G'day, my name's Kevin. I'm from Australia. I'm here to help. (Laughter)
Добар дан. Jа сам Кевин. Долазим из Аустралије и овде сам да помогнем. (Смех)
Tonight, I want to talk about a tale of two cities. One of those cities is called Washington, and the other is called Beijing. Because how these two capitals shape their future and the future of the United States and the future of China doesn't just affect those two countries, it affects all of us in ways, perhaps, we've never thought of: the air we breathe, the water we drink, the fish we eat, the quality of our oceans, the languages we speak in the future, the jobs we have, the political systems we choose, and, of course, the great questions of war and peace.
Вечерас желим да испричам причу о два града. Први се зове Вашингтон, а други Пекинг. Разлог је то што начин на који ова два града формирају своју будућност и будућност САД и Кине, не утиче само на ове две државе, већ и на све нас и то онако како вероватно никада нисмо ни помишљали: кроз ваздух који удишемо, воду коју пијемо, рибу коју једемо, квалитет наших океана, језике којима ћемо се споразумевати у будућности, послове које ћемо имати, политичке системе које ћемо изабрати и, наравно, велика питања рата и мира.
You see that bloke? He's French. His name is Napoleon. A couple of hundred years ago, he made this extraordinary projection: "China is a sleeping lion, and when she awakes, the world will shake." Napoleon got a few things wrong; he got this one absolutely right. Because China is today not just woken up, China has stood up and China is on the march, and the question for us all is where will China go and how do we engage this giant of the 21st century?
Видите овог човека? Он је Француз. Зове се Наполеон. Пре неколико стотина година, он је направио ово изузетно предвиђање: „Кина је уснули лав који ће потрести свет када се пробуди.” Наполеон је неке ствари погрешно предвидео, али по питању ове је био савршено у праву. Кина данашњице не само да је будна, већ је стала на ноге и кренула у марш. Питање за све нас је где се Кина запутила и какви ће бити наши односи са овим гигантом 21. века.
You start looking at the numbers, they start to confront you in a big way. It's projected that China will become, by whichever measure -- PPP, market exchange rates -- the largest economy in the world over the course of the decade ahead. They're already the largest trading nation, already the largest exporting nation, already the largest manufacturing nation, and they're also the biggest emitters of carbon in the world. America comes second.
Када почнете да посматрате бројеве, они ће вам се у великој мери супротставити. Предвиђа се да ће Кина постати, било којим средствима - паритетом куповне моћи, девизним курсом - највећа светска економија у наредној декади. Они су већ највећа трговачка нација, највећа нација извозник, највећа произвођачка нација, али и највећи одашиљач емисија угљеника на свету. Америка је на другом месту.
So if China does become the world's largest economy, think about this: It'll be the first time since this guy was on the throne of England -- George III, not a good friend of Napoleon's -- that in the world we will have as the largest economy a non-English speaking country, a non-Western country, a non-liberal democratic country. And if you don't think that's going to affect the way in which the world happens in the future, then personally, I think you've been smoking something, and it doesn't mean you're from Colorado.
Зато, уколико Кина буде постала највећа светска економија, размислите о следећем: То ће бити први пут од када је овај човек седео на енглеском трону - Џорџ III, не баш добар Наполеонов пријатељ - да ћемо имати највећу светску економију чији матерњи језик није енглески, земљу која није западна, земљу која није либерално-демократска. Уколико не мислите да ће то утицати на начин на који свет функционише, лично сматрам да сте надувани, а то не значи да сте из Колорада.
So in short, the question we have tonight is, how do we understand this mega-change, which I believe to be the biggest change for the first half of the 21st century? It'll affect so many things. It will go to the absolute core. It's happening quietly. It's happening persistently. It's happening in some senses under the radar, as we are all preoccupied with what's going in Ukraine, what's going on in the Middle East, what's going on with ISIS, what's going on with ISIL, what's happening with the future of our economies. This is a slow and quiet revolution. And with a mega-change comes also a mega-challenge, and the mega-challenge is this: Can these two great countries, China and the United States -- China, the Middle Kingdom, and the United States, Měiguó -- which in Chinese, by the way, means "the beautiful country." Think about that -- that's the name that China has given this country for more than a hundred years. Whether these two great civilizations, these two great countries, can in fact carve out a common future for themselves and for the world? In short, can we carve out a future which is peaceful and mutually prosperous, or are we looking at a great challenge of war or peace? And I have 15 minutes to work through war or peace, which is a little less time than they gave this guy to write a book called "War and Peace."
