Hi. So I'd like to talk a little bit about the people who make the things we use every day: our shoes, our handbags, our computers and cell phones. Now, this is a conversation that often calls up a lot of guilt. Imagine the teenage farm girl who makes less than a dollar an hour stitching your running shoes, or the young Chinese man who jumps off a rooftop after working overtime assembling your iPad. We, the beneficiaries of globalization, seem to exploit these victims with every purchase we make, and the injustice feels embedded in the products themselves. After all, what's wrong with a world in which a worker on an iPhone assembly line can't even afford to buy one? It's taken for granted that Chinese factories are oppressive, and that it's our desire for cheap goods that makes them so.
Здраво. Волела бих да мало говорим о људима који праве ствари које користимо сваки дан: ципеле, ташне, рачунаре и мобилне телефоне. Овај разговор често изазива много осећаја кривице. Замислите тинејџерку са фарме која зарађује мање од долара на сат, штепајући ваше патике за трчање или младог Кинеза који скаче с крова пошто је радио прековремено како би саставио ваш Ајпед. Ми, уживаоци глобализације, наизглед искоришћавамо ове жртве сваком куповином, а неправда као да је утиснута у саме производе. На крају крајева, шта није у реду са светом у коме радник који склапа Ајфон не може ни да га приушти? Узима се здраво за готово да су кинеске фабрике окрутне и да их таквима чини наша жеља за јефтином робом.
So, this simple narrative equating Western demand and Chinese suffering is appealing, especially at a time when many of us already feel guilty about our impact on the world, but it's also inaccurate and disrespectful. We must be peculiarly self-obsessed to imagine that we have the power to drive tens of millions of people on the other side of the world to migrate and suffer in such terrible ways. In fact, China makes goods for markets all over the world, including its own, thanks to a combination of factors: its low costs, its large and educated workforce, and a flexible manufacturing system that responds quickly to market demands. By focusing so much on ourselves and our gadgets, we have rendered the individuals on the other end into invisibility, as tiny and interchangeable as the parts of a mobile phone.
Ова једноставна прича, која изједначава западњачку потражњу и кинеску патњу, је привлачна, посебно у временима када већина нас осећа кривицу због утицаја који имамо на свет, али је и нетачна и без поштовања. Мора да смо чудно опседнути собом кад замишљамо да можемо натерати десетине милиона људи на другом крају света да мигрирају и пате у таквим ужасним условима. У ствари, Кина производи за тржишта широм света, укључујући и своје, захваљујући комбинацији фактора: ниским трошковима, великој и образованој радној снази и флексибилном систему производње, који брзо одговара на захтеве тржишта. Фокусирајући се толико на себе и наше справице, особе на другом крају смо учинили невидљивим, малим и заменљивим као што су делови мобилног телефона.
Chinese workers are not forced into factories because of our insatiable desire for iPods. They choose to leave their homes in order to earn money, to learn new skills, and to see the world. In the ongoing debate about globalization, what's been missing is the voices of the workers themselves.
Није наша жеља за Ајфонима та која тера кинеске раднике у фабрике. Они бирају да напусте своје домове да би зарадили новац, научили нове вештине и видели свет. У дебати о глобализацији недостају гласови самих радника.
Here are a few.
Ево неколико њих.
Bao Yongxiu: "My mother tells me to come home and get married, but if I marry now, before I have fully developed myself, I can only marry an ordinary worker, so I'm not in a rush."
Бао Јунгсју: "Мајка ми говори да дођем кући и удам се, али ако се удам сада, пре него што се потпуно развијем, могу да се удам само за обичног радника, тако да не журим."
Chen Ying: "When I went home for the new year, everyone said I had changed. They asked me, what did you do that you have changed so much? I told them that I studied and worked hard. If you tell them more, they won't understand anyway."
Чен Јинг: "Када сам отишла кући за Нову годину, сви су рекли да сам се променила. Питали су ме шта сам урадила да се толико променим. Рекла сам им да сам учила и напорно радила. Више ионако не би разумели."
Wu Chunming: "Even if I make a lot of money, it won't satisfy me. Just to make money is not enough meaning in life."
Ву Чунминг: "Чак и ако зарадим много новца, то ме неће задовољити. Зарађивање новца ми није довољан смисао у животу."
Xiao Jin: "Now, after I get off work, I study English, because in the future, our customers won't be only Chinese, so we must learn more languages."
