, but it seems to be the case that we don't have sex with people we can't talk to. (Laughter) Now we have to counter that, though, against the evidence we've heard that we might have had some rather distasteful genetic dalliances with the Neanderthals and the Denisovans.
Се чини дека го користиме јазикот, не само за соработка, туку за да ги означиме линиите на нашите групи во кои соработуваме и за да оформиме идентитети и можеби да го заштитиме нашето знаење, мудрост и вештини од надворешни прислушкувачи. Го знаеме ова бидејќи, кога ги проучуваме различните јазични групи а потоа ова го поврзуваме со нивната култура, може да се забележи дека различните јазици го успоруваат протекот на идеи помеѓу групите. Го успоруваат протекот на технологии. Дури го успоруваат протокот на гени. Не можам да тврдам за вас, но се чини дека немаме секс со луѓе со кои што не можеме да зборуваме. (Смеа) Мораме да го споредиме ова наспроти доказите кои што ги слушнавме дека можеби сме имале некои невкусни генетски игри со Неандарталците и Денисовијанците.
(Laughter)
(Смеа)
Okay, this tendency we have, this seemingly natural tendency we have, towards isolation, towards keeping to ourselves, crashes head first into our modern world. This remarkable image is not a map of the world. In fact, it's a map of Facebook friendship links. And when you plot those friendship links by their latitude and longitude, it literally draws a map of the world. Our modern world is communicating with itself and with each other more than it has at any time in its past. And that communication, that connectivity around the world, that globalization now raises a burden. Because these different languages impose a barrier, as we've just seen, to the transfer of goods and ideas and technologies and wisdom. And they impose a barrier to cooperation.
Во ред, оваа наклоност која што ја имаме, оваа навидум природна наклоност што ја имаме, кон изолација, кон држење до самите себе, ни се удира од глава во нашиот модерен свет. Оваа неверојатна слика не е мапата на светот. Всушност, е мапа на Фејсбук пријателствата. Кога ќе ги претставите овие пријателски врски според нивната географска ширина и должина, буквално создаваат мапа на светот. Нашиот модерен свет комуницира внатре себе најмногу што некогаш е забележано во минатото. Таа комуникација, таа поврзаност околу светот, таа глобализација сега претставува товар. Бидејќи различните јазици поставуваат бариера, како што видовме, на трансферот на добра, идеи технологии и мудрост. Тие поставуваат бариера на соработката.
And nowhere do we see that more clearly than in the European Union, whose 27 member countries speak 23 official languages. The European Union is now spending over one billion euros annually translating among their 23 official languages. That's something on the order of 1.45 billion U.S. dollars on translation costs alone. Now think of the absurdity of this situation. If 27 individuals from those 27 member states sat around table, speaking their 23 languages, some very simple mathematics will tell you that you need an army of 253 translators to anticipate all the pairwise possibilities. The European Union employs a permanent staff of about 2,500 translators. And in 2007 alone -- and I'm sure there are more recent figures -- something on the order of 1.3 million pages were translated into English alone.
Никаде појасно не можеме да го видиме ова отколку во Европската Унија, чиишто 27 земји членки зборуваат 23 официјални јазици. Европската Унија моментално троши преку една милијарда евра годишно за превод на нејзините 23 официјални јазици. Тоа е отприлика околу 1,45 милијарди американски долари само за трошоците на преведување. Замислете ја апсурдноста на оваа ситуација. Ако 27 индивидуи од тие 27 земји членки седнат околу маса, зборувајќи ги нивните 23 јазици малку едноставна математика ќе ви каже дека ќе ви треба армија од 253 преведувачи за да ги опслужат сите можни јазични парови. Европската Унија вработува постојан персонал од околу 2,500 преведувачи. Само во 2007 -- и верувам дека има понови податоци -- од прилика некаде околу 1.3 милиони страници се преведени само на Англиски.
And so if language really is the solution to the crisis of visual theft, if language really is the conduit of our cooperation, the technology that our species derived to promote the free flow and exchange of ideas, in our modern world, we confront a question. And that question is whether in this modern, globalized world we can really afford to have all these different languages.
И ако јазикот навистина е решението на кризата за визуелна кражба, ако јазикот навистина е проводникот за нашата соработка, технологијата што нашиот вид ја создаде за да го помогне слободниот тек и размена на идеите, во нашиот модерен свет, тогаш се поставува прашање. Тоа прашање е дали во овој модерен, глобализиран свет можеме да си дозволиме да ги имаме сите овие различни јазици.
