I'm here today to talk about a disturbing question, which has an equally disturbing answer. My topic is the secrets of domestic violence, and the question I'm going to tackle is the one question everyone always asks: Why does she stay? Why would anyone stay with a man who beats her? I'm not a psychiatrist, a social worker or an expert in domestic violence. I'm just one woman with a story to tell.
Овде сум да зборувам за едно вознемирувачко прашање, кое има исто толку вознемирувачки одговор. Ќе зборувам за тајните на домашното насилство, и ќе се осврнам на прашањето кое сите постојано го поставуваат: Зошто го трпи? Зошто е сè уште со мажот кој ја тепа? Јас не сум психијатар, социјален работник или експерт за домашно насилство. Јас сум само една жена со приказна.
I was 22. I had just graduated from Harvard College. I had moved to New York City for my first job as a writer and editor at Seventeen magazine. I had my first apartment, my first little green American Express card, and I had a very big secret. My secret was that I had this gun loaded with hollow-point bullets pointed at my head by the man who I thought was my soulmate, many, many times. The man who I loved more than anybody on Earth held a gun to my head and threatened to kill me more times than I can even remember. I'm here to tell you the story of crazy love, a psychological trap disguised as love, one that millions of women and even a few men fall into every year. It may even be your story.
Имав 22. Само што дипломирав на Харвард. Се доселив во Њујорк за мојата прва работа како текстописец и уредник во магазинот Севентин. За првпат имав сопствен стан, ја добив мојата прва мала зелена Американ Експрес картичка, и си имав една многу голема тајна. Мојата тајна се состоеше во тоа што, мажот за кој мислев дека ми е сродна душа многу, многу пати ми ставаше пиштол на глава. Човекот кој го сакав повеќе од сè безброј пати ми ставаше пиштол на глава, и ми се закануваше деќа ќе ме убие. Овде сум за да ви ја раскажам приказната за лудата љубов, психолошка стапица маскирана како љубов, замка во која, секоја година, паѓаат милиони жени, а дури и неколку мажи. Ова можеби е, и ваша приказна.
I don't look like a typical domestic violence survivor. I have a B.A. in English from Harvard College, an MBA in marketing from Wharton Business School. I've spent most of my career working for Fortune 500 companies including Johnson & Johnson, Leo Burnett and The Washington Post. I've been married for almost 20 years to my second husband and we have three kids together. My dog is a black lab, and I drive a Honda Odyssey minivan. (Laughter)
Јас не изгледам како некој кој преживеал домашно насилство. Имам диплома по aнглиски од Харвард, магистратура по маркетинг од Вортон факултетот за бизнис. Најголемиот дел од кариерата го поминав работејќи за компании од Форчн 500, тука вклучувајќи ги Џонсон и Џонсон, Лио Барнет и Вашингтон Пост. Со мојот втор сопруг во брак сум веќе 20 години, и имаме три деца. Имам куче од расата црн лабрадор и возам Хонда Одисеј мини-комбе. (Смеа)
So my first message for you is that domestic violence happens to everyone -- all races, all religions, all income and education levels. It's everywhere. And my second message is that everyone thinks domestic violence happens to women, that it's a women's issue. Not exactly. Over 85 percent of abusers are men, and domestic abuse happens only in intimate, interdependent, long-term relationships, in other words, in families, the last place we would want or expect to find violence, which is one reason domestic abuse is so confusing.
Оттука, мојата прва порака до вас е дека домашното насилство може да му се случи на секого -- на сите раси, сите религии, на секое економско и образовно ниво. Тоа е насекаде. Мојата втора порака е дека секој мисли оти домашното насилство е проблем само на жените. Не е баш така. Над 85 проценти од злоставувачите се мажи, и домашното насилство се јавува само во интимните, меѓузависни и долготрајни врски, со други зборови, во семејствата, последното место каде би сакале или би очекувале да го најдеме насилството, една од причините поради која домашното насилство е ептен збунувачко.
I would have told you myself that I was the last person on Earth who would stay with a man who beats me, but in fact I was a very typical victim because of my age. I was 22, and in the United States, women ages 16 to 24 are three times as likely to be domestic violence victims as women of other ages, and over 500 women and girls this age are killed every year by abusive partners, boyfriends, and husbands in the United States.
Порано да сте ме прашале, веројатно ќе сум ви кажела дека нема шанси да останам со маж кој ме тепа, но всушност, поради моите години, јас бев одличен пример за тоа како изгледа една жртва. Имав 22, а во Соединетите Држави, жените помеѓу 16 и 24 години се трипати поподложни на домашно насилство во споредба со другите жени, и преку 500 жени и девојчиња кои се на оваа возраст, секоја година, се убивани од нивните насилни партнери, момчиња и сопрузи, само во Соединетите Држави.
