I'd like you to come back with me for a moment to the 19th century, specifically to June 24, 1833. The British Association for the Advancement of Science is holding its third meeting at the University of Cambridge. It's the first night of the meeting, and a confrontation is about to take place that will change science forever.
Би сакала, само за момент, да се вратиме заедно во 19-от век, поточно на 24 Јуни, 1833. "Британската Асоцијација за Унапредување на Науката" ја одржува нејзината трета средба во Универзитетот Кембриџ. Ова е првата вечер од средбата на која ќе се случи едно соочување кое засекогаш ќе ја промени науката.
An elderly, white-haired man stands up. The members of the Association are shocked to realize that it's the poet Samuel Taylor Coleridge, who hadn't even left his house in years until that day. They're even more shocked by what he says.
Еден постар маж со бела коса станува. Членовите на Асоцијацијата се шокирани кога гледаат дека тоа е поетот Семјуел Тејлор Колриџ, кој со години ја немал напуштено својата куќа сè до тој ден. Уште пошокирани се од она што го кажува.
"You must stop calling yourselves natural philosophers."
"Не смеете повеќе себеси да се нарекувате природни филозофи."
Coleridge felt that true philosophers like himself pondered the cosmos from their armchairs. They were not mucking around in the fossil pits or conducting messy experiments with electrical piles like the members of the British Association.
Колриџ сметал дека вистинските филозофи како него размислуваат за космосот од своите фотелји. Тие не се бафтаат по фосилни јами, ниту пак спроведуваат неуредни експерименти со галвански батерии, како членовите на Британската Асоцијација.
The crowd grew angry and began to complain loudly. A young Cambridge scholar named William Whewell stood up and quieted the audience. He politely agreed that an appropriate name for the members of the association did not exist.
Толпата се налутила и почнала гласно да се буни. Еден млад научник од Кембриџ по име Вилијам Вјуел станал, и ја замолкнал публиката. Тој учтиво се согласил дека соодветно име за членовите на асоцијацијата сè уште не постои.
"If 'philosophers' is taken to be too wide and lofty a term," he said, "then, by analogy with 'artist,' we may form 'scientist.'" This was the first time the word scientist was uttered in public, only 179 years ago.
"Ако 'филозофи' е премногу широк и возвишен термин," тој рекол, "тогаш, аналогно на 'уметник,' ние би можеле да бидеме 'научник.'" Тогаш за првпат зборот научник бил употребен во јавноста, само пред 179 години.
I first found out about this confrontation when I was in graduate school, and it kind of blew me away. I mean, how could the word scientist not have existed until 1833? What were scientists called before? What had changed to make a new name necessary precisely at that moment? Prior to this meeting, those who studied the natural world were talented amateurs. Think of the country clergyman or squire collecting his beetles or fossils, like Charles Darwin, for example, or, the hired help of a nobleman, like Joseph Priestley, who was the literary companion to the Marquis of Lansdowne when he discovered oxygen. After this, they were scientists, professionals with a particular scientific method, goals, societies and funding.
За ова соочување првпат слушнав кога бев на постдипломски, и на некој начин ме импресионираше. Мислам, како може зборот научник да не постоел сè до 1833? Како ги нарекувале научниците пред тоа? Каква промена настанала за да биде потребно ново име баш во тој момент? Пред оваа средба, оние кои го проучувале природниот свет биле талентирани аматери. Помислете на селскиот свештеник или племеник кој собира инсекти или фосили, како Чарлс Дарвин, на пример, или, изнајмените благородници, како Џозеф Присли, кој буквално му бил придружник на Маркизот од Ленсдаун кога го открил кислородот. После ова, тие станале научници, професионалци со карактеристичен научен метод, цели, здруженија и финансирање.
Much of this revolution can be traced to four men who met at Cambridge University in 1812: Charles Babbage, John Herschel, Richard Jones and William Whewell. These were brilliant, driven men who accomplished amazing things. Charles Babbage, I think known to most TEDsters, invented the first mechanical calculator and the first prototype of a modern computer. John Herschel mapped the stars of the southern hemisphere, and, in his spare time, co-invented photography. I'm sure we could all be that productive without Facebook or Twitter to take up our time. Richard Jones became an important economist who later influenced Karl Marx. And Whewell not only coined the term scientist, as well as the words anode, cathode and ion, but spearheaded international big science with his global research on the tides. In the Cambridge winter of 1812 and 1813, the four met for what they called philosophical breakfasts. They talked about science and the need for a new scientific revolution. They felt science had stagnated since the days of the scientific revolution that had happened in the 17th century. It was time for a new revolution, which they pledged to bring about, and what's so amazing about these guys is, not only did they have these grandiose undergraduate dreams, but they actually carried them out, even beyond their wildest dreams. And I'm going to tell you today about four major changes to science these men made.