Укратко, наше вечерашње питање је како да разумемо ову голему промену за коју верујем да је највећа у првој половини 21. века. Она ће утицати на много ствари. Она ће доћи до саме сржи. То се дешава тихо. То се дешава постојано. У извесном смислу, то се дешава неприметно, док смо сви заокупљени догађањима у Украјини и догађањима на Блиском истоку, догађањима са ИСИС-ом и догађањима са ИСИЛ-ом, као и будућношћу наше економије. То је спора и тиха револуција. Са великом променом наступа и велики изазов, а тај изазов је следеће: могу ли ове две велике земље, Кина и САД - Кина, Средње краљевство, и САД, Měiguó, што на кинеском, успут, значи „дивна земља”. Размислите о томе - то је име којим је Кина називала ову земљу више од сто година. Mогу ли ове две велике цивилизације, ове две велике земље да заправо исклешу заједничку будућност за себе и за цео свет? Укратко, да ли можемо да исклешемо будућност која је мирнодопска и узајамно просперитетна или гледамо у велики изазов рата и мира? Ја имам 15 минута да решим проблем рата и мира, што је мало мање времена него што је овај човек имао да напише књигу „Рат и мир”.
People ask me, why is it that a kid growing up in rural Australia got interested in learning Chinese? Well, there are two reasons for that. Here's the first of them. That's Betsy the cow. Now, Betsy the cow was one of a herd of dairy cattle that I grew up with on a farm in rural Australia. See those hands there? These are not built for farming. So very early on, I discovered that in fact, working in a farm was not designed for me, and China was a very safe remove from any career in Australian farm life.
Људи ме питају зашто се дете које је одрастало у руралној Аустралији заинтересовало да учи кинески језик. Па, из два разлога. Ово је први: крава Бетси. Сад, Бетси је једна од крава из стада које смо држали због млека и са којим сам одрастао у руралној Аустралији. Видите ли ове руке? Оне нису створене за пољопривреду. Тако сам као веома млад открио да рад на фарми, у ствари, није за мене, а Кина је била безбедна одступница од каријера у аустралијској пољопривреди.
Here's the second reason. That's my mom. Anyone here ever listen to what their mom told them to do? Everyone ever do what their mom told them to do? I rarely did, but what my mom said to me was, one day, she handed me a newspaper, a headline which said, here we have a huge change. And that change is China entering the United Nations. 1971, I had just turned 14 years of age, and she handed me this headline. And she said, "Understand this, learn this, because it's going to affect your future."
Ово је други разлог: то је моја мама. Да ли ико овде слуша шта им мајке причају? Да ли је ико икада урадио оно што им је мама рекла? Ја сам то ретко чинио, али ми је мама једног дана нешто рекла, уручивши ми новине, у којима је био наслов - „Овде имамо велику промену”. Та велика промена се односила на улазак Кине у Уједињене нације. Године 1971. сам напунио 14 година, а она ми је уручила овај наслов. Тада ми је рекла: „Разуми и научи ово, јер ће то утицати на твоју будућност”.
So being a very good student of history, I decided that the best thing for me to do was, in fact, to go off and learn Chinese. The great thing about learning Chinese is that your Chinese teacher gives you a new name. And so they gave me this name: Kè, which means to overcome or to conquer, and Wén, and that's the character for literature or the arts. Kè Wén, Conqueror of the Classics. Any of you guys called "Kevin"? It's a major lift from being called Kevin to be called Conqueror of the Classics. (Laughter) I've been called Kevin all my life. Have you been called Kevin all your life? Would you prefer to be called Conqueror of the Classics?
