My research lab sits about a mile from where several bombs exploded during the Boston Marathon in 2013. The surviving bomber, Dzhokhar Tsarnaev of Chechnya, was tried, convicted and sentenced to death.
Моја истраживачка лабораторија се налази на око километар и по од места на ком је експлодирало неколико бомби током Бостонског маратона 2013. године. Бомбаш који је преживео, Џохар Царнајев из Чеченије, одведен је на суд, проглашен кривим и осуђен на смрт.
Now, when a jury has to make the decision between life in prison and the death penalty, they base their decision largely on whether or not the defendant feels remorseful for his actions. Tsarnaev spoke words of apology, but when jurors looked at his face, all they saw was a stone-faced stare. Now, Tsarnaev is guilty, there's no doubt about that. He murdered and maimed innocent people, and I'm not here to debate that. My heart goes out to all the people who suffered. But as a scientist, I have to tell you that jurors do not and cannot detect remorse or any other emotion in anybody ever. Neither can I, and neither can you, and that's because emotions are not what we think they are. They are not universally expressed and recognized. They are not hardwired brain reactions that are uncontrollable. We have misunderstood the nature of emotion for a very long time, and understanding what emotions really are has important consequences for all of us.
Када порота мора да одлучи између доживотног затвора и смртне казне она махом заснива своју одлуку на томе да ли се окривљени каје због својих дела. Царнајев је изјавио да му је жао, али када су му поротници погледали у лице, видели су само окамењен поглед. Царнајев је крив; у то нема сумње. Убио је и осакатио невине људе, а ја нисам овде да расправљам о томе. Саосећам са свима који су пропатили. Али, као научница, морам да вам кажем да поротници не примећују и не могу никада да открију кајање или било коју другу емоцију на некоме. Не можемо то ни ја ни ви, а то је због тога што емоције нису оно за шта их сматрамо. Не постоји универзално исказивање емоција или њихово препознавање. Оне нису урођене реакције мозга које су ван контроле. Погрешно смо разумели природу емоција јако дуго, а разумевање шта су заправо емоције има значајне последице по све нас.
I have studied emotions as a scientist for the past 25 years, and in my lab, we have probed human faces by measuring electrical signals that cause your facial muscles to contract to make facial expressions. We have scrutinized the human body in emotion. We have analyzed hundreds of physiology studies involving thousands of test subjects. We've scanned hundreds of brains, and examined every brain imaging study on emotion that has been published in the past 20 years. And the results of all of this research are overwhelmingly consistent. It may feel to you like your emotions are hardwired and they just trigger and happen to you, but they don't. You might believe that your brain is prewired with emotion circuits, that you're born with emotion circuits, but you're not. In fact, none of us in this room have emotion circuits in our brain. In fact, no brain on this planet contains emotion circuits.
Проучавала сам емоције као научник протеклих 25 година, а у мојој лабораторији смо испитивали људска лица помоћу мерења електричних сигнала који узрокују грчење ваших мишића на лицу ради стварања израза лица. Детаљно смо испитивали људско тело под дејством емоције. Анализирали смо стотине физиолошких студија које укључују хиљаде испитаника. Скенирали смо стотине мозгова и испитали сваку студију о емоцијама која укључује снимке мозга објављену у протеклих 20 година. А резултати свих ових истраживања су невероватно доследни. Може вам се чинити да су ваше емоције урођене, да се само покрећу и дешавају, али није тако. Може бити да верујете да вам је мозак предодређен на реаговање због емоционалних образаца, да сте рођени са тим обрасцима, али нисте. Заправо, нико од нас у овој просторији нема емоционалне обрасце у свом мозгу. Заправо, ниједан мозак на овој планети не садржи емоционалне обрасце.
So what are emotions, really? Well, strap on your seat belt, because ... emotions are guesses. They are guesses that your brain constructs in the moment where billions of brain cells are working together, and you have more control over those guesses than you might imagine that you do.
Па, шта су емоције заиста? Па, вежите се јер... емоције су нагађања. Оне су нагађања која ваш мозак ствара у тренутку када милијарде можданих ћелија ради удружено, а имате више контроле над овим нагађањима него што можете замислити.
