So I thought, "I will talk about death." Seemed to be the passion today. Actually, it's not about death. It's inevitable, terrible, but really what I want to talk about is, I'm just fascinated by the legacy people leave when they die. That's what I want to talk about.
Така, си помислив: „Ќе зборувам за смртта.“ Се чини дека е доста интересна тема деновиве. Всушност, не станува збор за смртта. Таа е неизбежна, ужасна, но тоа за што јас сакам да зборувам е тоа што сум воодушевена од наследството кое луѓето го оставаат кога ќе умрат. Тоа е она за кое сакам да зборувам.
So Art Buchwald left his legacy of humor with a video that appeared soon after he died, saying, "Hi! I'm Art Buchwald, and I just died." And Mike, who I met at Galapagos, a trip which I won at TED, is leaving notes on cyberspace where he is chronicling his journey through cancer. And my father left me a legacy of his handwriting through letters and a notebook. In the last two years of his life, when he was sick, he filled a notebook with his thoughts about me. He wrote about my strengths, weaknesses, and gentle suggestions for improvement, quoting specific incidents, and held a mirror to my life.
Така, Арт Бучвалд го остави својот хумор како наследство, преку видео кое се појави кратко после неговата смрт, велејќи: „Здраво! Јас сум Арт Бучвалд и само што умрев.“ Додека Мајк, кој го запознав на Галапагос, патување кое го освоив преку TED, остава пораки во сајбер-просторот кадешто го забележува неговото патување со ракот. Татко ми, ми остави наследство преку неговото пишување писма и еден бележник. Во последните две години од неговиот живот, кога беше болен, тој исполни еден бележник со мисли за мене. Пишуваше за моите посилни и послаби страни, како и љубезни предлози за подобрување, цитирајќи одредени случки, воедно држејќи огледало врз мојот живот.
After he died, I realized that no one writes to me anymore. Handwriting is a disappearing art. I'm all for email and thinking while typing, but why give up old habits for new? Why can't we have letter writing and email exchange in our lives? There are times when I want to trade all those years that I was too busy to sit with my dad and chat with him, and trade all those years for one hug. But too late. But that's when I take out his letters and I read them, and the paper that touched his hand is in mine, and I feel connected to him.
Откако почина, сфатив дека никој веќе не ми пишува. Рачното пишување е уметност која исчезнува. Јас сум за пишување меилови и за размислување додека куцам на тастатурата, но зошто да се откажеме од старите навики поради новите? Зошто да не можеме да ги имаме и пишувањето писма и размената на меилови во нашите животи? Постојат времиња кога посакувам да ги заменам сите тие години во кои бев премногу зафатена за да седнам со татко ми и да поразговарам со него, да ги заменам сите тие години за само една прегратка. Но, сега е премногу доцна. Па, тогаш ги земам сите негови писма и ги читам, а хартијата која ја допрела неговата рака сега е во мојата, а, јас се чувствувам поврзано со него.
So maybe we all need to leave our children with a value legacy, and not a financial one. A value for things with a personal touch -- an autographed book, a soul-searching letter. If a fraction of this powerful TED audience could be inspired to buy a beautiful paper -- John, it'll be a recycled one -- and write a beautiful letter to someone they love, we actually may start a revolution where our children may go to penmanship classes.
Па, можеби сите ние би требало да ги напуштиме нашите деца со вредно наследство, а не со финансиско. Со вредност за работи кои имаат личен печат, автобиографска книга, писмо во кое си ја барате душата. Доколку само дел од оваа моќна публика на TED би била инспирирана да купи убава хартија - Џон, тоа би била рециклирана хартија, и да напише убаво писмо за некој кој го љуби, така, ние всушност би можеле да започнеме револуција каде нашите деца би можеле да посетуваат часови по убаво пишување.
So what do I plan to leave for my son? I collect autographed books, and those of you authors in the audience know I hound you for them -- and CDs too, Tracy. I plan to publish my own notebook. As I witnessed my father's body being swallowed by fire, I sat by his funeral pyre and wrote. I have no idea how I'm going to do it, but I am committed to compiling his thoughts and mine into a book, and leave that published book for my son.
Па, што планирам да му оставам на мојот син? Јас собирам автобиографии, а вие писателите во публиката знаете колку ви досадувам за нив, и за CD-а, исто така, Трејси. Планирам да објавам мој, сопствен бележник. Како што посведочив како телото на мојот татко беше голтнато од оган, седев покрај неговата погребна клада и пишував. Немам поим како ќе го направам тоа, но сум посветена на исполнување на неговите мисли, и на моите во книга, книга која ќе ја издадам за мојот син.
I'd like to end with a few verses of what I wrote at my father's cremation. And those linguists, please pardon the grammar, because I've not looked at it in the last 10 years. I took it out for the first time to come here. "Picture in a frame, ashes in a bottle, boundless energy confined in the bottle, forcing me to deal with reality, forcing me to deal with being grown up. I hear you and I know that you would want me to be strong, but right now, I am being sucked down, surrounded and suffocated by these raging emotional waters, craving to cleanse my soul, trying to emerge on a firm footing one more time, to keep on fighting and flourishing just as you taught me. Your encouraging whispers in my whirlpool of despair, holding me and heaving me to shores of sanity, to live again and to love again." Thank you.
Би сакала да завршам со неколку стихови кои ги напишав на кремирањето на мојот татко. А, вие лингвистите... ве молам да ми простите за граматиката, затоа што не сум ги погледнала во последните 10 години. За прв пат ги извадив за да дојдам тука. „Слика во рамка, пепел во шише, безгранична енергија ограничена во шише, која ме тера да се соочам со реалноста, која ме тера да се соочам со тоа дека сум возрасна. Те слушам и знам дека би сакал да бидам силна, но сега, јас сум повлечена надолу, опколена и загушена од овие разбеснети води од чувства, беснеејќи да ја прочистат мојата душа, обидувајќи се да испливаат на цврста површина уште еднаш, да продолжат да се борат и да расцветаат, токму така како што ме научи. Твоето охрабрување шепоти во вртлогот од очај, држејќи ме и поткревајќи ме на бреговите на свесноста, за повторно да живеам, и повторно да љубам.“ Ви благодарам.