I'm 150 feet down an illegal mine shaft in Ghana. The air is thick with heat and dust, and it's hard to breathe. I can feel the brush of sweaty bodies passing me in the darkness, but I can't see much else. I hear voices talking, but mostly the shaft is this cacophony of men coughing, and stone being broken with primitive tools. Like the others, I wear a flickering, cheap flashlight tied to my head with this elastic, tattered band, and I can barely make out the slick tree limbs holding up the walls of the three-foot square hole dropping hundreds of feet into the earth. When my hand slips, I suddenly remember a miner I had met days before who had lost his grip and fell countless feet down that shaft.
Се наоѓам на длабочина од 45 метри во едно нелегално рудaрско окно во Гана. Воздухот е тежок, врел, правлив и тешко се дише. Можам да ги почувствувам испотените тела, кои поминуваат покрај мене во темнината, но не можам да видам ништо друго. Слушам гласови, но окното во суштина е какофонија од луѓе кои кашлаат и камења, кои се кршат со примитивни алатки. Како и другите луѓе, носам ефтина ламба која трепери, прицврстена за мојата глава со еластичен, искинат стегач и одвај ги распознавам мазните дрвени стебла кои го потпираат ѕидот на тесната дупка која е длабока стотици метри. Кога и да ми се лизнеше раката, наеднаш се присетував на еден рудар кој го сретнав неколку дена претходно, кој имаше изгубено рамнотежа и беше паднал многу длабоко во окното.
As I stand talking to you today, these men are still deep in that hole, risking their lives without payment or compensation, and often dying.
Додека зборувам пред вас денес, тие мажи се сè уште длабоко во таа дупка, ризикувајќи го својот живот без плата или некаков надомест и честопати умираат таму.
I got to climb out of that hole, and I got to go home, but they likely never will, because they're trapped in slavery.
Јас успеав да излезам од таа дупка и успеав да си отидам дома, но тие веројатно никогаш нема да излезат бидејќи се во заробеништво.
For the last 28 years, I've been documenting indigenous cultures in more than 70 countries on six continents, and in 2009 I had the great honor of being the sole exhibitor at the Vancouver Peace Summit. Amongst all the astonishing people I met there, I met a supporter of Free the Slaves, an NGO dedicated to eradicating modern day slavery. We started talking about slavery, and really, I started learning about slavery, for I had certainly known it existed in the world, but not to such a degree. After we finished talking, I felt so horrible and honestly ashamed at my own lack of knowledge of this atrocity in my own lifetime, and I thought, if I don't know, how many other people don't know? It started burning a hole in my stomach, so within weeks, I flew down to Los Angeles to meet with the director of Free the Slaves and offer them my help.
Во текот на изминативе 28 години, ги документирав домородните култури во повеќе од 70 држави на шест континенти и во 2009 г. ја имав големата чест да бидам единствениот изложувач на Мировниот самит во Ванкувер. Помеѓу сите неверојатни луѓе, кои ги сретнав таму, сретнав еден поддржувач на „Ослободете ги робовите,“ тоа е невладина организација, посветена на искоренување на современото ропство. Започнавме да зборуваме за ропството и навистина почнав да учам нешто за ропството за кое со сигурност знаев дека постои во светот, меѓутоа не до толкав степен. Откако завршивме со разговорот, се почувствував многу лошо и бев навистина засрамена поради моето незнаење за тој ужас, кој се случуваше во моментов и си помислив, дека ако јас не знам за тоа, тогаш колку многу други луѓе исто така не знаат за ова? Тоа започна да ме копка одвнатре и после неколку недели одлетав до Лос Анџелес за да се сретнам со директорот на „Ослободете ги робовите“ и да му ја понудам мојата помош.
Thus began my journey into modern day slavery. Oddly, I had been to many of these places before. Some I even considered like my second home. But this time, I would see the skeletons hidden in the closet.
Така започна моето патешествие во ропството на современиот свет. Чудно, но и претходно сум била во многу од тие места. Некои од нив дури и ги сметав за втор дом. Но, овој пат би ги набљудувала нивните скриени страни.
A conservative estimate tells us there are more than 27 million people enslaved in the world today. That's double the amount of people taken from Africa during the entire trans-Atlantic slave trade. A hundred and fifty years ago, an agricultural slave cost about three times the annual salary of an American worker. That equates to about $50,000 in today's money. Yet today, entire families can be enslaved for generations over a debt as small as $18. Astonishingly, slavery generates profits of more than $13 billion worldwide each year.