Како сам био одличан у историји, одлучио сам да је најбоља ствар коју могу да урадим да научим кинески. Сјајна ствар везана за учење кинеског је та што од учитеља добијете ново име. И тако сам ја добио ово: Kè, што значи „савладати” или „освојити” и Wén, што је симбол за књижевност и уметност. Kè Wén, Освајач класика. Има ли овде некога ко се зове Кевин? Велики је напредак од Кевина постати Освајач класика. (Смех) Цео живот су ме звали Кевин. Да ли су вас звали Кевин цео живот? Да ли бисте више волели да вас зову Освајач класика?
And so I went off after that and joined the Australian Foreign Service, but here is where pride -- before pride, there always comes a fall. So there I am in the embassy in Beijing, off to the Great Hall of the People with our ambassador, who had asked me to interpret for his first meeting in the Great Hall of the People. And so there was I. If you've been to a Chinese meeting, it's a giant horseshoe. At the head of the horsehoe are the really serious pooh-bahs, and down the end of the horseshoe are the not-so-serious pooh-bahs, the junior woodchucks like me. And so the ambassador began with this inelegant phrase. He said, "China and Australia are currently enjoying a relationship of unprecedented closeness." And I thought to myself, "That sounds clumsy. That sounds odd. I will improve it." Note to file: Never do that. It needed to be a little more elegant, a little more classical, so I rendered it as follows. [In Chinese]
Затим сам се придружио аустралијском Министарству спољних послова, али где год је понос, њему увек претходи пад. Тако сам се обрео у амбасади у Пекингу, па на путу ка Великој сали народа са нашим амбасадором који ме је замолио да будем преводилац на његовом првом састанку у Великој сали народа. И тако сам се обрео тамо. Ако сте икада били на кинеском састанку, знате да је то једна гигантска потковица. На челу су утицајни државници, а на другом крају потковице су не тако утицајни државници - млађи почетници као што сам ја. Тако је амбасадор започео говор једном неелегантном фразом. Рекао је: „Кина и Аустралија тренутно уживају блискост без преседана.” Помислио сам: „Ово звучи траљаво. Звучи чудно.” „Ја ћу га дотерати.” Напомена: никада немојте то да радите. Требало је да звучи мало елегантније и мало класичније, па сам га ја превео овако. [кинески]
There was a big pause on the other side of the room. You could see the giant pooh-bahs at the head of the horseshoe, the blood visibly draining from their faces, and the junior woodchucks at the other end of the horseshoe engaged in peals of unrestrained laughter. Because when I rendered his sentence, "Australia and China are enjoying a relationship of unprecedented closeness," in fact, what I said was that Australia and China were now experiencing fantastic orgasm. (Laughter)
На другом крају просторије је наступио тајац. Могао сам да видим утицајне државнике на челу потковице како су пребледели, док се на другом крају, где су седели млађи државници, разлегао необуздан смех. То се десило зато што сам ја реченицу „Аустралија и Кина тренутно уживају блискост без преседана”, у ствари, превео као „Аустралија и Кина тренутно доживљавају фантастичан оргазам”. (Смех)
That was the last time I was asked to interpret. But in that little story, there's a wisdom, which is, as soon as you think you know something about this extraordinary civilization of 5,000 years of continuing history, there's always something new to learn.
То је био последњи пут да су ме звали да преводим. Међутим, у тој причици има мудрости, која нас учи да чим помислите да знате нешто о овој изузетној цивилизацији чија историја траје последњих 5000 година у континуитету, увек има нешто ново да се научи.
History is against us when it comes to the U.S. and China forging a common future together. This guy up here? He's not Chinese and he's not American. He's Greek. His name's Thucydides. He wrote the history of the Peloponnesian Wars. And he made this extraordinary observation about Athens and Sparta. "It was the rise of Athens and the fear that this inspired in Sparta that made war inevitable." And hence, a whole literature about something called the Thucydides Trap.
Историја ради против нас када је у питању стварање заједничке будућности САД-а и Кине. Овај момак овде? Он није ни Кинез ни Американац. Он је Грк. Зове се Тукидид. Он је написао историју пелепонеског рата, где је забележио изузетно запажање везано за Атину и Спарту. „Оно што је учинило рат неизбежним је успон Атине и страх који је он узроковао у Спарти”. Отуда имаму сву ту силну литературу о нечему што се зове Тукидидова замка.