Најголемиот дел од оваа револуција се должи на четворица мажи кои се сретнале во Универзитетот Кембриџ во 1812: Чарлс Бабиџ, Џон Хершел, Ричард Џоунс и Вилијам Вјуел. Тие биле брилијантни, амбициозни мажи кои постигнале неверојатни нешта. Чарлс Бабиџ, чинам познат на повеќето TEDстери, го создал првиот механички сметач и првиот прототип на модерниот компјутер. Џон Хершел ги мапирал ѕвездите на јужната хемисфера, а, во слободното време, ја ко-создал фотографијата. Сигурна сум дека сите можеме да бидеме олку продуктивни ако немаме Фејсбук или Твитер кои ни го одземаат времето. Ричард Џоунс станал важен економист кој подоцна имал влијание врз Карл Маркс. А Вјуел не само што го сковал терминот научник, како и зборовите анода, катода и јон, туку и ја лансирал науката на меѓународната сцена со неговото глобално истражување за плимата и осеката. Во Кембриџ, зимата 1812 и 1813, четворицата се сретнале за она што го нарекувале филозофски појадоци. Зборувале за науката и за потребата од нова научна револуција. Тие сметале дека науката е во стагнација уште од деновите на научната револуција која се случила во 17-от век. Било време за нова револуција, и тие се колнеле дека ќе ја остварат, а овие дечки се неверојатни бидејќи не само што имале грандиозни студентски соништа, туку и успеале да ги остварат, а дури отишле и многу подалеку. Денеска ќе ви зборувам за четирите големи промени кои ги направиле овие мажи во науката
About 200 years before, Francis Bacon and then, later, Isaac Newton, had proposed an inductive scientific method. Now that's a method that starts from observations and experiments and moves to generalizations about nature called natural laws, which are always subject to revision or rejection should new evidence arise. However, in 1809, David Ricardo muddied the waters by arguing that the science of economics should use a different, deductive method. The problem was that an influential group at Oxford began arguing that because it worked so well in economics, this deductive method ought to be applied to the natural sciences too. The members of the philosophical breakfast club disagreed. They wrote books and articles promoting inductive method in all the sciences that were widely read by natural philosophers, university students and members of the public. Reading one of Herschel's books was such a watershed moment for Charles Darwin that he would later say, "Scarcely anything in my life made so deep an impression on me. It made me wish to add my might to the accumulated store of natural knowledge." It also shaped Darwin's scientific method, as well as that used by his peers. [Science for the public good]
Отприлика 200 години пред тоа, Френсис Бекон и подоцна, Исак Њутн, го предложиле индуктивниот научен метод. Тоа е метод кој започнува со набљудувања и експерименти и се движи кон воопштувања за природата наречени природни закони, кои постојано се предмет на ревизии или отфрлувања доколку се појават нови докази. Сепак, во 1809, Дејвид Рикардо ги поматил водите велејќи дека науката за економијата треба да користи поинаков, дедуктивен метод. Проблемот бил во тоа што една влијателна група од Оксфорд почнала да тврди дека, бидејќи дедуктивниот метод функционира многу добро во економијата, тогаш мора да се примени и врз природните науки. Членовите на филозофскиот клуб за појадоци не се согласувале. Тие пишувале книги и статии промовирајќи го индуктивниот метод во сите науки, и биле на големо читани од природните филозофи, универзитетските студенти и членови од јавноста. Читајќи една од книгите на Хершел за Чарлс Дарвин било таков пресвртен момент што подоцна и самиот кажал, "Ретко кога нешто во животот ми има оставено толкав впечаток. Посакав целосно да му се предадам на насобраното знаење за природата." Книгата воедно влијаела и врз Дарвиновиот научен метод, како и врз методот користен од неговите колеги. [Наука за јавното добро]
Previously, it was believed that scientific knowledge ought to be used for the good of the king or queen, or for one's own personal gain. For example, ship captains needed to know information about the tides in order to safely dock at ports. Harbormasters would gather this knowledge and sell it to the ship captains. The philosophical breakfast club changed that, working together. Whewell's worldwide study of the tides resulted in public tide tables and tidal maps that freely provided the harbormasters' knowledge to all ship captains. Herschel helped by making tidal observations off the coast of South Africa, and, as he complained to Whewell, he was knocked off the docks during a violent high tide for his trouble. The four men really helped each other in every way. They also relentlessly lobbied the British government for the money to build Babbage's engines because they believed these engines would have a huge practical impact on society. In the days before pocket calculators, the numbers that most professionals needed -- bankers, insurance agents, ship captains, engineers — were to be found in lookup books like this, filled with tables of figures. These tables were