I was also a very typical victim because I knew nothing about domestic violence, its warning signs or its patterns.
Бев многу типична жртва и поради тоа што не знаев ништо за домашното насилство, неговите почетни знаци или обрасци.
I met Conor on a cold, rainy January night. He sat next to me on the New York City subway, and he started chatting me up. He told me two things. One was that he, too, had just graduated from an Ivy League school, and that he worked at a very impressive Wall Street bank. But what made the biggest impression on me that first meeting was that he was smart and funny and he looked like a farm boy. He had these big cheeks, these big apple cheeks and this wheat-blond hair, and he seemed so sweet.
Конор го сретнав во една ладна, и дождлива јануарска ноќ. Седна до мене во њујоршкото градско метро, и почна да ми муабети. Ми кажа две работи. Една беше дека, и тој, само што дипломирал на Ајви Лиг факултетот, и дека работи во една неверојатна банка која се наоѓа на Вол Стрит. Но најголем впечаток ми остави тоа што беше паметен, забавен и изгледаше како фармерско момче. Имаше големи образи, големи јаболкови образи и имаше руса коса, и беше многу сладок.
One of the smartest things Conor did, from the very beginning, was to create the illusion that I was the dominant partner in the relationship. He did this especially at the beginning by idolizing me. We started dating, and he loved everything about me, that I was smart, that I'd gone to Harvard, that I was passionate about helping teenage girls, and my job. He wanted to know everything about my family and my childhood and my hopes and dreams. Conor believed in me, as a writer and a woman, in a way that no one else ever had. And he also created a magical atmosphere of trust between us by confessing his secret, which was that, as a very young boy starting at age four, he had been savagely and repeatedly physically abused by his stepfather, and the abuse had gotten so bad that he had had to drop out of school in eighth grade, even though he was very smart, and he'd spent almost 20 years rebuilding his life. Which is why that Ivy League degree and the Wall Street job and his bright shiny future meant so much to him. If you had told me that this smart, funny, sensitive man who adored me would one day dictate whether or not I wore makeup, how short my skirts were, where I lived, what jobs I took, who my friends were and where I spent Christmas, I would have laughed at you, because there was not a hint of violence or control or anger in Conor at the beginning. I didn't know that the first stage in any domestic violence relationship is to seduce and charm the victim.
Уште на самиот почеток, Конор одигра многу паметно, односно, создаде илузија дека всушност јас сум доминантниот партнер во врската. Ова го правеше особено на почетокот, на тој начин што ме идолизираше. Почнавме да се забавуваме, а на него му се допаѓаше сè во врска со мене, дека сум паметна, дека сум била на Харвард, дека многу сакам да им помагам на девојчињата, ја сакаше и мојата работа. Сакаше да знае сè за моето семејство, за моето детство, и за моите надежи и соништа. Конор веруваше во мене, како писател и како жена, на начин како никој друг порано. Исто така, на еден магичен начин, создаде огромна доверба помеѓу нас, кажувајќи ми ги неговите тајни, дека кога бил многу мал, уште на четири годишна возраст, бил постојано ѕверски тепан од страна на неговиот очув, и дека злоставувањето било толку сериозно, што морал уште во осмо одделение да го напушти училиштето, и покрај тоа што бил многу паметен, и дека 20 години потрошил обидувајќи се да си го обнови животот. И дека токму поради ова, дипломата од Ајви Лиг, работата на Вол Стрит и неговата светла иднина му значат премногу. Ако тогаш ми кажевте дека овој паметен, забавен, чувствителен маж кој ме обожаваше, еден ден ќе ми наредува дали да носам шминка, колку да ми биде куса сукњата, каде да живеам, што да работам, ќе ми кажува со кого да се дружам и каде да го поминам Божиќ, веројатно ќе ви се изнасмеев, бидејќи кај Конор на почетокот, воопшто немаше знаци на гнев и желба за контрола. Не знаев дека првата фаза во секоја насилна врска е заведување и шармирање на жртвата.