This guy here? He's not American and he's not Greek. He's Chinese. His name is Sun Tzu. He wrote "The Art of War," and if you see his statement underneath, it's along these lines: "Attack him where he is unprepared, appear where you are not expected." Not looking good so far for China and the United States.
Овај човек? Он није ни Американац ни Грк. Он је Кинез. Зове се Сун Цу и написао је „Умеће ратовања”. Ова његова изјава испод каже нешто у овом стилу: „Нападај непријатеља када је неспреман; наступај кад он то не очекује”.
This guy is an American. His name's Graham Allison. In fact, he's a teacher at the Kennedy School over there in Boston. He's working on a single project at the moment, which is, does the Thucydides Trap about the inevitably of war between rising powers and established great powers apply to the future of China-U.S. relations? It's a core question. And what Graham has done is explore 15 cases in history since the 1500s to establish what the precedents are. And in 11 out of 15 of them, let me tell you, they've ended in catastrophic war.
Ствари за сада не стоје добро по Кину и САД. Овај човек је Американац. Зове се Грејем Елисон. Он је, у ствари, наставник у школи Кенеди која се налази у Бостону. Он тренутно ради само на једном пројекту који се бави питањем да ли Тукидидова замка подразумева неизбежан рат између сила у успону и великих сила које су већ утемељене и да ли је то питање примењиво на односе Кине и САД. То је кључно питање. Грејем је истражио петнаест историјских примера од 1500-те године наовамо како би изнашао преседане. У 11 од 15 случајева, да вам кажем,
You may say, "But Kevin -- or Conqueror of the Classics -- that was the past. We live now in a world of interdependence and globalization. It could never happen again." Guess what? The economic historians tell us that in fact, the time which we reached the greatest point of economic integration and globalization was in 1914, just before that happened, World War I, a sobering reflection from history.
они су завршили катастрофалним ратом. Ви сад можете рећи: „Али, Кевине - или, Освајачу класика - то је било у прошлости. Ми сада живимо у свету међузависности и глобализације. То се никада не може поновити. Знате шта? Историчари економије кажу да је, у ствари, тренутак у коме смо достигли највишу тачку економске интеграције и глобализације био 1914. године, пре него што се то десило. Први светски рат -
So if we are engaged in this great question of how China thinks, feels, and positions itself towards the United States, and the reverse, how do we get to the baseline of how these two countries and civilizations can possibly work together?
отрежњујућа историјска рефлексија. Онда, ако се позабавимо овим великим питањем о томе како Кина размишља и осећа се и како се поставља према САД и обратно, како долазимо до основне одреднице: како ове две земље и цивилизације
Let me first go to, in fact, China's views of the U.S. and the rest of the West. Number one: China feels as if it's been humiliated at the hands of the West through a hundred years of history, beginning with the Opium Wars. When after that, the Western powers carved China up into little pieces, so that by the time it got to the '20s and '30s, signs like this one appeared on the streets of Shanghai. ["No dogs and Chinese allowed"] How would you feel if you were Chinese, in your own country, if you saw that sign appear? China also believes and feels as if, in the events of 1919, at the Peace Conference in Paris, when Germany's colonies were given back to all sorts of countries around in the world, what about German colonies in China? They were, in fact, given to Japan. When Japan then invaded China in the 1930s the world looked away and was indifferent to what would happen to China. And then, on top of that, the Chinese to this day believe that the United States and the West do not accept the legitimacy of their political system because it's so radically different from those of us who come from liberal democracies, and believe that the United States to this day is seeking to undermine their political system. China also believes that it is being contained by U.S. allies and by those with strategic partnerships with the U.S. right around its periphery. And beyond all that, the Chinese have this feeling in their heart of hearts and in their gut of guts that those of us in the collective West are just too damned arrogant. That is, we don't recognize the problems in our own system, in our politics and our economics, and are very quick to point the finger elsewhere, and believe that, in fact, we in the collective West are guilty of a great bunch of hypocrisy.