Now, if that sounds preposterous to you, or, you know, kind of crazy, I'm right there with you, because frankly, if I hadn't seen the evidence for myself, decades of evidence for myself, I am fairly sure that I wouldn't believe it either. But the bottom line is that emotions are not built into your brain at birth. They are just built.
Ако вам то звучи бесмислено или, знате, лудо, слажем се са вама јер, искрено, да нисам рођеним очима видела доказе, доказе прикупљане деценијама, прилично сам сигурна да ни ја не бих веровала у то. Али, суштина је да емоције нису уграђене у ваш мозак на рођењу. Само се изграђују.
To see what I mean, have a look at this. Right now, your brain is working like crazy. Your neurons are firing like mad trying to make meaning out of this so that you see something other than black and white blobs. Your brain is sifting through a lifetime of experience, making thousands of guesses at the same time, weighing the probabilities, trying to answer the question, "What is this most like?" not "What is it?" but "What is this most like in my past experience?" And this is all happening in the blink of an eye. Now if your brain is still struggling to find a good match and you still see black and white blobs, then you are in a state called "experiential blindness," and I am going to cure you of your blindness. This is my favorite part. Are you ready to be cured?
Да бисте видели шта подразумевам под тим погледајте ово. Управо сада ваш мозак ради као луд. Ваши неурони раде као помахнитали покушавајући да нађу смисао у овоме да бисте видели нешто друго уместо црних и белих мрља. Ваш мозак детаљно претражује ваше животно искуство, док истовремено ствара хиљаде претпоставки, одмеравајући вероватноће да се нешто деси, покушавајући да нађе одговор на питање: „На шта ово највише личи?“ Не: „Шта је ово?“, већ: „На шта из мог претходног искуства ово највише личи?“ А све се ово дешава у делићу секунде. Ако се ваш мозак још увек мучи да пронађе одговарајући еквивалент, а и даље видите црне и беле мрље, онда се налазите у стању које се назива „експриментално слепило“, а ја ћу вас излечити од тог слепила. Ово је мој омиљени део. Да ли сте спремни за излечење?
(Cheers)
(Узвици)
All right. Here we go.
У реду. Идемо.
(Gasps)
(Уздаси)
All right. So now many of you see a snake, and why is that? Because as your brain is sifting through your past experience, there's new knowledge there, the knowledge that came from the photograph. And what's really cool is that that knowledge which you just acquired moments ago is changing how you experience these blobs right now. So your brain is constructing the image of a snake where there is no snake, and this kind of a hallucination is what neuroscientists like me call "predictions." Predictions are basically the way your brain works. It's business as usual for your brain. Predictions are the basis of every experience that you have. They are the basis of every action that you take. In fact, predictions are what allow you to understand the words that I'm speaking as they come out of my --
Добро. Сада многи међу вама виде змију, а због чега је то тако? Пошто ваш мозак детаљно претражује ваше претходно искуство, јавља се ново сазнање, сазнање које је проистекло из фотографије. А оно што је интересантно је да сазнање до којег сте дошли само пре неколико тренутака управо мења ваш доживљај ових мрља. Дакле, ваш мозак конструише слику змије тамо где је нема, а ова врста халуцинације је нешто што неуронаучници као што сам ја називају „предвиђања“. Предвиђања су заправо начин на који ваш мозак ради. То је веома уобичајена радња за ваш мозак. Предвиђања су основа сваког вашег доживљаја. Она су основа сваке акције коју предузмете. Заправо, предвиђања вам омогућавају да разумете речи које изговарам док излазе из мојих --
Audience: Mouth. Lisa Feldman Barrett: Mouth. Exactly.
Публика: Уста. Лиза Фелдман Барет: Уста. Тачно тако.
Predictions are primal. They help us to make sense of the world in a quick and efficient way. So your brain does not react to the world. Using past experience, your brain predicts and constructs your experience of the world.
Предвиђања су исконска ствар. Помажу нам да брзо и ефикасно пронађемо смисао у свету. Дакле, ваш мозак не реагује на свет. Уз коришћење претходног искуства, ваш мозак предвиђа и конструише ваш доживљај света.
