So that's Johnny Depp, of course. And that's Johnny Depp's shoulder. And that's Johnny Depp's famous shoulder tattoo. Some of you might know that, in 1990, Depp got engaged to Winona Ryder, and he had tattooed on his right shoulder "Winona forever." And then three years later -- which in fairness, kind of is forever by Hollywood standards -- they broke up, and Johnny went and got a little bit of repair work done. And now his shoulder says, "Wino forever."
Ово је, наравно, Џони Деп. А ово је његово раме. А то је његова чувена тетоважа на рамену. Неки од вас можда знају да се 1990. Деп верио са Виноном Рајдер и на свом десном рамену истетовирао је "Винона заувек". А онда су, три године касније - што, да будемо искрени и јесте вечност по холивудским стандардима раскинули, а Џони је урадио малу преправку. И сад му на рамену пише "Wino forever" ("заувек пијандура").
(Laughter)
(смех)
So like Johnny Depp, and like 25 percent of Americans between the ages of 16 and 50, I have a tattoo. I first started thinking about getting it in my mid-20s, but I deliberately waited a really long time. Because we all know people who have gotten tattoos when they were 17 or 19 or 23 and regretted it by the time they were 30. That didn't happen to me. I got my tattoo when I was 29, and I regretted it instantly. And by "regretted it," I mean that I stepped outside of the tattoo place -- this is just a couple miles from here down on the Lower East Side -- and I had a massive emotional meltdown in broad daylight on the corner of East Broadway and Canal Street. (Laughter) Which is a great place to do it because nobody cares. (Laughter) And then I went home that night, and I had an even larger emotional meltdown, which I'll say more about in a minute.
Као и Џони Деп и 25 процената Американаца између 16 и 50 година старости, и ја имам тетоважу. Почела сам да размишљам о њој у двадесетим, али намерно сам дуго чекала. Јер сви знамо људе који су се тетовирали са 17 или 19 или 23 и зажалили због тога док су напунили тридесет. Мени се то није десило. Тетовирала сам се са 29 и зажалила сам истог тренутка. Под тиме мислим да сам изашла из салона за тетовирање - то је само неколико километара одавде, на Источној страни Менхетна- и доживела велики емоционални слом усред дана на углу Источног Бродвеја и улице Канал. (смех) То је одлично место, јер нико не обраћа пажњу. (смех) Те вечери сам код куће имала још већи емоцинални слом, о ком ћу више рећи ускоро.
And this was all actually quite shocking to me, because prior to this moment, I had prided myself on having absolutely no regrets. I made a lot of mistakes and dumb decisions, of course. I do that hourly. But I had always felt like, look, you know, I made the best choice I could make given who I was then, given the information I had on hand. I learned a lesson from it. It somehow got me to where I am in life right now. And okay, I wouldn't change it. In other words, I had drunk our great cultural Kool-Aid about regret, which is that lamenting things that occurred in the past is an absolute waste of time, that we should always look forward and not backward, and that one of the noblest and best things we can do is strive to live a life free of regrets.
То је све било шокантно за мене, јер до тог момента поносила сам се тиме што се не кајем ни због чега. Наравно, много сам грешила и доносила глупе одлуке. То радим из сата у сат. Али увек сам мислила, видите, донела сам најбољи избор у складу са својом личношћу и информацијама које сам имала. Из тога сам научила лекцију. То ме је некако довело до места где сам сада. И ок, не бих то мењала. Другим речима, попила сам културолошку лимунаду против кајања, која узима да је размишљање о догађајима из прошлости потпуно губљење времена,и по којој би требало увек да гледамо унапред, а не уназад, и да је једна од најелегатнијих и најбољих ствари тежња ка животу без кајања.
This idea is nicely captured by this quote: "Things without all remedy should be without regard; what's done is done." And it seems like kind of an admirable philosophy at first -- something we might all agree to sign onto ... until I tell you who said it. Right, so this is Lady MacBeth basically telling her husband to stop being such a wuss for feeling bad about murdering people. And as it happens, Shakespeare was onto something here, as he generally was. Because the inability to experience regret is actually one of the diagnostic characteristics of sociopaths. It's also, by the way, a characteristic of certain kinds of brain damage. So people who have damage to their orbital frontal cortex seem to be unable to feel regret in the face of even obviously very poor decisions. So if, in fact, you want to live a life free of regret, there is an option open to you. It's called a lobotomy. But if you want to be fully functional and fully human and fully humane, I think you need to learn to live, not without regret, but with it.