могу уопште да функционишу заједно? Допустите ми да се прво позабавим погледом Кине на САД и остатак западног света. Под један: Кина се осећа пониженом од стране Запада последњих стотинак година, почевши од опијумских ратова. После тога, западне силе су насецкале Кину на комадиће, тако да су се 20-их и 30-их година прошлог века натписи попут овога појавили на улицама Шангаја. [„Псима и Кинезима забрањен приступ”] Како бисте се ви осећали као Кинез у сопственој земљи када видите овај натпис? Кина такође верује и осећа, као што се догодило 1919. године на мировној конференцији у Паризу када су немачке колоније враћене земљама свих врста широм света, а шта је са немачким колонијама у Кини? Оне су, у ствари, додељене Јапану. Када је Јапан напао Кину 30-их година, свет је гледао на другу страну и није га било брига шта ће се десити са Кином. Поврх тога, Кинези верују до данашњег дана да САД и запад не прихватају легитимитет њиховог политичког система јер се он радикално разликује од наших система који су либерално-демократски. Кина верује да САД и даље желе да минирају њихов политички систем. Кина такође верује да је САД и њени стратешки партнери спутавају око периферије. Поврх свега тога, Кинези осећају у самој сржи свог бића да смо ми са колективног запада превише проклето арогантни. То ће рећи да ми не препознајемо проблеме у сопственом систему - у политици и економији - и не оклевамо да упремо прстом у неког другог. Кинези, у ствари, верују да смо ми са колективног запада криви за поголемо лицемерје.
Of course, in international relations, it's not just the sound of one hand clapping. There's another country too, and that's called the U.S. So how does the U.S. respond to all of the above? The U.S. has a response to each of those. On the question of is the U.S. containing China, they say, "No, look at the history of the Soviet Union. That was containment." Instead, what we have done in the U.S. and the West is welcome China into the global economy, and on top of that, welcome them into the World Trade Organization. The U.S. and the West say China cheats on the question of intellectual property rights, and through cyberattacks on U.S. and global firms. Furthermore, the United States says that the Chinese political system is fundamentally wrong because it's at such fundamental variance to the human rights, democracy, and rule of law that we enjoy in the U.S. and the collective West. And on top of all the above, what does the United States say? That they fear that China will, when it has sufficient power, establish a sphere of influence in Southeast Asia and wider East Asia, boot the United States out, and in time, when it's powerful enough, unilaterally seek to change the rules of the global order.
Наравно, када су међународни односи у питању, ствари никада нису једностране. Постоји још једна земља у овој причи, а она се зове САД. Онда, како САД одговарају на горенаведено? САД имају одговор на свако од ових питања. На питање да ли САД спутавају Кину, они одговарају: „Не! Погледајте историју Совјетског Савеза. То је спутавање.” Са друге стране, ми смо у САД и на западу примили Кину у глобалну економију, а поврх тога и у Светску трговинску организацију. САД и запад кажу да Кина није искрена по питању права на интелектуално власништво и сајбер напада на САД и глобалне фирме. Надаље, САД каже да је кинески политички систем фундаментално погрешан, због фундаменталних одступања по питању људских права, демократије и владавине права које ми уживамо у САД и на колективном западу. Поврх свега тога, шта САД кажу? Да се плаше да ће Кина, када постане довољно моћна, успоставити сферу утицаја у југоисточној Азији и широј источној Азији, истерати САД одатле и, временом, када постане довољно моћна, једнострано покушати да промени правила глобалног поретка.
So apart from all of that, it's just fine and dandy, the U.S.-China relationship. No real problems there. The challenge, though, is given those deep-rooted feelings, those deep-rooted emotions and thought patterns, what the Chinese call "Sīwéi," ways of thinking, how can we craft a basis for a common future between these two?
Осим свега тога, све је лепо и красно у односима између САД и Кине. Ту нема никавих проблема. Ипак, изазов сада има та дубоко укорењена осећања, те дубоко укорењене емоције и обрасце размишљања које Кинези зову „Sīwéi” - начин размишљања. Како да изградимо основу за заједничку будућност ове две ствари?
I argue simply this: We can do it on the basis on a framework of constructive realism for a common purpose. What do I mean by that? Be realistic about the things that we disagree on, and a management approach that doesn't enable any one of those differences to break into war or conflict until we've acquired the diplomatic skills to solve them. Be constructive in areas of the bilateral, regional and global engagement between the two, which will make a difference for all of humankind. Build a regional institution capable of cooperation in Asia, an Asia-Pacific community. And worldwide, act further, like you've begun to do at the end of last year by striking out against climate change with hands joined together rather than fists apart.