The way that we see emotions in others are deeply rooted in predictions. So to us, it feels like we just look at someone's face, and we just read the emotion that's there in their facial expressions the way that we would read words on a page. But actually, under the hood, your brain is predicting. It's using past experience based on similar situations to try to make meaning. This time, you're not making meaning of blobs, you're making meaning of facial movements like the curl of a lip or the raise of an eyebrow. And that stone-faced stare? That might be someone who is a remorseless killer, but a stone-faced stare might also mean that someone is stoically accepting defeat, which is in fact what Chechen culture prescribes for someone in Dzhokhar Tsarnaev's situation.
Начин на који опажамо емоције у другима је дубоко укорењен у предвиђањима. Тако нам се чини да можемо само да погледамо у нечије лице и да само ишчитамо емоцију која је у њиховом изразу лица онако како бисмо прочитали речи на некој страници. Али, заправо, када загребете испод површине, ваш мозак предвиђа. Користи претходно искуство засновано на сличним ситуацијама да покуша да открије смисао. Овога пута не покушавате да уобличите мрље у смислену целину већ дешифрујете покрете лица као што су померање усне или подизање обрве. А онај окамењени поглед? То би могао бити убица који не осећа кајање, али би окамењени поглед могао да значи и да неко стоички прихвата пораз, што је заправо оно што чеченска култура прописује некоме ко се нађе у ситуацији у којој се нашао Џохар Царнајев.
So the lesson here is that emotions that you seem to detect in other people actually come in part from what's inside your own head. And this is true in the courtroom, but it's also true in the classroom, in the bedroom, and in the boardroom.
Тако је поука из овога да емоције које вам се чини да примећујете у другим људима заправо делимично потичу из онога што вам се налази у глави. А ово важи за судницу, али и за учионицу, спаваћу собу и просторију за састанке.
And so here's my concern: tech companies which shall remain nameless ... well, maybe not. You know, Google, Facebook --
Ево и онога што мене брине - технолошке компаније које ће остати анонимне... па, можда и не. Знате, Гугл, Фејсбук --
(Laughter)
(Смех)
are spending millions of research dollars to build emotion-detection systems, and they are fundamentally asking the wrong question, because they're trying to detect emotions in the face and the body, but emotions aren't in your face and body. Physical movements have no intrinsic emotional meaning. We have to make them meaningful. A human or something else has to connect them to the context, and that makes them meaningful. That's how we know that a smile might mean sadness and a cry might mean happiness, and a stoic, still face might mean that you are angrily plotting the demise of your enemy. Now, if I haven't already gone out on a limb, I'll just edge out on that limb a little further and tell you that the way that you experience your own emotion is exactly the same process. Your brain is basically making predictions, guesses, that it's constructing in the moment with billions of neurons working together.
троше милионе долаза за истраживања да би направили системе који детектују емоције, а у основи постављају погрешно питање, јер покушавају да открију емоције на лицу и телу, али емоције нису на вашем лицу и телу. Физички покрети немају унутрашње емоционално значење. Ми морамо да их учинимо смисленим. Људско биће или нешто друго мора да их повеже са контекстом, а то их чини смисленима. Тако знамо да осмех може да значи тугу, плач може да значи срећу, а стоичко, непомично лице може да значи да љутито смишљате смрт свог непријатеља. Ако већ нисам превише ризиковала са овим, волела бих да одем и мало даље и да вам кажем да је начин на који доживљавате сопствене емоције потпуно исти процес. Ваш мозак у суштини ствара предвиђања, претпоставке које конструише у тренутку уз помоћ милијарди неурона који удружено раде на томе.
Now your brain does come prewired to make some feelings, simple feelings that come from the physiology of your body. So when you're born, you can make feelings like calmness and agitation, excitement, comfort, discomfort. But these simple feelings are not emotions. They're actually with you every waking moment of your life. They are simple summaries of what's going on inside your body, kind of like a barometer. But they have very little detail, and you need that detail to know what to do next. What do you about these feelings? And so how does your brain give you that detail? Well, that's what predictions are. Predictions link the sensations in your body that give you these simple feelings with what's going on around you in the world so that you know what to do. And sometimes, those constructions are emotions.