calculated using a fixed procedure over and over by part-time workers known as -- and this is amazing -- computers, but these calculations were really difficult. I mean, this nautical almanac published the lunar differences for every month of the year. Each month required 1,365 calculations, so these tables were filled with mistakes. Babbage's difference engine was the first mechanical calculator devised to accurately compute any of these tables. Two models of his engine were built in the last 20 years by a team from the Science Museum of London using his own plans. This is the one now at the Computer History Museum in California, and it calculates accurately. It actually works. Later, Babbage's analytical engine was the first mechanical computer in the modern sense. It had a separate memory and central processor. It was capable of iteration, conditional branching and parallel processing, and it was programmable using punched cards, an idea Babbage took from Jacquard's loom. Tragically, Babbage's engines never were built in his day because most people thought that non-human computers would have no usefulness for the public. [New scientific institutions]
Претходно, се сметало дека научното знаење треба да се користи за доброто на кралот или кралицата, или за своја лична добивка. На пример, на бродските капетани им требале информации за плимата и осеката за безбедно да се закотват во пристаништето. Пристанишните офицери го собирале ова знаење и им го продавале на бродските капетани. Филозофскиот клуб за појадоци го променил тоа, работејќи заедно. Вјуеловата светска студија за плимата и осеката резултирала со јавни табели и мапи за плимата и осеката кои слободно им биле достапни на сите бродски капетани. Хершел помогнал набљудувајќи ја плимата и осеката крај брегот на Јужна Африка, и додека му се жалел на Вјуел, бил исфрлен од доковите бидејќи бил погоден од силен и висок бран. Четворицата навистина си помагале на секаков начин. Тие исто така неуморно лобирале кај Британската влада за пари со кои би ги изработиле моторите на Бабиџ, бидејќи верувале дека ваквите мотори ќе имаат огромно практично влијание врз општеството. Во времето пред да се појават дигитроните, бројките што на повеќето професионалци им требале -- банкари, агенти за осигурување, бродски капетани, инженери -- можеле да се најдат во вакви книги за пребарување, во кои имало табели со бројки. Овие табели се пресметувале одново и одново со една фиксирана процедура од страна на работници со скратено работно време познати како -- и ова е неверојатно -- компјутери, но овие пресметки биле навистина тешки. Мислам, во овој наутички алманах биле објавувани месечевите разлики за секој месец од годината. За секој месец биле потребни 1,365 пресметки, па затоа табелите биле полни со грешки. Диференцијалниот мотор на Бабиџ бил првиот механички сметач направен за прецизно да ги пресметува сите овие табели. Во последните 20 години, изработени се два примероци од неговиот мотор од страна на тим од Музејот за Наука од Лондон користејќи ги неговите планови. Овој се наоѓа во Музејот за Компјутерска Историја во Калифорнија, и прави точни пресметки. Всушност работи. Подоцна, аналитичкиот мотор на Бабиџ бил првиот механички компјутер во модерна смисла. Имал одделна меморија и централен процесор. Имал можност за итерација, условно разгранување и паралелно процесирање, и можел да се програмира со помош на перфокарти, идеја која Бабиџ ја презел од разбојот на Жакард. Трагично, моторите на Бабиџ не биле изработени додека тој бил жив, бидејќи повеќето луѓе мислеле дека не-човечките компјутери нема да имаат никаква корист за јавноста. [Нови научни институции]
Founded in Bacon's time, the Royal Society of London was the foremost scientific society in England and even in the rest of the world. By the 19th century, it had become a kind of gentleman's club populated mainly by antiquarians, literary men and the nobility. The members of the philosophical breakfast club helped form a number of new scientific societies, including the British Association. These new societies required that members be active researchers publishing their results. They reinstated the tradition of the Q&A after scientific papers were read, which had been discontinued by the Royal Society as being ungentlemanly. And for the first time, they gave women a foot in the door of science. Members were encouraged to bring their wives, daughters and sisters to the meetings of the British Association, and while the women were expected to attend only the public lectures and the social events like this one, they began to infiltrate the scientific sessions as well. The British Association would later be the first of the major national science organizations in the world to admit women as full members. [External funding for science]