Ја просто кажем само ово: то можемо да урадимо на основу оквира конструктивног реализма за заједничку сврху. Шта под тим подразумевам? Треба да будемо реалистични по питању несугласица и управљачког приступа који онемогућава све ове разлике да ескалирају у рат или конфликт док не овладамо дипломатским умећем да их решимо. Треба да будемо конструктивни у областима билатералног, регионалног и глобалног ангажовања, што ће направити разлику за цело човечанство. Треба да изградимо регионалну институцију за сарадњу у Азији, са азијско-пацифичком заједницом. На светском нивоу, треба урадити више, као што сте почели да радите поткрај прошле године, мерама против климатских промена са руком у руци радије него са стегнутим песницама.
Of course, all that happens if you've got a common mechanism and political will to achieve the above. These things are deliverable. But the question is, are they deliverable alone? This is what our head tells us we need to do, but what about our heart?
Наравно, то се може десити само ако имате заједничке механизме и политичку вољу да постигнете тај циљ. То се може постићи. Али, питање је да ли се само то може постићи. То је оно што нам глава говори да треба да урадимо, али шта је са срцем?
I have a little experience in the question back home of how you try to bring together two peoples who, frankly, haven't had a whole lot in common in the past. And that's when I apologized to Australia's indigenous peoples. This was a day of reckoning in the Australian government, the Australian parliament, and for the Australian people. After 200 years of unbridled abuse towards the first Australians, it was high time that we white folks said we were sorry.
Ја имам нешто искуства по том питању код куће. Знам како да покушате да уједините две групе људи који, искрено речено, нису ималe много тога заједничког у прошлости. Тада сам се извинио староседеоцима Аустралије. То је био дан за полагање рачуна за аустралијску владу, парламент и за аустралијски народ. Након 200 година необузданог злостављања староседеоца Аустралије, било је крајње време да се ми, бели људи, извинимо.
The important thing -- (Applause)
Битна ствар... (Аплауз)
The important thing that I remember is staring in the faces of all those from Aboriginal Australia as they came to listen to this apology. It was extraordinary to see, for example, old women telling me the stories of when they were five years old and literally ripped away from their parents, like this lady here. It was extraordinary for me to then be able to embrace and to kiss Aboriginal elders as they came into the parliament building, and one woman said to me, it's the first time a white fella had ever kissed her in her life, and she was over 70. That's a terrible story.
Битна ствар које се сећам је да сам гледао у очи све те староседеоце који су дошли да чују ово извињење. Било је изузетно видети, на пример, старицу која ми је причала приче из времена када је имала пет година и када је дословно отета од родитеља, као ова дама овде. За мене је било изузетно што сам могао да загрлим и пољубим старешине староседелаца како су улазили у зграду парламента. Једна жена ми је рекла да је то био први пут у њеном животу да ју је белац пољубио, а било јој је преко 70 година. То је страшно.
And then I remember this family saying to me, "You know, we drove all the way from the far North down to Canberra to come to this thing, drove our way through redneck country. On the way back, stopped at a cafe after the apology for a milkshake." And they walked into this cafe quietly, tentatively, gingerly, a little anxious. I think you know what I'm talking about. But the day after the apology, what happened? Everyone in that cafe, every one of the white folks, stood up and applauded. Something had happened in the hearts of these people in Australia. The white folks, our Aboriginal brothers and sisters, and we haven't solved all these problems together, but let me tell you, there was a new beginning because we had gone not just to the head, we'd gone also to the heart.
Онда сам се сетио једне породице која ми је рекла: „Знате, возили смо се са далеког севера све до Канбере, кроз земљу сељака, како бисмо дошли на овај догађај.” „На путу назад, после извињења, застали смо у кафићу да попијемо шејк.” Ушли су у кафић тихо, несигурно, опрезно и помало узнемирени. Мислим да знате о чему причам. Али дан након извињења, шта се десило? Сви присутни у кафићу, сваки белац устао је и аплаудирао. Нешто се десило у срцу тих људи у Аустралији. Белци, наше браће и сестре староседеоци и ми нисмо решили ове проблеме заједно. Али допустите ми да кажем, нови почетак је био могућ јер нисмо размишљали само главом, већ и срцем.