Сјао Лин: "Сада, кад изађем са посла, учим енглески, јер у будућности наши купци неће бити само Кинези, па морамо да научимо више језика."
All of these speakers, by the way, are young women, 18 or 19 years old.
Све ово су рекле младе жене, које имају 18 или 19 година.
So I spent two years getting to know assembly line workers like these in the south China factory city called Dongguan. Certain subjects came up over and over: how much money they made, what kind of husband they hoped to marry, whether they should jump to another factory or stay where they were. Other subjects came up almost never, including living conditions that to me looked close to prison life: 10 or 15 workers in one room, 50 people sharing a single bathroom, days and nights ruled by the factory clock. Everyone they knew lived in similar circumstances, and it was still better than the dormitories and homes of rural China.
Провела сам две године упознајући раднице у фабрикама као што је Донгуан фабрика на југу Кине. Одређене теме се понављају: колико зарађују, за каквог човека желе да се удају, да ли да пређу у другу фабрику или остану где су. О неким темама скоро никада нису говориле, укључујући услове живота, који су мени деловали као затворски: 10 до 15 радница у једној просторији, 50 људи дели једно купатило, данима и ноћима управља радно време у фабрици. Сви које они познају слично живе, а то је и даље боље од спаваоница и домова у руралним деловима Кине.
The workers rarely spoke about the products they made, and they often had great difficulty explaining what exactly they did. When I asked Lu Qingmin, the young woman I got to know best, what exactly she did on the factory floor, she said something to me in Chinese that sounded like "qiu xi." Only much later did I realize that she had been saying "QC," or quality control. She couldn't even tell me what she did on the factory floor. All she could do was parrot a garbled abbreviation in a language she didn't even understand.
Раднице су ретко говориле о производима које праве и често су са тешкоћама објашњавале шта тачно раде. Када сам питала Лу Ћингмин, младу жену коју сам најбоље упознала, шта она тачно ради у фабрици, рекла ми је нешто што је на кинеском звучало као "ћу сји". Тек сам касније схватила да је говорила "ку си" (QC) - контрола квалитета. Није знала ни да ми каже шта ради у фабрици. Знала је само да понавља нејасну скраћеницу на језику који није чак ни разумела.
Karl Marx saw this as the tragedy of capitalism, the alienation of the worker from the product of his labor. Unlike, say, a traditional maker of shoes or cabinets, the worker in an industrial factory has no control, no pleasure, and no true satisfaction or understanding in her own work. But like so many theories that Marx arrived at sitting in the reading room of the British Museum, he got this one wrong. Just because a person spends her time making a piece of something does not mean that she becomes that, a piece of something. What she does with the money she earns, what she learns in that place, and how it changes her, these are the things that matter. What a factory makes is never the point, and the workers could not care less who buys their products.
Карл Маркс је ово схватао као трагедију капитализма, отуђеност радника од производа. За разлику од, рецимо, старог произвођача ципела или намештаја, радник на индустријској линији нема никакву контролу, уживање, истинско задовољство или разумевање сопственог рада. Као и код многих теорија које је смислио седећи у читаоници Британског музеја, Маркс је и код ове погрешио. Само зато што нека особа проводи време правећи комад нечега, не значи да она то и постаје - комад нечега. Важно је то шта она ради са новцем који заради, шта научи на том месту и како је то мења. Поента није у производима те фабрике, а радницима није стало ко купује њихове производе.
Journalistic coverage of Chinese factories, on the other hand, plays up this relationship between the workers and the products they make. Many articles calculate: How long would it take for this worker to work in order to earn enough money to buy what he's making? For example, an entry-level-line assembly line worker in China in an iPhone plant would have to shell out two and a half months' wages for an iPhone.
С друге стране, новинарска извештавања о кинеским фабрикама наглашавају ову везу између радника и производа које праве. Многи чланци калкулишу: колико би радник требало да ради како би зарадио довољно новца да купи ту ствар коју прави? На пример, радник на најнижој позицији на траци у кинеској фабрици Ајфона, морао би да потроши двоипомесечну плату на један Ајфон.
But how meaningful is this calculation, really? For example, I recently wrote an article in The New Yorker magazine, but I can't afford to buy an ad in it. But, who cares? I don't want an ad in The New Yorker, and most of these workers don't really want iPhones. Their calculations are different. How long should I stay in this factory? How much money can I save? How much will it take to buy an apartment or a car, to get married, or to put my child through school?
