So it's 1995, I'm in college, and a friend and I go on a road trip from Providence, Rhode Island to Portland, Oregon. And you know, we're young and unemployed, so we do the whole thing on back roads through state parks and national forests -- basically the longest route we can possibly take. And somewhere in the middle of South Dakota, I turn to my friend and I ask her a question that's been bothering me for 2,000 miles. "What's up with the Chinese character I keep seeing by the side of the road?" My friend looks at me totally blankly. There's actually a gentleman in the front row who's doing a perfect imitation of her look. (Laughter) And I'm like, "You know, all the signs we keep seeing with the Chinese character on them." She just stares at me for a few moments, and then she cracks up, because she figures out what I'm talking about. And what I'm talking about is this. (Laughter) Right, the famous Chinese character for picnic area.
Дакле, 1995. година, ја сам на факсу и са другарицом идем на путовање од Провиденса, Роуд Ајленд, до Портланда у Орегону. Знате, младе смо, незапослене, путујемо споредним путевима кроз националне паркове и шуме - заправо најдужим могућим путем којим смо могле. И негде усред Јужне Дакоте, окренем се ка другарици и поставим јој питање које ме је мучило већ 3500 километара. "У чему је фора са кинеским знаком који стално виђам поред пута?" Другарица ме је гледала потпуно бледо. Један господин у првом реду савршено имитира тај израз. (смех) Кажем, "Знаш, ти знаци које виђамо који имају кинески знак на себи." Само ме је гледала неколико тренутака, а онда умрла од смеха, јер је схватила о чему причам. А причала сам о овоме. (смех) Да, чувени кинески знак за пикник зону.
(Laughter)
(смех)
I've spent the last five years of my life thinking about situations exactly like this -- why we sometimes misunderstand the signs around us, and how we behave when that happens, and what all of this can tell us about human nature. In other words, as you heard Chris say, I've spent the last five years thinking about being wrong. This might strike you as a strange career move, but it actually has one great advantage: no job competition. (Laughter) In fact, most of us do everything we can to avoid thinking about being wrong, or at least to avoid thinking about the possibility that we ourselves are wrong. We get it in the abstract. We all know everybody in this room makes mistakes. The human species, in general, is fallible -- okay fine.
Последњих пет година свог живота провела сам размишљајући управо о оваквим ситуацијама - зашто некада погрешно разумемо знаке око себе, како се понашамо кад се то деси и шта све ово говори о људској природи. Другим речима, као што је Крис рекао, последњих пет година сам провела размишљајући о грешењу. Можда вам ово делује као чудан избор занимања, али заправо има једну велику предност: нема конкуренције. (смех) Уствари, многи од нас чине све што могу да би избегли грешке или барем да избегну размишљање о могућности да смо погрешиви. На апстрактном нивоу схватамо. Сви знамо да сви чинимо грешке. Људска врста, уопште, је погрешива - океј, добро.
But when it comes down to me, right now, to all the beliefs I hold, here in the present tense, suddenly all of this abstract appreciation of fallibility goes out the window -- and I can't actually think of anything I'm wrong about. And the thing is, the present tense is where we live. We go to meetings in the present tense; we go on family vacations in the present tense; we go to the polls and vote in the present tense. So effectively, we all kind of wind up traveling through life, trapped in this little bubble of feeling very right about everything.
Али кад се сведе на мене сада, на сва моја уверења, овде у садашњем времену, одједном сва апстрактна схватања погрешивости падају у воду - и не могу да се сетим ничега у чему грешим. Ствар је у томе да живимо у садашњости. У садашњости идемо на састанке; на породичне одморе идемо у садашњости; идемо на изборе и гласамо у садашњости. Значи, сви на крају идемо кроз живот затворени у балончић осећања да смо у праву у вези са свим.
I think this is a problem. I think it's a problem for each of us as individuals, in our personal and professional lives, and I think it's a problem for all of us collectively as a culture. So what I want to do today is, first of all, talk about why we get stuck inside this feeling of being right. And second, why it's such a problem. And finally, I want to convince you that it is possible to step outside of that feeling and that if you can do so, it is the single greatest moral, intellectual and creative leap you can make.
Мислим да је то проблем. Проблем за свакога од нас појединачно, у нашим личним и професионалним животима, и проблем за све нас колективно, као културу. Данас желим да, прво говорим о томе зашто се заглавимо унутар тог осећања да смо у праву. И друго, зашто је то такав проблем. И на крају, желим да вас убедим да је могуће изаћи из тог осећања и да је, ако то успете, то највећи морални, интелектуални и креативни скок који можете направити.