I also didn't know that the second step is to isolate the victim. Now, Conor did not come home one day and announce, "You know, hey, all this Romeo and Juliet stuff has been great, but I need to move into the next phase where I isolate you and I abuse you" — (Laughter) — "so I need to get you out of this apartment where the neighbors can hear you scream and out of this city where you have friends and family and coworkers who can see the bruises." Instead, Conor came home one Friday evening and he told me that he had quit his job that day, his dream job, and he said that he had quit his job because of me, because I had made him feel so safe and loved that he didn't need to prove himself on Wall Street anymore, and he just wanted to get out of the city and away from his abusive, dysfunctional family, and move to a tiny town in New England where he could start his life over with me by his side. Now, the last thing I wanted to do was leave New York, and my dream job, but I thought you made sacrifices for your soulmate, so I agreed, and I quit my job, and Conor and I left Manhattan together. I had no idea I was falling into crazy love, that I was walking headfirst into a carefully laid physical, financial and psychological trap.
Исто така не знаев дека вториот чекор е изолирање на жртвата. Е сега, Конор не ми го кажа тоа на директен начин, "Еј, знаеш, целата оваа Ромео и Јулија приказна беше супер, ама сега морам да преминам во следната фаза кога ќе те изолирам и ќе те злоставувам" - (Смеа) - ''морам да те оттргнам од овој стан за да не слушнат соседите како врескаш, и да те оттргнам од градот во кој имаш пријатели, семејство и соработници кои би ги виделе лузните." Наместо тоа, една петочна вечер Конор си дојде дома, и ми кажа дека морал да ја напушти работата, неговата сакана работа, и рече дека ја напуштил работата поради мене, дека покрај мене се чувствувал толку сигурен и сакан што веќе немал потреба да се докажува на Вол Стрит, и само сакаше да се отселиме од градот подалеку од неговото злоставувачко и дисфункционално семејство, и да отидеме во едно мало градче во Њу Ингланд каде што одново ќе си го започне животот со мене. Е сега, воопшто не сакав да го напуштам Њујорк и мојата прекрасна работа, но од друга страна си мислев дека треба да се жртвуваме за нашите сакани, па така се согласив, ја напуштив работата, и заедно со Конор се отселивме од Менхетн. Немав поим дека ова е луда љубов, дека ќе паднам директно во една внимателно поставена физичка, финансиска и психолошка стапица.
The next step in the domestic violence pattern is to introduce the threat of violence and see how she reacts. And here's where those guns come in. As soon as we moved to New England -- you know, that place where Connor was supposed to feel so safe -- he bought three guns. He kept one in the glove compartment of our car. He kept one under the pillows on our bed, and the third one he kept in his pocket at all times. And he said that he needed those guns because of the trauma he'd experienced as a young boy. He needed them to feel protected. But those guns were really a message for me, and even though he hadn't raised a hand to me, my life was already in grave danger every minute of every day.
Следната фаза од домашното насилство е започнување со заканите за да видите како ќе реагира жртвата. И тому овде пиштолите влегуваат во игра. Веднаш штом се доселивме во Њу Ингланд -- знаете, местото во кое Конор требаше да се чувствува безбедно -- тој си купи три пиштоли. Еден од пиштолите го чуваше во колата. Другиот го чуваше под перниците во нашиот кревет, а третиот постојано го носеше со себе во џеб. И рече дека овие пиштоли му требале поради траумата што ја доживеал уште како мал. Му требале за да се чувствува безбедно. Но овие пиштоли, всушност, беа порака упатена кон мене, и покрај тоа што немаше кренато рака врз мене, сепак животот веќе ми беше во огромна опасност.
Conor first physically attacked me five days before our wedding. It was 7 a.m. I still had on my nightgown. I was working on my computer trying to finish a freelance writing assignment, and I got frustrated, and Conor used my anger as an excuse to put both of his hands around my neck and to squeeze so tightly that I could not breathe or scream, and he used the chokehold to hit my head repeatedly against the wall. Five days later, the ten bruises on my neck had just faded, and I put on my mother's wedding dress, and I married him.
Конор за првпат физички ме нападна на пет дена пред нашата свадба. Беше 7 наутро. Сè уште бев во ноќница. Работев на мојот компјутер, обидувајќи се да го завршам хонорарниот текст, и тогаш се изнервирав, а Конор го искористи мојот гнев како изговор за да ги стави рацете околу мојот врат и потоа да притисне толку силно што не можев ниту да дишам, ниту да викам. Држејќи ме така тој ми ја удри главата во ѕидот неколку пати. Пет дена подоцна, десетте лузни на мојот врат избледеа, а јас го облеков невестинскиот фустан од мајка ми, и се омажив за него.
Despite what had happened, I was sure we were going to live happily ever after, because I loved him, and he loved me so much. And he was very, very sorry. He had just been really stressed out by the wedding and by becoming a family with me. It was an isolated incident, and he was never going to hurt me again.