Ваш мозак је заиста предодређен на то да створи неке осећаје, једноставне осећаје који проистичу из физиологије вашег тела. Дакле, када се родите, можете да осетите ствари попут смирености и узнемирености, узбуђења, пријатности, непријатности, али ови једноставни осећаји нису емоције. Заправо су са вама у сваком тренутку вашег свесног живота. То су једноставни прегледи онога што вам се дешава у телу, налик барометру. Али оне садрже врло мало детаљних података, а вама су они потребни да бисте знали шта следеће да урадите. Шта радите када се ови осећаји јаве? И како вам мозак даје тај детаљ? Па, то су предвиђања. Предвиђања повезују осете у вашем телу који покрећу у вама ове основне осећаје са оним што се дешава у свету да бисте знали шта да радите. А понекад, ове конструкције су емоције.
So for example, if you were to walk into a bakery, your brain might predict that you will encounter the delicious aroma of freshly baked chocolate chip cookies. I know my brain would predict the delicious aroma of freshly baked chocolate cookies. And our brains might cause our stomachs to churn a little bit, to prepare for eating those cookies. And if we are correct, if in fact some cookies have just come out of the oven, then our brains will have constructed hunger, and we are prepared to munch down those cookies and digest them in a very efficient way, meaning that we can eat a lot of them, which would be a really good thing.
Тако, на пример, ако уђете у пекару, ваш мозак ће можда предвидети да ћете наићи на опојну арому недавно направљених колачића са чоколадним мрвицама. Знам да би мој мозак предвидео опојну арому недавно направљених колачића са чоколадним мрвицама. А наш мозак може покренути мало комешање у стомаку да нас припреми да те колаче поједемо. Ако смо у праву, ако су неки колачи заправо тек изашли из рерне, онда ће наш мозак конструисати глад, а ми ћемо бити спремни да смажемо те колаче и да их пробавимо на веома ефикасан начин, што значи да можемо појести пуно колача, што би била заиста добра ствар.
You guys are not laughing enough. I'm totally serious.
Ви се, народе, не смејете довољно. Потпуно сам озбиљна.
(Laughter)
(Смех)
But here's the thing. That churning stomach, if it occurs in a different situation, it can have a completely different meaning. So if your brain were to predict a churning stomach in, say, a hospital room while you're waiting for test results, then your brain will be constructing dread or worry or anxiety, and it might cause you to, maybe, wring your hands or take a deep breath or even cry. Right? Same physical sensation, same churning stomach, different experience.
Али, ево о чему се ради. Ускомешани стомак, ако се јави у другачијој ситуацији, може имати потпуно другачије значење. Тако, ако би ваш мозак предвидео узбуркани стомак у, рецимо, болничкој соби док очекујете резултате теста, онда би ваш мозак конструисао страх, бригу или нервозу, а узроковао би можда и да нервозно стишћете песнице, дубоко уздахнете или чак заплачете. Зар не? Исти физички осећај, исти узбуркани стомак, различито искуство.
And so the lesson here is that emotions which seem to happen to you are actually made by you. You are not at the mercy of mythical emotion circuits which are buried deep inside some ancient part of your brain. You have more control over your emotions than you think you do. I don't mean that you can just snap your fingers and change how you feel the way that you would change your clothes, but your brain is wired so that if you change the ingredients that your brain uses to make emotion, then you can transform your emotional life. So if you change those ingredients today, you're basically teaching your brain how to predict differently tomorrow, and this is what I call being the architect of your experience.
Тако је лекција из овога да емоције које делују као да вам се дешавају заправо сами стварате. Нисте остављени на милост и немилост митских емотивних образаца скривених дубоко у неком древном делу вашег мозга. Имате више контроле над емоцијама него што мислите. Не мислим да само можете да пуцнете прстима и промените своја осећања као што мењате одећу, али ваш мозак има предиспозиције, па ако промените састојке које ваш мозак користи да створи емоцију, онда можете и да промените ваш емоционални живот. Дакле, ако промените те састојке данас, у суштини подучавате мозак како да сутра другачије предвиђа, а то је нешто што зовем „бити архитекта свог искуства“.
