Hi. This is my mobile phone. A mobile phone can change your life, and a mobile phone gives you individual freedom. With a mobile phone, you can shoot a crime against humanity in Syria. With a mobile phone, you can tweet a message and start a protest in Egypt. And with a mobile phone, you can record a song, load it up to SoundCloud and become famous. All this is possible with your mobile phone.
Здраво. Ово је мој мобилни телефон. Мобилни телефон вам може промијенити живот и даje вам личну слободу. Мобилним телефоном можете забиљежити злочин против човјечности у Сирији. Са мобилног телефона можете твитовати поруку и започети протест у Египту. Мобилним телефоном можете снимити пјесму, поставити је на SoundCloud и тако се прославити. Све ово је могуће захваљујући вашем мобилном телефону.
I'm a child of 1984, and I live in the city of Berlin. Let's go back to that time, to this city. Here you can see how hundreds of thousands of people stood up and protested for change. This is autumn 1989, and imagine that all those people standing up and protesting for change had a mobile phone in their pocket.
Ја сам дијете из 1984. године и живим у Берлину. Хајде да се вратимо у то вријеме, у овај град. Овдје можете видјети стотине хиљада људи који су устали и протестовали за промјене. Ово је било у јесен 1989., замислите да су сви ти људи који су били тамо и борили се за промјене имали мобилни телефон у џепу.
Who in the room has a mobile phone with you? Hold it up. Hold your phones up, hold your phones up! Hold it up. An Android, a Blackberry, wow. That's a lot. Almost everybody today has a mobile phone.
Ко од вас овдје има мобилни телефон са собом? Подигните их. Подигните своје телефоне. Подигните их. Задржите их још тренутак. Видим Android, Blackberry, вау. То је прилично. Готово сви данас имамо мобилни телефон.
But today I will talk about me and my mobile phone, and how it changed my life. And I will talk about this. These are 35,830 lines of information. Raw data. And why are these informations there? Because in the summer of 2006, the E.U. Commission tabled a directive.
Ипак, данас ћу говорити о себи и о свом мобилном телефону и о томе како ми је промијенио живот. Говорићу вам о овоме. То је 35 830 линија са информацијама. Сирови подаци. И откуд уопште ове информације овдје? То је због тога што је у љето 2006. године Европска комисија донијела директиву,
This directive [is] called Data Retention Directive. This directive says that each phone company in Europe, each Internet service company all over Europe, has to store a wide range of information about the users. Who calls whom? Who sends whom an email? Who sends whom a text message? And if you use your mobile phone, where you are. All this information is stored for at least six months, up to two years by your phone company or your Internet service provider.
познату под именом Директива ЕУ о задржавању података. Она налаже да свака телефонска компанија у Европи, сваки интернет провајдер широм Европе, мора чувати широки спектар информација о својим корисницима. Ко кога зове? Ко коме шаље мејл? Ко коме шаље SMS? При том, кад год користите мобилни телефон, биљежи се и гдје се налазите. Све ове информације се чувају најмање шест мјесеци, а највише двије године од стране ваше телефонске компаније или вашег интернет провајдера.
And all over Europe, people stood up and said, "We don't want this." They said, we don't want this data retention. We want self-determination in the digital age, and we don't want that phone companies and Internet companies have to store all this information about us. They were lawyers, journalists, priests, they all said: "We don't want this."
Широм Европе, људи су се побунили и рекли: ”Ми то не желимо.” Рекли су: ”Не желимо задржавање података. Желимо могућност за самоопредјељење у дигиталном добу и не желимо да телефонске и интернет компаније морају да чувају све ове информације о нама.” Међу њима су били адвокати, новинари, свештеници и сви су рекли: ”Не желимо то.”
And here you can see, like 10 thousands of people went out on the streets of Berlin and said, "Freedom, not fear." And some even said, this would be Stasi 2.0. Stasi was the secret police in East Germany.
Као што можете видјети, неких 10 хиљада људи је изашло на улице Берлина и поручило: ”Слобода, а не страх.” Неки су чак рекли да би ово био Штази 2.0. Штази је била тајна полиција у Источној Њемачкој.
And I also ask myself, does it really work? Can they really store all this information about us? Every time I use my mobile phone? So I asked my phone company, Deutsche Telekom, which was at that time the largest phone company in Germany, and I asked them, please, send me all the information you have stored about me. And I asked them once, and I asked them again, and I got no real answer. It was only blah blah answers.
И ја сам се запитао, да ли то стварно функционише? Да ли они заиста могу чувати све те информације о нама? Сваки пут кад користим мобилни телефон? Одлучио сам да питам своју телефонску компанију, Deutsche Telekom, у то вријеме највећу у Њемачкој, и замолио сам их да ми пошаљу све информације које чувају о мени. Питао сам их једном, па још једном и нисам добио прави одговор. Само празну причу.
But then I said, I want to have this information, because this is my life you are protocoling. So I decided to start a lawsuit against them, because I wanted to have this information. But Deutsche Telekom said, no, we will not give you this information. So at the end, I had a settlement with them. I'll put down the lawsuit and they will send me all the information I ask for. Because in the mean time, the German Constitutional Court ruled that the implementation of this E.U. directive into German law was unconstitutional.
Али онда сам рекао: ”Желим да добијем те информације, јер то што архивирате је, у ствари, мој живот." Тако сам одлучио да поднесем тужбу против њих, јер сам хтио да добијем те информације. Међутим, из Deutsche Telekom-а су рекли: ”Не, нећемо Вам дати те информације." На крају, ипак, успјели смо да постигнемо договор. Ја ћу повући тужбу, а они ће ми заузврат послати информације које сам тражио. То се догодило јер је у међувремену, њемачки Уставни суд пресудио да је спровођење ове директиве ЕУ по њемачком закону противуставно.