Али колико заправо ова рачуница има смисла? На пример, недавно сам написала чланак за магазин "Њујоркер" али не могу да платим оглас у том магазину. Али кога брига? Не желим оглас у "Њујоркеру", као што већина ових радника заправо не жели Ајфон. Њихова рачуница је другачија. Колико дуго би требало да останем у овој фабрици? Колико могу да уштедим? Колико ће ми бити потребно да купим стан или ауто, да се венчам или ишколујем дете?
The workers I got to know had a curiously abstract relationship with the product of their labor. About a year after I met Lu Qingmin, or Min, she invited me home to her family village for the Chinese New Year. On the train home, she gave me a present: a Coach brand change purse with brown leather trim. I thanked her, assuming it was fake, like almost everything else for sale in Dongguan. After we got home, Min gave her mother another present: a pink Dooney & Bourke handbag, and a few nights later, her sister was showing off a maroon LeSportsac shoulder bag. Slowly it was dawning on me that these handbags were made by their factory, and every single one of them was authentic.
Раднице које сам упознала имале су необично апстрактну везу са производима свог рада. Годину дана пошто сам упознала, Лу Ћингмин, или Мин, она ме је позвала у родно село за кинеску Нову годину. У возу до куће ми је дала поклон: ташницу марке "Coach", са кожним браон каишем. Захвалила сам јој, претпостављајући да је лажна, као скоро све што се продаје у Донгуану. Кад смо стигле кући, и мајци је дала поклон: ружичасту ташну марке "Dooney & Bourke", а неколико ноћи касније, њена сестра се хвалила бордо руксаком марке "LeSportsac". Полако сам укапирала да се ове ташне производе у њиховој фабрици и да је свака аутентична.
Min's sister said to her parents, "In America, this bag sells for 320 dollars." Her parents, who are both farmers, looked on, speechless. "And that's not all -- Coach is coming out with a new line, 2191," she said. "One bag will sell for 6,000." She paused and said, "I don't know if that's 6,000 yuan or 6,000 American dollars, but anyway, it's 6,000." (Laughter)
Минина сестра је родитељима рекла да се таква ташна у Америци продаје за 320 долара. Њени родитељи, сељаци, остали су без текста. "И то није све - "Coach" избацује нову колекцију, 2191. Једна ташна ће коштати 6000." Застала је, па рекла: "Не знам да ли 6000 јуана или 6000 америчких долара, али биће 6000." (Смех)
Min's sister's boyfriend, who had traveled home with her for the new year, said, "It doesn't look like it's worth that much."
Момак од Минине сестре, који је дошао кући са њом за Нову годину, рекао је: "Не изгледа као да толико вреди."
Min's sister turned to him and said, "Some people actually understand these things. You don't understand shit."
Минина сестра му је рекла: "Неки људи се разумеју у ове ствари. Ти немаш појма".
(Laughter) (Applause)
(Смех) (Аплауз)
In Min's world, the Coach bags had a curious currency. They weren't exactly worthless, but they were nothing close to the actual value, because almost no one they knew wanted to buy one, or knew how much it was worth. Once, when Min's older sister's friend got married, she brought a handbag along as a wedding present. Another time, after Min had already left the handbag factory, her younger sister came to visit, bringing two Coach Signature handbags as gifts.
У Минином свету, "Coach" ташне имају занимљиву вредност. Нису потпуно безвредне, али не вреде ни близу толико колико коштају, јер нико кога она зна није хтео да их купи или није знао колико вреде. Једном, кад се пријатељица Минине сестре удавала, Мин је на поклон донела ташну. Другом приликом, кад је Мин већ напустила фабрику ташни, њена млађа сестра је дошла у посету и донела две "Coach Signature" ташне на поклон.
I looked in the zippered pocket of one, and I found a printed card in English, which read, "An American classic. In 1941, the burnished patina of an all-American baseball glove inspired the founder of Coach to create a new collection of handbags from the same luxuriously soft gloved-hand leather. Six skilled leatherworkers crafted 12 Signature handbags with perfect proportions and a timeless flair. They were fresh, functional, and women everywhere adored them. A new American classic was born."
Погледала сам у џеп једне од њих и пронашла цедуљу на енглеском: "Амерички класик. 1941. глатка површина једне америчке бејзбол рукавице испирисала је оснивача "Coach"-а да направи нову колекцију ташни од исте луксузно меке коже за рукавице. Шест вештих радника израдило је 12 торби модела "Signature", савршених пропорција и вечног стила. Биле су нове, функционалне и жене су их обожавале. Рођен је нови амерички класик."