Просечната проценка ни кажува дека има повеќе од 27 милиони луѓе, коишто денеска се робови. Тоа е двојно повеќе од луѓето, земени од Африка во текот на целата транс-атлантска трговија со робови. Пред сто и педесет години, еден земјоделски роб чинеше околу три пати повеќе од годишната плата на еден американски работник. Тоа е еднакво на денешни 50.000 долари. Денес, цели семејства можат да бидат поробени со поколенија само поради долг од 18 долари. Зачудувачки, ропството носи заработувачка од повеќе од 13 милијарди долари секоја година во светот.
Many have been tricked by false promises of a good education, a better job, only to find that they're forced to work without pay under the threat of violence, and they cannot walk away.
Многу луѓе биле измамени преку лажни ветувања за добро образование, подобра работа, а на крај се соочуваат со принудна работа без плата, под закана за насилство и затоа не можат да се оттрнат од таму.
Today's slavery is about commerce, so the goods that enslaved people produce have value, but the people producing them are disposable. Slavery exists everywhere, nearly, in the world, and yet it is illegal everywhere in the world.
Во современото ропство станува збор за трговија, на тој начин што производите коишто поробените луѓе ги произведуваат, имаат цена, а луѓето пак служат за еднократна употреба. Ропството постои речиси насекаде во светот и покрај тоа што е нелегално секаде во светот.
In India and Nepal, I was introduced to the brick kilns. This strange and awesome sight was like walking into ancient Egypt or Dante's Inferno. Enveloped in temperatures of 130 degrees, men, women, children, entire families in fact, were cloaked in a heavy blanket of dust, while mechanically stacking bricks on their head, up to 18 at a time, and carrying them from the scorching kilns to trucks hundreds of yards away. Deadened by monotony and exhaustion, they work silently, doing this task over and over for 16 or 17 hours a day. There were no breaks for food, no water breaks, and the severe dehydration made urinating pretty much inconsequential. So pervasive was the heat and the dust that my camera became too hot to even touch and ceased working. Every 20 minutes, I'd have to run back to our cruiser to clean out my gear and run it under an air conditioner to revive it, and as I sat there, I thought, my camera is getting far better treatment than these people.
Во Индија и Непал ми покажаа печки за печење на тули. Таа чудна и страшна глетка беше како прошетка во древен Египет или во „Пеколот“ на Данте. При температура од 54 степени, мажи, жени, деца, цели семејства всушност, беа прекриени со дебел слој на прашина додека механички редеа тули врз своите глави, по 18 наеднаш и ги носеа од врелите печки до камионите кои се наоѓаа на стотици метри одалеченост. Умртвени од монотонијата и истоштеноста, тие работат тивко, извршувајќи ја оваа задача одново и одново 16 или 17 часа дневно. Немаше паузи за храна, немаше паузи за пиење вода, а поради тешката дехидрација, уринирањето беше сведено на минимум. Топлината и правот беа толку многу продорни што фотоапаратот стана прежежок, дури и за да го допрам и престана да работи. На секои 20 минути требаше да трчам до џипот за да ја чистам опремата и да ја ставам под клима уред, да ја оживеам; и додека седев таму, си помислив, дека мојот фотоапарат добива многу подобар третман отколку овие луѓе.
Back in the kilns, I wanted to cry, but the abolitionist next to me quickly grabbed me and he said, "Lisa, don't do that. Just don't do that here." And he very clearly explained to me that emotional displays are very dangerous in a place like this, not just for me, but for them. I couldn't offer them any direct help. I couldn't give them money, nothing. I wasn't a citizen of that country. I could get them in a worse situation than they were already in. I'd have to rely on Free the Slaves to work within the system for their liberation, and I trusted that they would. As for me, I'd have to wait until I got home to really feel my heartbreak.
Кога се вратив кај печките, сакав да заплачам, но аболиционистот кој беше до мене веднаш ме зграпчи и рече: "Лиза, немој. Само немој овде." Тој многу јасно ми објасни, дека покажувањето емоции е многу опасно на едно такво место, не само за мене, туку и за нив. Не можев да им понудам директна помош. Не можев да им дадам пари, ништо. Не бев граѓанин на таа држава. Можев да им ја влошам и така лошата ситуација во која веќе се наоѓаа. Морав да се потпрам на „Ослободете ги робовите“ кои за нивно ослободување се бореа преку правни механизми и верував дека ќе успеат во тоа. Што се однесува до мене, морав да почекам до дома за навистина да ја почувствувам мојата болка.
