Don't you love a good nap?
Зар не волите добру дремку?
(Laughter)
(Смех)
Just stealing away that small block of time to curl up on your couch for that sweet moment of escape. It's one of my favorite things, but something I took for granted before I began experiencing homelessness as a teenager. The ability to take a nap is only reserved for stability and sureness, something you can't find when you're carrying everything you own in your book bag and carefully counting the amount of time you're allowed to sit in any given place before being asked to leave.
Да украдете тај делић времена да бисте се склупчали на свом каучу и добили тај слатки тренутак бекства. То ми је једна од омиљених ствари, али и нешто што сам узимала здраво за готово пре него што сам доживела бескућништво као тинејџерка. Могућност да дремнете је резервисана само за стабилност и сигурност, нешто што не можете пронаћи када све што поседујете носите у својој школској торби и брижљиво мерите време које смете да проведете седећи на неком месту пре него што затраже од вас да одете.
I grew up in Atlanta, Georgia, bouncing from house to house with a loving, close-knit family as we struggled to find stability in our finances. But when my mom temporarily lost herself to mania and when that mania chose me as its primary scapegoat through both emotional and physical abuse, I fled for my safety. I had come to the conclusion that homelessness was safer for me than being at home. I was 16.
Одрасла сам у Атланти у Џорџији, идући од куће до куће уз уско повезану породицу пуну љубави, док смо се борили да пронађемо финансијску стабилност. Али, када је моја мама привремено оболела од маније, и када ме је та манија изабрала за свог главног жртвеног јарца кроз емоционално и физичко злостављање, побегла сам у потрази за безбедношћу. Закључила сам да је бескућништво безбедније по мене од боравка код куће. Имала сам 16 година.
During my homelessness, I joined Atlanta's 3,300 homeless youth in feeling uncared for, left out and invisible each night. There wasn't and still is not any place for a homeless minor to walk off the street to access a bed. I realized that most people thought of homelessness as some kind of lazy, drug-induced squalor and inconvenience, but that didn't represent my book bag full of clothes and schoolbooks, or my A+ grade point average. I would sit on my favorite bench downtown and watch as the hours passed by until I could sneak in a few hours of sleep on couches, in cars, in buildings or in storage units. I, like thousands of other homeless youth, disappeared into the shadows of the city while the whole world kept spinning as if nothing at all had gone terribly wrong. The invisibility alone almost completely broke my spirit.
Током свог бескућништва, придружила сам се групи од 3 300 младих бескућника у Атланти који су осећали да нико за њих не брине, да су изостављени и невидљиви сваке ноћи. Није постојало, нити још увек постоји, место за малолетног бескућника да се склони са улице и добије кревет за преноћиште. Схватила сам да већина људи доживљава бескућништво као некакву учмалу беду изазвану дрогом и неугодност, али то моја школска торба пуна одеће и уџбеника није представљала, као ни мој скроз одличан успех. Седела бих у центру града на својој омиљеној клупи и посматрала како сати пролазе док не успем да украдем неколико сати спавања на каучима, у колима, у зградама или магацинима. Као и хиљаде других младих бекућника, нестајала сам у сенкама града док се цео свет и даље окретао као да се ништа ужасно погрешно није десило. Сама невидљивост ми је скоро потпуно сломила дух.
But when I had nothing else, I had the arts, something that didn't demand material wealth from me in exchange for refuge. A few hours of singing, writing poetry or saving up enough money to disappear into another world at a play kept me going and jolting me back to life when I felt at my lowest. I would go to church services on Wednesday evenings and, desperate for the relief the arts gave me, I would go a few hours early, slip downstairs and into a part of the world where the only thing that mattered was whether or not I could hit the right note in the song I was perfecting that week. I would sing for hours. It gave me so much strength to give myself permission to just block it all out and sing.
Али, када нисам имала ништа друго, имала сам уметност, нешто што није захтевало да имам материјално богатство у замену за уточиште. Неколико сати певања, писања поезије или уштеда довољне количине новца да нестанем у другачијем свету позоришне представе давали су ми снагу да идем даље и враћали у живот када сам била на дну. Ишла сам на црквене службе средом увече и, жељна олакшања које ми је уметност доносила, отишла бих неколико сати раније, ушуњала се на доњи спрат и у део света у ком је једино било важно да ли ћу успети да погодим тачну ноту у песми коју сам усавршавала те недеље. Певала бих сатима. То ми је давало толико снаге да дозволим себи да све потиснем и певам.