So here's an example. All of us have had a nervous feeling before a test, right? But some people experience crippling anxiety before a test. They have test anxiety. Based on past experiences of taking tests, their brains predict a hammering heartbeat, sweaty hands, so much so that they are unable to actually take the test. They don't perform well, and sometimes they not only fail courses but they actually might fail college. But here's the thing: a hammering heartbeat is not necessarily anxiety. It could be that your body is preparing to do battle and ace that test ... or, you know, give a talk in front of hundreds of people on a stage where you're being filmed.
Ево примера. Сви смо нервозни пре теста, зар не? Али неки људи осећају паралишућу нервозу пре теста. Имају трему пред тест. На основу претходних искустава са полагањем тестова, њихов мозак може да предвиди снажно лупање срца, влажне дланове, дотле да чак не могу да полажу тест. Не ураде га добро, а понекад не само да падну испите већ заправо могу и да напусте факултет. Али, видите - снажно лупање срца не мора да значи да је нервоза у питању. Може бити и да вам се тело спрема за битку и да „прегази“ тест... или, знате, да одржите говор пред стотинама људи на бини на којој вас снимају.
(Laughter)
(Смех)
I'm serious.
Озбиљна сам.
(Laughter)
(Смех)
And research shows that when students learn to make this kind of energized determination instead of anxiety, they perform better on tests. And that determination seeds their brain to predict differently in the future so that they can get their butterflies flying in formation. And if they do that often enough, they not only can pass a test but it will be easier for them to pass their courses, and they might even finish college, which has a huge impact on their future earning potential. So I call this emotional intelligence in action.
А истраживања показују да, када студенти уче да створе ову врсту енергичне одлучности уместо нервозе, боље ураде тестове. А та одлучност ствара основу у њиховом мозгу да другачије предвиђају у будућности да им лептири у стомаку лете у организованој скупини. А ако то чине довољно често, не само да могу да положе тест, већ ће им бити лакше да положе и испите и чак можда заврше факултет, што утиче у огромној мери на њихов будући потенцијал зарађивања новца. Ово називам емоционалном интелигенцијом на делу.
Now you can cultivate this emotional intelligence yourself and use it in your everyday life. So just, you know, imagine waking up in the morning. I'm sure you've had this experience. I know I have. You wake up and as you're emerging into consciousness, you feel this horrible dread, you know, this real wretchedness, and immediately, your mind starts to race. You start to think about all the crap that you have to do at work and you have that mountain of email which you will never dig yourself out of ever, the phone calls you have to return, and that important meeting across town, and you're going to have to fight traffic, you'll be late picking your kids up, your dog is sick, and what are you going to make for dinner? Oh my God. What is wrong with your life? What is wrong with my life?
Можете сами да негујете ову емоционалну интелигенцију и да је користите у свом свакодневном животу. Тако само, знате, замислите да сте се пробудили ујутру. Сигурна сам да сте ово искусили. Знам да ја јесам. Пробудили сте се и док се освешћујете осећате грозни страх, знате, прави јад и беда, а ваш мозак се истог тренутка захуктава. Почињете да размишљате о свим срањима која треба да радите на послу, а имате планину од мејлова из које се никада нећете искобељати, позиве на које морате да одговорите, важан састанак на другој страни града, а мораћете да се пробијате кроз саобраћај, па ћете закаснити да покупите децу, ваш пас је болестан, а и шта ћете направити за вечеру? О, боже. Шта није у реду са вашим животом? Шта није у реду са мојим животом?
(Laughter)
(Смех)
That mind racing is prediction. Your brain is searching to find an explanation for those sensations in your body that you experience as wretchedness, just like you did with the blobby image. So your brain is trying to explain what caused those sensations so that you know what to do about them. But those sensations might not be an indication that anything is wrong with your life. They might have a purely physical cause. Maybe you're tired. Maybe you didn't sleep enough. Maybe you're hungry. Maybe you're dehydrated. The next time that you feel intense distress, ask yourself: Could this have a purely physical cause? Is it possible that you can transform emotional suffering into just mere physical discomfort?