So why do we get stuck in this feeling of being right? One reason, actually, has to do with a feeling of being wrong. So let me ask you guys something -- or actually, let me ask you guys something, because you're right here: How does it feel -- emotionally -- how does it feel to be wrong? Dreadful. Thumbs down. Embarrassing. Okay, wonderful, great. Dreadful, thumbs down, embarrassing -- thank you, these are great answers, but they're answers to a different question. You guys are answering the question: How does it feel to realize you're wrong? (Laughter) Realizing you're wrong can feel like all of that and a lot of other things, right? I mean it can be devastating, it can be revelatory, it can actually be quite funny, like my stupid Chinese character mistake. But just being wrong doesn't feel like anything.
Дакле, зашто се углавимо у осећању да смо у праву? Један од разлога је у осећању према грешењу. Дозволите да вас нешто питам - уствари, питаћу вас, јер сте ту: Какав је осећај - емотивно - какав је осећај када грешимо? Ужасан. Није добар. Срамотан. Океј, сјајно, добро. Ужасан, није добар, срамотан - хвала, ово су одлични одговори, али су одговори на једно друго питање. Ви сте одговорили на питање: Какав је осећај схватити да сте погрешили? (смех) То и још много других ствари осећамо кад схватимо да грешимо, је л' тако? То може бити катастрофално, просветљујуће, може бити прилично смешно, као моја глупа грешка са кинеским знаком. Али само стање грешења, не производи никакав осећај.
I'll give you an analogy. Do you remember that Loony Tunes cartoon where there's this pathetic coyote who's always chasing and never catching a roadrunner? In pretty much every episode of this cartoon, there's a moment where the coyote is chasing the roadrunner and the roadrunner runs off a cliff, which is fine -- he's a bird, he can fly. But the thing is, the coyote runs off the cliff right after him. And what's funny -- at least if you're six years old -- is that the coyote's totally fine too. He just keeps running -- right up until the moment that he looks down and realizes that he's in mid-air. That's when he falls. When we're wrong about something -- not when we realize it, but before that -- we're like that coyote after he's gone off the cliff and before he looks down. You know, we're already wrong, we're already in trouble, but we feel like we're on solid ground. So I should actually correct something I said a moment ago. It does feel like something to be wrong; it feels like being right.
Даћу вам једну аналогију. Да ли се сећате цртаћа од "Loony Tunes" где онај патетични којот увек вија и никад не ухвати птицу тркачицу? У скоро свакој епизоди овог цртаћа постоји тренутак кад је он вија, а она одјури са литице, што је ок, она је птица, може да лети. Али и којот се залети преко литице за њом. И смешно је - бар кад имате шест година - што је којоту то потпуно ок, такође. Он наставља да трчи - све до тренутка кад погледа доле и схвати да се налази у ваздуху. Тада падне. Када нисмо у праву у вези с нечим - не када то схватимо, него пре - ми смо као тај којот који се залетео са литице, а пре него што погледа доле. Знате, већ грешимо, већ смо у невољи, али се осећамо на чврстом тлу. Требало би да исправим нешто што сам малопре рекла. Ипак се осећамо некако кад грешимо; осећамо да смо у праву.
(Laughter)
(смех)
So this is one reason, a structural reason, why we get stuck inside this feeling of rightness. I call this error blindness. Most of the time, we don't have any kind of internal cue to let us know that we're wrong about something, until it's too late. But there's a second reason that we get stuck inside this feeling as well -- and this one is cultural. Think back for a moment to elementary school. You're sitting there in class, and your teacher is handing back quiz papers, and one of them looks like this. This is not mine, by the way. (Laughter) So there you are in grade school, and you know exactly what to think about the kid who got this paper. It's the dumb kid, the troublemaker, the one who never does his homework. So by the time you are nine years old, you've already learned, first of all, that people who get stuff wrong are lazy, irresponsible dimwits -- and second of all, that the way to succeed in life is to never make any mistakes.
Ово је један разлог, структурни разлог, зашто се заглављујемо у тај осећај да смо у праву. Називам то слепоћа за грешке. Већином времена немамо никакав унутрашњи знак да нас обавести да грешимо у вези с нечим, све док није превише касно. Али постоји још један разлог зашто се заглављујемо - а он је културан. Сетите се на тренутак основне школе. Седите тамо на часу, а учитељица вам враћа контролни, и један од њих овако изгледа. Успут, овај није мој. (смех) Ето вас у основној школи, и знате тачно шта да мислите о детету које добије овај папир. То је глупак који прави невоље, онај који никада не ради домаћи. Док напуните девет година, већ сте научили, прво - да су људи који греше лењи и неодговорни шмокљани - и друго, да је начин да се успе у животу тај да никад не грешите.