In the Himalayas, I found children carrying stone for miles down mountainous terrain to trucks waiting at roads below. The big sheets of slate were heavier than the children carrying them, and the kids hoisted them from their heads using these handmade harnesses of sticks and rope and torn cloth. It's difficult to witness something so overwhelming. How can we affect something so insidious, yet so pervasive? Some don't even know they're enslaved, people working 16, 17 hours a day without any pay, because this has been the case all their lives. They have nothing to compare it to. When these villagers claimed their freedom, the slaveholders burned down all of their houses. I mean, these people had nothing, and they were so petrified, they wanted to give up, but the woman in the center rallied for them to persevere, and abolitionists on the ground helped them get a quarry lease of their own, so that now they do the same back-breaking work, but they do it for themselves, and they get paid for it, and they do it in freedom.
На Хималаите налетав на деца, кои носеа камења со километри по планински терен до камионите, коишто чекаа на патот. Големите камени плочи беа потешки од самите деца кои ги носеа, а ги носеа обесувајќи ги на своите глави со помош на рачно изработени рамки од стапови и јажиња и искината ткаенина. Тешко е да се набљудува нешто толку измачувачко. Како можеме да влијаеме врз нешто толку ужасно, а коешто е толку широко распространето? Некои од нив дури и не знаат дека се робови, луѓе коишто работат 16, 17 часа дневно без плата, бидејќи вака им поминувал целиот нивен живот. Немаат со што да го споредат. Кога овие селани застанаа за својата слобода, робовласниците им ги запалија сите нивни куќи. Мислам, овие луѓе немаа ништо, и беа толку исплашени, што сакаа да се откажат, но жената од центарот ги убеди да настојуваат а аболиционистите им помогнаа да изнајмат сопствен каменолом, така што, тие сега ја работат истата макотрпна работа, но работат за себе, им се плаќа за тоа и исто така тие се слободни.
Sex trafficking is what we often think of when we hear the word slavery, and because of this worldwide awareness, I was warned that it would be difficult for me to work safely within this particular industry.
Трговијата со луѓе е нешто на кое често помислуваме, кога ќе слушнеме за ропството во светот и поради оваа глобална свесност, ме предупредија дека ќе биде опасно да работам безбедно во оваа индустрија.
In Kathmandu, I was escorted by women who had previously been sex slaves themselves. They ushered me down a narrow set of stairs that led to this dirty, dimly fluorescent lit basement. This wasn't a brothel, per se. It was more like a restaurant. Cabin restaurants, as they're known in the trade, are venues for forced prostitution. Each has small, private rooms, where the slaves, women, along with young girls and boys, some as young as seven years old, are forced to entertain the clients, encouraging them to buy more food and alcohol. Each cubicle is dark and dingy, identified with a painted number on the wall, and partitioned by plywood and a curtain. The workers here often endure tragic sexual abuse at the hands of their customers. Standing in the near darkness, I remember feeling this quick, hot fear, and in that instant, I could only imagine what it must be like to be trapped in that hell. I had only one way out: the stairs from where I'd come in. There were no back doors. There were no windows large enough to climb through. These people have no escape at all, and as we take in such a difficult subject, it's important to note that slavery, including sex trafficking, occurs in our own backyard as well.