So where does that conclude in terms of the great question that we've been asked to address this evening, which is the future of U.S.-China relations? The head says there's a way forward. The head says there is a policy framework, there's a common narrative, there's a mechanism through regular summitry to do these things and to make them better. But the heart must also find a way to reimagine the possibilities of the America-China relationship, and the possibilities of China's future engagement in the world. Sometimes, folks, we just need to take a leap of faith not quite knowing where we might land.
Како се то уклапа у ово велико питање које су нас питали да вечерас размотримо, питање будућности односа САД и Кине? Глава каже да пут напред постоји. Глава каже да постоји политички оквир, заједнички наратив, механизам редовних самита и да њих треба да се држимо и да их побољшамо, али срце такође мора да нађе начин да поново осмисли могућности америчко-кинеских веза, као и будућег кинеског учешћа у свету. Понекад је, људи, само потребно да верујемо у исход иако не знамо где ће нас то довести.
In China, they now talk about the Chinese Dream. In America, we're all familiar with the term "the American Dream." I think it's time, across the world, that we're able to think also of something we might also call a dream for all humankind. Because if we do that, we might just change the way that we think about each other.
У Кини се не прича о кинеском сну. У Америци, сви смо чули за појам „амерички сан”. Мислим да је време да широм света почнемо да размишљамо о нечему што би се могло назвати сан за целокупно човечанство јер, ако то урадимо, можемо да променимо начин на који видимо једни друге.
[In Chinese]
[кинески]
That's my challenge to America. That's my challenge to China. That's my challenge to all of us, but I think where there's a will and where there is imagination we can turn this into a future driven by peace and prosperity and not once again repeat the tragedies of war.
То је мој изазов за Америку. То је мој изазов за Кину. То је мој изазов за све нас, али мислим да где има воље и где има маште можемо да то претворимо у будућност засновану на миру и напретку, а не да опет поновимо трагедије рата.
I thank you.
Захваљујем вам се.
(Applause)
(Аплауз)
Chris Anderson: Thanks so much for that. Thanks so much for that. It feels like you yourself have a role to play in this bridging. You, in a way, are uniquely placed to speak to both sides.
Крис Андерсон: Хвала најлепше. Хвала најлепше. Изгледа да ви сами играте улогу у премошћавању овог јаза. На известан начин, ви сте на јединственом положају
Kevin Rudd: Well, what we Australians do best is organize the drinks,
да разговарате са обема странама.
so you get them together in one room, and we suggest this and suggest that, then we go and get the drinks. But no, look, for all of us who are friends of these two great countries, America and China, you can do something. You can make a practical contribution, and for all you good folks here, next time you meet someone from China, sit down and have a conversation. See what you can find out about where they come from and what they think, and my challenge for all the Chinese folks who are going to watch this TED Talk at some time is do the same. Two of us seeking to change the world can actually make a huge difference. Those of us up the middle, we can make a small contribution.
Кевин Рад: Па, ми Аустралијанци смо најбољи у организовању пића. Ако их доведете у једну собу, ми ћемо предложити ово и оно, а онда ћемо донети пиће. Али не, видите, за све нас који смо пријатељи ових двеју земаља - Америке и Кине - ви можете да урадите нешто. Можете да допринесете практично, а сви ви добри људе овде, следећи пут када сретнете некога из Кине, седите и попричајте са њима. Научите нешто о земљи из које долазе и о њиховом размишљању, а мој изазов за све Кинезе који ће једном одгледати овај TED говор је да ураде то исто. Две стране које желе да промене свет заправо могу да направе огромну разлику. Они од нас који су у средини могу да направе мали допринос.
CA: Kevin, all power to you, my friend. Thank you.
КА: Све најбоље, пријатељу. Хвала.
KR: Thank you. Thank you, folks.
КР: Хвала. Хвала свима.
(Applause)
(Аплауз)