Back in New York, I am the head of development for a non-profit called Robin Hood. When I'm not fighting poverty, I'm fighting fires as the assistant captain of a volunteer fire company. Now in our town, where the volunteers supplement a highly skilled career staff, you have to get to the fire scene pretty early to get in on any action.
У Њујорку сам на челу развоја непрофитне организације под називом ”Робин Худ”. Када се не борим против сиромаштва, борим се против ватре као помоћник капетана волонтерске ватрогасне станице. У нашем граду, где су волонтери само додатак веома обученим професионалцима, морате да стигнете до места пожара доста рано да бисте дошли до прилике да нешто урадите.
I remember my first fire. I was the second volunteer on the scene, so there was a pretty good chance I was going to get in. But still it was a real footrace against the other volunteers to get to the captain in charge to find out what our assignments would be. When I found the captain, he was having a very engaging conversation with the homeowner, who was surely having one of the worst days of her life. Here it was, the middle of the night, she was standing outside in the pouring rain, under an umbrella, in her pajamas, barefoot, while her house was in flames.
Сећам се свог првог пожара. Био сам други по реду волонтер на месту пожара, тако да је шанса да ћу учествовати била висока. Али и даље је то била трка са другим волонтерима да би се дошло до катепана на челу и сазнало шта нам је задатак. Када сам нашао капетана, он је разговарао са власницом куће којој је то свакако био један од најгорих дана у животу. Ту, у сред ноћи она је стајала напољу док је киша лила, испод кишобрана, у пижами, босонога, док јој је кућа била у пламену.
The other volunteer who had arrived just before me -- let's call him Lex Luther -- (Laughter) got to the captain first and was asked to go inside and save the homeowner's dog. The dog! I was stunned with jealousy. Here was some lawyer or money manager who, for the rest of his life, gets to tell people that he went into a burning building to save a living creature, just because he beat me by five seconds. Well, I was next. The captain waved me over. He said, "Bezos, I need you to go into the house. I need you to go upstairs, past the fire, and I need you to get this woman a pair of shoes." (Laughter) I swear. So, not exactly what I was hoping for, but off I went -- up the stairs, down the hall, past the 'real' firefighters, who were pretty much done putting out the fire at this point, into the master bedroom to get a pair of shoes.
Други волонтер који је стигао мало пре мене - назовимо га Лекс Лутер - (смех) је први дошао до капетана и речено му је да уђе унутра и спаси власнициног пса. Пса! Био сам обузет љубомором. То је био неки адвокат или финансијски менаџер који ће до краја живота моћи да говори људима да је ушао у зграду у пламену да спаси живо биће, само зато што ме је победио за пет секунди. Па, ја сам био следећи. Капетан ме је позвао руком. Рекао је, ”Безос, треба да уђеш у кућу. Треба да одеш горе, прођеш ватру и хоћу да нађеш овој жени пар ципела.” (смех) Кунем се. То није баш оно чему сам се надао, али отишао сам - уз степенице, кроз ходник, прошао поред ”правих” ватрогасаца, који су до тада већ скоро угасили ватру, и стигао до спаваће собе да бих нашао пар ципела.
Now I know what you're thinking, but I'm no hero. (Laughter) I carried my payload back downstairs where I met my nemesis and the precious dog by the front door. We took our treasures outside to the homeowner, where, not surprisingly, his received much more attention than did mine. A few weeks later, the department received a letter from the homeowner thanking us for the valiant effort displayed in saving her home. The act of kindness she noted above all others: someone had even gotten her a pair of shoes.
Знам шта мислите, али ја нисам херој. (Смех) Понео сам своју награду назад низ степенице где сам срео свог непријатеља и предивног пса поред улазних врата. Понели смо своја блага напоље власници, где је, сасвим очекивано, његово благо добило много више пажње него моје. Неколико недеља касније, станица је добила писмо од власнице која нам се захвалила на храбром труду који смо показали када смо спашавали њену кућу. Поменула је један чин љубазности изнад других: неко јој је чак донео и пар ципела.
(Laughter)
(Смех)
In both my vocation at Robin Hood and my avocation as a volunteer firefighter, I am witness to acts of generosity and kindness on a monumental scale, but I'm also witness to acts of grace and courage on an individual basis. And you know what I've learned? They all matter. So as I look around this room at people who either have achieved, or are on their way to achieving, remarkable levels of success, I would offer this reminder: don't wait. Don't wait until you make your first million to make a difference in somebody's life. If you have something to give, give it now. Serve food at a soup kitchen. Clean up a neighborhood park. Be a mentor.
На оба места - у Робин Худу као и док сам ватрогасац волонтер, сведок сам чиновима великодушности и љубазности огромне величине, али сам такође и сведок чиновима милости и храбрости на појединачној основи. А, знате ли шта сам научио? Сви су важни. Зато, док гледам по овој просторији људе који су или постигли, или су на путу да постигну изванредне нивое успеха, понудићу овај подсетник: немојте чекати. Немојте чекати да зарадите први милион да бисте некоме променили живот. Ако имате нешто да дате, дајте сада. Служите храну за сиромашне, очистите парк у комшилуку, будите ментор.
Not every day is going to offer us a chance to save somebody's life, but every day offers us an opportunity to affect one. So get in the game. Save the shoes.
Неће вам сваки дан понудити шансу да спасите нечији живот, али сваки дан нам нуди шансу да дотакнемо један живот. Зато, уђите у игру; спасите ципеле.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)
Bruno Giussani: Mark, Mark, come back.
Бруно Гисани: Марк, Марк, врати се.
(Applause)
(Аплауз)
Mark Bezos: Thank you.
Марк Безос: хвала вам.