To put it this way, nature knows no other circumstance in which functionally equivalent traits coexist. One of them always drives the other extinct. And we see this in the inexorable march towards standardization. There are lots and lots of ways of measuring things -- weighing them and measuring their length -- but the metric system is winning. There are lots and lots of ways of measuring time, but a really bizarre base 60 system known as hours and minutes and seconds is nearly universal around the world. There are many, many ways of imprinting CDs or DVDs, but those are all being standardized as well. And you can probably think of many, many more in your own everyday lives.
Да кажеме вака, природата не познава состојба во која функционално еднакви особини коегзистираат. Едната од нив секогаш ја истребува другата. Сето ова го гледаме во незапирливиот марш кон стандардизација. Има многу начини за мерење на нештата -- мерење на тежината и на нивната должина -- меѓутоа метричкиот систем победува. Има многу начини за мерење на времето, но бизарниот основен систем 60 познат како часови, минути и секунди е речиси универзален секаде низ светот. Има многу, многу начини за снимање на CD или DVD дискови, но исто и тие се стандардизирани. Можете да се сетите на многу, многу повеќе примери од вашите секојдневни животи.
And so our modern world now is confronting us with a dilemma. And it's the dilemma that this Chinese man faces, who's language is spoken by more people in the world than any other single language, and yet he is sitting at his blackboard, converting Chinese phrases into English language phrases. And what this does is it raises the possibility to us that in a world in which we want to promote cooperation and exchange, and in a world that might be dependent more than ever before on cooperation to maintain and enhance our levels of prosperity, his actions suggest to us it might be inevitable that we have to confront the idea that our destiny is to be one world with one language.
Нашиот модерен свет моментално нè соочува со дилема. Тоа е дилемата со која се соочува еден Кинез, чиишто јазик е зборуван од најмногу луѓе во светот за разлика од било кој друг јазик, но и покрај тоа тој седи пред неговата табла, и ги преведува Кинеските фрази во фрази на Англиски јазик. Ова ја покренува можноста дека свет во кој што сакаме да ја промовираме соработката и размената, и свет кој што е зависен како никогаш досега од соработка како би се одржало и зголемило нивото на просперитетот, неговото однесување ни сугерира дека можеби ќе биде неизбежно соочување со идеата дека наша судбина е да бидеме еден свет со еден јазик.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)
Matt Ridley: Mark, one question. Svante found that the FOXP2 gene, which seems to be associated with language, was also shared in the same form in Neanderthals as us. Do we have any idea how we could have defeated Neanderthals if they also had language?
Мет Ридли: Марк, едно прашање. Сванте откри дека генот FOXP2, кој што се чини дека е поврзан со јазикот, се јавува во иста форма како кај нас така и кај Неандерталците. Дали постои објаснување како сме ги поразиле Неандерталците доколку и тие имале јазик?
Mark Pagel: This is a very good question. So many of you will be familiar with the idea that there's this gene called FOXP2 that seems to be implicated in some ways in the fine motor control that's associated with language. The reason why I don't believe that tells us that the Neanderthals had language is -- here's a simple analogy: Ferraris are cars that have engines. My car has an engine, but it's not a Ferrari. Now the simple answer then is that genes alone don't, all by themselves, determine the outcome of very complicated things like language. What we know about this FOXP2 and Neanderthals is that they may have had fine motor control of their mouths -- who knows. But that doesn't tell us they necessarily had language.
Марк Пејџел: Ова е многу добро прашање. Многумина од вас се запознаети со фактот дека постои ген наречен FOXP2 кој се чини дека игра улога на некој начин во фината моторна контрола која е поврзана со јазикот. Причината поради која сметам дека ова не е доказ дека Неандерталците имале јазик е -- еве една едноставна метафора: Ферари се автомобили кои што имаат мотори. Мојот атомобил има мотор, но не е Ферари. Едноставниот одговор на ова прашање е дека само гените, самите по себе, не го одредуваат исходот на многу сложените нешта како јазикот. Она што знаеме за FОXP2 и Неандерталците е дека тие можеби имале фина моторна контрола на нивните усни -- кој знае. Меѓутоа тоа не ни кажува дека нужно имале јазик.
MR: Thank you very much indeed.
МР: Ти благодарам многу.
(Applause)
(Аплауз)