I wonder what Karl Marx would have made of Min and her sisters. Their relationship with the product of their labor was more complicated, surprising and funny than he could have imagined. And yet, his view of the world persists, and our tendency to see the workers as faceless masses, to imagine that we can know what they're really thinking.
Питам се шта би Карл Маркс мислио о Мин и њеним сестрама. Њихова веза са производом њиховог рада је компликованија, више изненађујућа и смешнија него што је он могао да замисли. Ипак, његова визија света опстаје и наша тенденција да раднике видимо као безличне масе и да замишљамо да можемо да знамо како они заправо размишљају.
The first time I met Min, she had just turned 18 and quit her first job on the assembly line of an electronics factory. Over the next two years, I watched as she switched jobs five times, eventually landing a lucrative post in the purchasing department of a hardware factory. Later, she married a fellow migrant worker, moved with him to his village, gave birth to two daughters, and saved enough money to buy a secondhand Buick for herself and an apartment for her parents. She recently returned to Dongguan on her own to take a job in a factory that makes construction cranes, temporarily leaving her husband and children back in the village.
Када сам упознала Мин, тек је напунила 18 и напустила свој први посао на траци у фабрици електронике. Наредне две године, гледала сам како је мењала послове пет пута и на крају добила уносно место у сектору за набавке фабрике алата. Касније се удала за колегу радника, преселила се с њим у његово село, родила две ћерке и уштедела довољно новца да купи полован Бјуик себи и стан својим родитељима. Недавно се сама вратила у Донгуан да ради у фабрици која прави грађевинске дизалице, привремено напустивши мужа и децу који су остали у селу.
In a recent email to me, she explained, "A person should have some ambition while she is young so that in old age she can look back on her life and feel that it was not lived to no purpose."
У скором мејлу ми је објаснила: "Особа би требало да има амбиције док је млада, како би у старости погледала свој живот и осећала да није живљен узалуд."
Across China, there are 150 million workers like her, one third of them women, who have left their villages to work in the factories, the hotels, the restaurants and the construction sites of the big cities. Together, they make up the largest migration in history, and it is globalization, this chain that begins in a Chinese farming village and ends with iPhones in our pockets and Nikes on our feet and Coach handbags on our arms that has changed the way these millions of people work and marry and live and think. Very few of them would want to go back to the way things used to be.
Широм Кине има 150 милиона радника као што је она, трећину чине жене, који напуштају своја села да би радили у фабрикама, хотелима, ресторанима и градилиштима великих градова. Заједно, они чине највећу миграцију у историји, а глобализација, тај ланац који почиње у кинеским селима, а завршава се са Ајфонима у нашим џеповима, Најки патикама на нашим ногама и "Coach" ташнама у нашим рукама, мења начин на који милиони ових људи раде, венчавају се, живе и размишљају. Веома мало њих би желело да ствари буду какве су некад биле.
When I first went to Dongguan, I worried that it would be depressing to spend so much time with workers. I also worried that nothing would ever happen to them, or that they would have nothing to say to me. Instead, I found young women who were smart and funny and brave and generous. By opening up their lives to me, they taught me so much about factories and about China and about how to live in the world.
Када сам први пут ишла у Донгуан, бринула сам да ће бити депресивно провести толико времена са радницима. Такође сам бринула да им се ништа никад неће десити или да неће имати ништа да ми кажу. Уместо тога, нашла сам паметне и духовите младе жене, храбре и великодушне. Пустивши ме у своје животе, научиле су ме много тога о фабрикама, о Кини и о животу у свету.
This is the Coach purse that Min gave me on the train home to visit her family. I keep it with me to remind me of the ties that tie me to the young women I wrote about, ties that are not economic but personal in nature, measured not in money but in memories. This purse is also a reminder that the things that you imagine, sitting in your office or in the library, are not how you find them when you actually go out into the world.
Ово је "Coach" ташница коју ми је Мин дала у возу кад смо путовале у посету њеној породици. Носим је са собом да би ме подсећала на ове везе које имам са девојкама о којима сам писала, које нису економске него личне, мере се сећањима, а не новцем. Она је и подсетник да су ствари које замишљате седећи у канцеларији или библиотеци, уствари другачије кад изађете у свет.