Та идеја је лепо срочена у овом цитату: "Нико на оно чему лека нема не обазире се: шта је било - било". Ово испрва делује као филозофија вредна дивљења, нешто што бисмо сви прихватили... док вам не кажем ко је то изговорио. Ово је леди Магбет, која говори свом мужу да престане да буде шоња јер се осећа лоше зато што убија људе. Шекспир је овде био на трагу нечега, као што је углавном увек и био. Јер неспособност осећања кајања је једна од дијагностичких особина социопата. Такође је и карактеристика неких можданих оштећења. Дакле, изгледа да особе са оштећењима на чеоном режњу мозга не могу да осећају кајање суочени чак и са најлошијим одлукама. Уствари, ако желите да живите без кајања, постоји опција за вас. Зове се лоботомија. Али ако желите у потпуности да функционишете као људско биће, да будете хумани, мислим да морате да научите да живите са кајањем, а не без њега.
So let's start off by defining some terms. What is regret? Regret is the emotion we experience when we think that our present situation could be better or happier if we had done something different in the past. So in other words, regret requires two things. It requires, first of all, agency -- we had to make a decision in the first place. And second of all, it requires imagination. We need to be able to imagine going back and making a different choice, and then we need to be able to kind of spool this imaginary record forward and imagine how things would be playing out in our present. And in fact, the more we have of either of these things -- the more agency and the more imagination with respect to a given regret, the more acute that regret will be.
Почнимо објашњавањем неких израза. Шта је кајање? То је осећање које доживљавамо када мислимо да би наша тренутна ситуација могла бити боља или срећнија да смо у прошлости нешто урадили другачије. Другим речима, кајање захтева две ствари: прво,способност - прво је требало да донесемо одлуку. А друго, захтева машту. Јер прво морамо да замислимо да нешто чинимо другачије, а онда да ту замисао пренесемо у садашњост и замислимо како би се ствари одвијале. Заправо, што имамо више ових ствари - више способности и маште у односу на одређено кајање, то ће оно бити интензивније.
So let's say for instance that you're on your way to your best friend's wedding and you're trying to get to the airport and you're stuck in terrible traffic, and you finally arrive at your gate and you've missed your flight. You're going to experience more regret in that situation if you missed your flight by three minutes than if you missed it by 20. Why? Well because, if you miss your flight by three minutes, it is painfully easy to imagine that you could have made different decisions that would have led to a better outcome. "I should have taken the bridge and not the tunnel. I should have gone through that yellow light." These are the classic conditions that create regret. We feel regret when we think we are responsible for a decision that came out badly, but almost came out well.
На пример, рецимо да сте на путу на венчање најбољег пријатеља и покушавајући да стигнете на аеродром заглавите се у саобраћају и коначно стижете на терминал али пропустили сте лет. У тој ситуацији ћете се више кајати ако сте пропустили лет за 3 минута, него да сте га пропустили за 20. Зашто? Па, ако пропустите лет за 3 минута болно је лако замислити да сте могли да донесете другачије одлуке које би довеле до бољег исхода. "Требало је да идем преко моста,а не кроз тунел, требало је да прођем кроз оно жуто светло." Ово су класични услови за стварање кајања. Кајемо се кад мислимо да смо одговорни за одлуку која је испала лоша, али замало да је била добра.
Now within that framework, we can obviously experience regret about a lot of different things. This session today is about behavioral economics. And most of what we know about regret comes to us out of that domain. We have a vast body of literature on consumer and financial decisions and the regrets associated with them -- buyer's remorse, basically. But then finally, it occurred to some researchers to step back and say, well okay, but overall, what do we regret most in life? Here's what the answers turn out to look like.