We learn these really bad lessons really well. And a lot of us -- and I suspect, especially a lot of us in this room -- deal with them by just becoming perfect little A students, perfectionists, over-achievers. Right, Mr. CFO, astrophysicist, ultra-marathoner? (Laughter) You're all CFO, astrophysicists, ultra-marathoners, it turns out. Okay, so fine. Except that then we freak out at the possibility that we've gotten something wrong. Because according to this, getting something wrong means there's something wrong with us. So we just insist that we're right, because it makes us feel smart and responsible and virtuous and safe.
Све ове лоше лекције научимо врло добро. И многи од нас - претпостављам посебно у овој просторији - излазе с њима на крај, постајући савршени мали одликаши, перфекционисти, преамбициозни. Зар не, Господине финансијски директоре, астрофизичару, ултрамаратонцу? (смех) Сви сте финансијски директори, астрофизичари, ултрамаратонци. Океј, добро. Осим што онда полудимо при помисли да смо у нечему погрешили. Јер према овоме, погрешити у нечему значи да нешто с нама није у реду. Онда инсистирамо да смо у праву, јер се тако осећамо паметним и одговорним, пуним врлина и безбедним.
So let me tell you a story. A couple of years ago, a woman comes into Beth Israel Deaconess Medical Center for a surgery. Beth Israel's in Boston. It's the teaching hospital for Harvard -- one of the best hospitals in the country. So this woman comes in and she's taken into the operating room. She's anesthetized, the surgeon does his thing -- stitches her back up, sends her out to the recovery room. Everything seems to have gone fine. And she wakes up, and she looks down at herself, and she says, "Why is the wrong side of my body in bandages?" Well the wrong side of her body is in bandages because the surgeon has performed a major operation on her left leg instead of her right one. When the vice president for health care quality at Beth Israel spoke about this incident, he said something very interesting. He said, "For whatever reason, the surgeon simply felt that he was on the correct side of the patient." (Laughter) The point of this story is that trusting too much in the feeling of being on the correct side of anything can be very dangerous.
Испричаћу вам једну причу. Пре пар година, једна жена дошла је у Бет Израел Диконес клинику на операцију. Та болница налази се у Бостону. То је наставна болница за Харвард - једна од најбољих у земљи. Кад је стигла, одвели су је у операциону салу. Добила је анестезију, хирург је обавио своје - зашио је, послао на опоравак. Изгледало је да је све прошло како треба. Пробудила се, погледала се и питала, "Зашто је погрешна страна мог тела у завојима?" Па погрешна страна њеног тела била је у завојима јер је хирург извео велику операцију на њеној левој, уместо десној нози. Када је потпредседник квалитета здравствене неге из болнице говорио о том инциденту, рекао је нешто веома интересантно. Рекао је, "Из неког разлога, хирург је једноставно осећао да се налази на правој страни пацијенткиње." (смех) Поента ове приче је да може бити веома опасно ако превише верујемо осећају да смо на правој страни било чега.
This internal sense of rightness that we all experience so often is not a reliable guide to what is actually going on in the external world. And when we act like it is, and we stop entertaining the possibility that we could be wrong, well that's when we end up doing things like dumping 200 million gallons of oil into the Gulf of Mexico, or torpedoing the global economy. So this is a huge practical problem. But it's also a huge social problem.
Тај унутрашњи осећај исправности који тако често имамо, није поуздан водич за оно што се стварно дешава у спољном свету. А када се понашамо као да јесте и престанемо да прихватамо могућност да грешимо, па тада радимо ствари као што је просипање 760 милиона литара нафте у мексички залив, или уништавање глобалне економије. Дакле то је велики практични проблем. Али је и велик друштвени проблем.
Think for a moment about what it means to feel right. It means that you think that your beliefs just perfectly reflect reality. And when you feel that way, you've got a problem to solve, which is, how are you going to explain all of those people who disagree with you? It turns out, most of us explain those people the same way, by resorting to a series of unfortunate assumptions. The first thing we usually do when someone disagrees with us is we just assume they're ignorant. They don't have access to the same information that we do, and when we generously share that information with them, they're going to see the light and come on over to our team. When that doesn't work, when it turns out those people have all the same facts that we do and they still disagree with us, then we move on to a second assumption, which is that they're idiots. (Laughter) They have all the right pieces of the puzzle, and they are too moronic to put them together correctly. And when that doesn't work, when it turns out that people who disagree with us have all the same facts we do and are actually pretty smart, then we move on to a third assumption: they know the truth, and they are deliberately distorting it for their own malevolent purposes. So this is a catastrophe.