Во Катманду, бев придружувана од жени, коишто претходно и самите биле секс робинки. Тие ме однесоа надолу по едни тесни скали коишто водеа до еден валкан, слабо осветлен подрум. Тоа не беше јавна куќа, само по себе. Повеќе изгледаше на ресторан. Кабинските ресторани, како што се познати во трговијата, се места за присилна проституција. Секој од нив има мали, приватни соби, каде робовите, жени, заедно со мали момчиња и девојчиња, некои од нив едвај седумгодишни, се присилувани да ги забавуваат клиентите, притоа поттикнувајќи ги да купуваат повеќе храна и алкохол. Секоја собичка е мрачна и валкана, означена со број кој е обоен на ѕидот, и притоа се поделени со шперплоча и завеса. Работниците овде честопати претрпуваат трагични сексуални злоставувања во рацете на нивните клиенти. Додека стоев во темнината, почувствував еден брз и силен страв и во тој момент можев само да си претпоставам, какво е чувството да бидеш заробен во тој пекол. Имав само еден излез: скалите од каде што влегов. Немаше заден излез. Немаше големи прозорци за да се прекачиш. Овие луѓе немаа никаков излез и додека зборуваме за една ваква тешка тема, важно е да се каже дека ропството, вклучително и трговијата со луѓе, исто така ја има и во „нашиот двор.“
Tens of hundreds of people are enslaved in agriculture, in restaurants, in domestic servitude, and the list can go on. Recently, the New York Times reported that between 100,000 and 300,000 American children are sold into sex slavery every year. It's all around us. We just don't see it.
Илјадници луѓе се заробени во земјоделството, во рестораните, во домашен притвор и уште на многу други места. Неодамна, Њујорк Тајмс објави дека помеѓу 100.000 и 300.000 американски деца секоја година се продаваат за сексуални услуги. Тоа се случува околу нас. Едноставно не го забележуваме.
The textile industry is another one we often think of when we hear about slave labor. I visited villages in India where entire families were enslaved in the silk trade. This is a family portrait. The dyed black hands are the father, while the blue and red hands are his sons. They mix dye in these big barrels, and they submerge the silk into the liquid up to their elbows, but the dye is toxic.
Текстилната индустрија е друг пример на кој ни текнува кога ќе слушнеме за робовскиот труд. Посетив села во Индија, каде цели семејства се поробени во трговијата на свила. Ова е семеен портрет. Црно офарбаните раце се на таткото, додека пак сините и црвените раце се на неговите синови. Тие мешаат боја во овие големи буриња, и ја потопуваат свилата во течноста се до нивните лакти, но бојата е отровна.
My interpreter told me their stories.
Преведувачот ми го раскажа нивното минато.
"We have no freedom," they said. "We hope still, though, that we could leave this house someday and go someplace else where we actually get paid for our dyeing."
„Немаме слобода,“ велеа тие. „Сепак, се надеваме, дека ќе можеме да ја напуштиме оваа куќа еден ден и дека ќе отидеме на друго место, кадешто ќе ни плаќаат за бојадисувањето.“
It's estimated that more than 4,000 children are enslaved on Lake Volta, the largest man-made lake in the world. When we first arrived, I went to have a quick look. I saw what seemed to be a family fishing on a boat, two older brothers, some younger kids, makes sense right? Wrong. They were all enslaved. Children are taken from their families and trafficked and vanished, and they're forced to work endless hours on these boats on the lake, even though they do not know how to swim.
Се проценува, дека повеќе од 4 000 деца се поробени на Езерото Волта, најголемото вештачко езеро во светот. Кога пристигнавме, набрзина разгледав. Најпрвин ми личеше на семејство во чамец, кое лови риби, двајца постари браќа, неколку помали деца, тоа има смисла нели? Грешка. Сите тие беа поробени. Децата ги земаат од нивните семејства ги препродаваат и им се губи трагата, а потоа ги принудуваат да работат бескрајни часови на овие чамци на езерото, дури иако не знаат да пливаат.
This young child is eight years old. He was trembling when our boat approached, frightened it would run over his tiny canoe. He was petrified he would be knocked in the water. The skeletal tree limbs submerged in Lake Volta often catch the fishing nets, and weary, frightened children are thrown into the water to untether the lines. Many of them drown.
Ова мало дете има осум години. Тоа трепереше, кога нашиот чамецот му се приближи, исплашено дека ќе го прегазиме во неговото мало кану. Беше исплашено дека ќе се преврти во водата. Во голите гранки на дрвјата потопени во езерото Волта, често се заплеткуваат риболовните мрежи, а изморените, исплашени деца ги фрлаат во водата, за да ги отплеткаат. Многу од нив се дават.
For as long as he can recall, he's been forced to work on the lake. Terrified of his master, he will not run away, and since he's been treated with cruelty all his life, he passes that down to the younger slaves that he manages.
Колку што се сеќаваше, тој бил принуден да работи на езерото. Исплашен од својот господар, тој не бегал и бидејќи целиот живот сурово се однесувале кон него, на истиот тој начин, тој ги третирал помладите робови со коишто управуваше.