У таквом оквиру, кајање можемо искусити због много различитих ствари. Ова данашња сесија је о бихејвиоралној економији. Већина онога што знамо о кајању долази нам из тог домена. Имамо веома опширну литературу о потрошачким и финансијским одлукама и кајањима у вези с њима - кајање купца. Коначно је неким истраживачима пало на памет да размисле шта је то због чега се у животу највише кајемо. Ево како тај одговор изгледа.
So top six regrets -- the things we regret most in life: Number one by far, education. 33 percent of all of our regrets pertain to decisions we made about education. We wish we'd gotten more of it. We wish we'd taken better advantage of the education that we did have. We wish we'd chosen to study a different topic. Others very high on our list of regrets include career, romance, parenting, various decisions and choices about our sense of self and how we spend our leisure time -- or actually more specifically, how we fail to spend our leisure time. The remaining regrets pertain to these things: finance, family issues unrelated to romance or parenting, health, friends, spirituality and community.
У самом врху шест ствари због којих се највише кајемо: на првом месту, убедљиво води образовање. 33% свих наших кајања односе се на одлуке које смо донели у вези с образовањем. Хтели бисмо да смо образованији. Волели бисмо да је оно које имамо боље искоришћено. Жалимо што нисмо студирали нешто друго. Други разлози који се налазе високо на листи кајања су каријера, љубав, родитељство, различите одлуке и избори у вези са собом и начином на који проводимо слободно време - или да будем прецизнија, како не користимо добро слободно време. Остали разлози односе се на следеће: новац, друге породичне ствари поред љубави и родитељства, здравље, пријатељи, духовност и заједница.
So in other words, we know most of what we know about regret by the study of finance. But it turns out, when you look overall at what people regret in life, you know what, our financial decisions don't even rank. They account for less than three percent of our total regrets. So if you're sitting there stressing about large cap versus small cap, or company A versus company B, or should you buy the Subaru or the Prius, you know what, let it go. Odds are, you're not going to care in five years.
Другим речима, највише о кајању знамо из студија о финансијама. Али кад погледате генерално за чим људи жале, финансијске одлуке се чак и не налазе на листи. Оне обухватају мање од 3% наших укупних кајања. Ако размишљате о компанијама које имају велики или мали удео на тржишту или о компанији А наспрам компаније Б или да ли да купите Субару или Пријус, знате шта - опустите се. Велика је шанса да за пет година нећете марити.
But for these things that we actually do really care about and do experience profound regret around, what does that experience feel like? We all know the short answer. It feels terrible. Regret feels awful. But it turns out that regret feels awful in four very specific and consistent ways. So the first consistent component of regret is basically denial. When I went home that night after getting my tattoo, I basically stayed up all night. And for the first several hours, there was exactly one thought in my head. And the thought was, "Make it go away!" This is an unbelievably primitive emotional response. I mean, it's right up there with, "I want my mommy!" We're not trying to solve the problem. We're not trying to understand how the problem came about. We just want it to vanish.
Али какво је искуство кајања у вези са стварима до којих нам је заиста стало и због којих осећамо дубоко кајање? Сви знамо кратки одговор. Осећај је ужасан. Кајање је грозно. Кајање изазива грозан осећај на четири специфична и доследна начина. Прва стална компонента кајања је порицање. Када сам те вечери после тетовирања отишла кући, остала сам будна целе ноћи. Првих неколико сати у мојој глави је била само једна мисао. А та мисао је била "Нека нестане!" Ово је невероватно примитиван емоционални одговор. Налази се на истом нивоу са "Хоћу моју маму!" Не покушавамо да решимо проблем. Не покушавамо да разумемо како је он настао. Само желимо да он нестане.
The second characteristic component of regret is a sense of bewilderment. So the other thing I thought about there in my bedroom that night was, "How could I have done that? What was I thinking?" This real sense of alienation from the part of us that made a decision we regret. We can't identify with that part. We don't understand that part. And we certainly don't have any empathy for that part -- which explains the third consistent component of regret, which is an intense desire to punish ourselves. That's why, in the face of our regret, the thing we consistently say is, "I could have kicked myself." The fourth component here is that regret is what psychologists call perseverative. To perseverate means to focus obsessively and repeatedly on the exact same thing. Now the effect of perseveration is to basically take these first three components of regret and put them on an infinite loop. So it's not that I sat there in my bedroom that night, thinking, "Make it go away." It's that I sat there and I thought, "Make it go away. Make it go away. Make it go away. Make it go away." So if you look at the psychological literature, these are the four consistent defining components of regret.