И покрај тоа што се случи, јас бев сигурна дека понатаму ќе живееме среќно, бидејќи го сакав, а и тој ме сакаше премногу. На него му беше ептен жал. Бил под многу голем стрес поради венчавката, и поради тоа што ќе станел семејство со мене. Тоа беше изолиран инцидент, и рече дека никогаш повеќе нема да ме повреди.
It happened twice more on the honeymoon. The first time, I was driving to find a secret beach and I got lost, and he punched me in the side of my head so hard that the other side of my head repeatedly hit the driver's side window. And then a few days later, driving home from our honeymoon, he got frustrated by traffic, and he threw a cold Big Mac in my face. Conor proceeded to beat me once or twice a week for the next two and a half years of our marriage.
Ме нападна уште двапати за време на медениот месец. Првиот пат, возев барајќи некоја затскриена плажа, и се изгубив, а тој толку силно ме удри по глава, што со другата страна неколку пати удрив во возачкиот прозорец. Неколку дена подоцна, враќајќи се од медениот месец, тој се изнервира од сообраќајот, и ме мавна во лице со еден ладен Биг Мак хамбургер. Конор продолжи да ме тепа еднаш или два пати неделно во текот на следните две и пол години од нашиот брак.
I was mistaken in thinking that I was unique and alone in this situation. One in three American women experiences domestic violence or stalking at some point in her life, and the CDC reports that 15 million children are abused every year, 15 million. So actually, I was in very good company.
Си мислев дека ова само мене ми се случува, но не бев во право. Една на секоја три жени во Америка е жртва на домашно насилство или демнење во одреден период од животот, а извештајот на СиДиСи вели дека 15 милиони деца се злоставувани секоја година, 15 милиони. Што значи дека сум била во многу добро друштво.
Back to my question: Why did I stay? The answer is easy. I didn't know he was abusing me. Even though he held those loaded guns to my head, pushed me down stairs, threatened to kill our dog, pulled the key out of the car ignition as I drove down the highway, poured coffee grinds on my head as I dressed for a job interview, I never once thought of myself as a battered wife. Instead, I was a very strong woman in love with a deeply troubled man, and I was the only person on Earth who could help Conor face his demons.
Да се навратам на прашањето: Зошто останав со него? Одговорот е лесен. Не знаев дека ме злоставува. Иако ми ставаше пиштоли на глава, иако ме туркаше надолу по скалите, се закануваше дека ќе го убие кучето, ги вадеше клучевите од колата додека возев по автопатот, ми истураше мелено кафе врз глава додека се облекував за работно интервју, јас ниту еднаш за себе не помислив дека сум жртва. Наместо тоа, јас бев многу силна жена која е заљубена во човек со многу проблеми, и си мислев дека само јас можам да му помогнам на Конор да се соочи со неговите демони.
The other question everybody asks is, why doesn't she just leave? Why didn't I walk out? I could have left any time. To me, this is the saddest and most painful question that people ask, because we victims know something you usually don't: It's incredibly dangerous to leave an abuser. Because the final step in the domestic violence pattern is kill her. Over 70 percent of domestic violence murders happen after the victim has ended the relationship, after she's gotten out, because then the abuser has nothing left to lose. Other outcomes include long-term stalking, even after the abuser remarries; denial of financial resources; and manipulation of the family court system to terrify the victim and her children, who are regularly forced by family court judges to spend unsupervised time with the man who beat their mother. And still we ask, why doesn't she just leave?
Другото прашање што сите го поставуваат е, зошто едноставно не си замине? Зошто не избега? Можев да си заминам во секое време. За мене, ова е најтажното и најболното прашање што ми го поставиле, бидејќи ние жртвите знаеме нешто што вие вообичаено не го знаете: Ептен е опасно да го напуштите злоставувачот. Бидејќи последната фаза од домашното насилство е убиство на жртвата. Преку 70 проценти од убиствата во рамки на домашното насилство се случуваат откако жртвата ќе ја прекине врската, откако ќе избега, бидејќи тогаш злоставувачот веќе нема што да изгуби. Другите исходи може да бидат долготрајно демнење, дури и кога злоставувачот ќе се прежени; кратење на финансиските средства; и манипулирање на семејниот судски систем за да ја преплаши жртвата и нејзините деца, кои постојано се приморувани од страна на судиите да поминуваат, без надзор, одредено време со мажот кој ја тепал нивната мајка. И пак прашуваме, зошто едноставно не си замине?
