I recently retired from the California Highway Patrol after 23 years of service. The majority of those 23 years was spent patrolling the southern end of Marin County, which includes the Golden Gate Bridge. The bridge is an iconic structure, known worldwide for its beautiful views of San Francisco, the Pacific Ocean, and its inspiring architecture.
Недавно сам се пензионисао из калифорнијске друмске патроле, после 23 године рада. Већи део тих година провео сам патролирајући јужним делом округа Марин, који укључује мост Голден Гејт. Тај мост је култна структура, широм света познат по прелепим погледима на Сан Франциско, Тихи океан и по инспиративној архитектури.
Unfortunately, it is also a magnet for suicide, being one of the most utilized sites in the world. The Golden Gate Bridge opened in 1937. Joseph Strauss, chief engineer in charge of building the bridge, was quoted as saying, "The bridge is practically suicide-proof. Suicide from the bridge is neither practical nor probable." But since its opening, over 1,600 people have leapt to their death from that bridge. Some believe that traveling between the two towers will lead you to another dimension -- this bridge has been romanticized as such — that the fall from that frees you from all your worries and grief, and the waters below will cleanse your soul.
Нажалост, он је и магнет за самоубиство, као једно од места на свету која се за то највише користе. Мост Голден Гејт отворен је 1937. Главни грађевински инжењер, Џозеф Штраус, наводно је рекао: ”Мост је практично отпоран на самоубиство. Самоубиство са овог моста нити је практично нити вероватно.” Али од кад је отворен, преко 1600 људи је са њега скочило у смрт. Неки верују да ће вас путовање између два стуба пренети у другу димензију - тако се овај мост романтизује - да вас пад ослобађа свих брига и туга, а воде под њим ће прочистити вашу душу.
But let me tell you what actually occurs when the bridge is used as a means of suicide. After a free fall of four to five seconds, the body strikes the water at about 75 miles an hour. That impact shatters bones, some of which then puncture vital organs. Most die on impact. Those that don't generally flail in the water helplessly, and then drown. I don't think that those who contemplate this method of suicide realize how grisly a death that they will face. This is the cord. Except for around the two towers, there is 32 inches of steel paralleling the bridge. This is where most folks stand before taking their lives. I can tell you from experience that once the person is on that cord, and at their darkest time, it is very difficult to bring them back. I took this photo last year as this young woman spoke to an officer contemplating her life. I want to tell you very happily that we were successful that day in getting her back over the rail.
Али рећи ћу вам шта се стварно дешава када се мост користи као средство самоубиства. После слободног пада од 4-5 секунди, тело удара воду брзином од око 120 км/сат. Тај ударац разбија кости, од којих неке буше важне органе. Већина људи умре при удару. Они који не умру, обично беспомоћно плутају и потом се удаве. Мислим да они који размишљају о овом начину самоубиства не схватају колико је језива смрт са којом се суочавају. Ово је кабл. Осим око два торња, 70цм челика пружа се паралелно дуж моста. Овде већина људи стоји пре него што одузму себи живот. Говорим из искуства, када једном особа стане на ту жицу, у својим најцрњим тренуцима, веома је тешко вратити је. Ово сам усликао прошле године, док је ова млада жена разговарала са полицајцем о свом животу. Срећан сам да вам кажем да смо тог дана били успешни и вратили је преко ограде.
When I first began working on the bridge, we had no formal training. You struggled to funnel your way through these calls. This was not only a disservice to those contemplating suicide, but to the officers as well. We've come a long, long way since then. Now, veteran officers and psychologists train new officers.
Када сам почео да радим на мосту нисмо имали никакву формалну обуку. Борили сте се да каналишете ове позиве. То није била контрауслуга само онима који размишљају о самоубиству, него и тим службеницима. Од тада смо много напредовали. Сада, ветерани овог посла и психолози обучавају нове службенике.