Друга карактеристика кајања је осећај збуњености. Друга ствар о којој сам те ноћи у соби размишљала била је "Како сам могла то да урадим? О чему сам размишљала?" То је осећај отуђености од дела себе који је донео одлуку због које се кајемо. Не можемо да се поистоветимо с тим делом. Не разумемо га. А поготово немамо саосећања за тај део - што објашњава трећу карактеристику кајања, а то је интензивна жеља да сами себе казнимо. Због тога, суочени са кајањем, упорно говоримо "Требало је да лупим шамар сам/а себи“ Четврта карактеристика кајања је да има, како психолози кажу, особину персеверације. Персеверација значи опсесивно и понављано фокусирање на једну исту ствар. Ефекат персеверације је практично бесконачно понављање ове прве три компоненте. Дакле нисам само седела те ноћи у соби мислећи: "Нека нестане!" Него сам седела тамо и мислила: "Нека нестане! Нека нестане! Нека нестане! Нека нестане!" Ако погледате психолошку литературу, видећете да су ово четири дефинишуће компоненте кајања.
But I want to suggest that there's also a fifth one. And I think of this as a kind of existential wake-up call. That night in my apartment, after I got done kicking myself and so forth, I lay in bed for a long time, and I thought about skin grafts. And then I thought about how, much as travel insurance doesn't cover acts of God, probably my health insurance did not cover acts of idiocy. In point of fact, no insurance covers acts of idiocy. The whole point of acts of idiocy is that they leave you totally uninsured; they leave you exposed to the world and exposed to your own vulnerability and fallibility in face of, frankly, a fairly indifferent universe.
Али желим да предложим да постоји и пета. О њој мислим као о егзистенцијалном будилнику. Те ноћи у стану, пошто сам се довољно казнила, дуго сам лежала у кревету и размишљала о трансплантацији коже. И онда сам помислила како, као што путно осигурање не покрива божија дела, вероватно ни моје здравствено не покрива чин глупости. Уствари, никакво осигурање то не покрива. Читава поента глупих дела јесте да вас остављају потпуно неосигураним; остављају вас изложенима свету и сопственој крхкости и погрешивости, пред, искрено речено, прилично равнодушним светом.
This is obviously an incredibly painful experience. And I think it's particularly painful for us now in the West in the grips of what I sometimes think of as a Control-Z culture -- Control-Z like the computer command, undo. We're incredibly used to not having to face life's hard realities, in a certain sense. We think we can throw money at the problem or throw technology at the problem -- we can undo and unfriend and unfollow. And the problem is that there are certain things that happen in life that we desperately want to change and we cannot. Sometimes instead of Control-Z, we actually have zero control. And for those of us who are control freaks and perfectionists -- and I know where of I speak -- this is really hard, because we want to do everything ourselves and we want to do it right.
Ово је очигледно веома болно искуство. Нарочито је болно за нас у западњачкој култури, која је захваћена оним што називам "CTRL-Z" културом - "CTRL-Z" као компјутерска команда која значи "поништи". Невероватно смо навикнути да не морамо да се суочавамо са суровом реалношћу. Мислимо да проблем можемо решити новцем или технологијом - можемо да поништимо и избришемо пријатеље и да престанемо да пратимо. Проблем је у томе што се у животу десе неке ствари које очајнички желимо да променимо, а не можемо. Понекад, уместо опције "поништи", поништене су нам опције. За нас који смо перфекционисти и манијаци контроле - а знам зашто то кажем - ово је веома тешко, јер све желимо да урадимо сами и онако како треба.