Размислите на трен шта значи бити у праву. То значи да мислите да ваша веровања савршено осликавају стварност. А када се тако осећате, имате проблем да решите, а то је како ћете објаснити све оне људе који се не слажу са вама? Испоставља се да већина нас исто обајшњава те људе, посежући за серијом несрећних претпоставки. Кад се неко не слаже са нама, ми прво претпоставимо да је незналица. Нема приступа истим информацијама као ми, а када великодушно поделимо с њима те информације, они ће угледати светлост и прећи на нашу страну. Када то не успе, кад се испостави да они имају исте чињенице као ми али се и даље не слажу с нама, прелазимо на другу претпоставку, а то је да су идиоти. (смех) Имају све делове слагалице и превише су глупи да их правилно склопе. А када ни то не успе, кад се испостави да људи који се с нама не слажу имају исте чињенице као ми и прилично су паметни, онда прелазимо на трећу претпоставку: они знају истину и намерно је искривљују у сопствене злобне сврхе. Ово је катастрофа.
This attachment to our own rightness keeps us from preventing mistakes when we absolutely need to and causes us to treat each other terribly. But to me, what's most baffling and most tragic about this is that it misses the whole point of being human. It's like we want to imagine that our minds are just these perfectly translucent windows and we just gaze out of them and describe the world as it unfolds. And we want everybody else to gaze out of the same window and see the exact same thing. That is not true, and if it were, life would be incredibly boring. The miracle of your mind isn't that you can see the world as it is. It's that you can see the world as it isn't. We can remember the past, and we can think about the future, and we can imagine what it's like to be some other person in some other place. And we all do this a little differently, which is why we can all look up at the same night sky and see this and also this and also this. And yeah, it is also why we get things wrong.
Везаност за сопствени осећај исправности не дозвољава да спречимо грешке кад је то потпуно неопходно и чини да једни друге ужасно третирамо. Оно што ми је овде најтрагичније и што највише збуњује, то је да потпуно промашује смисао људскости. Као да желимо да замислимо да су наши умови савршено чисти прозори и ми гледамо кроз њих и описујемо свет како се дешава. И желимо да сви остали гледају кроз исти прозор и виде потпуно исту ствар. То није истинито, а да јесте, живот би био ужасно досадан. Чаролија вашег ума није у томе да можете видети свет онаквим какав јесте. Него да га можете видети какав није. Можемо памтити прошлост и можемо размишљати о будућности и замислити како је то бити нека друга особа на неком другом месту. Сви то радимо помало другачије, и зато можемо погледати у исто небо и видети ово и ово и ово. И да, управо зато и грешимо.
1,200 years before Descartes said his famous thing about "I think therefore I am," this guy, St. Augustine, sat down and wrote "Fallor ergo sum" -- "I err therefore I am." Augustine understood that our capacity to screw up, it's not some kind of embarrassing defect in the human system, something we can eradicate or overcome. It's totally fundamental to who we are. Because, unlike God, we don't really know what's going on out there. And unlike all of the other animals, we are obsessed with trying to figure it out. To me, this obsession is the source and root of all of our productivity and creativity.
1200 година пре него што је Декарт рекао "Мислим, дакле постојим", овај лик, Св. Августин је сео и написао, "Fallor ergo sum" - "Грешим, дакле постојим". Августин је разумео да наша способност за забрљамо није само нека срамотна грешка у људском систему, нешто што можемо искоренити или превазићи. То је оно што нас чини таквим какви смо. Јер, за разлику од Бога, ми баш не знамо шта се дешава. И за разлику од свих других животиња, опседнути смо покушајима да то сазнамо. За мене, та опсесија је извор и корен све наше продуктивности и креативности.
Last year, for various reasons, I found myself listening to a lot of episodes of the Public Radio show This American Life. And so I'm listening and I'm listening, and at some point, I start feeling like all the stories are about being wrong. And my first thought was, "I've lost it. I've become the crazy wrongness lady. I just imagined it everywhere," which has happened. But a couple of months later, I actually had a chance to interview Ira Glass, who's the host of the show. And I mentioned this to him, and he was like, "No actually, that's true. In fact," he says, "as a staff, we joke that every single episode of our show has the same crypto-theme. And the crypto-theme is: 'I thought this one thing was going to happen and something else happened instead.' And the thing is," says Ira Glass, "we need this. We need these moments of surprise and reversal and wrongness to make these stories work." And for the rest of us, audience members, as listeners, as readers, we eat this stuff up. We love things like plot twists and red herrings and surprise endings. When it comes to our stories, we love being wrong.