This is Jason Garber. I met Jason on July 22 of last year when I get received a call of a possible suicidal subject sitting on the cord near midspan. I responded, and when I arrived, I observed Jason speaking to a Golden Gate Bridge officer. Jason was just 32 years old and had flown out here from New Jersey. As a matter of fact, he had flown out here on two other occasions from New Jersey to attempt suicide on this bridge. After about an hour of speaking with Jason, he asked us if we knew the story of Pandora's box. Recalling your Greek mythology, Zeus created Pandora, and sent her down to Earth with a box, and told her, "Never, ever open that box." Well one day, curiosity got the better of Pandora, and she did open the box. Out flew plagues, sorrows, and all sorts of evils against man. The only good thing in the box was hope. Jason then asked us, "What happens when you open the box and hope isn't there?" He paused a few moments, leaned to his right, and was gone. This kind, intelligent young man from New Jersey had just committed suicide.
Ово је Џејсон Гарбер. Упознао сам га 22. јула прошле године када сам примио позив о потенцијалном извршиоцу самоубиства који седи на ивици близу средишњег дела. Одговорио сам и када сам стигао, посматрао сам Џејсона како разговара са службеником моста. Џејсон је имао само 32 године и долетео је овамо из Њу Џерзија. У ствари, долазио је два пута пре тога, из Њу Џерзија, како би са овог моста покушао самоубиство. После око сат времена разговора, Џејсон нас је упитао да ли знамо причу о Пандориној кутији. Присетите се грчке митологије, Зевс је направио Пандору и послао ју је на Земљу са кутијом, рекавши јој: ”Немој никада да је отвориш”. Једног дана, радозналост ју је савладала и Пандора је отворила кутију. Излетеле су куге, јади, свакаква зла против човека. Једина добра ствар у кутији била је нада. Џејсон нас је питао: ”Шта се дешава кад отворите кутију, а у њој нема наде?” Неколико тренутака је ћутао, потом се окренуо надесно и нестао. Овај љубазни, интелигентни младић из Њу Џерзија је управо извршио самоубиство.
I spoke with Jason's parents that evening, and I suppose that, when I was speaking with them, that I didn't sound as if I was doing very well, because that very next day, their family rabbi called to check on me. Jason's parents had asked him to do so. The collateral damage of suicide affects so many people.
Те вечери сам разговарао са његовим родитељима и претпостављам да сам звучао као да ми није добро, јер ме је следећег дана њихов породични рабин позвао да провери како сам. Замолили су га Џејсонови родитељи. Колатералне последице самоубиства утичу на толико много људи.
I pose these questions to you: What would you do if your family member, friend or loved one was suicidal? What would you say? Would you know what to say? In my experience, it's not just the talking that you do, but the listening. Listen to understand. Don't argue, blame, or tell the person you know how they feel, because you probably don't. By just being there, you may just be the turning point that they need. If you think someone is suicidal, don't be afraid to confront them and ask the question. One way of asking them the question is like this: "Others in similar circumstances have thought about ending their life; have you had these thoughts?" Confronting the person head-on may just save their life and be the turning point for them. Some other signs to look for: hopelessness, believing that things are terrible and never going to get better; helplessness, believing that there is nothing that you can do about it; recent social withdrawal; and a loss of interest in life.
Постављам вам следећа питања: шта бисте урадили да члан ваше породице, пријатељ или вољена особа размишља о самоубиству? Шта бисте рекли? Да ли бисте знали шта да кажете? Из мог искуства, не ради се само о причању него о слушању. Слушајте да бисте разумели. Немојте се расправљати, окривљавати или рећи особи да знате како се осећа, јер вероватно не знате. Самим својим присуством можда ћете бити прекретница која им је потребна. Ако мислите да неко размишља о самоубиству, не плашите се да га суочите и поставите питање. Један од начина да их питате је овај: ”У сличним ситуацијама, други размишљају да одузму себи живот; да ли и ти имаш овакве мисли?” Директно суочавање ће им можда спасити живот и бити прекретница. Обратите пажњу и на следеће: безнадежност, веровање да су ствари ужасне и да никада неће бити боље; беспомоћност, веровање да ништа не можете да урадите; недавно повлачење из друштвеног живота; губитак интересовања за живот.
I came up with this talk just a couple of days ago, and I received an email from a lady that I'd like to read you her letter. She lost her son on January 19 of this year, and she wrote this me this email just a couple of days ago, and it's with her permission and blessing that I read this to you.
Овај говор сам осмислио тек пре пар дана и добио сам писмо од једне госпође, које бих волео да вам прочитам. Изгубила је сина 19. јануара ове године, а овај мејл ми је написала пре само пар дана, и уз њену дозволу и благослов ћу вам га прочитати.