То захуктавање мозга је предвиђање. Ваш мозак трага за објашњењима ових осећаја у вашем телу које доживљавате као јад и беду, као што сте радили и са сликом од мрља. Дакле, ваш мозак покушава да објасни узроке ових осећаја да бисте знали шта вам је са њима чинити. Али ови осећаји можда нису показатељи да нешто није у реду са вашим животом. Можда их узрокују само физички фактори. Можда сте уморни. Можда нисте довољно спавали. Можда сте гладни. Можда сте дехидрирали. Следећи пут када осетите снажну узнемиреност запитајте се: „Да ли ово може да има само физички узрок? Да ли је могуће да можете променити емоционалну патњу у једноставну физичку непријатност?“
Now I am not suggesting to you that you can just perform a couple of Jedi mind tricks and talk yourself out of being depressed or anxious or any kind of serious condition. But I am telling you that you have more control over your emotions than you might imagine, and that you have the capacity to turn down the dial on emotional suffering and its consequences for your life by learning how to construct your experiences differently. And all of us can do this and with a little practice, we can get really good at it, like driving. At first, it takes a lot of effort, but eventually it becomes pretty automatic.
Не говорим вам да само можете да изведете пар менталних трикова Џедаја и да се одговорите од осећаја депресије, нервозе или неког облика озбиљног стања, али вам говорим да имате више контроле над емоцијама него што можете да замислите и да имате способност да умањите емоционалне патње и њене последице по ваш живот тако што ћете научити да другачије конструишете своје доживљаје. Сви ми можемо да урадимо то, а уз мало вежбања можемо постати стварно добри у томе, као са вожњом. Испрве је потребно пуно труда, али на крају постане прилично аутоматска.
Now I don't know about you, but I find this to be a really empowering and inspiring message, and the fact that it's backed up by decades of research makes me also happy as a scientist. But I have to also warn you that it does come with some fine print, because more control also means more responsibility. If you are not at the mercy of mythical emotion circuits which are buried deep inside your brain somewhere and which trigger automatically, then who's responsible, who is responsible when you behave badly? You are. Not because you're culpable for your emotions, but because the actions and the experiences that you make today become your brain's predictions for tomorrow. Sometimes we are responsible for something not because we're to blame but because we're the only ones who can change it.
Не знам за вас, али мени је ово заиста оснажујућа и мотивишућа порука, а чињеница да је подржавају деценије истраживања чини ме, такође, срећном као научника. Али, морам и да вас упозорим да постоје и зачкољице, јер боље контролисање значи и више одговорности. Ако нисте остављени на милост и немилост митских емоционалним обрасцима који су закопани негде дубоко у вашем мозгу и који се аутоматски покрећу, ко је онда одговоран, ко је одговоран за ваше лоше понашање? Ви сте одговорни. Не зато што сте криви због ваших емоција, већ зато што радње и доживљаји које стварате данас постају будућа предвиђања вашег мозга. Понекад смо одговорни за нешто не зато што треба да нас окриве већ зато што смо једини који то могу да промене.
Now responsibility is a big word. It's so big, in fact, that sometimes people feel the need to resist the scientific evidence that emotions are built and not built in. The idea that we are responsible for our own emotions seems very hard to swallow. But what I'm suggesting to you is you don't have to choke on that idea. You just take a deep breath, maybe get yourself a glass of water if you need to, and embrace it. Embrace that responsibility, because it is the path to a healthier body, a more just and informed legal system, and a more flexible and potent emotional life.
Одговорност је тешка реч. Толико је, заправо, тешка да људи понекад осећају потребу да се опиру научним доказима да се емоције изграђују, а нису уграђене. Идеју да смо одговорни за сопствене емоције изгледа је тешко прогутати. Али, говорим вам да се не морамо загрцнути том идејом. Само дубоко удахните, узмите можда чашу воде ако вам је потребна и пригрлите је. Пригрлите ту одговорност, јер је то пут ка здравијем телу, ка праведнијем и информисанијем правном систему и ка флексибилнијем и снажнијем емоционалном животу.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(Аплауз)