Now there is a case to be made that control freaks and perfectionists should not get tattoos, and I'm going to return to that point in a few minutes. But first I want to say that the intensity and persistence with which we experience these emotional components of regret is obviously going to vary depending on the specific thing that we're feeling regretful about. So for instance, here's one of my favorite automatic generators of regret in modern life. (Laughter) Text: Relpy to all. And the amazing thing about this really insidious technological innovation is that even just with this one thing, we can experience a huge range of regret. You can accidentally hit "reply all" to an email and torpedo a relationship. Or you can just have an incredibly embarrassing day at work. Or you can have your last day at work.
Можемо расправљати о томе да контрол-манијаци и перфекционисти не би требало да се тетовирају, а на то ћу се вратити за неколико минута. Прво желим да кажем да интензитет и упорност с којима доживљавамо ове емоционалне компоненте кајања очигледно могу да варирају у зависности од повода кајања. На пример, ево једног од мени омиљених аутоматских генератора кајања у модерном свету. (смех) Текст: Одговори свима. Невероватна ствар у вези са овом стварно подмуклом технолошком иновацијом је што чак и само с том једном стварчицом можемо доживети читав спектар кајања. Можете случајно стиснути "одговори свима" у имејлу и уништити неки однос брзином светлости. Или доживети ужасно сраман дан на послу. Или доживети последњи дан на послу.
And this doesn't even touch on the really profound regrets of a life. Because of course, sometimes we do make decisions that have irrevocable and terrible consequences, either for our own or for other people's health and happiness and livelihoods, and in the very worst case scenario, even their lives. Now obviously, those kinds of regrets are incredibly piercing and enduring. I mean, even the stupid "reply all" regrets can leave us in a fit of excruciating agony for days.
А ово чак није ни близу заиста дубоких животних кајања. Јер понекад, наравно, доносимо одлуке које имају бесповратне и ужасне последице, било по наше или здравље, срећу и посао других, а у најгорем случају чак и по њихове животе. Очито, таква кајања су ужасно болна и дуготрајна. Мислим, чак и глупа кајања због "одговори свима" могу нас држати у изједајућој агонији данима.
So how are we supposed to live with this? I want to suggest that there's three things that help us to make our peace with regret. And the first of these is to take some comfort in its universality. If you Google regret and tattoo, you will get 11.5 million hits. (Laughter) The FDA estimates that of all the Americans who have tattoos, 17 percent of us regret getting them. That is Johnny Depp and me and our seven million friends. And that's just regret about tattoos. We are all in this together.
Како би требало да живимо с овим? Желим да предложим постојање три ствари које нам помажу да се помиримо са кајањем. Прва је утеха у универзалности кајања. Ако гуглате "кајање" и "тетоважа" добићете 11,5 милиона резултата. (смех) Америчка Комисија за храну и лекове процењује да од свих Американаца који су се тетовирали, 17% их се каје због тога. То смо Џони Деп и ја и наших седам милиона пријатеља. А то је само кајање због тетоважа. Сви смо у томе заједно.
The second way that we can help make our peace with regret is to laugh at ourselves. Now in my case, this really wasn't a problem, because it's actually very easy to laugh at yourself when you're 29 years old and you want your mommy because you don't like your new tattoo. But it might seem like a kind of cruel or glib suggestion when it comes to these more profound regrets. I don't think that's the case though. All of us who've experienced regret that contains real pain and real grief understand that humor and even black humor plays a crucial role in helping us survive. It connects the poles of our lives back together, the positive and the negative, and it sends a little current of life back into us.
Други начин да се помиримо с кајањем је да се смејемо себи. У мом случају то заиста није био проблем, јер је веома једноставно смејати се себи кад имате 29 година и треба вам мама јер вам се не допада нова тетоважа. Али можда то изгледа као груб и површан предлог кад се ради о дубљим кајањима. Мада ја не мислим да је тако. Сви који смо искусили кајање које садржи истински бол и тугу, разумемо да хумор, чак и црни хумор игра важну улогу у помагању да преживимо. Поново спаја полове наших живота, позитивни и негативни, шаље мало животне струје назад у нас.