"Hi, Kevin. I imagine you're at the TED Conference. That must be quite the experience to be there. I'm thinking I should go walk the bridge this weekend. Just wanted to drop you a note. Hope you get the word out to many people and they go home talking about it to their friends who tell their friends, etc. I'm still pretty numb, but noticing more moments of really realizing Mike isn't coming home. Mike was driving from Petaluma to San Francisco to watch the 49ers game with his father on January 19. He never made it there. I called Petaluma police and reported him missing that evening. The next morning, two officers came to my home and reported that Mike's car was down at the bridge. A witness had observed him jumping off the bridge at 1:58 p.m. the previous day. Thanks so much for standing up for those who may be only temporarily too weak to stand for themselves. Who hasn't been low before without suffering from a true mental illness? It shouldn't be so easy to end it. My prayers are with you for your fight. The GGB, Golden Gate Bridge, is supposed to be a passage across our beautiful bay, not a graveyard. Good luck this week. Vicky."
”Здраво, Кевине. Претпостављам да сте на TED конференцији. То је сигурно посебно искуство. Мислим да би требало да прошетам мостом овог викенда. Само сам желела да Вам се јавим. Надам се да ћете пренети поруку многима који ће отићи кући и пренети је пријатељима који ће је пренети даље. Још увек сам прилично затупљена, али примећујем тренутке у којима схватам да се Мајк неће вратити. 19. јануара је возио из Петалуме за Сан Франциско да гледа утакмицу са оцем. Никада није тамо стигао. Звала сам полицију Петалуме и те вечери пријавила да је нестао. Следећег јутра два полицајца су дошла код мене и рекла да је Мајков ауто на мосту. Сведок га је видео како скаче с моста у 13:58 претходног дана. Много Вам хвала што се залажете за оне који су можда привремено превише слаби да се заузму за себе. Ко се није осећао лоше, а не пати од праве менталне болести? Не би требало да тако лако може да се оконча. Моје молитве су уз Вашу борбу. МГГ, мост Голден Гејт, требало би да буде прелаз преко нашег дивног залива, а не гробље. Срећно ове недеље. Вики.”
I can't imagine the courage it takes for her to go down to that bridge and walk the path that her son took that day, and also the courage just to carry on.
Не могу да замислим колико јој је храбрости потребно да оде на мост и хода путем којим је њен син ишао тог дана, али и храбрости да настави.
I'd like to introduce you to a man I refer to as hope and courage. On March 11 of 2005, I responded to a radio call of a possible suicidal subject on the bridge sidewalk near the north tower. I rode my motorcycle down the sidewalk and observed this man, Kevin Berthia, standing on the sidewalk. When he saw me, he immediately traversed that pedestrian rail, and stood on that small pipe which goes around the tower. For the next hour and a half, I listened as Kevin spoke about his depression and hopelessness. Kevin decided on his own that day to come back over that rail and give life another chance. When Kevin came back over, I congratulated him. "This is a new beginning, a new life." But I asked him, "What was it that made you come back and give hope and life another chance?" And you know what he told me? He said, "You listened. You let me speak, and you just listened."
Желим да вам представим човека ког сматрам за наду и храброст. 11. марта 2005. одговорио сам на позив о могућем извршиоцу самоубиства на тротоару близу северног стуба. Отишао сам тамо мотоциклом и видео овог човека, Кевина Бертију, како стоји на тротоару. Чим ме је угледао, прешао је са тротоара на ону малу цев која иде око стуба. Наредних сат и по времена слушао сам Кевина како говори о својој депресији и безнађу. Кевин је тог дана сам одлучио да се врати преко ограде и животу да још једну шансу. Када је прешао, честитао сам му. ”Ово је нови почетак, нови живот.” Али питао сам га: ”Шта Вас је навело да се вратите, и дате нади и животу још једну шансу?” Знате шта ми је рекао? Рекао је: ”Слушали сте. Пустили сте ме да говорим и само сте слушали.”
Shortly after this incident, I received a letter from Kevin's mother, and I have that letter with me, and I'd like to read it to you.
Убрзо после тог инцидента, добио сам писмо од његове мајке, имам га код себе и желим да вам га прочитам.