So I got this ugly brown envelope with a C.D. inside. And on the C.D., this was on. Thirty-five thousand eight hundred thirty lines of information. At first I saw it, and I said, okay, it's a huge file. Okay. But then after a while I realized, this is my life. This is six months of my life, into this file.
Тако сам добио ову неугледну смеђу коверту са CD-ом унутра. Ово је био садржај CD-а. 35 830 линија са информацијама. Испрва сам то само видио и рекао: ”У реду, фајл је огроман. У реду.” Међутим, после неког времена сам схватио да је то мој живот. То је шест мјесеци мог живота, садржаних у овом фајлу.
So I was a little bit skeptical, what should I do with it? Because you can see where I am, where I sleep at night, what I am doing. But then I said, I want to go out with this information. I want to make them public. Because I want to show the people what does data retention mean.
Био сам мало скептичан, шта да радим са њим? Јер он открива гдје се налазим, гдје спавам ноћу, шта радим. Ипак, схватио сам да желим да подијелим ове информације. Желим да их објавим, пошто хоћу да покажем људима шта задржавање података заправо значи.
So together with Zeit Online and Open Data City, I did this. This is a visualization of six months of my life. You can zoom in and zoom out, you can wind back and fast forward. You can see every step I take. And you can even see how I go from Frankfurt by train to Cologne, and how often I call in between.
Урадио сам то заједно са њемачким недељником ”Цајт-онлајн” и сајтом Open Data City. Ово је визуелни приказ шест мјесеци мог живота. Можете увећавати и смањивати, можете премотавати уназад и унапријед. Можете видјети сваки мој корак. А можете чак видјети и моје путовање возом од Франкфурта до Келна и колико често телефонирам у току њега.
All this is possible with this information. That's a little bit scary. But it is not only about me. It's about all of us. First, it's only like, I call my wife and she calls me, and we talk to each other a couple of times. And then there are some friends calling me, and they call each other. And after a while you are calling you, and you are calling you, and you have this great communication network.
Све то је могуће захваљујући овим информацијама. Мало је застрашујуће. Међутим, нисам само ја у питању. У питању смо сви ми. На почетку, то је само: ја позивам моју супругу и она мене, и разговарамо пар пута. Затим, неки пријатељи зову мене, и зову једни друге. После неког времена ти зовеш њега, он зове њу и на крају имате ову велику мрежу комуникације.
But you can see how your people are communicating with each other, what times they call each other, when they go to bed. You can see all of this. You can see the hubs, like who are the leaders in the group. If you have access to this information, you can see what your society is doing. If you have access to this information, you can control your society.
Можете видјети како ваши људи комуницирају једни са другима, у које доба зову једни друге, када иду на спавање. Можете видјети све то. Можете видјети чворишта, што открива ко су вође у групи. Уколико имате приступ овим информацијама, можете јасно видјети шта ради друштво око вас. Уколико имате приступ овим информацијама, можете контролисати друштво.
This is a blueprint for countries like China and Iran. This is a blueprint how to survey your society, because you know who talks to whom, who sends whom an email, all this is possible if you have access to this information. And this information is stored for at least six months in Europe, up to two years.
Ово је шема за земље попут Кине и Ирана. Ово је шема за контролисање друштва јер се зна ко са ким разговара, ко коме шаље мејлове. Све то је могуће уколико имате приступ овим информацијама. Те информације се чувају најмање шест мјесеци у Европи, до највише двије године.
Like I said at the beginning, imagine that all those people on the streets of Berlin in autumn of 1989 had a mobile phone in their pocket. And the Stasi would have known who took part at this protest, and if the Stasi would have known who are the leaders behind it, this may never have happened. The fall of the Berlin Wall would maybe not [have been] there. And in the aftermath, also not the fall of the Iron Curtain. Because today, state agencies and companies want to store as much information as they can get about us, online and offline. They want to have the possibility to track our lives, and they want to store them for all time.
Као што сам поменуо на почетку, замислите да су сви они на улицама Берлина, у јесен 1989. године, имали мобилни телефон у џепу. Штази би знао ко је учествовао у овом протесту, а да је Штази схватио ко стоји иза њега, можда се никад не би ни догодио. Можда тада не би ни било пада Берлинског зида. А као последица тога, ни пада Гвоздене завјесе. Па тако, данас, државне агенције и компаније желе да сачувају што је више могуће информација о нама, без обзира да ли смо на мрежи или нисмо. Они желе да имају могућност да прате наше животе и желе да задрже податке о томе заувијек.
But self-determination and living in the digital age is no contradiction. But you have to fight for your self-determination today. You have to fight for it every day. So, when you go home, tell your friends that privacy is a value of the 21st century, and it's not outdated. When you go home, tell your representative only because companies and state agencies have the possibility to store certain information, they don't have to do it. And if you don't believe me, ask your phone company what information they store about you.
Међутим, самоопредјељење и живот у дигиталном добу нијесу контрадикторни. Само што се данас морате борити за своје самоопредјељење. Морате се борити за то сваког дана. Према томе, кад се вратите кућама, кажите својим пријатељима да је приватност драгоцјеност 21. вијека и да то није застарјела идеја. Кад одете кући, реците свом представнику да, само због тога што компаније и државне агенције имају могућност да чувају одређене информације, оне не морају то и да раде. А ако ми не вјерујете, питајте своју телефонску компанију какве информације чувају о вама.
So, in the future, every time you use your mobile phone, let it be a reminder to you that you have to fight for self-determination in the digital age. Thank you.
Дакле, убудуће, сваки пут кад будете користили свој мобилни телефон, нека вам то буде подсјетник да се морате борити за самоопредјељење у овом дигиталном добу. Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)