Thank you. (Applause) (Applause)
Хвала вам. (Аплауз) (Аплауз)
Chris Anderson: Thank you, Leslie, that was an insight that a lot of us haven't had before. But I'm curious. If you had a minute, say, with Apple's head of manufacturing, what would you say?
Крис Андерсон: Хвала Вам, Лесли, то је увид који многи од нас нису раније имали. Занима ме, да имате минут са, рецимо, директором производње у Еплу, шта бисте рекли?
Leslie Chang: One minute?
Лесли Ченг: Минут?
CA: One minute. (Laughter)
КА: Минут. (Смех)
LC: You know, what really impressed me about the workers is how much they're self-motivated, self-driven, resourceful, and the thing that struck me, what they want most is education, to learn, because most of them come from very poor backgrounds. They usually left school when they were in 7th or 8th grade. Their parents are often illiterate, and then they come to the city, and they, on their own, at night, during the weekends, they'll take a computer class, they'll take an English class, and learn really, really rudimentary things, you know, like how to type a document in Word, or how to say really simple things in English. So, if you really want to help these workers, start these small, very focused, very pragmatic classes in these schools, and what's going to happen is, all your workers are going to move on, but hopefully they'll move on into higher jobs within Apple, and you can help their social mobility and their self-improvement. When you talk to workers, that's what they want. They do not say, "I want better hot water in the showers. I want a nicer room. I want a TV set." I mean, it would be nice to have those things, but that's not why they're in the city, and that's not what they care about.
ЛЧ: Знате, у вези са радницима ме је импресионирало то колико су само-мотивисани, сналажљиви и оно што је оставило утисак, они највише желе образовање, да уче, јер већина долази из веома сиромашних околности. Углавном су напустили школу у 7. или 8. разреду. Родитељи су им често неписмени, а онда дођу у град и сами, ноћу, током викенда, похађају часове рачунара, енглеског, уче заиста основне ствари, на пример како да куцају документ у "Word"-у, како да кажу једноставне речи на енглеском. Дакле, ако заиста желите да помогнете овим радницима, направите мале, фокусиране, прагматичне часове у тим школама и сви ваши радници ће отићи даље, и то надамо се на више позиције у Еплу и можете помоћи у њиховој друштвеној мобилности и личном унапређењу. Кад разговарате с њима, то је оно што желе. Не кажу: "Желим бољу воду у тушевима. Желим лепшу собу, телевизор." Мислим, било би лепо имати те ствари, али они нису зато у граду, није им до тога стало.
CA: Was there a sense from them of a narrative that things were kind of tough and bad, or was there a narrative of some kind of level of growth, that things over time were getting better?
КА: Да ли сте имали утисак из њихове приче да су ствари тешке и лоше или је било речи о некаквом напретку, да ствари временом постају боље?
LC: Oh definitely, definitely. I mean, you know, it was interesting, because I spent basically two years hanging out in this city, Dongguan, and over that time, you could see immense change in every person's life: upward, downward, sideways, but generally upward. If you spend enough time, it's upward, and I met people who had moved to the city 10 years ago, and who are now basically urban middle class people, so the trajectory is definitely upward. It's just hard to see when you're suddenly sucked into the city. It looks like everyone's poor and desperate, but that's not really how it is. Certainly, the factory conditions are really tough, and it's nothing you or I would want to do, but from their perspective, where they're coming from is much worse, and where they're going is hopefully much better, and I just wanted to give that context of what's going on in their minds, not what necessarily is going on in yours.
ЛЧ: О, сигурно. Знате, било је занимљиво јер провела сам скоро 2 године у Донгуану и током тог времена могла се видети велика промена у животу сваке особе: на све стране, али углавном на боље. Ако проведете довољно времена, видите да је на боље, упознала сам неке који су ту већ 10 година и сад су урбани припадници средње класе, тако је путања сигурно на боље. Тешко је видети кад сте изненада увучени у град. Сви изгледају сиромашно и очајно, али заправо није тако. Наравно, услови у фабрици су тешки, то није нешто што бисмо ви или ја волели да радимо, али из њихове перспективе, много је горе тамо одакле долазе, а надамо се боље тамо куда иду и желела сам да дам контекст томе како они размишљају, а не како ми размишљамо.
CA: Thanks so much for your talk. Thank you very much. (Applause)
КА: Хвала Вам много за овај говор. Много хвала. (Аплауз)