Прошле године сам, из више разлога, слушала много епизода серије "This American Life" на радију. И тако слушам и слушам и у једном тренутку помислим како су све приче о грешењу. Прва помисао била ми је, "Полудела сам. Постала сам лудача за грешке. Видим их свуда", што се дешавало. Али пар месеци касније, интервјуисала сам Иру Гласа, који води емисију. Поменула сам му то и рекао је, "Не, то је истина. Уствари," рекао је, "међу особљем се зезамо како свака епизода наше емисије има исту заједничку тему. А та тема је: 'Мислио сам да ће се једна ствар десити, а уместо тога десило се нешто друго.' А поента је", каже Ира Глас, "ово нам је потребно. Потребни су нам моменти изненађења, преокрета и грешења да би те приче имале ефекта." А ми остали, чланови публике, слушаоци, читаоци, ми то прождиремо. Волимо преокрете у причи интриге и изненађујуће завршетке. Када су наше приче у питању, волимо да грешимо.
But, you know, our stories are like this because our lives are like this. We think this one thing is going to happen and something else happens instead. George Bush thought he was going to invade Iraq, find a bunch of weapons of mass destruction, liberate the people and bring democracy to the Middle East. And something else happened instead. And Hosni Mubarak thought he was going to be the dictator of Egypt for the rest of his life, until he got too old or too sick and could pass the reigns of power onto his son. And something else happened instead. And maybe you thought you were going to grow up and marry your high school sweetheart and move back to your hometown and raise a bunch of kids together. And something else happened instead. And I have to tell you that I thought I was writing an incredibly nerdy book about a subject everybody hates for an audience that would never materialize. And something else happened instead.
Али знате, наше приче су такве јер су нам животи такви. Мислимо да ће се једно десити, а уместо тога се нешто друго деси. Џорџ Буш је мислио да ће упасти у Ирак, пронаћи гомилу оружја за масовно уништење, ослободити људе и донети демократију на Блиски Исток. Уместо тога се нешто друго десило. А Хосни Мубарак је мислио да ће бити диктатор Египта до краја живота, док није превише стар или болестан да би пренео власт на свог сина. Уместо тога се нешто друго десило. А ви сте можда мислили да ћете одрасти и венчати се са својом средњошколском љубави и преселити се у родни град и имати брдо деце. Уместо тога се нешто друго десило. Морам вам рећи да сам мислила да пишем изузетно штреберску књигу о теми коју сви мрзе, за публику која се никад неће појавити. Уместо тога се нешто друго десило.
(Laughter)
(смех)
I mean, this is life. For good and for ill, we generate these incredible stories about the world around us, and then the world turns around and astonishes us. No offense, but this entire conference is an unbelievable monument to our capacity to get stuff wrong. We just spent an entire week talking about innovations and advancements and improvements, but you know why we need all of those innovations and advancements and improvements? Because half the stuff that's the most mind-boggling and world-altering -- TED 1998 -- eh. (Laughter) Didn't really work out that way, did it? (Laughter) Where's my jet pack, Chris?
Мислим, то је живот. У добру и злу, ми стварамо невероватне приче о свету око нас, а онда се свет преокрене и изненади нас. Без увреде, али цела ова конференција је невероватан споменик нашој могућности да грешимо. Управо смо провели недељу дана причајући о иновацијама и напретку и побољшањима, али знате ли зашто су нам потребне иновације, напредак и побољшања? Јер пола ствари које су најчудније и мењају свет - TED 1998 - пих. (смех) Није баш испало тако, зар не? (смех) Где је мој ракетни погон, Крис?
(Laughter)
(смех)
(Applause)
(аплауз)
So here we are again. And that's how it goes. We come up with another idea. We tell another story. We hold another conference. The theme of this one, as you guys have now heard seven million times, is the rediscovery of wonder. And to me, if you really want to rediscover wonder, you need to step outside of that tiny, terrified space of rightness and look around at each other and look out at the vastness and complexity and mystery of the universe and be able to say, "Wow, I don't know. Maybe I'm wrong."
Ето нас опет овде. И тако то иде. Смислимо нову идеју. Испричамо другу причу. Одржимо још једну конференцију. Тема ове, као што сте чули седам милиона пута, је поновно откривање чуда. По мени, ако заиста желите да поново откријете чудо, треба да изађете из тог маленог, престрашеног места исправности и погледате једни друге и погледате величину и сложеност и мистерију универзума и да можете да кажете, "Вау, не знам. Можда грешим."
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(аплауз)
Thank you guys.
Хвала људи.
(Applause)
(аплауз)