I met these boys at five in the morning, when they were hauling in the last of their nets, but they had been working since 1 a.m. in the cold, windy night. And it's important to note that these nets weigh more than a thousand pounds when they're full of fish.
Овие момчиња ги сретнав во пет часот изутрината, кога ја фрлаа последната мрежа, но тие работеа уште од 1 часот по полноќ во студената и ветровита ноќ. Важно е да се каже, дека овие мрежи тежеа повеќе од половина тон тогаш кога се полни со риба.
I want to introduce you to Kofi. Kofi was rescued from a fishing village. I met him at a shelter where Free the Slaves rehabilitates victims of slavery. Here he's seen taking a bath at the well, pouring big buckets of water over his head, and the wonderful news is, as you and I are sitting here talking today, Kofi has been reunited with his family, and what's even better, his family has been given tools to make a living and to keep their children safe. Kofi is the embodiment of possibility. Who will he become because someone took a stand and made a difference in his life?
Сакам да ви го претставам Кофи. Кофи беше спасен од едно риболовно село. Го сретнав во засолништето, каде „Ослободете ги робовите“ ги рехабилитираа жртвите на ропство. Тука тој се бања на кладенецот, сипувајќи големи кофи вода врз главата, и прекрасната вест е дека додека јас и вие зборуваме денеска, Кофи повторно е со неговото семејство и она што е уште подобро, на семејството му дадоа алатки со кои ќе заработуваат за живот и со кои ќе ја осигураат безбедноста на децата. Кофи е отелотворување на можноста. Што ќе постане тој бидејќи некој се заложил за него и му го променил животот?
Driving down a road in Ghana with partners of Free the Slaves, a fellow abolitionist on a moped suddenly sped up to our cruiser and tapped on the window. He told us to follow him down a dirt road into the jungle. At the end of the road, he urged us out of the car, and told the driver to quickly leave. Then he pointed toward this barely visible footpath, and said, "This is the path, this is the path. Go." As we started down the path, we pushed aside the vines blocking the way, and after about an hour of walking in, found that the trail had become flooded by recent rains, so I hoisted the photo gear above my head as we descended into these waters up to my chest. After another two hours of hiking, the winding trail abruptly ended at a clearing, and before us was a mass of holes that could fit into the size of a football field, and all of them were full of enslaved people laboring. Many women had children strapped to their backs while they were panning for gold, wading in water poisoned by mercury. Mercury is used in the extraction process.
Додека се возевме по еден пат во Гана со партнерите од „Ослободете ги робовите,“ еден колега аболиционист на мотор наеднаш забрза до нашиот џип и ни чукна на прозорецот. Ни рече да го следиме по еден валкан пат кој водеше во џунглата. На крајот од патот, нè извади од колата, и му кажа на возачот веднаш да си замине. Потоа покажа кон една одвај забележлива патека и рече: „Тоа е патот, тоа е патот. Одете.“ Движејќи се, ги тргавме лозите настрана коишто го блокираа патот и после еден час пешачење, видов дека патеката е поплавена од неодамнешните дождови, па затоа, го кревав фотоапаратот над глава како што одевме понатаму, бидејќи водата веќе ми беше до гради. После два часа пешачење, патчето ненадејно заврши на една чистинка и пред нас имаше многу дупки, кои беа со големина на фудбалско игралиште, и сите беа полни со робови, коишто работеа. Многу жени имаа деца кои им беа прицврстени за грб, додека тие го промиваа златоносниот песок, движејќи се во водата загадена со жива. Живата се користи во прочистителниот процес.
These miners are enslaved in a mine shaft in another part of Ghana. When they came out of the shaft, they were soaking wet from their own sweat. I remember looking into their tired, bloodshot eyes, for many of them had been underground for 72 hours. The shafts are up to 300 feet deep, and they carry out heavy bags of stone that later will be transported to another area, where the stone will be pounded so that they can extract the gold.
Овие рудари се робови во едно рударско окно во друг дел од Гана. Кога излегуваа од окното, тие беа жива вода од сопствената пот. Се сеќавам дека ги гледав во изморените и крвави очи, бидејќи многу од нив под земја беа и по 72 часа. Јамите се со длабочина до 90 метри, а тие со себе носат тешки вреќи со камења, коишто подоцна ќе бидат транспортирани до друга област, каде камењата ќе бидат дробени, за да може да се извлече златото.