I was able to leave, because of one final, sadistic beating that broke through my denial. I realized that the man who I loved so much was going to kill me if I let him. So I broke the silence. I told everyone: the police, my neighbors, my friends and family, total strangers, and I'm here today because you all helped me.
Јас успеав да си заминам, заради последното садистичко тепање кое конечно ме освести. Сфатив дека мажот кој го сакам, на крај веројатно ќе ме убие ако му дозволам. Па така му ставив крај на молкот. Им кажав на сите: на полицијата, на соседите, пријателите и семејството, на луѓе што не ги знаев, и денес сум овде бидејќи сите вие ми помогнавте.
We tend to stereotype victims as grisly headlines, self-destructive women, damaged goods. The question, "Why does she stay?" is code for some people for, "It's her fault for staying," as if victims intentionally choose to fall in love with men intent upon destroying us.
Честопати ги стереотипизираме жртвите, им лепиме негативни етикети, мазохистичка жена, потрошна роба. Прашањето, "Зошто е сè уште со него?" за некои луѓе значи, "Нејзина вина е што сè уште е со него," божем ние, жртвите, намерно се вљубуваме во мажи кои сакаат да нè уништат.
But since publishing "Crazy Love," I have heard hundreds of stories from men and women who also got out, who learned an invaluable life lesson from what happened, and who rebuilt lives -- joyous, happy lives -- as employees, wives and mothers, lives completely free of violence, like me. Because it turns out that I'm actually a very typical domestic violence victim and a typical domestic violence survivor. I remarried a kind and gentle man, and we have those three kids. I have that black lab, and I have that minivan. What I will never have again, ever, is a loaded gun held to my head by someone who says that he loves me.
Но откако ја објавив "Луда Љубов," слушнав стотици приказни од мажи и жени кои успешно се справиле, кои научиле една бесценета животна лекција од она што им се случило, и кои си ги обновиле животите -- радосни, среќни животи -- како вработени, жени и мајки, животи без насилство, токму како мене. Бидејќи се испостави дека јас сум, всушност, еден многу типичен пример на жртва, на некој кој преживеал домашно насилство. Се премажив за еден пријатен и нежен маж, и со него имаме три деца. Како што реков, си имам црн лабрадор и мини-комбе. Но повеќе нема да имам, никогаш, пиштол на мојата глава, пиштол кој го држи некој кој ми вели дека ме сака.
Right now, maybe you're thinking, "Wow, this is fascinating," or, "Wow, how stupid was she," but this whole time, I've actually been talking about you. I promise you there are several people listening to me right now who are currently being abused or who were abused as children or who are abusers themselves. Abuse could be affecting your daughter, your sister, your best friend right now.
Во моментов, можеби си мислите, "Леле, ова е неверојатно," или, "Леле, колку била глупава," но цело време, јас всушност зборував за вас. Ви гарантирам дека во моментов ме слушаат неколку луѓе кои и самите се жртви на насилство, биле злоставувани како деца, или и самите се злоставувачи. Насилство, токму сега, можеби ја засега вашата ќерка, вашата сестра или вашиот најдобар пријател.
I was able to end my own crazy love story by breaking the silence. I'm still breaking the silence today. It's my way of helping other victims, and it's my final request of you. Talk about what you heard here. Abuse thrives only in silence. You have the power to end domestic violence simply by shining a spotlight on it. We victims need everyone. We need every one of you to understand the secrets of domestic violence. Show abuse the light of day by talking about it with your children, your coworkers, your friends and family. Recast survivors as wonderful, lovable people with full futures. Recognize the early signs of violence and conscientiously intervene, deescalate it, show victims a safe way out. Together we can make our beds, our dinner tables and our families the safe and peaceful oases they should be.
Јас и ставив крај на мојата луда љубов, на тој начин што го прекинав молкот. И денес го правам истото. На овој начин им помагам на другите жртви, и за крај имам едно барање до вас. Зборувајте за она што го слушнавте овде. Злоставувањето вирее само во тишина. Вие имате моќ да му ставите крај на домашното насилство едноставно ако фрлите светлина врз истото. Нам жртвите ни требаат сите. Потребно ни е секој од вас да ги разбере тајните на домашното насилство. Разобличете го насилството зборувајќи за истото со вашите деца, вашите соработници, вашите пријатели и семејство. Претставете ги жртвите како прекрасни, сакани луѓе кои имаат иднина пред себе. Препознајте ги раните знаци на насилство, и интервенирајте совесно, спречето го, покажете им на жртвите безбеден излез. Заедно можеме да ги направиме нашите кревети, нашите трепезарии и нашите семејства, безбедни и мирни оази, баш како што и треба да бидат.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)