The third way that I think we can help make our peace with regret is through the passage of time, which, as we know, heals all wounds -- except for tattoos, which are permanent. So it's been several years since I got my own tattoo. And do you guys just want to see it? All right. Actually, you know what, I should warn you, you're going to be disappointed. Because it's actually not that hideous. I didn't tattoo Marilyn Manson's face on some indiscreet part of myself or something. When other people see my tattoo, for the most part they like how it looks. It's just that I don't like how it looks. And as I said earlier, I'm a perfectionist. But I'll let you see it anyway.
Трећи начин на који се можемо помирити с кајањем је пролазак времена, које, као што знамо, лечи све ране - осим тетоважа, које су трајне. Прошло је неколико година од како сам се тетовирала. Да ли желите да је видите? У реду. Уствари, морам да вас упозорим да ћете се разочарати. Јер заправо није толико ужасна. Нисам истетовирала лице Мерилина Менсона на неки индискретни део свог тела. Када други виде моју тетоважу, већином им се допада како изгледа. Али мени се не допада како изгледа. А као што сам раније рекла, ја сам перфекциониста. Али свеједно ћу вам је показати.
This is my tattoo. I can guess what some of you are thinking. So let me reassure you about something. Some of your own regrets are also not as ugly as you think they are. I got this tattoo because I spent most of my 20s living outside the country and traveling. And when I came and settled in New York afterward, I was worried that I would forget some of the most important lessons that I learned during that time. Specifically the two things I learned about myself that I most didn't want to forget was how important it felt to keep exploring and, simultaneously, how important it is to somehow keep an eye on your own true north. And what I loved about this image of the compass was that I felt like it encapsulated both of these ideas in one simple image. And I thought it might serve as a kind of permanent mnemonic device.
Ово је моја тетоважа. Могу да погодим шта неки од вас мисле. Разуверићу вас. Нека од ваших кајања такође нису тако ружна као што мислите. Ово сам истетовирала јер сам своје двадесете године провела ван земље, путујући. И кад сам се после тога настанила у Њујорку бринула сам да ћу заборавити неке од најважнијих лекција које сам тада научила. Нарочито две ствари које сам о себи научила и које никако нисам желела да заборавим: колико је важно стално истраживати и у исто време, колико је важно држати свој сопствени курс. А оно што волим код овог компаса је то што је обухватио обе ове идеје у једној јединој слици. Мислила сам да ће послужити као трајна справа за памћење.
Well it did. But it turns out, it doesn't remind me of the thing I thought it would; it reminds me constantly of something else instead. It actually reminds me of the most important lesson regret can teach us, which is also one of the most important lessons life teaches us. And ironically, I think it's probably the single most important thing I possibly could have tattooed onto my body -- partly as a writer, but also just as a human being. Here's the thing, if we have goals and dreams, and we want to do our best, and if we love people and we don't want to hurt them or lose them, we should feel pain when things go wrong. The point isn't to live without any regrets. The point is to not hate ourselves for having them.
И јесте. Али испоставило се да ме не подсећа на оно што сам мислила; уместо тога, подсећа ме на нешто друго. Подсећа ме на најважнију лекцију коју кајање може да нас научи, која је и најважнија лекција којом нас живот учи. Иронично, мислим да је то најважнија ствар коју сам могла да истетовирам на свом телу - делом као писац, али и као људско биће. Ради се о томе да ако имамо циљеве и снове и желимо да дамо најбоље од себе и ако волимо људе и не желимо да их повредимо или изгубимо, требало би да осећамо бол када нешто није у реду. Поента није живети без кајања. Поента је да не мрзимо себе зато што се кајемо.
The lesson that I ultimately learned from my tattoo and that I want to leave you with today is this: We need to learn to love the flawed, imperfect things that we create and to forgive ourselves for creating them. Regret doesn't remind us that we did badly. It reminds us that we know we can do better.
Лекција коју сам на крају научила од своје тетоваже и са којом желим да вас данас оставим је следећа: Морамо да научимо да волимо погрешне, несавршене ствари које чинимо и да опростимо себи због тога. Кајање нас не подсећа на оно што смо урадили лоше. Подсећа нас да знамо да можемо боље.
Thank you.
Хвала вам.
(Applause)
(аплауз)