At first glance, the pounding site seems full of powerful men, but when we look closer, we see some less fortunate working on the fringes, and children too. All of them are victim to injury, illness and violence. In fact, it's very likely that this muscular person will end up like this one here, racked with tuberculosis and mercury poisoning in just a few years.
На прв поглед, местот за дробење изгледа како да е полно со силни мажи, но кога погледнавме одблизу, видовме некои несреќници кои работеа по страните, а исто така и деца. Сите се жртви на повреди, болести и насилство. Всушност, многу е веројатно дека овој мускулест човек ќе заврши како овој овде, погоден од туберкулоза и труење со жива само после неколку години.
This is Manuru. When his father died, his uncle trafficked him to work with him in the mines. When his uncle died, Manuru inherited his uncle's debt, which further forced him into being enslaved in the mines. When I met him, he had been working in the mines for 14 years, and the leg injury that you see here is actually from a mining accident, one so severe doctors say his leg should be amputated. On top of that, Manuru has tuberculosis, yet he's still forced to work day in and day out in that mine shaft.
Ова е Мануру. Кога татко му починал, неговиот чичко го продал за да работи со него во рудниците. Кога чичко му починал, Мануру го наследил неговиот долг што и понатаму го принудило да остане роб во рудниците. Кога го сретнав, тој работеше во рудниците од 14 години, а повредата на ногата, која ја гледате овде е како резултат на несреќа во рудникот, толку тешка, што лекарите велат дека треба да му биде ампутирана. Како капак на сè, Мануру има и туберкулоза, но и покрај тоа, тој е принуден да работи секој ден во оваа рударска јама.
Even still, he has a dream that he will become free and become educated with the help of local activists like Free the Slaves, and it's this sort of determination, in the face of unimaginable odds, that fills me with complete awe.
И покрај тоа, тој сонува дека ќе биде ослободен и дека ќе се образува со помош на локалните активисти, како што се „Ослободете ги робовите,“ и токму таквата решителност, наспроти многу малите шанси, е она што ме исполнува со стравопочит.
I want to shine a light on slavery. When I was working in the field, I brought lots of candles with me, and with the help of my interpreter, I imparted to the people I was photographing that I wanted to illuminate their stories and their plight, so when it was safe for them, and safe for me, I made these images. They knew their image would be seen by you out in the world. I wanted them to know that we will be bearing witness to them, and that we will do whatever we can to help make a difference in their lives. I truly believe, if we can see one another as fellow human beings, then it becomes very difficult to tolerate atrocities like slavery. These images are not of issues. They are of people, real people, like you and me, all deserving of the same rights, dignity and respect in their lives. There is not a day that goes by that I don't think of these many beautiful, mistreated people I've had the tremendous honor of meeting.
Сакам да фрлам светлина врз ропството. Додека работев на полето донесов многу свеќи со мене и со помошта на мојот преведувач, им кажав на луѓето кои ги фотографирав дека сакам да ги расветлам нивните приказни и нивната судбина, а кога не беше опасно за нив и за мене, ги направив овие слики. Тие знаеа, дека нивната слика ќе биде видена од вас насекаде низ светот. Сакав тие да знаат, дека ќе сведочиме за нив и дека ќе направиме сè што можеме за да им помогнеме да си го променат животот. Вистински верувам, дека ако едни со други се гледаме како еднакви човечки битија, тогаш ќе биде многу тешко да се толерираат злосторствата налик на ропството. Ова не се фотографии на проблеми. Тоа се фотографии на луѓе, вистински луѓе, како вас и мене, кои ги заслужуваат истите права, достоинство и почит во своите животи. Нема ден, а да не мислам на овие многубројни, убави, малтретирани луѓе, што имав голема чест да ги сретнам.
I hope that these images awaken a force
Се надевам, дека овие фотографии ќе побудат сила
in those who view them, people like you, and I hope that force will ignite a fire, and that fire will shine a light on slavery, for without that light, the beast of bondage can continue to live in the shadows.
во оние кои ги гледат, во луѓето како вас и се надевам дека силата ќе запали оган и дека тој оган ќе фрли светлина врз ропството, бидејќи без таа светлина, ѕверот наречен ропство ќе продолжи да живее во сенките.
Thank you very much.
Многу ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)