"Dear Mr. Briggs, Nothing will erase the events of March 11, but you are one of the reasons Kevin is still with us. I truly believe Kevin was crying out for help. He has been diagnosed with a mental illness for which he has been properly medicated. I adopted Kevin when he was only six months old, completely unaware of any hereditary traits, but, thank God, now we know. Kevin is straight, as he says. We truly thank God for you. Sincerely indebted to you, Narvella Berthia." And on the bottom she writes, "P.S. When I visited San Francisco General Hospital that evening, you were listed as the patient. Boy, did I have to straighten that one out."
”Драги господине Бригс, ништа неће избрисати догађаје од 11. марта али Ви сте један од разлога што је Кевин и даље са нама. Искрено верујем да је вапио за помоћи. Дијагностикована му је ментална болест за коју прима потребне лекове. Усвојила сам Кевина кад је имао само 6 месеци, потпуно несвесна било каквих наследних особина, али хвала богу, сада знамо. Кевин каже да је добро. Заиста смо захвални богу на Вама. Ваш искрени дужник, Нервела Бертија.” А на дну пише: ”ПС: Када сам те вечери посетила општу болницу Сан Франциска, Ви сте били наведени као пацијент. Човече, ала сам морала да разјашњавам.”
Today, Kevin is a loving father and contributing member of society. He speaks openly about the events that day and his depression in the hopes that his story will inspire others.
Данас, Кевин је пажљив отац и активан члан друштва. Отворено говори о догађајима тог дана и својој депресији у нади да ће његова прича испирисати друге.
Suicide is not just something I've encountered on the job. It's personal. My grandfather committed suicide by poisoning. That act, although ending his own pain, robbed me from ever getting to know him. This is what suicide does. For most suicidal folks, or those contemplating suicide, they wouldn't think of hurting another person. They just want their own pain to end. Typically, this is accomplished in just three ways: sleep, drugs or alcohol, or death. In my career, I've responded to and been involved in hundreds of mental illness and suicide calls around the bridge. Of those incidents I've been directly involved with, I've only lost two, but that's two too many. One was Jason. The other was a man I spoke to for about an hour. During that time, he shook my hand on three occasions. On that final handshake, he looked at me, and he said, "Kevin, I'm sorry, but I have to go." And he leapt. Horrible, absolutely horrible.
Самоубиство није само нешто са чим сам се сусрео на послу. Оно је лично. Мој деда је извршио самоубиство тровањем. Тај чин, иако је скратио његов бол, ускратио ми је шансу да га упознам. То је оно што самоубиство чини. Већина оних који изврше или размишљају о самоубиству, не би помислила да повреди другу особу. Само желе да се њихов бол оконча. Ово се типично постиже на три начина: сном, дрогама или алкохолом и смрћу. Током каријере, одговорио сам и учествовао у стотинама позива због менталне болести или самоубиства у околини моста. Од тих случајева у које сам био директно укључен, изгубио сам само два, али то је два превише. Један је био Џејсон. Други је био човек са којим сам разговарао око сат времена. Током тог времена, три пута смо се руковали. Приликом последњег руковања погледао ме је и рекао: ”Кевине, жао ми је, али морам да идем.” И скочио је. Ужасно, потпуно ужасно.
I do want to tell you, though, the vast majority of folks that we do get to contact on that bridge do not commit suicide. Additionally, that very few who have jumped off the bridge and lived and can talk about it, that one to two percent, most of those folks have said that the second that they let go of that rail, they knew that they had made a mistake and they wanted to live. I tell people, the bridge not only connects Marin to San Francisco, but people together also. That connection, or bridge that we make, is something that each and every one of us should strive to do. Suicide is preventable. There is help. There is hope.
Желим да вам кажем да већина људи са којима успоставимо контакт на мосту не изврши самоубиство. Поред тога, оних неколико који су скочили и преживели и који могу о томе да говоре, оних један или два процента, већина њих каже да, чим су се одвојили од те ограде, знали су да су погрешили и да желе да живе. Говорим људима да мост не повезује само Марин и Сан Франциско, него и људе. Та веза, тај мост који остварујемо је нешто чему би свако од нас требало да стреми. Самоубиство је могуће спречити. Постоји помоћ. Постоји нада.
Thank you very much.
Много вам хвала.
(Applause)
(Аплауз)