Five years later, I started my organization, ChopArt, which is a multidisciplinary arts organization for homeless minors. ChopArt uses the arts as a tool for trauma recovery by taking what we know about building community and restoring dignity and applying that to the creative process. ChopArt is headquartered in Atlanta, Georgia, with additional programs in Hyderabad, India, and Accra, Ghana, and since our start in 2010, we've served over 40,000 teens worldwide. Our teens take refuge in the transformative elements of the arts, and they depend on the safe space ChopArt provides for them to do that. An often invisible population uses the arts to step into their light, but that journey out of invisibility is not an easy one.
Пет година након тога, покренула сам своју организацију, Чопарт, која је мултидисциплинарна уметничка организација за малолетне бескућнике. Чопарт користи уметност као средство за опоравак од трауме тако што узима оно што знамо о грађењу заједнице и враћању достојанства и примењује то на креативни процес. Чопарт има седиште у Атланти у Џорџији, уз додатне програме у Хајдерабаду у Индији и Акри у Гани, а од нашег оснивања 2010. године, радили смо са више од 40 000 тинејџера широм света. Наши тинејџери проналазе прибежиште у трансформативним елементима уметности и зависе од сигурног простора који им Чопарт обезбеђује за то. Често невидљива популација користи уметност да постане видљива, али то путовање из невидљивости није лако.
We have a sibling pair, Jeremy and Kelly, who have been with our program for over three years. They come to the ChopArt classes every Wednesday evening. But about a year ago, Jeremy and Kelly witnessed their mom seize and die right in front of them. They watched as the paramedics failed to revive her. They cried as their father signed over temporary custody to their ChopArt mentor, Erin, without even allowing them to take an extra pair of clothes on their way out. This series of events broke my heart, but Jeremy and Kelly's faith and resolve in ChopArt is what keeps me grounded in this work. Kelly calling Erin in her lowest moment, knowing that Erin would do whatever she could to make them feel loved and cared for, is proof to me that by using the arts as the entry point, we can heal and build our homeless youth population.
Имамо брата и сестру, Џеремија и Кели, који су у нашем програму преко три године. Долазе на часове у Чопарту сваке среде навече. Али, пре око годину дана, Џереми и Кели су били присутни када им је мајка добила напад и умрла пред њима. Гледали су како хитна помоћ није успела у томе да је оживи. Плакали су док је њихов отац давао пристанак за привремено старатељство ментору из Чопарта, Ерини, а да им чак није ни дозволио да узму одећу за преобуку на изласку. Овај низ догађаја ми је сломио срце, али Џеремијева и Келина вера и одлучност у Чопарту су оно што ме држи у овом послу. Кели је позвала Ерину када је била на дну, знајући да ће Ерин учинити све што може да се осећају вољено и да неко брине о њима, што је за мене доказ да кроз коришћење уметности као полазне тачке можемо да залечимо и развијeмо нашу популацију младих бескућника.
And we continue to build. We build with Devin, who became homeless with his family when his mom had to choose between medical bills or the rent. He discovered his love of painting through ChopArt. We build with Liz, who has been on the streets most of her teenage years but turns to music to return to herself when her traumas feel too heavy for her young shoulders. We build for Maria, who uses poetry to heal after her grandfather died in the van she's living in with the rest of her family.
И настављамо да стварамо. Стварамо са Девином, који је постао бескућник са породицом када је његова мама морала да бира између рачуна за лечење и кирије. Открио је своју љубав према сликању кроз Чопарт. Стварамо са Лизом, која је на улици провела већи део својих тинејџерских година, али која се окреће музици да пронађе себе када трауме постану претешке за њена млада леђа. Стварамо за Марију, која користи поезију да се опорави након смрти свог деде у комбију у ком живи са остатком породице.
And so to the youth out there experiencing homelessness, let me tell you, you have the power to build within you. You have a voice through the arts that doesn't judge what you've been through. So never stop fighting to stand in your light because even in your darkest times, we see you.
Тако, за младе људе који су бескућници, дозволите да вам кажем, имате моћ да стварате у себи. Имате глас кроз уметност која не суди о томе кроз шта сте прошли. Зато никада немојте престати да се борите за себе, јер чак и у најмрачнијим временима, ми вас видимо.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)