Основано во времето на Бекон, Кралското друштво од Лондон било најистакнатото научно друштво во Англија, а дури и во целиот свет. До 19-от век, станало еден вид на џентлменски клуб во кој воглавно имало антиквари, писмени мажи и благородници. Членовите на филозофскиот клуб за појадоци помогнале во оформувањето на повеќе научни друштва, вклучувајќи ја и Британската Асоцијација. Овие нови друштва барале членовите да бидат активни истражувачи кои ќе ги објавуваат своите резултати. Тие ја возобновиле традицијата на "Прашања и Одговори" откако трудовите ќе биле прочитани, нешто што било прекинато од страна на Кралското Друштво под изговор дека е неучтиво. И за првпат, тие им дозволиле на жените да стапнат на научната сцена. Членовите биле поттикнувани да ги носат нивните сопруги, ќерки и сестри на средбите на Британската Асоцијација. Во почетокот било предвидено жените да присуствуваат само на јавните предавања и на социјалните настани како овој, но подоцна почнале да ги посетуваат и научните сеанси. Британската Асоцијација подоцна ќе биде првата од неколкуте големи национални научни организации во светот која на жените ќе им даде целосно членство. [Надворешно финансирање на науката]
Up to the 19th century, natural philosophers were expected to pay for their own equipment and supplies. Occasionally, there were prizes, such as that given to John Harrison in the 18th century, for solving the so-called longitude problem, but prizes were only given after the fact, when they were given at all. On the advice of the philosophical breakfast club, the British Association began to use the extra money generated by its meetings to give grants for research in astronomy, the tides, fossil fish, shipbuilding, and many other areas. These grants not only allowed less wealthy men to conduct research, but they also encouraged thinking outside the box, rather than just trying to solve one pre-set question. Eventually, the Royal Society and the scientific societies of other countries followed suit, and this has become -- fortunately it's become -- a major part of the scientific landscape today.
Сè до 19-от век, од природните филозофи се очекувало да си ја плаќаат опремата и материјалите. Повремено, имало награди, како онаа што му ја дале на Џон Харисон во 18-от век, бидејќи го решил т.н. лонгитудинален проблем, но сепак поминало одредено време пред тоа да стане вообичаена практика. Прифаќајќи го советот на филозофскиот клуб за појадоци, Британската Асоцијација почнала да го пренасочува вишокот пари добиен од средбите, и давала грантови за истражување на астрономијата, плимата и осеката, водните фосили, бродоградителството и многу други области. Овие грантови не само што овозможиле помалку богатите мажи да спроведуваат истражувања, туку и го поттикнале креативното размислување, а не само решавање на веќе познатите проблеми. Најпосле, Кралското друштво и научните друштва од другите земји го следеле примерот, и ова станало -- за среќа стана -- значаен дел од денешниов научен пејсаж.
So the philosophical breakfast club helped invent the modern scientist. That's the heroic part of their story. There's a flip side as well. They did not foresee at least one consequence of their revolution. They would have been deeply dismayed by today's disjunction between science and the rest of culture. It's shocking to realize that only 28 percent of American adults have even a very basic level of science literacy, and this was tested by asking simple questions like, "Did humans and dinosaurs inhabit the Earth at the same time?" and "What proportion of the Earth is covered in water?" Once scientists became members of a professional group, they were slowly walled off from the rest of us. This is the unintended consequence of the revolution that started with our four friends.
Значи филозофскиот клуб за појадоци помогнал во создавањето на модерниот научник. Тоа е херојскиот дел од нивната приказна. Има и друга страна од приказнава. Тие не предвиделе барем една последица од нивната револуција. Тие би биле длабоко ужаснати од денешнава поделба помеѓу науката и остатокот од културата. Шокантно е тоа што само 28 проценти од возрасните Американци имаат ептен основно ниво на научна писменост, а до ова е дојдено преку поставување на едноставни прашања како, "Дали луѓето и диносаурусите живееле на Земјата во ист временски период?" и "Колкав процент од Земјата е покриен со вода?" Откако научниците станале членови на професионални групи, тие пополека почнале да се оддалечуваат од нас. Ова е ненамерната последица од револуцијата што ја започнале нашите четворица пријатели.
Charles Darwin said, "I sometimes think that general and popular treatises are almost as important for the progress of science as original work." In fact, "Origin of Species" was written for a general and popular audience, and was widely read when it first appeared. Darwin knew what we seem to have forgotten, that science is not only for scientists.
Чарлс Дарвин рекол, "Понекогаш мислам дека сенародните и популарни расправи се речиси толку важни за напредокот на науката колку и оригиналните дела." Всушност, "Потеклото на Видовите" била наменета за општата и глобална публика, и била на големо читана кога за првпат се појавила. Дарвин знаел нешто што се чини дека ние сме го заборавиле, дека науката не е само за научниците.
Thank you.
Ви благодарам.
(Applause)
(Аплауз)